U raljama drustva!

[A6quattro]

U kucnom mantilu od svile on priprema dorucak za sebe i nju. Ona je jos uvek u krevetu, tako topla i snena. Sunce spolja probija polu maglu.
Mirise kafa i crveni grejpfrut. Jedan poljubac. Samo za tebe draga . Belina klasicne trpezarije, stil je brizljivo negovan. Jos jedan poljubac. Samo za tebe dragi.
Izlaze iz kuce. Svako seda u svoj automobil. Cao ljubavi. Jos jednom.

Na poslu, oboje rade marljivo i uporno. Ona je poslovna zena, tako je strogo sexy dok se smesi i izdaje naredjenja potcinjenima. Ona je inace advokat, radi sa nekretninama.
On je pravi muskrac. Menadzer. Stavlja zuti slem i silazi medju plebs. A radnici, oni ga gledaju sa strahopostovanjem. Pravi vodja, alfa muzjak. Svi mu se dive.

Podne. Ona ruca u baru. Svi joj se udvaraju, dok ih zavodi osmehom, poznavanjem opste kulture, filmova, muzike i sopstvenim sarmom.
Za danasnju priliku, on ruca u francuskom restoranu sa poslovnim prijateljima. Njegove sale su najsmesnije.

Kasno uvece oboje dolaze kuci. Deca su se vratila iz skole taman da poljube mamu, a zatim i tatu... On cita magazin za msukarce, ispred velikog ekrana, ona sedi bosa i izrazito nehajna na sarenom tepihu od debele vune. U tamnom namestaju u kolonijalnom stilu ogleda se plamen kamina.
Mendelson / Bah / Vivaldi. Tako je prijatno. Oboma je tako prijatno u atmosferi beskrajne opustenosti i bezrazloznog optimizma. Ona salje decu u njihove odaje opremeljene IKEA namesetajem za klince.
Sami su. Jos malo umetnosti, jos malo kulture. Ona pali aromaticne stapice. Osmehuju se mladalacki. Ceka ih noc puna strasti.

[A6quattro]

U senci filadendrona, svetlo i nebo gutaju cipku, a Ona vadi Recnik Plemena. Potom kaze: “ovo je najlepse postmoderno tkanje, nesumnjiva tragika podsvesnog”.
Dok Lice nudi sanjalacki pogled, mislim kako je besprekorna njena frizura. Okrece se i pusta Albinonija. Pocinje vreme sanjarenja.
Pocinje prihranivanje na farmi svinja u glavi, uzbudjene vijuge halapljivo grokcu. Ego se neumereno goji.
Odlazim u kupatilo, klozetska solja je elegantna kao kakav labud. Naginjem se i povracam, svakim zalogajem curi kiselina na Platona. Mislim takodje na Isusa, Isu, Muhameda. Mislim na Forda i Henrija. Oni su tvorci ovog ludila oko nas. Ipak, toalet papir je mekan kao ruska dusa i beo kao ravnice severa. Da se covek rasplace. Pazljivo brisem usta, pomisljam, mogao bih jos da ostanem, pomisljam da izbegnem cerebralni show.
Pa produzujem boravak, onanisuci zamisljam tragove kosuta, svinja u kasnu jesen. Zamisljam kakav ukus ima tvoja vagina. Zamisljam sebe u tebi, dok se upinjes, dok me jases. Zamisljam kako mi bale cure na tvoja ledja. Draga.

Otpaci konzervisanog povrca, mlaz sperme, ziva i mrtva priroda. Saharoza, salama, hmelj. Sve ono sto ste oduvek hetli da znate o umetnosti, a niste smeli da pitate.
Posluzujem se ponovo “savrsenim upijacem”, sa krilcima, u ustima ostade gorak ukus, ali boze moj, Ona i dalje sanjari, Albinoni nije zavrsio, voda ispira, vreme tece, vreme leci.
Gospode, zamolio bih te za pomoc u ciscenju WC-a, zamolio bih za tisinu, kada te ne bih toliko mrzeo Gospode. Ona je tako “cool”, nudi odecu od lateksa, alatke za mucenje. Golim telom ionako ne doticete jedni druge.

Pravim se da ne znam. Umetnost je mnogoznacna, kaze, medijumi su nezahvalni, priroda sputava Ego i decko kome je zabadala igle u testise sada lezi u bolnici.
Imali su super odnos, sanjarili su kupljene simbole jebene civilizacije. Mrzeli su materiju. Ah - kaze ona. ”Ah”. Isao je daleko, hrabar je bio, ali bakterije ne haju za Rembranta.
Nemam sta da kazem. Polako grizem jabuku, ocarava me ukus biljnog tkiva. Gledam kroz prozor. Ja sam izgleda samo seljak iz zemlje seljaka i nikada necu razumeti Visoku kulturu. I nikada nista u vama necu videti osim kodifikovanog nasilja i bezumnog straha.

[A6quattro]

Novi roditelji su cedo tranzicije, demokratije i televizije. Poput cirkuskog dresera oni svoje potomstvo okrutno dresiraju da izvede odredjene tacke. Da nauci da broji na engleskom pre nego na srpskom, turskom, madjarskom, romskom, italijanskom da svira violinu u trecoj godini etc.

Jer novi roditelj zeli da mu deca budu po svaku cenu uspesna, moraju da znaju engleski. U tu svrhu dvomesecne bebe (treba poceti rano) podvrgavaju se prinudnom slusanju odabranih BBC emisija jer novi srpski roditelj zeli da mu potomstvo ima oksfordski naglasak. Drugi daju vise na neverbalnu komunikaciju i svoje uplakanebebe vezuju ispred
CNN kanala da bi naucile americku gestikulaciju i govor tela.

U "naprednijim" kucama, mnoga deca ne mogu da dobiju igracku ili kolac dok ne kazu kako se to zove na engleskom. Bebe se od pocetka drze u izolaciji, da bi se "razvili u snazne licnosti", a debeli sagovi su na podu izolovanih decijih soba, da novom seronji ne bi smetao plac potomstva. To je vaspitanje po germanskom modelu.
Naravno. Sto agresivnije to bolje, i bez milosti. Jer, planovi su veliki, a novi moloh spreman je da u ime ideala kapitalizma zrtvuje zivote svoje dece. Sto ce mu cerke biti frigidne, a sinovi impotentni mala je cena u odnosu na status koji imaju lepo vaspitana i uspesna deca.

Roditelji gledaju jeftine reportaze iz sveta i hoce da i njihova deca piju kapucino po boljim robnim kucama, da lose raspolozenje resavaju prozakom, a trenutnu nervozu odlaskom na seanse bicevanja kako cini uglednija burzoazija svuda u svetu.
Treba tu decu samo odvojiti od ulice, od prostog plebsa. Sa casa klavira na engleski, sa engleskog na casove fizickog odgoja. Da im se ne ostavi nijedan trenutak slobodnog vremena. Samo bez milosti i emocija, jer novi srpski roditelj mora da uspe, on veruje u tranziciju, i kome cerka vec ne moze da postane nova Ceca, postace nova Marija Kiri.

[A6quattro]

U zemljama u tranziciji ljudi imaju sve vise problema sa izborom partnera. Ova pojava karakterisala je do sada samo tzv "slobodna drustva", ali se sa sirenjem popularnosti kapitalizma neminovno siri po celoj Planeti. Cak i sama sintagma "izbor partnera" predstavalja izum trzista, poslovnosti i kapitalizma. Jer ne radi se o teskocama u nalazenju druga, drugarice, muza, zene, bracnog druga, prijatelja. Ne, radi se o strogo poslovnoj stvari, o partneru o ortaku za zajednicko preduzece, o zajednickom nastupu na Trzistu.

Ova pojava u drustvu je sa zakasnjenejm privukla paznju tzv. akademskih krugova. Tako oni u svojim studijima pisu o drustvu straha i rizika.
Rizik je udati se, time se ogranicavaju aspekti licnog usavrsavanja, rizik je i ozeniti se. Rizik je ostariti. Imati decu je ireverzibilna investicija.
Rizik je smrt partnera, najveca opasnost je zajedicko delovanje nekoliko negativnih faktora odjednom.

Radi se dakle o drustvu straha, o poslovnopj kalkulaciji svake odluke u zivotu. Ovo isto, samo na drugi nacin preporucili su nam i postmoderni pisci
i filozofi, levicari, anarhisti.
Licno usvrsavanje kreira samocu i neosetljivost spramm drugih, licna nekonvencionalnost, samo-osetljivost, introspekcija formira dobro izbrusen ego i svi ubrzo postaju junaci anglosaksonskih filmova - sami, sebicni i produhovljeni.

Bilo da se radi o psiholoskim faktorima, o strahu od Drugog, u strahu da ce im neko poremetiti dnevnu rutinu, o strahu od nesavrsenosti kakav imaju duhovi oblikovani liberalnom idejom o savrsenosti, i u svakom slucaju, nemogucstvo da se prihvati Drugi jeste znajcajan korak u daljem razvoju kapitalizma u zemljama u tranziciji.
Svi izgovori, sve lazi o nemogucstvu nalazenja "prave osobe" jesu refleksija jedne jedine narcisoidne teznje - voleti sebe samog, stvoriti prostor za "licni razvoj".
I bilo da se radi o napustenim sekretaricama, naucnicima, inzenjerimama, sportistima ili kriminalcima, problem je isti. Kako naci Drugog, koji nije drugi, koji sam ja.

Odnos medju ljudima takodje jeste odnos - ja i Trziste. A partneri u najsirem poslovnom smsilu eventualno zajednicki vode zajednicko preduzece, ravnajuci se situacijom na Trzistu partnera. I sto je vise ljudi koji prihvataju ovakvo, vidjenje medjusobnih odnosa, sve je manje mogucnosti za onu drugu manjinu, za one koji ne zele da zive trziste.
Oni takodje ostaju sami i izolovani, a to sto nemaju potomstvo pojacava efekat pripitomljavanja i podredjivanja ljudske rase delovanju Kapitala.

[A6quattro]

Sa krivine vec nazirem njegovo nasmejano lice. I klovn je tamo. Uvek sam ga voleo i postovao jer se uvek smejao. I Dejvi je tamo. I ostali junaci. Vedre igracke od plastike.
Kasa u koju staje mnogo zetona, i kolica za lutke, za plavokose vitke lutke sa ogromnim grudima i malenom zadnjicom. Sa glatkom plasticnom kozom. Sareni baloni, veliki baloni, mnogo boja mnogo dece. Sakralni obejkti na ulazu. Divne sarene poruke koje treba da pomognu obracenicima prilikom izbora.

U stomaku mi neki nemnir i ne znam za sta da se odlucim. Stojim u redu. Kroz glavu mi promicu razne ideje, strahovi. Pitam se da li ce biti dobro. Da li cu dobro odabrati.
Da li dovoljno dobro poznajem Ucenje. Pogled mi luta delekim, tajanstvenim carstvom. Metalnim kazanima, planinama iz bajke, dvorcima u kojima zive raskalasne i zle princeze, cudesnim masinama pored kojih promicu uniformisani segrti carobnjaka. Masina bljuje moje zelje. Ruke mi se tresu. Devojka je nasmejana i odlucna.
Tesi me misao: Ona saoseca.

U skladu sa zakonima postmoderne spustam se u nesvesno. Neka ID oblikuje moje reci. Neka prazna nutrina mog sustastva da smisao pokretima nepca i usta.
I vec, kao beba koja se poradja. Javlja se suvislost obojena u blokove simbola. Godine uslovljavanja nisu prosle uzalud. Devojcice se plase decaka, decaci se plase devojcica, Zelim. Polako se sa mog oka spusta jedna malena suza. Naucnici su dobri i mudri ljudi. Oduvek sam znao. Blaga ruka oca. Gospode, Ona me razume. Ona razume moj novac.
Blagi, otvoreni anus masine, tople ruke decaka i devojcica. Erekcija, uzbudjuje me lice zene koja guta veliki hambrger. Uzbudjuje me citav proces, marketing, prodaja.
Svi smo u procesu. Uvek sam te voleo Oce.

Na mom posluzavniku, samo na mom posluzavniku. Neko materijalizuje drage tople kutije. Sadrzaj ce uci u mene. I izaci ce. Kao krave, neduzne telece oci pretvorene u masu samlevenog mesa. Veliki kombajni koji gaze zemlju i cupaju plodove iz njenog srca. Kako sam ikada mogao da posumnjam u iskrene namere, blago i toplo lice sedokosog starca sa Zapadne planine.
Sve sto zelim i sve sto znam. I sve sto volim, i sve sto jesam. Masina za meso. Melje, Jedan Veliki Obrok. Jedna casa ambrozije. To je ono pravo... Sve, oh, sve.
Mentalni orgazam. Ja gutam poslusni miris masti, soje. nezasicenih kiselina, pesticida, salmonele i eserihije koli To je sve. To je boje od onanije i jos bolje od nepouzdanih tela drugog koji jesu pakao na zapadnoj strani.

Otvaram usta. Sa jednoobrazno zagorelog mesa sliva se senf, sos. Kao drage sline. Kao vaginalna sluz o kojoj se ne usudjeujem da mastam. Jedem, zderem, grizem, koljem, pljackam, otimam, gazim, betoniram, transformisem, unistavam. Dakle, ja postojim. Kao i sve zene, kao i svi muskarci, kao i sva deca ovde. Drugog nacina nema.
Ovo je Zapad i sunce je na zalasku...

[A6quattro]

Gledano mojim ocima, ulica je delimicno zamagljena. Ljudi prolaze, valjda idu nekuda, zene prolaze, setaju, cuje se kako neko otvara usta i govori nesto. neko vice; Gospodine, gospodine. Ipak, i pored nivoa opazanja koji me gusi pokretima kose, ruku, nogu, peta, cipela. statika kamenih ploca, statika izloga, cini da se ova gomila nadrazaja pretvara u maglu. Ko sam zapravo ja i otkuda sam stigao ovamo?

Polako se izvlacim iz guzve, ulicom pored starog hotela. Na stolicama sede dva prijatna svodnika i cekaju da padne noc. Moj cilj je negde dole, tako mi se barem cini, i ja skrecem ulicama koje vode nizbrdo... Tamo je nekada bio moj omiljeni lokal, ali ja ne znam vise gde i zato se nesuvislo osvrcem. Toplo je i radnje, butici, poslasticarnice, sve je to poluprazno, vlasnici i radnici sede na stolicama. Iz zvucnika njihovih radio prijemnika dopire neka muzika. A mene pokriva ta magla, i secam se da je postojala radnja.
Oni me znaju, oni bi mi mogli dati odgovor.

Secam se hodnika, zelenog tepiha koji vise izgleda ne postoji. Staklenih vrata koja vode u nekekvu prodavnicu odece. Neka zena je okrenuta ledjima, presvalci se i ja u ogledalu vidim njene grudi, neobicno crvene bradavice... i stepenice me vode do vrata lokala. Kucam, zaluzine su spustene, nema zapravo nikoga i ja se pitam da li lokal radi, nedostaje mi izvesnost, da li radi ili ne i ne mogu vise da se setim imena vlasnika lokala. Zapisujem ipak broj telefona sa vrata "Computer World-a". I onda se okrecem mracnim hodnikom jer nema dalje, jer je mogucnost da na ovo pitanje dobijem odgovor na duze vreme, a mozda i zauvek potonula u maglu iz koje sam izasao i u koju se vracam.
Pokazali su mi vrata stana u kome cu odsesti. To su tamna, lakirana, drvena vrata sa mesingenom plocicom na koju su urezali moje ime. Mislim da je to ta personalizacija o kojoj se toliko prica. Kao kad se personalizuju mobilni telefoni, ili majice, ili registarske tablice ili ekrani kompjutera. Ja sad imam kljuc i ukljucujem se u pojam svojine, sasvim lagano, sasvim smireno. Kao da tonem.

Budim se svestan da je igra zapocela. Neko se igra sa psom koji izbezumljeno kevce i pokusava da laje. To je mali pas. Zakljucujem da se radi o malom psu. Shvatam da igra psu nije prijatna. I to mi pomaze da se probudim. Ovde nema televizora, nema slika koje me inace nadrazuju, nema mogucnosti da se ukljucim u jedan lepsi, gotovo savrseni svet, u kome je sve sjajno i idealno i svi muskarci snazni i idealnih proporcija, a sve zene estetski odredjene i idealnih proporcija, a sve kuce sa crvenim krovom i imaju jos i kamin. I nema trke i slika krvi i mucenja, sto je sve ono na sta sam navikao i sto je svima potrebno, kako je to vec naucno dokazano i kako je sve to vec naucno prihvaceno, i kako se vec smatra da treba, jer i deca vole te snazne emocije, inace ne bi tako priljezno, tako drago gutala sve sto se izliva na njih, sve te prizore sto tako snasno tresu korteksom i menjaju te sinapse unutra, i od toga su ljudi srecni i puni energije i nema drugog nacina da ih se stimulise da krenu na nove radne zadatke prepuni pobednickog elana.
Nema slika ispred mene i nista se ne desava i to je mozda razlog da moje vidno polje ispunjava magla, neko belicasto iskrenje kroz koje se ne vidi i od koga se nista ne da ocekivati.

[A6quattro]

Ljustura jedne S. spolja gledano izgleda kao savrsena celicna kugla iz koje neprekidno istice krv. Tako barem ja vidim stvari. Ljustura S. u meni stvara neverovatan bol, u isto vreme ona me i privlaci. Zelim da razbijem tu ljusturu, zelim da oslobodim devojcicu - zenu, nebitno, bice koje place u S. Zanimaju me takve zene, pune bola, kojima nesto nedostaje. Oni dolaze sami. Ti ljudi sa zgrcenim licima. Je li to ego trip. Nesto u njima ipak jeca, prestajem da mislim, nesto vuce svaku moju celiju moleci za pomoc. Pomoc.

Ja ne cujem tu rec. Ja sam vec tamo. Moram. Moj organizam mora pomoci drugom organizmu. Ja nisam dobar, ja nisam human. Tamo, iza tih ljustura uvek dopiru krici, odvijaju se drame tece mali intimni prikaz pakla. Dovoljno da shvatim da apstraktne karte mozga vode u pakao. Ja sam bio tamo. Ja dolazim iz samog pakla. Ja sam saman, u svojim cetrdesetim sam shvatio. Ja nisam inzenjer, ja nisam pisac. Ja sam saman i to zanimanje mi nece doneti novac. Ja razbijam ljusture, ja sam onaj koji lomi.

Ocekuje me uzasan napor. Spusticu se zajedno s tobom u tvoj mali bunar iz koga lizu plameni jezici. Pokazces mi sprave za mucenje koje redovno koristis. Tvoj mali svet u kome tvoji idoli uzivaju muceci te. Znam. treba, barem na trenutak otvoriti skoljku, treba naceti srz zabrane. Treba pustiti orgonon napolje. Svet je opasan. Sve je opasno, jedan pogresan korak i.. demoni tvoje svesti ce uciniti da ljustura postane jos cvrsca, a oni jos nemilosrdniji i ja nikada necu probiti ljusturu.
Zapravo, ne radi se o meni. Sila koja je u meni postoji jedino tada, u toj groznicavoj potrazi. U tom lepom tkanju, u mrezi po kojoj se krecem na prstima trazeci polako Put.
Ne ja, sila trazi put. Ona nalazi zajednicki jezik sa onim unutra, osakacenim, unistenim, zgazenim bitkom. Unutra, vriste uplakana deca probodena iglama ideala.

Ja nisam ni dobar ni los. Ja nisam nista. Mene nema. Moram probiti ljusturu S. , a da ne znam ni zasto. Postoji neki izazov. Postoji neka slepa mrznja prema hladnoj formi zakljucanog Ega. Strast da se laz razotkrije, da se zgrceni udovi oslobode. Sloboda urla u meni. Animus. Ono sto osecaju ptice u vazduhu i ribe i vodi. Sloboda za unakazeni zametak.

Tesko je probiti ljusturu zgrcenog Ega. Pojavicu se iz nicega i prosaptati joj par reci. Onda cu je uzeti za ruku i pricati joj skaske o malim vevericama. Neprekidno cu menjati ugao gledanja i fabulu da unutrasnji demon ne bi mogao otkriti moje prisustvo. Jer demon zaspe kada mu pricam izmicuci se i vracajuci se kao toreador kada prilazi rogovima bika.
To (Ja) ne zna nista. Postoje zakljucna vrata, postoji ljustura. To (Ja) zna da postoji Ono drugo, tamo, zakljucano, zgazeno, ponizeno. To (ja) oseca bol i mrzi opruge nezivih oblika koji pritiskaju, melju i cede ono Drugo.

Bjalica ne silazi sa mojih usta. Pricam ti pricu..., reci mi...., sta su ti heroji govorili kada si bila mala. Negde mora postojati prikljucak i spona i razlog zasto je sve kako jeste. Negde su celicni okovi koji u mrezi zabluda drze tvoju dusu. Razbicu ih, neces ni znati. Bojim se. Bojim se.
Lice bez stida. Govorim evo javno o sebi. Govorim javno ko sam. Pricam o onome sto ce biti. Pisem pricu o uzasu u koji cu zaroniti. Ja, saman.
Pomoci jer nisi dobar. Uciniti ne zbog boga vec zato sto se kisa i kapi i slivaju sami od sebe. I ja tako. Zasto biljke rastu. Pa tako, rastu. Gola dusa. besramni tumac sveta. Kurva.

Sad cekam. Trenutak kada se kapija otvorii i okovi spadnu. Drhtavim rukama opipaces sopstveno lice. Da, to tu si ti i babaroge i strige su pobegle, a strasni stvor sa mnogo ruku i zmisjkim jezikom vise ne stanuje ispod tvog kreveta. A mrtvi, oni su mirni u svojim grobovima. Mrtvi se nece vratiti, proslost trebas znati prepoznati u sebi, ali proslost je bezopasna.
Ljustura S. je slomljena. Svaki put je isto. Iz krhkotina vire saveti majke pretvoreni u male gladne pauke, vire sablasno stroge oceve reci i nasilje. Godine prigusivanog besa. Sada istopljene u krik, jer krik je znak zivota.

[A6quattro]

Muskarci su cudna bica, rece Prostitutka. Evo pogledaj, imam ovu trakicu pozada i svi smatraju da sam u donjem rublju, skinem li je, misle da sam gola i to im je ruzno. Okrenula mi je ledja kako bi ilustrovala svoju pricu. Sela je na neraspremljeni, zguzvani krevet i legla onako gola. Sunce je u prasnjavu sobu donosilo nakakav osecaj mira i pospanosti. Ja sam sedeo na fotelji pohabanog naslona od skaja, pored kreveta, u sobi je bio jos i sto, jedna lampa i jedna drvena stolica. Vecina njenih stvari bese u kartonskim kutijama.

Hladno mi je nogama, rece Prostitutka i promeskolji se. Njena gola stopala nadjose moje ruke. Bila su hladna kao led i znojava. Predjoh rukom preko meke koze na njenim tabanima. Prsti joj behu mali i debeli, nokti deformisani zbog debljine prstiju. Polako sam trljao njena stopala, voleo sam to, uvek sam voleo da dodirujem zene.

Kako si me nasao, upita me. Video sam kako gola cekas onog sofera, sasvim slucajno, vrata su bila poluotvorena. Video sam da si potpuno gola, da sofer ima crne soferske cipele i bele carape. Bese te obgrlio. Pomislio sam tada kako bi i ja to hteo. Prostitutka se nasmeja. Cutali smo. Nisam je poznavao, nisam znao sta jos da joj kazem.
Od kada se bavis ovim poslom, upitah je. Od fakulteta. Studirala si znaci?. Da, psihologiju, ali svu sam sada teoriju zaboravila, imam samo ovu praksu ovde nasmeja se.
Zasto si napustila fakultet? Izbio je rat, znas i sam. Nisam oduvek zivela ovde. U nas grad je dosao rat, pobegli smo ovamo.

Zar ti se ne gadi ovaj posao? Ne, volim ovo sto radim, volim muskarce, nisu svi grubi, iako traze od mene najrazlicitje stvari. Meni to nije gadno. Da li imas makroa? Da, to je vlasnik retsorana, ali ne muci me, ja mu dodjem kao kci. Dobro mi je ovde. Ipak, meni je sve to nekako tuzno, rekoh joj. Tebi je sve ovo tuzno? Da. Sta mogu, od malena sam tuzan.
Ja nisam tuzna sada, klijenti su zadovoljni. Volim da ih drazim. Volim da puze predamnom cvileci da im dam da me lizu. Da, to me pali. Ne zanima me buducnost, proslost nije bila previse ljubazna, Bilo mi je mnogo zao sto je poceo rat. Te godine sam trebala da idem sama na more. Prvi put, bas steta.

A ti, cime se ti bavis, bila je radoznala Prostitutka. Ja sam nedavno ostao bez posla, rekoh joj, a da sve bude crnje, devojka mi je u trudna... Da li je volis ? Da, mnogo je volim. Zasto si onda samnom? Ne shvatas, kazem joj. Ljubav je sirok pojam, neko ima ljubavi za pet zena, neko nema ni za jednu. Svidja mi se to, rece Prostitutka. Podigla je ruke. Dodji ovamo. Zagrlila me. Privili smo se jedno uz drugo na krevetu koji bese preuzak za krevet jedne kurve. Osetih iznenadnu zelju da je dodirujem, mazim, lizem, grizem... Skidoh odecu sa sebe. Cudan je ovaj zivot, rekoh. Da, potvrdila je. Lezali smo zajedno, goli, zavese su se pomerale, sunce je u sobu i dalje donosilo nekakav miris pospanosti. Bilo im je tako lako biti ziv, bilo mi je tako tesko biti ziv. Nigde nije bilo izlaza, sve je zaudaralo na apsurd. A ipak...

[A6quattro]

Njene najnovije cizme koje su tako sexy isto tako tako odvratno zaudaraju i K. zato uzima malu bocicu sa sprejom marke Foot & Fresh. Proizvodjac tvrdi da obuca naprskana ovim sprejom vec posle triideset sekundi oslobodjena svih neprijatnih mirisa vase telesnosti. Sama bocica je predivna: na zelenoj osnovi nacrtani su srebrnkasti mehurici tako da bi se dobio utisak svezine, mladosti i prijatnosti. Na ovaj nacin je i Karlo Z. product manager iz poznate multinacionalne kompanije koja proizvodi Foot & Fresh opisao pre nekoliko godina taj, tada novi proizvod, rezultat mukotrpnog rada reklamoautora, tehnicara prodaje i hemicara. Telesni vonjevi rezultat su delovanja bakterija, zapravo citavih konglomerata bakterija koje poseduje svaki covek, i koje parazitiraju na nasoj kozi. Kupanjem ih speremo, ali nikada u potpunosti, neke prezive i vec posle nekog vremena prozme nas manje ili vise drag vonj, jedinstven kao potpis, samo nas. Vonj koga se muskarci i zene skloni savrsenstvu istinski gnusaju.

Nokat na njenom palcu je zut. Ne vise providan kao ostali nokti na njenoj nozi, vec nekako mutno zut. To je bio rezultat eksperimenta, skidanja crvenog laka uljnim aromaticnim acetonom koji je u poslednje vreme postao tako omiljen medju zenama. Gljivice, razmisljala je K. Znala je da je neophodno ici doktoru, zatim u najgorem slucaju sledi dugotrajno lecenje i u slucaju neuspeha jos i odlazak hirurgu koji ce joj ubrizgati lokalnu anesteziju, iscupati nokat, zatim ce boleti kada prodje dejstvo anestezije. Dobice pilule. Plasi se bola, patnje. Kao i svi. Sve je to od tesne obuce, trebalo bi promeniti navike, ali tesna obuca je tako elegant... Proslo je tridesetak sekundi. Obuva te visoke cizme sa tankom potpeticom. Ima mirno i hladno lice. Kontrolisano lice.

Uzima fascikle i stavlja ih u svoj ranac, takodje, prirucnik za management. Ne zaboravlja laktacid za higijenu polnih organa i intimnih delova. Treba da uvek bude spremna ako ustreba. Pakuje i sinoc pripremljenu kutiju sa sendvicima, kljuceve i novcanik. Takodje ID karticu bez koje joj masina nece otvoriti vrata companije.
Okrece glavu.,sumi voda. Neko se tusira. Neko koristi tus u njenom stanu. Bas kako i u holivudskim serijama, i u stvarnosti mladi poslovni ljudi i zene na pocetku karijere cesto dele stanove. Po nekoliko njih iznajmljuje sobe, useljava u njih skromni inventar stecen posle studija i stanuje na niskoj razini. Stan im zapravo i nije neophodan. Vecina radi po 14 sati i kucu, ili slicnu rec povezuju jos jedino sa spavanjem. Hrane se po fast-food restoranima, odlaze na kurseve subotoim i nedeljom, pokusavaju da nadju “pravog” partnera. Iznad svega bore se za uspeh na poslu, a svoj dramatican i nadasve raznovrsan zivot krunisu u onih petanest dana u godini kada odlaze na odmor. I to, po mogucstvu u neke tropske i opustene krajeve, u predele sa plazama od belog peska, prosarane palmama i jeftinim i mladim muskim i zenskim prostitutkama.
Preostaje jos minut do izlaska iz kuce. Jos trideset sekundi. Sad jos pet sekundi. Postoji apstraktni Ja model. Postoji samoostvarivanje i samopotvrdjivanje. Samo to postoji. Svet je vakuum. Vakum koji usisava kao i vakum u plasticnim vrecicama u kojima je hrana. Zbog linije K. jede samo saku musli ujutru, u staklenu ciniju ostavlja te zdrobljene ostatke mrtvih oraha, banana, ovsenih pahuljica i nepoznatih joj plodova prirode koji osiguravaju zdrav zuvot. Metal pribora za jelo ostavlja neprijatan ukus ustima, kao i krv.Sminka se sasvim minimalno jer nema vremena. Ispod pazuha i po pantalonama prska dezodorans. Da ne smrdi. Misici joj se grce, uspravljaju je i nesvesno guraju ka vratima. Pokret, a lice ostaje mirno. Emocije su nevidljive, duboke i usmerene u jednu tacku. Otvara vrata stana. Hodnik je mracan, cuje se kako neko poteze vodu. suste vodoklotlici, pojedinacno ili grupno, neko kasni i tek se tusira. Odnekud se cuju deca, psi. Zgrada se budi kroz sazvezdje zvukova, vrata se otvaraju. Ispred lifta K. prolazi pored nekog tipa koga je sretala mnogo puta, ali sa kojim nije nikada progovorila ni rec. Svako gleda ispred sebe, vremana ima malo i ona se koncentrise na stvari koje je danas cekaju na poslu, na mogucnostima za napredovanje i tako dalje.

K. ceka voz. Jos neki ljudi cekaju zajedno sa njom. Vecina se ipak vozi u svojim automobilima. Jednoga dana i ona.ce imati automobil, za sada na pocetku, primorana je da putuje vozom u drugi deo grada. Voz je ipak uz sve to i mnogo brzi. Ali ljudi u automobilima imaju mogucnost citaju novine ili cute da sede sami, bez drugih. Dobro je biti sam, drugi samo smetaju, slusaju glupu muziku ili blebecu preko mobilnog. Ljudi na peronima i gledaju u kisu.
K. se nervira, jer voz kasni nekoliko minuta. Oseca kako je neka nevidljiva sila gura napred, kako neki nevidljivi sudija meri njeno vreme. Pocinje da se sama sa sobom igra igre kasnis - ne kasnis. Broji ljude, broji vrata na vagonima, ako je broj paran zakasnice, ako je broj neparan stize na vreme. Broj je ovog jutra uglavnom paran. Pokusava da sedne, cita novine. Novine su dosadne. Pokusava da uci, ne ide joj. Stavlja slusalice, Sony uredjaj reprodukuje kvalitetno nerazumljive pesmice latinskih igraca sa Kube.

K. masta o ljubavi, masta o idealnom odmoru na kojem ce mozda sresti Njega. Zamislja kako ga upoznaje preko chat-a, on ima razumevanja za njenu kompleksnu licnost, on je razume, on joj ne ogranicava slobodu, ona bira, ona spava i sa drugim muskarcima ali se vraca njemu. On ima smisla za humor. On je tako cool i slusa tako cool muziku. Neka toplota prolazi joj kroz grudi, neka slatka mucnina. Dovodi sebe skoro do stanja zaljubljenosti.

Na Kubi su svi tako opusteni. Siromasni su i srecni i vole strance. K. ima ljubavnika, tamnoputog latino ljubavnika, crnca. Crnac ima velik ud, preplanuo je, sportista, igra salsu, vodi je u bar u kojemu svi piju koktele. Narucuju mohito. Vode ljubav na plazi. Ta seansa je kratka, K. ne zna nista o Kubi, ne zna sta bi mogla da prica sa crnoputim ljubavnikom. Ne zna sta vise da zamislja, taj je sigurno ne bi vodio u Diznilend. Oduvek je htela na taj tobogan...
Prebacivanje imaginarnog prekidaca u glavi.

Ljubavnik broj tri je mafijas. On je ostar momak, kupuje joj skupe poklone i zivi van zakona. Pravi pobunjenik, kao u onim starim filmovima. To svemu daje osobitu draz. Odlaze u Pariz. Svi umetnici i vlasnici barova poznaju njenog decka. On je tako snazan, on je tako opasan. Odsedaju u skupom hotelu sa ogromnim belim prozorima i zastorima. Jutro je i krovovi Pariza blistaju se na suncu. K. je u satenskoj spavacici, otvara prozor i posmatra grad, a njen decko se brije. Za dorucak im sobarica donosi kroasane. Cini joj se da oseca miris after shave losiona koji ponistava zagusljivi vonj vagona. Misli kako bi je taj kriminalac tretirao kao princezu...

A tip broj cetri je romantik, strasno je zaljubljen u K. Hoce da se ubije. Ona je nemilosrdna, zamislja kako ga ponizava. Odlazi sa drugim posle jedne scene. Tako mu i treba, misli, salje mu crne gacice sa mrljama od semena drugog muskarca. Romantik se ubija, a K. je ipak malo zao...

U medjuvremenu, voz ulazi u stanicu, veliku stanicu u kojoj se ukrstaju pruge iz mnogo smerova kroz koju prolaze desetine vozova. Gleda kroz prozor vagona. Svi prisutni su u neopisivoj zurbi. Zure se jutarnji putnici, studenti, prodavacice sendvica i kafe. Cistaci i naravno zeleznicko osoblje. Svi zure, uigrano, dinamicno, izgleda kao da ih iza ledja gura neka nevidljiva sila koja stalno pokrece i ubrzava stvari. Na jednom reklamnom panou pise “Budite efikasni putujte avionom”. U zenskom casopisu stoji da je svaka veza izmedju partnera zaparavo jedna emocionalna investicija i da svako treba da se trudi da izvuce sto veci emocionalni profit iz svoje investicije. Zato K. mora da vezba da se ne zbunjuije, da tacno zna sta hoce, da ne pocrveni kada je pitaju sta hoce. Htela bi da bude i ona nezavisna jer dalje pise u casopisu da je slobodan zapadni covek u doba interneta i komunikacija i mobilnosti zapravo stalno u poziciji da bira i bude biran.
K. nema vremena, Oseca kako ce opet da zakasni i sefica ce izreci nekoliko zajedljivih primedbi. A ona ne zeli da zaostaje za drugim pripravnicima koji su svi muskarci. Smao neki od njih ce dobiti novi ugovor, a K. mora da uzme taj posao, mora da im ga uzme. Kao kada na polici u samoposluzi ostane samo jedan proizvod i ti ga uzmes, znajuci da ga niko drugi ne moze imati. Imati kola, kucu i decu, imati orgazam i decka, imati uzinu, imati posao i sefa, imati...Sve se moze imati, o tome razmislja K. Htela bi i ona da ima mnogo toga. Za pocetak htela bi taj novi laptop. Kada bi imala laptop mnogo toga bi bilo jednostavnije. Chat u krevetu, gledanje slika, igrice u krevetu. Hoce da ima laptop.

Voz stoji. Nikako da krene. Sve je tako sareno na stanici. Njen poslovni kostim je siv i prljav. Ona nije zadovoljna. Znoji se. Ne zeli da se znoji. zeli da sve bude pod kontrolom. Veceras je petak, odlazak u diskoteku, menstruacija ne moze da je zaustavi. Prosli put, dok su prolazili mracnim podvoznjakom, izvukla je tampon i bacila ga na ulicu, svi su se smejali, svi su bili naduvani, zato je bilo tako super i zato su se svi smejali, a ona nije mogla da dodje sebi do ponedeljka. Svi su umirali od smeha, tamo u onom suludom delu grada.
Covek preko puta nje jede sendvic. Sada vidi sebe kako jede salamu, svidja joj se taj ukus mrtvih svinja, svidja joj se sumporasto zuto kuvano jaje u sendvicu i sos. Gladna je, zeludacni sokovi rade, mast umiruje kiselinu i cir. I pljuvacni sokovi se luce, narocito joj smeta onaj zub sa karijesom, onaj sto se puni trulom hranom i boli. Zubar je rekao za dva meseca ponovo kontrola...
Posmatra ljude. Sve saamo neki streberi sa naocarima. Poneki mladi poslovni covek ima stila. Svidjaju joj se muskarci koji drze do sebe. Mocni muskrci, oni su kao alfa muzjaci covekolikih majmuna u emisijama na Discovery kanalu. Jaci pobedjuje, uvek je tako bilo, ili pametniji ili bogatiji. A K. misli da je pametna, da nije pametna ne bi zavrsila MBA (Master of Business Administration). Jednog dana ce postati menadzer i prava poslovna zena. Imace laptop i sve najnovije trendy stvari. Kao neke od zena u vozu, posmatra ih, posmatra kako im stoji odeca, skupa, odeca, jeftina odeca, da li imaju te zene nesto sto ona nema, da li su srecnije, da li imaju vece grudi od nje. Da li su druge zene atraktivnije nego sto ona. Jutros je uhvatila svoje gole sise u sake i stala ispred ogledala - nije bila bas preterano zadovoljna.
I onda ponovo misli kako ce zakasniti. Opet taj osecaj da je neko s ledja gura napred, samo napred, stalno napred. Dise sve brze, gleda. Vibracije u vagonu, promicanje industrijskih predgradja, firme, kuce, auto otpadi, skladista, fabrike za izradu industrijskih kolaca, Stovarista gradje. Magacini. Svi nesto rade, svi nesto prodaju.

Ljudi ima raznih. K. misli kako su svi ti ljudi predvidljivi i dosadni. Pricaju o automobilima, citaju sta su rekli politicari. U njima, reklo bi se nema strasti. K. razmislja o strasti, ona je nikada nije osetila, tu pravu strast koju bi trebalo da oseti, ali se nada da ce je jednom osetiti. Jednostavno, u prisustvu tih obicnih, malih ljudi ne moze da se ostvari. Ne moze da popusti kontrolu i bude ono sto jeste. Evo ova devojka ispred nje. Sa maramom na glavi, Arapkinja. Ona nikda nece moci da se ostvari. Gledala je te emisije, kako bedno zive te zene: poslovno i seksualno podredjene su muskarcu, podredjene su roditeljima i bez sopstvene volje. I ti njihovi obicaji pokrivenja glave, siroki ogrtaci i mantili, niko ne vidi tvoje telo, te zene su kao izlozi stalno zatvoreni roletnom, nikaoga ne mogu da privuku, moraju da budu smerne i pokorne muzevima koji ih nagradjuju jurenjem drugih zena, nemuslimanki. Izlazeci iz voza K. je pocela da oseca i prezir i sazaljenje prema toj mladoj zeni...

[A6quattro]

Volela je duvati u taj instrument, a on je proizvodio tonove, krestave, placne, izuvijane, izbezumljene tonove koji su se culi nadaleko preko smrznute zemlje i smetali susedima.
Da, bila je ona kreativna, puna maste, volela je sve sto obavezno vole mladi, i vise od toga, umetnost, knjizevnost, i taj instrument.

Lupala je cizmom po podu drzeci ritam, i tako svaki dan, svaki dan... I to je nerviralo susede. I jednom kada se vracala sa casa presreo ju je u mracnom prolazu covek sa fantomkom na glavi i zgrabio joj instrument.

Uradio je to nasilno i bez reci. A ona je vristala i plakala, ali covek bese vec isplanirao, niko ih nije mogao cuti i ona je shvativsi to, samo sela uz prljavi zid i nastavila jedva cujno da cvili. Öhoho, novi zvuk, nasmejao se covek pod maskom i snaznim zamahom razbi instrument o beton.