Claude Monet (1840-1926)

[Kathy]

Klod Mone
(1840-1926)





Клод Моне (14. новембар 1840. - 5. децембар 1926.) је најдоследнији сликар импресионизма. По његовој слици Импресија је и читав правац добио име.
Поред Импресије или Заласка сунца, он је насликао и Рађање сунца. Моне је у почетку сликао фигуралне слике (пејзаже са 2-3 фигуре), а касније и праве пејзаже. Он је један исти мотив сликао више пута, као на пример серија слика фасаде Руанске катедрале.







On je jedan od glavnih osnivača impresionizma. Po njegovoj slici "Impresija", izloženoj 1874. u Parizu, dato je ime celom slikarskom pravcu čiji je Mone bio, veruju mnogi istoričari umetnosti, najdosledniji i najuticajniji predstavnik. Počeo je kao realist pod uticajem G. Kurbea, a docnije je prešao na slikanje predela, uzimajući motive iz Pariza i okoline, pri čemu su ga najviše interesovali efekti svetlosti na vodi. Uopšte, svetlost i pokret bile su dve velike teme po kojima se impresionizam bitno odvojio od realističkog slikarstva. U želji da što vernije na platno prenese kolorističke preobražaje do kojih dolazi usled promene osvetljenja, Mone je morao da reaguje, tj. slika, izuzetno brzo. Stoga je njegov potez neretko bio žustar i iskidan, jer mu je daleko važnije bilo da što autentičnije zabeleži svoje zapažanje i doživljaj nego da podrobno opiše predmet. Slikao je iste motive u različita doba dana, od jutra do večeri, nastojeći pre svega da prikaže kako se usled treperenja svetlosti iz časa u čas menjaju lokalni ton oblika i njegova struktura i stvarajući tako nadasve originalne serije ili cikluse, kakvi su "Plastovi", "Stanica Sen Lazar", "Lokvanji".



"Ova zemlja sigurno je prelepa bez snega�, govorio je Klod Mone za Norvešku. Mone, prvi impresionista, čovek sunca, lovac na svetlost. Poput Heseovog Sidarte verovao je samo u ono što teče: vodu, reku. Bio je i ostao hipnotizovan obalama Sene. Kad je slikao sneg, mislio je na Gistava Kurbea: njegov sneg je bio prljav i - realističan.
Ipak, Mone ga je slikao, čak na -29 stepeni Celzijusovih, trpeći inje na svojoj bradi. Najzad, toliko mu se dopalo da ga je slikao kako se topi po krovovima.





MOnet Argenteuil, effet d'automne



Monet Le Bassin d'Argenteuil

[Kalina]

[Leonard Peltier]

Rekordna cena za Moneovu sliku

Delo francuskog slikara Kloda Monea (Claude Monet, 1840-1926), "Železnički most u Aržanteju" prodato je ove nedelje u Njujoroku za više od 41 miliona dolara (26,4 miliona evra).

"Železnički most u Aržanteju"

Slika, nastala 1873. godine, a na kojoj se vide dva voza kako prelaze most na Seni, postigla je nov rekord kad je reč o slikama tog majstora impresionizma, javljaju agencije.

Prodata je na aukciji impresionističkih i modernih slika koju je organizovala poznata kuća Kristi.

Kupac je želeo da ostane anoniman.

Prethodni rekord za neko Moneovo delo držala je slika "Lokvanji" nastala 1905. godine, koja je prošle godine prodata za 36,5 miliona dolara.


Izvor B92

[andjela pizelli]

Vetej u magli - 1879



japanski most

[Kalina]

Moneove slike u žiži bogataša



Jedna od slika Kloda Monea iz serijala sa lokvanjima prodata je za 40,9 miliona funti (80,4 miliona dolara ili 51,7 miliona evra) na aukciji u Londonu, čime je postavljena nova rekordna cena za ovog umetnika impresionizma.

Nadmetanje na aukciji kuće �Kristis� za sliku �Jezero sa lokvanjima� (�Le Bassin aux nymph�as�) iz 1919. godine, najznačajniju sliku iz serijala sa lokvanjima ikada ponuđenu na aukciji u Evropi, bilo je žestoko i mukotrpno i vođeno je između troje potencijalnih kupaca. Prethodni rekord za Moneovu sliku postavljen je u maju, kada je �Železnički most u Arženteju� (�Le Pont du chemin de fer a Argenteuil�) iz 1873. prodat u Njujorku za 41,5 miliona dolara (21,5 miliona funti), a početkom godine, druga slika iz serijala sa lokvanjima iz 1904. prodata je u Londonu za 18,5 miliona funti. Slika prodata na poslednjoj aukciji mnogo je atraktivnija od prethodnih Moneovih slika koje su bile na ponudi. Jedna je od velikih kompozicija (dimenzija 101,4 x 201 cm) koje je Mone započeo da slika 1914. godine, nakon čega je nastao čuveni ciklus sa lokvanjima koji se danas nalazi u Muzeju Oranžerije u Parizu. Mone je pomenutu sliku iz 1919. prodao u kompletu sa još tri: jedna je danas izložena u njujorškom �Metropolitenu�, druga je još pre rata presečena na dva dela, a treća se nalazi u privatnoj zbirci i očekuje se da će ubrzo biti ponuđena na prodaju.
Slika �Jezero sa lokvanjima� je bila deo kolekcije iz zaostavštine Džeja Irvina i Zene S. Miler, filantropa i industrijalaca iz Kolambasa u Indijani. Likovni kritičar �Gardijana� Džonatan Džouns rekao je da serijal sa lokvanjima ima ogromnu vrednost. �Posmatrano sa više aspekata, reč je o najznačajnijim slikama 20. veka, jer čine preteču apstraktne umetnosti. Na njima nema kompozicione podele po vertikali ili horizontali, već oko slobodno luta po površini i dok posmatrate lokvanje skoro da zaboravite gde se nalazite.�
Ova Moneova slika predstavlja jedno izvanredno delo u sezoni izvanredne prodaje. Iako su svetski mediji preplavljeni obeshrabrujućim naslovima o trenutnoj ekonomskoj situaciji, tržište umetničkih dela se pokazalo imunim na globalne probleme. Glavni razlog za dobro poslovanje aukcijskih kuća jeste priliv novih bogataša. Dok su bivši kopači zlata sa Aljaske novac trošili na izgradnju velikih kuća, a arapskim naftašima su draže trke konja, novi ruski milijarderi su zainteresovani za umetnost. Roman Abramovič je, na primer, nedavno potrošio 60 miliona funti na slike Lisijena Frojda i Frensisa Bekona, a prošle godine aukcijska kuća �Sadebi� otkazala je prodaju umetničke kolekcije Mstislava Rostropoviča pošto ju je uzbekistanski milijarder Ališer Usmanov otkupio za 20 miliona funti. Olivije Kami, načelnik Odseka za impresionizam i modernu umetnost u �Kristisu�, rekao je da je njegova kuća bila �blažena� što je dobila Monea: �To je bila poslednja šansa da neko kupi jednu od poslednjih dovršenih velikih slika iz serijala sa lokvanjima�. �Kristis� nije profitirao samo od Monea. Iste večeri prodate su i slike Pabla Pikasa �Bokal� iz 1911-12. i Edgara Degaa, �Balerine kraj štapa� (oko 1880). Kami je istakao da je reč o najboljoj prodaji impresionista koje je �Kristis� organizovao u poslednje vreme.


izvor: blic

[Magija]

Za mene je on savrsenstvo.Monsieur Claude Monet

[Magija]

Dans la prairie



Femme a l'ombrelle



La promenade

[Magija]

Claude Monet - Tulips of Holland

[alexander011]

Bašta kao slika a na slici most

Ako sa pariske stanice St. Lazare uhvatiš voz za Rouena, za 40 minuta stižeš u srce Normandije - do malog mesta po imenu Vernon.
Udoban voz na sprat prolazi kroz živopisni krajolik... i vec se raduješ lepom vizualnom dožiivljaju, kad shvatiš da zbog velike brzine nema nista od toga; jer dok registruješ vidjeno već si 5 km. dalje. Zato posmatraj pejsaž u visini horizonta - možda ćeš nešto i zapamtiti.

Ali nema veze, jer taman se delimično navikneš na ovu munjevitu promenu slika, Vernon je tu. Odatle ima samo 3 km. do tvog odredišta - malog sela po imenu živerni (Giverny). Minibus ce saćekati tvoj voz i ćasom si tamo. A možes i da prošetaš, uzivaćes u prizoru, naročito ako je dan lep.

Živerni, sa svojih pedesetak domaćinstava poznat je, kao i ceo kraj, po jabukama i dobroj rakiji jabukovaći - kalvadosu. A narocito, po farmi “Le Pressoir” gde je živeo slikar Claude Monet (1840-1926) i gde je napravio svoj cvetni raj - najposečeniju baštu na planeti.

Imao je 43 godine kada je, došavši do prvih većih para, kupio to imanje na kome je proživeo ostatak života - sledeće 43 godine. Tu je ziveo sa svojom drugom ženom Alice i sa svoje dvoje i njenih šestoro dece. Kuća je imala veliku kuhinju sa ogromnim stolom, koji je bio centar svih dnevnih zbivanja. A posto sreća cesto ide pod ruku sa nesrećom, zapamtio je dan svog uselenja na salaš po tome, sto je tog dana umro njegov najbolji drug i slikarski saborac Eduard Mane (Edouard Manet).

Od samog početka, Mone je gradio svoj cvetni lug kao - SLIKU, koju svaki slikar prizeljkuje da naslika bar jednom u životu - to je ona slika koja obeležava ceo umetnikov opus. Baš kao što nikad nije mešao boje na platnu, tako je i cveće sadio. Kod njega su boje uvek bile: zuta ili plava, a nikad zićkasta ili plavkasta. Kombinovao je cvetne sorte, tako da su leje vrlo brzo poprimile prepoznatljivu atmosferu, i počele da potsećaju na njegovu slikarsku paletu. Do staze je uzgajao cveće jakih, vibrirajućih i tamnijih tonova , pa je to smirivao sortama blagih i nežnih boja u pozadini, i time uticao na perspektivu u bašti. Svetlostni akcenat u vrtu bio mu je isto tako važan kao i na platnu, pa je rado sadio plavo cveće ispod krošnji drveća, da bi pojaćao prirodu plavog u senci.

Svakodnevno je bio vidjen, kako se užurbano kreće po svojoj gradini ruku punih alata; sto slikarskog, sto baštenskog. Ako nije slikao ili radio u bašti, voleo je da kao osvedoćeni gurman sedi okruzen svojom velikom porodicom i prijateljima u kuhinji uz pikantna jela i probrana pica. Pa bi tada često, na vrhuncu dobrog raspoloženja, znao da zapeva svoju omiljenu pesmu: ariju Toreadora iz Bizetove opere Karmen.

Klod Mone je bio dobar čovek, pa je bio voljen i poštovan od svih u selu. Često je govorio "da je sve u dobrim namerama, i da je u tome sva tajna”. Moze biti da je to jedan od razloga zašto njegove slike i danas odišu optimizmom i životnom radošću, a u posmatraču bude pozitivna osećanja.

Imanje je podelio u dve celine. U prvoj, isped kuće nalazila se cvetna bašta, po čijoj sredini se protezala centralna staza koju je nazvao Grande Allee, u znak sećanja na prvu izložbu impresionista iz 1874. Na kraju staze nalazila se velika kapija iza koje je, čim je malo poboljšao svoje finansije, počeo da gradi drugu celinu - vodeni vrt. To mu je bio dugogodisnji san inspirisan estampama - japanskim drvoreznim grafikama, koje su često za motiv imale tradicionalnu japanski vrt uz vodenu površinu sa obaveznim mostom.

Zato je je iz obliŽnjeg potoka sproveo vodu preko imanja, a izgradio je i most. Jedino ga nije obojio u japansko crveno, vec u zeleno. Posto je obožavao lokvanje, koji vole mirne površine vode, napravio je malu ustavu kako bi umirio vodeni tok kroz vrt. A da bi na svojim slikama imao kontrast okruglom obliku lokvanaja, u jednom kraju je posadio bambusovu trsku.

Tako je veliki majstor - inkarnacija impresionizma licno - svoju bastu polako pretvarao u Sliku, svoje zivotno delo (poznato je da je slikarski pravac Impresionizam, dobio ime po Moneovoj slici, koja nosi naziv "Impression"),

Dok je bio mladji, često bi u sam cik zore išao po okolini ili stajao u hladnoj vodi reke, čekajući da prvi sunčev zrak padne po zaspalom polju, ne bi li na svom platnu ovekovečio trenutnu atmosferu i efekat svetlosti. Zaista je Imao dara da vidi nevidljivo i to prikaže na svojim slikama.

Zato je veliki Cezanne za njega rekao "da je Oko - ali kakvo oko!"

Pod starost, najradije je slikao svoj most. Neumorno ga je slikao, u svako doba dana, iz dana u dan - most pa most. Neki put bi ga naslikao iz jednog poteza, kao crtu. Posle su istoričari umetnosti, to tumačili kao početak apstraktnog slikarstva. Uostalom, stalno se kretao na ivici apstaktnog, jer se predmet njegovog slikanja gubio u vrtlogu svetlosti i boje.

Kada je počeo da pati od reumatizma, nije mu više odgovaralo da se u zoru smuca po koje kakvim vlaznim i hladnim mestima. Mnogo mu je više odgovarao civilizovani ritam njegovih lokvanja - otvarali su se u 10 sati, a zatvarali po podne u 5, pa je i on svoje slikarske aktivnosti počeo obavljati u to vreme.

Pri slikanju imao je karakteristično ispruženu ruku u kojoj je drzao kist. Jedino kada je slikao lokvanji, svoju poslednju veliku ljubav, skoro bi dodirivao nosom platno pred sobom. Tako je nastao onaj velicanstveni triptih sa lokvanjima, za koje ne znaš da li plivaju po vodi ili plove po nebu, kojima je posvetio svojih poslednjih šest godina zivota, i koje je poklonio francuskom narodu, ali i celom svetu - kao svoj buket boja, svetlosti i dobrih namera.

- A sećas li se raznobojnih, dekorativnih listova ukrasne biljčice - koprivice u saksiji tvoje bake?

Njih je Mone posebno voleo i gajio svuda oko sebe; i u kući i oko nje. Po njemu se ta biljka; ona malih listova zove “Palette”, a ona velikih “Giant Exhibition”. I danas ih paze i neguju u njegovoj basti - muzeju, jer znaju da duh Monea, voli da ponekad navrati - da ih pomiluje.


A kad dolazi, to je uvek u sam osvit zore, sa prvim zrakom sunca. . . . . . . A potom se obavezno iz kuhinje - i gle čuda - zacuje njegov zadovoljni glas kako zapocinje omiljenu pesmu...