Životinje koje nikad nećemo videti

[SQUAW]

U prikazu života na Zemlji, primarno smo usmereni na vrste koje su i danas žive. Kroz istoriju mnoge vrste, pa i porodice i rodovi, su izumrle. Izumiranje manje sposobnih životinjskih vrsta kao i stvaranje novih je neizbežna posledica evolucije.

Izumiranje vrsta je posledica gubitka prirodnog staništa, preteranog lova, kao i nesposobnosti organizama da se prilagode promenama u životnoj sredini. Do danas se desilo ukupno pet velikih perioda izumiranja vrsta. Poslednje masovno izumiranje se odigralo pre nekih 65 miliona godina (nestanak dinosaurusa). Mnogi naučnici smatraju da se danas nalazimo usred šestog masovnog izumiranja vrsta. Za razliku od prijašnjih perioda izumiranja, ovo je potaknuto delovanjem jedne vrste - čoveka.

Tyrannosaurus - Tiranosaur

Tiranosauri nalazila se ogromna (ime znači �gušter-tiranin�) su se pojavili u doba krede i vladali su Zemljom sve do nestanka dinosaura. Ovi reptili bili su dugački oko 15 metara, a u uspravnom stavu su dostizali i visine preko 6 metara. Imali su male i nerazvijene prednje udove. Međutim, na snažnom i razvijenom vratuglava sa čeljustima prepunim oštrih zuba. Ovi zubi su dostizali dužinu do 20 santimetara a zajedno sa kandžama na zadnjim udovima predstavljali su ubojito oružje ovog krvoločnog mesoždera. Imali su slab vid tako da nisu opažali životinje koje se nisu kretale a u pohodima za plenom mahom su se koristili čulom mirisa.

Tiranosauri su napadali sve dinosauruse, bez obzira na njihovu snagu i veličinu. Proglašeni su za "Kraljeve guštera". Najveći izvori hrane su mu bili ogromni biljojedi koji su izumirali. Ostatke njegovog plena koristili su mnogo manji reptili kao i sisari. Smatra se da je nedostatak hrane za ovog mesojeda bio glavni uzrok njegove kratke vladavine. Izumiranjem Tiranosaura prestala je i vladavina džinovskih guštera.

[SQUAW]

Stellerova morska krava - Hydrodamalis gigas

Stellerova Morska Krava je bila najveći predstavnik reda životinja kojeg danas nazivamo Morskim kravama. Bila je divovskih razmera, dugačka 9 - 10 metara i s težinom koja je mogla preći 10 000 kilograma. Otkrio ju je tek 1741. godine nemački prirodnjak Steller. Imala je malu glavu i veliko, široko, repno peraje. Koža joj je bila tamnosmeđe boje, katkad prošarana belim tačkama i crtama. Nisu imale zube, već rožnate ploče kojima su drobili morsko bilje. Nastanjivale su Beringovo more. Uglavnom su plutale po površini, a imale su slabe sposobnosti za zaranjanje, što ih je načinilo lakom metom za kitolovce i ribare. Za manje od 30 godina nakon otkrića ljudi su uspeli istrijebiti kompletnu vrstu (2000 - 5000 jedinki 1741.). Poslednje su ulovljene 1768. godine.

[SQUAW]

Tasmanijski tigar - Thylacinus cynocephalus

Tasmanijski tigar ili tasmanijski vukoliki pas (lat. Thylacinus cynocephalus) je torbar iz porodice zveri za kojeg se ne može sa sigunošću reći da li je izumro ili nije.
U australijskoj fauni ova životinja ima ulogu grabljivca sličnu vuku u Evropi ili Severnoj Americi.

Po izgledu podseća na psa, osim što je poprugan poput tigra. Tasmanijski tigar je dugačak 100 do 130 centimetara a rep je dugačak oko pola metra. Posebnost su mu snažne čeljusti koje je mogao jako razjapiti. Veruje se da je plen lovio sam ili u paru. Pretpostavlja se da je s australijskog kopna izumro pre barem 3000 godina. Razlog njegovog nestanka je dingo, pas koji je na kontinent došao u pratnji prvih doseljenika, predaka Aboridžina, a onda je podivljao, naselio šikaru i, kao snažniji i napredniji grabljivac istisnuo tasmanijskog tigra. Sličan se proces događa i danas kada introducirane lisice ozbiljno ugrožavaju mnoge torbare, od kojih su neki dovedeni na rub izumiranja i opstaju samo pod strogom zaštitom, na priobalnim otocima ili brižno ograđenim rezervatima kamo lisice (ali i podivljale mačke) nemaju pristupa.

Do dolaska Evropljana u Australiju tasmanijski tigar je živeo još samo na Tasmaniji. Već od 1830-ih doseljenici počinju nemilosrdno progoniti ovu životinju pod optužbom da im ubija ovce. Danas je upitno koliko je tasmanijski tigar bio stvarna opasnost za ovce ali je činjenica da je u sledećih stotinu godina potpuno istrebljen. Neki stručnjaci upozoravaju da progon možda nije bio jedini uzrok izumiranja, spominju se zarazne bolesti, posebno štenećak, te promene u staništima.
Poslednji tasmanijski tigar nazvan Benjamin, ulovljen 1933. uginuo je 1936. u zoološkom vrtu u gradu Hobart. Ovaj je tigar snimljen na film tako da je dobro poznato kako je ova životinja izgledala. Ironično je da je zaštićen zakonom iste godine kad je i službeno izumro. Mnogi se opravdano pitaju da li je ova vrsta potpuno istrebljena jer su mnogi ljudi, među njima i prirodnjaci i čuvari parkova, tvrdili kako su videli, čuli ili naišli na karakteristične tragove tasmanijskog tigra. Čak i neke kompjuterske simulacije ukazuju na vrlo veliku verovatnost da ova životinja ipak nije izumrla.

Takođe ga brojne ekspedicije pokušavaju naći a stekao je i naslov najbrojnije izumrle životinje. Postoje i neka opažanja tasmanijskog tigra na Australijskom kopnu. Za predpostaviti je da je tasmanijski tigar, ako je ipak preživeo, vrlo redak i da mu je potrebna hitna zaštita. Osim toga bi tasmanijski tigar mogao biti prva životinja vraćena iz mrtvih jer su tasmanijski naučnici započeli postupak izdvajanja njegovog genetskog koda radi kloniranja. Ipak, zaštita staništa je mnogo plodotvornija, jeftinija i dugoročno sigurnija investicija od još uvek nesigurnog postupka kloniranja.

TASMANIJSKI TIGAR � OD NAJSTRAŠNIJE ZVERI DO IKONE AUSTRALIJSKOG KONTINENTA

[HLEBmaster]

Sabljozubi tigar

Sabljozubi tigar je jedna od najpoznatijih zivotinja ledenog doba. On je jedan od najimpresivnijih vrsta mesozdera koje su ikada zivele. Dve vrste sabljozubih tigrova zivele su na srednjem zapadu Amerike pri kraju ledenog doba:

Najpoznatija vrsta sabljastog tigra je bio Smilodon. Veliki ocnjaci ovih mesozdera uobicajeno se nazivaju sabljastim zubima. Njihovi zubi bili su dugacki i do 18 cm!

Drugoj grupi je pripadao manje poznati Homoterium. Ova vrsta je imala krace, oko 10 cm velike ocnjake, koji su bili zaravnjeni pri vrhu. Uporedjujuci lobanje ovih vrsta mozemo uociti razlike.

Sabljozubi tigrovi ziveli su na travnatim prostranstvima, sumskim proplancima i drugim suvim podrucjima. Verovatno se hranio velikim zivotinjama kao sto su konji, bizoni, jeleni i antilope. Sabljozubi tigar ziveo je i u Juznoj i u Severnoj Americi i predstavljao je jedinstvenu vrstu. Danas nema bliskih prezivelih srodnika, ali naucnici rekonstruisu njegov skelet prema skeletima najvecih danasnjih macaka.

[SQUAW]

DODO - Raphus cucullatus

Iako se više ne može videti nijedan živi primerak, najpoznatija životinja Mauriciusa je svakako ptica dodo. Izumrla je 1681. godine u vreme holandskih kolonizatora, i to zbog ljudi i unesenih životinja, kao što su psi i štakori. Sa svoja 23 kilograma bila je to golema ptica iz porodice golubova, nije mogla leteti, nego je hodala po zemlji poput noja.

Današnja slika ptice dodo temelji se na crtežima mornara iz 16. i 17. veka te nekoliko fosilnih ostataka, a u prirodnjačkom muzeju u Port Louisu nalazi se dobra rekonstrukcija. Po svemu sudeći, to je bila zdepasta i debeljuškasta ptica mekog i obilnog perja, jakih nogu i kratkog belog repa. Najfascinantnija je bila glava sa žutim očima i dugačkim kukastim kljunom. Osim izgledom, dodo je plenio pozornost i ponašanjem. Nespretan, nezgrapan, lenj, čak i tup, tako su ga opisivali moreplovci. Hod mu je bio gegav, a trbuh mu se vukao po tlu. Razlog izumiranja tako zanimljive životinje je bio potpuni nedostatak odbrane od grabljivaca. To se odnosilo i na ljude koji su u njemu videli dobar i lak izvor hrane. Iako meso nije bilo vrhunsko, mornari su znali iz šume dovući i pedesetak ulovljenih ptica. Neke od njih ostavili su žive i pokazivali ih u Evropi u kavezima. Osim toga, jaja i mladunce proždirale su unesene životinje.

[SQUAW]

Pećinski lav - Panthera leo spelaea

Veruje se da je pećinski lav bio jedna od najvećih pravih mačaka praistorije, 5-10% veći od današnjeg Afričkog lava. Ostaci odraslog mužjaka, pronađeni 1985 godine blizu Siegsdorf-a (Nemačka), pokazuju da je imao visinu od 1.2 metra (ramena) i dužinu od 2.1 metra bez repa, skoro iste veličine kao današnji veliki primerak lava.

Živeo je u Aziji i Evropi, pre 300 000 do 10 000 godina. Neki stručnjaci smatraju da su pojedini primerci ipak preživeli poslednje ledeno doba i zadržali se u pećinama Balkana. Brojni ostaci pronađeni su u evropskim pećinama.

Ovi su lavovi poznati sa pećinskih crteža praistorijskih lovaca, s kojima su se borili za pećine i teritoriju.

[SQUAW]

Velika njorka - Pinguinus impennis

Velika njorka (Pinguinus impennis ili Alca impennis) je bila ptica neletačica iz reda močvarica Charadriiformes. S visinom od 75 cm bila je najveća predstavnica porodice njorki Alcidae. Ljudi su je lovili zbog jaja, perja i za hranu sve do kraja 18 veka.

U prošlosti, velika njorka se mogla videti na mnogim ostrvima istočne Kanade, Grenlanda, Islanda, Norveške, Irske i Britanije gde je lovljena do istrebljenja. Poslednji par je ubijen na Islandu 3 jula 1844 godine.

Velike njorke su bile izvrsni plivači koje su se uz pomoć krila potapale i kretale kroz vodu. Glavna hrana im je bila riba, na suvom su se kretale polako, ponekad i uz malu pomoć krila u zavisnosti od terena. Nosile su po jedno jaje godišnje i nisu se bojale ljudi, a zbog toga što nisu mogle leteti bile su tako lak plen.

Jedna teorija povezuje velike njorke sa poreklom reči pingvin iz velške i bretonske fraze pen gwyn što znači bela glava. Iako glava velike njorke nije bila bela, postoji beli detalj ispred oka, odatle i ime. Kasnije, kada su istraživači otkrili slične ptice na južnoj hemisferi, one koje mi danas zovemo pingvinima, termin je prebačen na njih.

Danas se oko 75 jaja ove ptice čuva u kolekcijama muzeja. Iako se bukvalno skupilo na hiljade izolovanih koščica tokom istorije, ne postoji puno kompletnih skeleta.

[SQUAW]

Kvaga - Equus quagga quagga

Kvaga je izumrla podvrsta stepske zebre, koja je u velikom broju postojala u Južnoj Africi u južnom delu Orange Free State-a. Izdvajala se od drugih zebri tako što je pruge imala samo na gornjem delu tela, po glavi i vratu, nakon vrata pruge su postajale ređe i razmak između njih je sve širi, tako da je donji deo tela bio jednobojan, braon.

Kvaga je isprva klasifikovana kao individualna vrsta Equus quagga, 1788 godine. U narednih pedeset godina prirodnjaci i istraživači su opisivali mnoge druge zebre. Zbog velikih varijacija prugastih šara po dlaci (ne postoje dve iste zebre), i velikog broja opisanih "vrsta" zebri, nije se moglo lako reći koje su od njih bile vrsta, koje podvrsta ili prirodna varijacija.

Mnogo pre nego što je ova pometnja rešena i pre nego je otkriveno da je to zasebna grupa zebri, kvaga je istrebljena lovom zbog mesa, kože i zaliha koje su ljudi pravili da se prehrane. Poslednja divlja kvaga je ubijena verovatno u kasnim 1870im, a poslednji primerak u zarobljeništvu uginuo je 12 avgusta 1883 u amsterdamskom zoo vrtu. Kvaga je bila prvo istrebljeno stvorenje čiji se DNK proučavao.

Ovo je jedan od 7 skeleta koji postoje na svetu:

[izabelitta]

Jednorog



Prema mitologiji, jednorog je beli konj sa rogom na čelu, čim telom teče srebrna krv. Veruje se da će onaj ko ubije to veličantveno biće i pije njegovu krv, biti zauvek proklet. Osim toga, veruje se da njegova krv spašava čoveka na samrti, ali spašena osoba je tada osuđena na prokletstvo poluživota. Prah napravljen od njegovog roga smatra se čudotvornim lekom za sve bolesti. O njegovom postojanju nema materijalnih dokaza, budući da su navodni jednorogovi rogovi zapravo izduženi prednji zub narvala, retke vrste morskih sisara.

Jednorogov izgled je ranije mnogim prirodnjacima izgledao sasvim moguć; belo ili žuto krzno, vitko mišićavo telo, kratka razigrana griva, brzina pokreta i ono najistaknutije, beli, veliki uvrnuti rog koji raste iznad njegovih očiju. Doživljavalo ga se kao elegantnu životinju laganog hoda, vitkog tela, duge grive, ponosno naglašenog vrata i plemenitih krupnih očiju.

O jednorogu se piše već više od 3000 godina. Autori su najčešće ljudi zdrastvenog i društvenog ugleda kojima bi se trebalo verovati. U njihovim očima jednorog je zaista postojao. Godine 1905. slovački radnici su, prokopavajući okno u jednom rudniku, otkrili životinjske kosture, a pretpostavljalo se da su to bili ostaci legendarnog jednoroga, ali istraživanja su se nastavljala. Dokazi postojanja jednoroga više se nisu našla. (Vikipedija)

Prema duhovitoj tvrdnji Džulijana Barnsa, u njegovoj knjizi "Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja", jednorozi su kao vrsta nestali, jer je odabrane primerke Nojeva porodica pojela tokom onih 40 dugih kišnih dana na Nojevoj barci.
Međutim, u prirodnjačkom parku u gradu Prato, blizu Firence, u Toskani, uočen je jelen koji na glavi ima jedan rog...


Možda jednoroga zaista nikada nećemo moći videti, ali ako skoknemo do Italije, rogati jelen nam može biti bar kompenzacija...

[Mrak]

Steta je sto smo uopste dosli do te teme,surova istina je sto danas ima vise stotina vrsta zivotinja koje su pred istrebljenjem,ima dosta njih kojih vise nema..a najgore je od svega sto je za to kriv covek i niko vise