Vajfert ~ Weifert

[Turkmenbashi]

Numizmatička kolekcija Vajfert

Zbirku je oko 1878. godine počeo da sakuplja brat Đorđa Vajferta, Hugo, nastavio je otac Ignjat, da bi, na kraju, porodičnu strast za kolekcionarstvom nasledio sam Đorđe Vajfert i zbirku uvećao do impozantnog broja od 14.114 primeraka kovanog novca. Kolekcija je za njihovih života uvećavana nabavkama od beogradskih trgovaca, otkupom drugih zbirki i otkupom kostolačkog rudnika, smeštenog neposredno uz ostatke numizmatikom bogatog rimskog Viminacijuma.

Pred izbijanje Prvog svetskog rata, zbirka je po Vajfertovoj odluci užurbano spakovana i iz Pančeva prebačena u Beč, odakle je vraćena, da bi 1923. godine bila poklonjena Univerzitetu u Beogradu. Zbirku su u Vajfertovoj vili u Beogradu sređivali i popisivali poznati numizmatičari, a do predaje na čuvanje i proučavanje Narodnom muzeju u Beogradu bila je smeštena u Univerzitetskoj biblioteci.

Ova visoko vrednovana kolekcija obuhvata primerke monetarnih emisija svih perioda, od antike do savremenog doba: grčkih gradova na Balkanu, Siciliji i južnoj Italiji, rimski republikanski i carski novac, kovanje makedonskih kraljeva Filipa II i Aleksandra Makedonskog, zatim zbirke keltskog novca, takozvanog rudničkog novca II veka kovanog za rudnike u Gornjoj Meziji, Dalmaciji i Panoniji, manju zbirku imitacija IV veka, značajan fond vizantijskog novca od V veka do pada Carigrada, kao i primerke srednjovekovnih frizaških pfeniga i evropskih talira.

Dodatak: Još malo o Vajfertima, Politikin zabavnik

[nenad.bds]

Numizmatička kolekcija Vajfert

Zbirku je oko 1878. godine počeo da sakuplja brat Đorđa Vajferta, Hugo, nastavio je otac Ignjat, da bi, na kraju, porodičnu strast za kolekcionarstvom nasledio sam Đorđe Vajfert i zbirku uvećao do impozantnog broja od 14.114 primeraka kovanog novca. Kolekcija je za njihovih života uvećavana ...

Pre dve-tri nedelje bilo je reči o Vajfertovoj numizmatičkoj kolekciji na nekoj TV stanici. Koliko sam upamtio slušajući a radeći i nešto drugo, kolekcija je krajem osamdesetih, početkom devedesetih bila u depou pančevačkog muzeja, ali se ispostavilo da ne postoji popis koliko je zaprimljeno, te se nije ni moglo ustanoviti koliko i šta je iz kolekcije nestalo. Bilo je reči o znatno manjem broju primeraka novca. Kao šlag na ovoj toriti je bilo da je u nekoliko kesa umesto novčića bio šljunak, a da je ustanovljeno da šljunak potiče iz okoline Bele Crkve.

---

'Proguglah' i evo novinskog članka:


Vajfertov legat nestao u bespuću sramote

Podaci iz upravo objavljenog prevoda monografije o porodici Vajfert podsetili su na nerasvetljenu poharu numizmatičke zbirke Đorđa Vajferta, koja je bila pohranjena u pančevačkom muzeju
Muzej u Pančevu: pouzdano se ne zna ni kada je Vajfertova zbirka stigla u depo, a razlikuju se i procene njene vrednosti Pančevo – Monografija „Porodica Vajfert i pivara u Pančevu“, koja se zaslugom pančevačkog Arhiva i Fonda Đorđa Vajferta nedavno pojavila na srpskom jeziku (prvi put je štampana 1925, na nemačkom), vratila je sećanje na možda i najveću pljačku jednog muzeja u Srbiji, a taj slučaj je posredno vezan za ime vlasnika prve pivare na Balkanu i jednog od najbogatijih ljudi svoga doba na ovim prostorima.
Pisac pomenute monografije Feliks Mileker, između ostalog, pominje i poklon koji je između dva svetska rata Đorđe Vajfert učinio Beogradskom univerzitetu, pančevačkoj gimnaziji i vršačkom muzeju, davši svakoj od ovih ustanova deo ogromne numizmatičke zbirke koju je formirao njegov brat Hugo, obogatio otac Ignac, a on doveo do nivoa jedne od najvećih evropskih zbirki metalnog novca stare Grčke, Rima i Vizantije.
Početkom 1990. ustanovljeno je da je pančevački deo zbirke koji je premešten iz gimnazije u muzej – nestao.
Tačnije, priča počinje 26. januara 1990, kada u posetu pančevačkom muzeju dolaze stručnjaci za numizmatiku Narodnog muzeja iz Beograda, sa namerom da vide Vajfertovu zbirku. Domaćini ih uvode u depo arheološkog odeljenja, i pred njima otvaraju prvu od tri kutije sa džakčićima u kojima je trebalo da budu novčići. Na zaprepašćenje prisutnih, umesto kovanica, tu su se nalazili nekakvi kamenčići! Otvorene su zatim i druge dve kutije, i u njima je takođe bio samo šljunak. Kradljivac je, kao da je želeo da se naruga, ostavio – jedan novčić. Nikakvih tragova obijanja nije bilo.
U potonjoj istrazi je ustanovljeno da su stručnjaci muzeja poslednji put videli zbirku 1979. godine, dakle, 11 godina pre no što je sticajem okolnosti otkriveno da je nestala. Dalje, ispostavilo se da do 1977. Vajfertova zbirka čak nije ni vođena kao vlasništvo muzeja, iako je bila u njegovom depou.
Ljubomir Reljić, koji je sedamdesetih godina bio direktor pančevačkog muzeja (a u vreme otkrivanja pohare kustos beogradskog Etnografskog muzeja), otkrio nam je da je u vreme kada je preuzeo rukovođenje pančevačkim muzejem pitao saradnike zašto se Vajfertova zbirka ne nalazi u stalnoj postavci, a odgovoreno mu je da se „ne uklapa“ (!?)
Bilo kako bilo, 1979. obavljeno je brojanje novčića i procena vrednosti zbirke, i to, da apsurd bude potpun, na insistiranje pančevačke filijale Službe društvenog knjigovodstva, koja je zatražila tačan popis imovine muzeja i vrednost svega što poseduje. Tada je ustanovljeno da zbirka ima 6.676 novčića. U monografiji muzeja iz 1973, međutim, piše da je Vajfertova kolekcija, kada je preuzeta 1949. iz gimnazije, sadržavala 8.013 kovanica, 142 papirnate novčanice i 137 medalja i plaketa. To znači da je tokom šest godina, između dva popisa, iz muzeja već bilo nestalo 1337 predmeta iz zbirke, što rečito govori s koliko brige se muzej ophodio prema ovom blagu. Takođe, nije postojala ni bilo kakva dokumentacija o samoj zbirci i njenom preuzimanju, pa u muzeju nisu mogli da se saglase ni o tome koje je godine ona dopremljena iz gimnazije, a nagađanja su bila u rasponu od 1949. do 1953. godine. Ni o proceni vrednosti zbirke nije bilo saglasja: komisija koja ju je popisala 1979. odlučila se za iznos od 400.000 nemačkih maraka. Bilo je, međutim, onih koji su tvrdili da ona ni izdaleka ne vredi toliko, ali i drugih, koji su bili uporni u dokazivanju da ona vredi dva do tri puta više.
Budući da nije bilo indicija da je pljački prethodila provala, policija je istragu usmerila prema zaposlenima u pančevačkom muzeju. Neki od saslušavanih su podvrgnuti i ispitivanju na detektoru laži. Jedan arheolog je, dok je bio priključen na poligraf, pao u nesvest, ali sve te istražne radnje nisu dovele do toga da iko bude okrivljen za pljačku, niti je protiv bilo koga poveden postupak za očigledno nemarno postupanje u službi. Na zaključak da je nekome bilo u interesu da se čitava stvar zataška navodi i činjenica da je vest o otkrivanju pohare obelodanjena tek dva meseca kasnije. I još jedan bizaran podatak, koji smo saznali od inspektora koji je radio na ovom slučaju: ekspertizom je utvrđeno da kamenčići koji su se nalazili u džakčićima u kojima je trebalo da budu novčići potiču sa dunavske obale iz okoline Đerdapa. No, ni to nije doprinelo da se krug osumnjičenih eventualno suzi na osobe koje su imale veze sa tim krajem, u kome se nalazi i arheološki lokalitet Lepenski vir.
Policijski izvori tvrde za naš list da bi danas bilo teško identifikovati pokradene novčiće, sve i kad bi ih sadašnji vlasnik ponudio muzeju iz kojeg su ukradeni, budući da u pančevačkom muzeju ne postoje arhivirani otisci predmeta iz Vajfertove zbirke.
Kada je 1993. u Pančevu održan simpozijum o legatima u Srbiji, nestala Vajfertova numizmatička zbirka nije ni pomenuta, a u „Glasniku“ pančevačkog muzeja iz 1996. godine u jednom radu o numizmatici pominje se „bivša Vajfertova zbirka koju je on poklonio pančevačkoj gimnaziji“. Sve ostalo pojela je sramota.Miodrag Šašić [objavljenou Politici: 15/10/2009]

[Turkmenbashi]

Znam za to i ja sam pročitao isti članak. Neviđena sramota, šta reći kada Vajfert nema ni ulicu u Pančevu. No ovo nije u pitanju samo odnos prema njemu i zaostavštini nego neviđena pljačka ogromnog kulturnog i istorijskog blaga. Ode u nepovret najverovatnije i ostade sramota... Žalosno, no nije ni prvi put da se nešto slično desi u našim muzejima. Relativno skoro su ukradeni i Titovi satovi, vredne slike su nestajale i razni drugi eksponati. Ovde iza svega očigledno stoje ljudi koji su radili u muzeju...

[Becar]

Da li neko zna jeli ima ulica negde u Vojvodini po familiji Dundjerski?
Oni su Vojvodinu zaduzili a nisam siguran da li negde ima njihova ulica

Sto se tice Wajferta neznam sta da kazem precutacu

[Turkmenbashi]

Bećar, otvori temu za porodicu Dunđerski siguran sam da neko ima da napiše nešto o njima.

Reklama za Vajfertovo pivo.
Prvi slogan u Srbiji, glasio je: "Pivo ladi, dušu sladi!"

[Turkmenbashi]

Da se ne zaboravi Đorđe Vajfert

Fond "Đorđe Vajfert" najavio je danas da 160 godišnjicu rođenja istaknutog srpskog industrijalca i guvernera Narodne banke Đorđa Vajferta namerava da obeleži 15. juna svečanošću u sedištu Univerziteta u Beogradu i izdavanjem kapitalne monografije.

Predstavnici Fonda su na konferenciji za novinare rekli da je povodom jubileja u planu i snimanje dokumentarno-igranog filma o Vajfertu (1850-1937) u režiji Svetislava Bate Prelića.

"Na nama čuvarima njegovog dela je da ne dozvolimo da se ovaj rodoljub širokog srca i plemenitog dela ikad zaboravi", istakao je Nikola Obradović, predsednik Upravnog odbora Fonda "Đorđe Vajfert"
koji je osnovan prošle godine.

Predsednik Skupštine Fonda Miljan Šćekić rekao je da će buduća monografija i Prelićev film imati za cilj da novim generacijama predstave Vajferta i njegove zasluge za razvoj industrije, bankarstva i rudarstva, i njegove brojne filantropske aktivnosti u Kraljevini Srbiji i kasnije u Kraljevini Jugoslaviji.

Prema Šćekićevim rečima, prihvaćena je inicijativa Fonda da jedna ulica dobije Vajfertovo ime u njegovom rodnom Pančevu, gde će na dan grada biti i dodeljivana Vajfertova povelja najuspešnijim privrednicima.

Podneta je i inicijativa da se u Pančevu podigne spomenik Vajfertu, a Fond želi da u narednim godinama znameniti srpski industrijalac nemačkog porekla dobije svoj spomenik i u Beogradu. Fond je predložio Vladi Srbije i da se 2010. proglasi za godinu Đorđa Vajferta.

Generalna sekretarka Narodne banke srbije (NBS) Gordana Petković, podsetivši na Vajfertove zasluge za upravljanje centralnom bankom, posebno u teškim uslovima Prvog svetskog rata, najavila je da će NBS u junu povodom jubileja izdati prigodnu kovanicu od 20 dinara sa Vajfertovim likom. Vajfertov lik trenutno se nalazi na novčanici od 1.000 dinara.

Režiser Prelić, poznat po komediji "Šećerna vodica" (1983), čije je poslednje ostvarenje tranziciona drama "Biro za izgubljene stvari"
(2008 ), rekao je da će za snimanje dokumentarno-igranog filma o Vajfertu biti dobijena sredstva, u još neutvrđenom iznosu, od Ministarstva kulture i Filmskog centra Srbije.

Prelić je rekao da očekuje da ta sredstva neće biti dovoljna, ali da će nastojati da snima film o Vajfertu "kao skulpturu kojoj se prema potrebi dodaje deo po deo", čak i ako za to bude trebalo tri-četiri godine.

"Šta misliti o čoveku kome je životni moto bio da treba davati da bi se steklo. Vajfert je bio veliki humanista, njemu je novac bio sredstvo da stimuliše kreaciju i trud, a ne nešto da se samo zgrne i čuva za sebe. Danas bi većini ljudi koji se bave sličnim delantostima verovatno moto bio otmi i ukradi, ne daj nikome ništa", istakao je Prelić.

Scenarista Vlada Arsić rekao je da je pre nekoliko godina za Radio-televiziju Srbije napisao 13 epizoda serije o Vajfertu koja nije realizovana, i izrazio nadu da će se to uz pomoć Fonda ipak desiti.

(Beta)

[Turkmenbashi]

Tekst iz Blica, spominju se i Vajferti

Pančevci prvi na Balkanu pravili pivo

Nastalo još u praistoriji, pivo je materijalni dokaz tvrdnje američkog pesnika Džona Čardija da “fermentacija i civilizacija ne mogu da se razdvoje”. Prvo pivo proizvodili su drevni Egipćani i narodi u Mesopotamiji, a danas gotovo da nema dela sveta gde ovaj napitak nije najpopularnije piće.

Vajfertova pivara u Pančevu

Prva pivara u Srbiji nastala je 1722. godine u Pančevu i predstavlja najstariju pivnicu na Balkanu. Njen vlasnik bio je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. U austro-turskom ratu 1737. godine pivara je teško oštećena, ali je nastavila s radom i imala kapacitet od 3.300 kofa piva. Sredinom 19. veka pivaru je kupila porodica Vajfert. Ova porodica ostaje većinski vlasnik pivare sve do kraja Drugog svetskog rata, povećavajući kapacitet na 40.000 hektolitara piva godišnje, i to za ono vreme najsavremenijom tehnologijom proizvodnje. Zgrada stare pivare, koja je od 1948. godine proglašena za spomenik kulture, a 1991. za kulturno dobro velikog značaja, stradala je u požaru pre pet godina.

Ručna pivara


U Beogradu je pivo 1839. godine počeo da proizvodi Čeh Vajnhapal, mlinarski stručnjak iz Sremske Mitrovice, koji je prethodno dobio dozvolu od kneza Miloša da otvori malu radionicu za varenje piva. Kapacitet bio je skroman, sve se radilo ručno, pa je ona zbog toga nazivana i ručnom pivarom.


Dve godine kasnije, u beogradskom predgrađu Sava-mahala otvorena je nova, modernija i tehnički znatno bolje opremljena pivara, čiji je vlasnik bila kneginja Ljubica, a upravitelj poznati zemunski pivar Konstantin Hadija. Iako je ova, popularno nazvana Kneževa pivara, konkurencijom teško pogodila Vajnhapalovu, knez Miloš je pokušao da za svoju pivaru obezbedi monopol na sledećih 15 godina, ali mu to nije dozvolio Državni savet, objašnjenjem da bi se time nanela šteta Vajnhapelovoj pivari. Šteta je, međutim, već naneta, posao je stagnirao, tako da je Čeh već krajem četrdesetih godina 19. veka morao da zatvori pivaru.
Opremu od Vajnhapala preuzeo je Filip Đorđević, koji je 1850. godine podigao malu pivaru u donjem delu Cetinjske ulice gde je nastavio s proizvodnjom piva. Tehnička proizvodnja Đorđevićeve pivare zasnovana je takođe na ručnom radu, a zbog nevelikog kapaciteta nazivana je Mala pivara, dok je Kneževa prekrštena u Veliku.


Inicijativom grupe imućnih beogradskih trgovaca, 1871. godine osnovano je u Beogradu Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, s kapitalom od 50.000 dukata carskih. Najveći akcionari ovog društva bili su Ilija Milosavljević Kolarac, Jakov Bajloni, Jovan Panđela, Velimir Protić, a Filip Đorđević je uneo svoju Malu pivaru kao svoj akcionarski udeo. Jedan deo kapitala Društva iskorišćen je za obnovu uređaja i nabavku bolje opreme, ali je proizvodnja i dalje obavljana ručno, pa stoga nije bilo većih rezultata.


Obnovljena Đorđevićeva pivara počela je sa radom 15. januara 1872. U prvoj godini rada skuvano je svega 177 kazana piva. Čista dobit pivare za 1874. godinu bila je mala, 35.063 groša čaršijskih, pa su akcionari odlučili da pivaru daju u zakup Jovanu Vrabecu na period od tri godine. Ni ovaj poslovni potez akcionara nije doneo boljitak, Društvo se našlo pred stečajem, pa je pivara 5. oktobra 1880. godine prodata firmi “Ignjat Bajloni i sinovi”.



Modernizacija


Uvođenjem prve parne mašine, Bajloni je modernizovao do tada skupu i nekonkurentnu ručnu proizvodnju piva. Stari kazani zamenjeni su novim uređajima u kojima se pivo kuvalo na pari, a umesto drvenih kaca ugrađene su betonske cisterne za odležavanje, pa se tako pivo hladilo sistemom cevi, a ne ledom. Stare niske podrume zamenili su prostraniji, slad se proizvodio u velikim provetrenim prostorijama, a umesto ručnog prevrtanja ječma uvedena je mehanička obrada.
Bajlonijeva pivara proizvodila je crno pivo jačine 16, a svetlo 14 stepeni, po čemu je bilo slično poznatom plzenskom pivu. Na velikoj Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine pivara je dobila drugu nagradu za kvalitet. Zanimljiv je podatak da je veliki srpski književnik Bora Stanković od 1906. do 1913. godine radio kao kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari.



Zlatna medalja


Ipak, računa se da je prava industrijska proizvodnja piva počela 1872. godine, kada je pančevački industrijalac Đorđe Vajfert, za koga se kaže da je poreklom Nemac a dušom Srbin, izgradio savremenu i modernu pivaru na brdu van grada zvanom Smutekovac, kasnije Mostar. Pre nego što se upustio u gradnju nove pivare, zakupio je Kneževu pivaru koja je zbog nerentabilnosti zatvorena 1871. godine.


I sve dotadašnje pivare u Beogradu i u Srbiji (Jagodinska 1852, Čačanska 1852, Aleksinačka 1865, Valjevska 1870) bile su manuelne i sa manjim kapacitetima, tako da je nova Vajfertova pivara, veoma moderna za svoje vreme, imala veliki značaj za razvoj industrijskog pivarstva u Srbiji. Za to ne treba veći dokaz od zlatne medalje za kvalitet piva na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. i 1900. godine, onda kada je Bajlonijeva pivara osvojila drugo mesto.


Budući da je bila takoreći na samoj obali reke Save, Vajfertova pivara bila je laka meta austrijskih topova za vreme Prvog svetskog rata, ali je njen vlasnik kasnije lepo iskoristio ratnu odštetu da obnovi i čak proširi pogone u kojima je dvadesetih godina moglo da se proizvede godišnje i do 120.000 hektolitara piva.


Godine 1921. Đorđe Vajfert transformiše svoju pivaru u akcionarsko društvo pod nazivom Prva srpska parna pivara „Đorđe Vajfert AD“ sa kapitalom od 20.000.000 dinara. Umesto gotovog novca, uneo je u Društvo svoju pivaru i fabriku slada u Beogradu, zajedno sa zemljištem, zgradama, mašinama i stovarištima širom Srbije. Pored Vajferta, glavni akcionari bili su dr Ferdinand Gramberg, Ferdinand Mejer, dr Voja Veljković, Ljuba Liješanin i mnogi drugi.


– Đorđe Vajfert ostaće zapisan u hronici Beogr*adske industrije piva kao pionir prave, za ono vreme najmodernije, industrijske proizvodnje piva. Svoje poslovanje započeo je skromno, pomažući ocu, a umro je 12. januara 1937. godine kao jedan od najbogatijih, ako ne i najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najvećih industrijalaca u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata Vajfertova pivara nacionalizovana je pod nazivom “7. juli” – priča Radmila Lazarević, direktor marketinga BIP-a.

Vajfert u svojoj kancelariji u pivari u Beogradu

[Turkmenbashi]

Malo fotografija, u NBS je na noć muzeja između ostalog bila izložena ostavština Vajferta. Uglavnom lične stvari Đorđa Vajferta, nešto dokumenata, fotografija, itd:

[Turkmenbashi]

Grobnica porodice Weifert

Nalazi se u rimokatoličkom groblju u Pančevu. Na slici je prikazan portal katoličkog groblja koji je jedna od zadužbina Vajferta u Pančevu izgrađen 1924. godine. Grobnica se nalazi u sastavu tog portala odnosno tik uz njega sa leve i sa desne strane. Na portalu je na nemačkom ispisano ''ort der ruhe'' odnosno mesto tišine, oko kupole se nalaze 4 sove sa raširenim krilima, očigledno masonski simbol imajući u vidu angažman Đ. Vajferta u našem slobodnom zidarstvu.

Na jednoj strani portala se nalazi gob Đorđa Vajferta, zajedno sa grobom njegovog oca Ignjata Vajferta. Levo i desno od ove nadgrobne poloče nalaze se još dve:

Na nadgrobnoj ploči na kojoj su likovi i imena Đorđa i Ignjaca Vajferta se nalaze i imena članova porodice Gramberg. Grambergovi su naslednici Vajferta, odnosno Đorđev sestrić Ferdinand Gramberg, najstariji nećak njegove supruge Marije je bio taj koji ga je nasledio.

Sa druge strane portala se nalaze grobna mesta ostalih članova porodice Vajfert koji su ovde sahranjeni: