Vodice

[nenad.bds]

BILIĆKA VODICA

U knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' Bilićka vodica pominje se samo u popisu uz napomenu da postoje bunar i kapela i da su podignuti 1900. godine. Pošto nema opisa Bilićke vodice, izabrao sam tri kraća odlomka koji mogu u odredjenoj meri odslikavati i običaje vezane za ovu vodicu.

Mr Slavić Karlo iz Subotice naišao je na moje predstavljenje čonopljanske vodice i obratio mi se za korišćenje jedne fotografije jer (kao Čonopljanin poreklom) o Čonoplji i toj vodici, kao istoričar-amater, priprema tekst. U daljem kontaktu sam ga zamolio, a on se ljubazno odazvao i pripremio o ’komšiskoj’ vodici – Bilićkoj - vrlo kvalitetan tekst.

''Dao ju je podići Kosta Georgijević, žitni trgovac iz Sombora 1900. godine. Slava joj je Ognjena Marija. Svetilište je okolnih salašarskih naselja: Obzir, Rančevo, Miletić, Goga i Nenadić. Dugo godina joj je tutor bio Triva Beljanski, koji je u slučaju nevremena i zvonio protiv gradonosnih oblaka. (Beljanski Milenko: Ponovo o somborskim salašima. Sombor, 1979/a).''

''Ceremonijal slave koja se održava na Ognjenu Mariju se može podeliti u tri dela. Sveta liturgija počinje u 10 sati, vernici se sakupljaju ispred kapele gde se mole pojedinačno. Zatim odlaze u kapelu gde pale sveće za pokoj duše. Odavde odlaze do vodice gde se ponovo mole pojedinačno. Ranije dok se bunar nije presušio, tri puta su iz njega pili vodu umivali lice i oči. U drugom delu ceremonijala je sveta liturgija u kojem se podsećaju na zaštitnicu svetili’ta Ognjenu Mariju (svetu Marinu) koja je po narodnom verovanju sestra svetog Ilije. Ona je obično zaštitnik onih mesta koja su stradala od tuče i nevremena. Jedna srpska izreka kaže: Ko slavi Ognmjenu Mariju taj ne mora da brine za letinu. (Antonić D.-Zupanac M.:Srpski narodni kalendar. Beograd, 1988.). Nakon ovoga se u povorci tri puta obilazi oko kapele, pri čemu se zastaje na sve četiri strane sveta gde se pod vođstvom sveštenika izgovaraju molitve i pevaju verske pesme za ovu priliku. Zatim se sa obrednim vinom, svetom vodicom i tamjanom posvećuje slavski kolač i koljivo (Bandin D.: Narodna religija u Srba u 100 pojmova, Beograd, 1991); te se svečano lomi slavski kolač. O svemu ovome se stara kum slave koja je obično jedna mlada devojka. Ona pored ovoga i crkvi mora priložiti poklone. Kumstvo je dobrovoljno ali je pobožnost osobe bitna. Svake godine je druga osoba kum. Za vreme svete liturgije samo popovi i pojci pevaju verske pesme, pri čemu se vernici pobožno mole u sebi. Liturgija traje obično dojedan sat popodne. Posle liturgije popovi (sveštenici) odlaze na ručak kod porodice kuma. Poslepodne se održava treći deo slavskog ceremonijala kada se svira, peva i igra do zore. (Literatura: Nedeljković Mile: Godišnji običaji u Srba. Beograd, 1988. )''

Posle nekog vemena ovaj opis uneću u postojeći post o Bilićkoj vodici.

Zahvaljujem se mr Slavić Karlu na dobroj volji i trudu. Očekujem uskoro i obećani materijal o Čonopljanskoj vodici.

[nenad.bds]

Vodica kod Čonoplje

U popisu vodica u knjizi Mirjane Đekić ’Vodice u Vojvodini’ ova nije navedena.

Ljubaznošću mr Slavić Karla objavljujem ovde njegov rado Čonopljanskoj vodici. G. Slavić je inače rad pripremio za štampu na Mađarskom jeziku te mu se posebno zahvaljujem na trudu da ga i prevede i skrati da bi bio predstavljen ovde i to pre no što će u štampanom obliku biti objavljen.

Kao što sam već uz njegov prilog o Bilićkoj vodici napisao, Mr Slavić Karlo iz Subotice, naišao je na moje predstavljenje čonopljanske vodice i obratio mi se za korišćenje jedne fotografije, jer (kao Čonopljanin poreklom) o Čonoplji i toj vodici, kao istoričar-amater, priprema tekst. U daljem kontaktu sam ga zamolio, a on se ljubazno odazvao i ustupio tekst o Vodici da se iskoristi na Vojvodinacafe-u.



''Čonoplja je staro naselje u bodroškoj županiji. U dokumentima se prvi put pominje 1399. godine pod imenom Chomokla. Bila je naseljena i za vreme otomanske vlasti. Naselje se gasi krajem XVII. veka, zatim postaje jedna od pustara somborskog vojnog šanca. Kao novo naselje javlja se 1747. godine. Stanovnici su bunjevci, bivši graničari. Oni već 1750. godine podižu crkvu. Organizovano naseljavanje Mađara počinje 1752, a Nemaca 1786. godine.

Prema popisu iz 1890. godine u selu je živelo 5.125 duša, od kojih je bilo Nemaca 2.340, Mađara 1.181, 964 Bunjevaca; a prema veroispovesti rimokatolika je 4.980, Jevreja 96, protestanata 43 i pravoslavnih 6.

Vodica (Szentk�t, Br�nndl) se nalazi u ataru sela u podnožju Telečkog brega u ravnici, pored letnjeg puta tkzv. „ispod vinograda“, na oko pola puta prema Svetozar Miletiću. Na tom mestu se nalazi i izvor koji je u stvari istočni krak potoka Mostonga. Put se naziva tako jer su padine nekada bile sve pod vinogradima.

Prikupljenim prilozima mesnog trojezičnog stanovništva, Bunjevaca, Mađara i Nemaca uz svesrdnu pomoć župnika Ferdinanda Majera (Mayer Ferdinand), prema prihvaćenom planu i predračunu od 22.04.1893. godine, sklapa se ugovor sa Adamom Brauhlerom (Brauchler Adam) zidarom iz Crvenke o izgradnji kapele za 148 forinti i 25 krajcara. Sledeće, 1894. godine je završena izgradnja veoma skladne kapele od cigala, sa dva tornja koja izgleda kao mala katedrala. Kapela je široka 5,10 m a duga 6,10 m. Krov je pokriven crepom a tornjevi limom. Sa obe strane je po jedan prozorčić. Kapela je okrenuta prema selu, a visoko iznad vrata stoji i godina izgradnje,1894. Posvećena je u čast Srpanjske Gospe (Sarl�s Boldogasszony, Maria Heimsuchung). Kapela je spolja okrečena u belo, a unutrašnjost svetloplavom bojom, tavanica iznad oltara je oslikana zvezdama, čim je stvoren utisak, kada se uđe, da se Gospa nalazi na nebesima.
U kapeli se nalazi mali zidani oltar. Po pričanju na njemu je u sredini stajao kip Srpanjske Gospe (gipsana figura) visine oko 110 cm, a sa strane drveni kipovi Srce Isusovo i Srce Marijino, nabavljeni iz Tirola.

Iza kapele je izvor koji je tada isto uređen. Voda je sprovedena u jednu gvozdenu cev do koje su vodile stepenice. Sa obe strane uz stepenice je ozidan manji zaštitni zid sa manjom nišom. Nišu su ukrašavale razne slike religioznog sadržaja.

Kapela i izvor čine Svetilište.

Ispred kapele je 1894. godine Marko Astaloš dao podići kameni križ na koji je uklesan sledeći tekst:

OVAJ KRIŽ NA SLAVU GOSPODINA
ISUKRSTA
I BLAŽENE DIVICE
MARIJE PODIGO JE
MARKO ASZTALOS
I MARIA MIRONICKI
1894 TRAVNJA 25

U blizini križa je postavljen i zvonik sa zvonom, koji je verovatno je imao donatora ali je on nažalost ostao nepoznat, kao i tekst koji je bio ispisan na zvonu.

Meštanima je dan Srpanjske Gospe, 2. juli, zavetni dan. Toga dana ne rade u polju, slave i odlaze na proštenje na Vodicu.

O tome zašto je baš na tom mestu podignuta Vodica kolaju legende. Po jednima selo je toga dana zahvatilo veliko nevreme sa gradom i potpuno uništilo letinu. Meštani su se, da bi umilostivili Bogorodicu, zaveštali da na ovaj dan više neće raditi u polju i da će u znak zahvalnosti podići kapelu. Po drugima pored izvora se pojavila Bogorodica i u njenu čast je na tom mestu podignuta kapela.

Navešću samo neke od legendi, od kojih je sledeće tri sakupila Valerija Besedeš kod Vodice 1994. godine:
1. Jednom pudaru-subaši, koji je čuvao obližnje vinograde, jednog jutra se ukazala Gospa. Ona je preko pudara javila de će biti veliko nevreme , ali meštani su se samo smejali. Nakon izvesnog vremena selo je zahvatila velika oluja sa gradom koja je uništila čitavu letinu. Da bi umilostivili Gospu podigli su kapelu.
2. Jedan seljanin je na zavetni dan kosio žito. Bogorodica je zbog toga velikom olujom kaznila celo selo jer nije poštovan zavet.
3. Jedna meštanka je na zavetni dan pekla hleb. Ona je umesila testo, sve je uradila kao obično ali je umesto hleba iz peći izvadile pogače. Hleb se nije nakvasao. Ona se uplašila i neuspeli hleb je odnela u kapelu gde se dugo čuvao kao opomena da se zavetni dan mora poštovati.
- Bogorodica se ukazala jednom članu porodice Vuković iz Čonoplje i na tom mestu je podignuta kapela .
- Bogorodica se na izvoru ukazala jednoj devojčici. Rekla joj je samo da meštani na tom mestu podignu kapelu.

Iza kapele, pored izvora, se nalazi jedan stari gvozdeni krst kojem je nepoznato poreklo. Po predanju na ovom mestu je sahranjena devojčica (Nemica ?) kojoj se ukazala Gospa.

Voda sa izvora se smatrala lekovitom, delotvornom, protiv raznih dečjih bolesti (naročito difterije i sličnih bolesti grla) i reumatičnih bolova nogu kod starijih. Mnogi su izveštavali o čudesnom ozdravljenju koje je samo povećavalo značaj Vodice. Bolesni su dolazili iz raznih mesta nadajući se ozdravljenju. Pili su vodu sa izvora , umivali lice, vrat i prali noge. Oni koji su ozdravili za uspomenu su u kapeli ostavljali štapove i štake za koje je kasnije napravljen poseban orman koji je otvaran na dan proštenja i bio izložen vernicima na uvid.

Kapela je u toku godine bila otvorena od drugog dana Duhova do nedelje posle Male Gospojine. Pojedinci su izlazili tokom cele godine. Svete mise su održavane četiri puta u toku godine i to:
1. drugog dana Duhova.
2. na Srpanjsku Gospu, kada se na Vodici održava proštenje.
3. na Veliku Gospojinu.
4. na prvu nedelju posle Male Gospojine jer se na Malu Gospojinu održava proštenje u susednom Sv. Miletiću.

U slučaju lošeg vremena sveta misa je držana u crkvi a ni procesija nije izlazila na Vodicu.

Kapela je imala svog staratelja koji je tokom cele godine vodio računa o njoj. Ovo se prihvatalo dobrovoljno i radilo besplatno. Staratelj je mogao biti samo meštanin. Obično je to bila jedna porodica jer je to pored časti bila i velika obaveza. Smatralo se da je nailaskom ledonosnih oblaka dužan i zvoniti jer se verovalo da zvono kod Vodice rasteruje ledonosne oblake.

2. jula na dan Srpanjske Gospe, kada je održavano proštenje na Vodici, meštani su u procesiji peške odlazili do kapele gde se sveta misa održava u 10 sati. Sakupljali su se u centru sela, ispred crkve, obučeni u svečana odela. Kretali su ispred crkve oko 9 sati praćeni zvucima crkvenih zvona. Na čelu povorke je išao mladić koji je nosio raspeće. Za njim su išle devojke sa barjacima, Marijine devojke (Marijine divojke, M�ria l�nyok, Muttergottesm�dchen) župnik, opštinari mesta a za njima razna verska udruženja, zanatlije. Kraj povorke je činio duvački orkestar. Vernici su se grupisali po nacionalnosti i uzput se molila krunica i , pevale verske pesme posvećene Blaženoj Devici Mariji ( svako na svom jeziku). Meštani koji su stanovali na putu prema kapeli su se uzput pridruživali povorci. Stariji i nemoćni su izlazili zaprežnim kolima.

Kada je procesija stigla do kapele tada su male Marijine devojke (kis M�ria l�nyok, kleine Muttergottesm�dchen) podigle na ramena unapred iznešeni mali kip Bogorodice sa detetom, odeven u odgovarajuće ruho, koji inače stoji u crkvi, i tri puta se obilazilo oko kapele.

Pre početka svete mise vernici su se molili i ispovedali pod krošnjama starih stabala. Sveta misa je držana ispred kapele na otvorenom; na bunjevačkom, mađarskom ili nemačkom jeziku, po naizmeničnom rasporedu koji je važio u selu. Taj redosled je dogovoren usmeno i nikada nije prekršen. Za oltar je korišćen poseban manji sto koji je držan u kapeli baš za ove namene. Oltar je ukrašavan cvećem. Svetu misu je uvek vodio čonopljanski župnik uz asistenciju prisutnih sveštenika. Pridika je držana sa jednog manjeg drvenog postolja koji je isto čuvan u kapeli. Za vreme svete mise pričestili su se oni vernici koji su se ispovedali. Davala se i „lemozija“ (novčani prilozi).

Najviše proštenjara je bilo iz Čonoplje. Vernici iz Sv. Miletića, koji su inače bili veliki poštovaoci čonopljanske Vodice, su takođe dolazili u velikom broju i u procesiji. Proštenjari su uglavnom bili iz susednih sela - Krnjaje (Kljajićevo), Bajmoka, Stanišića, Kaćmara, Gare, sa salaša iz okoline Pačira i nekadašnje Baba Puste (Aleksa Šantić). Bilo je onih koji su dolazili peške, ali je većina dolazila zaprežnim kolima. Toga dana su Vodicu posećivali i pravoslavni vernici iz Stapara i iz obližnjih salaša Šaponje, ali samo muškarci.

Proštenje, narodno veselje, je počinjalo posle svete mise. Gostioničari, pre svega oni iz Čonoplje, su već pod razapetim šatrama čekali prisutne nudeći im razna rashlađena pića. Uglavnom se pilo točeno pivo i vino. Pod nekim je šatrama svirala i muzika, na opšte zadovoljstvo, pri čemu se vodilo računa da sve prisutne nacionalnosti budu zadovoljene. Pored gostioničara tu su bili i razni prodavci slatkiša i medenjaka. Momci su devojkama poklanjali, tada veoma popularna, medena srca sa ogledalom, roditelji su deci kupovala slatkiše. Naročito su bili traženi štapići od šećera u raznim bojama. Bez poklona se nije vraćalo kući. Ovo je bila prilika da se sretnu rođaci, prijatelji, poznanici kao i da se mladi upznaju, stvore nova poznanstva a roditelji možda „pripreme“ i koji brak. Stariji su uglavnom pričali o ekonomskim temama, kakav ko očekuje prinos žita, koliki je ris i sl. Obično je posle Srpanjske Gospe počinjala žetva a to je bio najvažniji posao u toku godine. Od uspešnosti žetve je zavisila obezbeđenost hlebom za celu godinu. Zbog toga su se proštenjari i molili Gospi da im pomogne u tom poslu.

Oni bliži proštenjari i njihovi gosti se nisu dugo zadržavali, žurili su kućama gde ih je čekala bogata trpeza. Za ovaj dan su se meštani danima ranije pripremali. Gosti nisu posebno pozivani ali su očekivani u što većem broju. Smatralo se uvredom ako neki rođak nije došao. Uveče su sve kafane u selu bile pune gostiju. Igralo se i pevalo do zore.
Oni koji nisu stigli da piju i da se umiju u izvorskoj vodi pre svete mise uradili su to po njenom završetku. Voda se nosila i kući.
Vernici su se Gospi molili u kapeli, kod izvora ili ispred križa. Oni koji su imali posebne želje klečeći su na kolenima su tri puta obilazili oko kapele izgovarajući pri tom prigodne molitve.
Po narodnom verovanju bolesni, uglavnom bebe i deca, su već pre svitanja trebali biti na Svetilištu. Čim su stigli, obično majke, izmolili su nekoliko molitvi zatim odlazili do izvora Deci su davali da piju vodu umivali im lice, vrat i prali noge. Roditelji čija su deca ozdravila, su u znak zahvalnosti Gospi na stari gvozdeni križ ostavljale pojedine delove njihove odeće.

1940. godine selo je imalo 4.859 stanovnika, od kojih je bilo nemaca 2.597, Mađara 1 442, Bunjevaca 721, 38 Jevreja., 38 Srba i 23 ostalih.

Do 1945. bilo je više stotina vernika na proštenju. To je bilo „zlatno vreme“ Vodice.

Od 1945. godine održavanje verskih obreda izvan crkvenog dvorišta je zabranjeno, a i mesni župnik je nevino osuđen i zatvoren. Jedan deo nemačkog stanovništva je pobegao pred dolaskom Crvene Armije, a najveći deo onih koji su ostali odvedeni su na prisilni rad u SSSR ili u logore, uglavnom u Gakovo i Kruševlje. Na njihovo mesto su dovedeni kolonisti iz Like i Korduna. Jednu noć pred Duhove 1947. „neodgovorni elementi“ su porušili sve križeve i spomenike u selu (bilo ih je više od trideset) i demolirali kapele. Kapela na Vodici je obijena, inventar porazbijan i razbacan. Sam objekat je manje oštećen, ali zastrašeni vernici u njoj još od 1944. godine nisu održavali bogosluženja. O tom činu u selu postoji sledeća legenda: Jedan kolonista je ukrao kipove iz kapele ali ga je Gospa kaznila. Počinilac je izvršio samoubistvo .

Prema popisu iz 1953. godine u selu je bilo 5.633 stanovnika. Od toga Srba 2.947, Mađara 1 578, Hrvata 477, Jugoslovena 127 i ostalih 504.

Oštećeno i zapušteno Svetilište je sve više propadalo. Tokom 1957. godine župnik Franjo Raibl (Raible Ferenc) ga je obnovio znatnim ličnim i prilozima meštana. Nažalost nije bilo dovoljno novca da se obnovi i porušeni križ. Posle obnove, navedenih dana, se ponovo održavaju svete mise ispred kapele i proštenje na dan Srpanjske Gospe. Ali procesija više nije izlazila na Vodicu. Na svetu misu i proštenje vernici su dolazili pojedinačno, peške, biciklima, zaprežnim kolima, ali im se broj iz godine u godinu smanjivao. Jedino su vernici iz Svetozara Miletića nastavili da i dalje dolaze u većem broju i u procesiji. Ni mali kip Bogorodice se više nije iznosio na Vodicu.

Početkom 70-tih godina prošlog veka zbog malog broja preostalih vernika nemačke nacionalnosti ukinuto je bogosluženje na nemačkom jeziku. Otada se svete mise služe na hrvatskom i mađarskom jeziku u naizmeničnom rasporedu. U međuvremenu se presušio i izvor. Meštani su prilozima dali izbušiti bunar na koji je privremeno postavljena ručna pumpa.
Posle 1979. godine je župnik Laslo Danji (Danji L�szl�) obnovio većinu verskih običaja u selu pa i obilazak kapele u procesiji na Srpanjsku Gospu. U početku su mali kip Bogorodice, a kasnije kip Srpanjske Gospe, oko kapele nosile devojke odevene u narodne nošnje pošto je u međuvremenu udruženje Marijinih devojaka prestalo sa radom. Odlaskom župnika Danjija ove aktivnosti nažalost nisu nastavljene.

1994. godine, na stogodišnjicu izgradnje i posvećenja, Svetilište je prilozima meštana potpuno obnovljeno. Okrečena je tradicionalno u belo, te je zato oni koji ne poznaju njenu istoriju pogrešno nazivaju „bela kapela“. Na bunar je montirana ručna pumpa, te se do vode može doći tokom cele godine. Stari kameni križ se već nije mogao popraviti te je donji, manje oštećen deo premešten iza starog gvozdenog krsta. Na njemu je od kamenčića izgrađena mala pećina po ugledu na Lurdsku. Ispred kapele, na mestu starog, je podignut novi križ prilogom Ane Klinec i u dobrovoljnoj izvedbi Jožefa Fabijana mesnog kamenorezca. Na novi križ je nevešto prepisan natpis sa starog križa:

OVAJ KRIŽ NA SLAVU GOSPODINA
ISUSA KRISTA
I BLAŽENA DEVICA MARIJA
PODIGO JE
MARKO ASTALOŠ
I MARIJA MIRONICKI
1894 APRILA 25
FABIAN JOZSEF
CSONOPLYA
1994

Na stogodišnjicu Svetilišta održana je sveta misa koju je vodio subotički biskup Ivan Penzeš (P�nzes J�nos) uz prisustvo brojnog sveštenstva i vernika. Tada su devojke obučene u narodnu nošnju ponovo nosile kip Srpanjske Gospe i sa vernicima tri puta obilazili oko kapele.

Vernici su u znak zahvalnosti Gospi u kapeli ostavljali i mermerne ploče „zahvalnice“ od kojih su danas ostale samo tri. Jedna je na mađarskom i dve na bunjevačkom (hrvatskom) jeziku:

J�zus sz�ve tisztelet�re - u čast srca Isusova
k�ny�rg�sem meghalgat�s��rt - što si uslišila moje molitve
�r�k h�l�m jel��l - kao znak večne hvale ( prevod K. Slavić)


ovu ploču darivam blaženoj divici mariji
za zdravlje što mi je povratila natrag

HVALA
Gospe koja si mi
izprosila zdravlje
čuvaj me i nadalje
Vujević Mara
1931

Po pričanju bilo je više ovakvih zahvalnica i na nemačkom jeziku ali nažalost nijedna nije sačuvana.

Prema popisu iz 2002. godine od 4.359 stanovnika bilo je: Srba 3.093, Mađara 668, Jugoslovena 160, Hrvata 129, Bunjevaca 113 i Nemaca 22.

U kapeli se na oltaru danas nalazi kip Bogorodice donešen 2009. godine iz Međugorja kao i brojni drugi kipovi i razne verske slike. Originalni kip Srpanjske Gospe se ne čuva više u kapeli jer je ona 2009. ponovo obijena i tada su ukradeni drveni kipovi (Srce Isusovo i Srce Marijino). Iznosi se samo na dan Srpanjske Gospe. Zvono sa zvonika je još ranije ukradeno. Navodno se nalazi na jednom salašu u Bukovcu (kod Sombora).
Danas se i dalje navedenim danima održavaju svete mise na Vodici i proštenje na Srpanjsku Gospu. Vernici kojih nema naročito mnogo dolaze uglavnom automobilima, traktorima, biciklima a pojedinci po starom običaju peške. Kip male Bogorodice, ni Srpanjske Gospe se više ne nosi okolo kapele. Od ranije brojnih prodavaca prisutni su još samo prodavci slatkiša i medenjaka.

Vernici i dalje molitve Gospi upućuju u kapeli, ispred novog i starog križa, kao i pored starog izvora. Novčane priloge (darove) Gospi prilažu za vreme svete mise, ostavljaju na oltaru u kapeli, pored starog izvora i u maloj pećini iznad starog križa. Uglavnom piju vodu sa česme ali se sve manji broj njih i umiva. Vernici koji dolaze van navedenih dana ostavljaju manje novčane priloge pored križa ili ih ubacuju u kapelu kroz rešetke na vratima.
Svetilište se preko cele godine kiti sezonskim cvećem. Poslednjih godina se na Uskrs ukrašava grančicama cica mace, a na Božić granama od jelke. Trenutno se o Svetilištu brine Franjo Terezija.
---------------------
1 Besedeš Valerija: Čonopljanska Vodica. Subotica, 1994. Rukopis. Zahvaljujem na dozvoli za objavljivanje.
2 Čota Andrija-Šerenčić Marija: Dukat ravnice. Sombor, 2003. 38 str.
3 Kazivanje Besedeš Valerije..

LITERATURA
Džinić Ilija: Historia Domus. Rukopis. Župni ured, Čonoplja.
Džinić Ilija: Čonoplja, jedno bačko selo kraj Sombora u prošlosti. Monografija. Sombor, 1975. Rukopis.
Franz Joseph und Joseph Rausch: Gemeinde Tschonopel, N�rnberg, 1989.
Milenko Beljanski: Šara, Baba Pusta, Kaćmarski salaši, Aleksa Šantić. Sombor, 1978.
-------
Autor: mr Karlo Slavić, Subotica

Fotografije je ustupio K. Slavić.

[nenad.bds]

VODICA U BOKI

''Prema legendi, nekom čobaninu u Boki, dok je spavao pored bunara, u snu su se prikazale milostive. Jedna od njih mu je rekla da je voda u tom bunaru lekovita, a on treba pored bunara da udari kolac i za njega, na kanap, veže lonče, kako bi njime vodu iz bunara bolesnici pili i lečili se. Tako je nastala vodica u Boki.''

''Članovi bogomoljačkog pokreta, ili pobožni, kako ih zovu u Banatu, sagradili su i na ovom prostoru veći broj vodica: u Samošu 1930. godine, u Pavlišu 1933, Orlovatu 1935, u Dobrici, Deliblatu i Boki. Na severoistočnoj ivici potesa zvanog Šumice, u ataru Zrenjanina, pored vodice svete Petke, podignut je 1935. godine manastir svete Melanije. Obnovitelj kapele i ktitor manastira bio je tadašnji episkop banatski Georgije Letić.''

''U Boki, na vodicu posvećenu svetom Iliji, išlo se od Đurđevdana, kada se vodica “otvara”, pa sve dok je lepo vreme u jesen. Otvaranjem vodice naziva se običaj, koji i danas postoji, kada litija iz crkve ide do kapele na Đurđevdan, služi se bdenije i osveti voda u bunaru. Od Đurđevdana pa sve dok se vodica ne zatvori, posle nedeljne liturgije, žene, članice bogomoljačkog pokreta, okupljaju se na vodici posle podne i pevaju bogomoljačke pesme.''

''Na vodice se u svim krajevima išlo petkom, i to često na Veliki petak, pre sunca. U Boki se na vodice odlazilo u sumrak, jer na izmaku dana vile i veštice počinju carevati. Na vodicu se išlo „kad trne dan” (Dolovo, Mramorak, Deliblato, Bavanište, Gaj), pre zalaska sunca, ili rano ujutru, bilo koji dan u nedelji osim kada je svetac, jer tada ne valja (Dolovo).''

''Eparhija banatska je 1975. godine sačinila popis svih građevina koje se nalaze na njenom području. Kao posebna odrednica, pored crkava, parohijskih domova, grobljanskih kapela, našle su se i vodice. Prema ovim podacima, crkva je u svojoj evidenciji imala kapele vodice u vršakom namesništvu i u njima održavala sveta bogosluženja: u Boki vodicu svetog Ilije, u Pavlišu vodicu svete Marine, te vodice u Neuzini i Uljmi.'' (Odlomci pod navodnicima su iz knjige 'Vodice u Vojvodini' Mirjane Đekić)

Vodica se nalazi na kraju kraće ulice severozapadno od pravoslavne crkve. Zaustavili smo jednog mladjeg čoveka na mopedu da se raspitamo, a on se predusretljivo ponudio da nas odvede do vodice.

Boka je selo na putu iz Sečnja prema Vršcu i ima oko 1.500 stanovnika.

[nenad.bds]

VODICA KOD KONAKA

Vodica kod sela Konak u istočnom Banatu je samo navedena u spisku poznatih vodica u knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini'.

Vodica se nalazi severozapadno od sela. Može se pronaći ako se iz sela ide putem za Sečanj. Put prelazi omanji kanal posle manje od 1,5 km. Pre kanala, a levo od puta, na oko 200m preko njiva vidi se grupa od četiri bele topole koje rastu na uzvišenoj 'obali' kanala, na kraju njive.

Prilaz vodici nije uočljiv, te se mora tražiti matalni krst visok oko 2m okružen šipražjem.

Bunar se nalazi niže od krsta prema kanalu. Ozidan je.

Matelni krst je (prema izgledu) postavljen 1997. kada je i ikona stavljena na njega.

Na krstu je prilično izbledela ikona sv. Petke sa imenom darodavca Karanjac Milloša i godinom 1997.

Pošto je čest slučaj da su vodice posvećene sv. Petki, sudeći prema ikoni na krstu, i ova vodica je posvećena toj svetiteljki.

[nenad.bds]

VODICA U DOLOVU
- Vodica Julke Momine -

U banatskom selu Dolovu ima šest vodica….

U Dolovu narod pravi razliku između vodice Julke Momine i ostalih bunara koje smatra lekovitim. Baba Julka Momina iz Dolova, koja je bila razroka, postradala je od nečistih sila i sanjala je da treba da iskopa bunar na izlazu iz sela. Kopala ga je, po zavetu svetom Iliji, rukama, umivši se njegovom vodom, progledala je. Nakon isceljenja postala je poznata bajalica “basmara”, vodu sa vodice nosila je bolesnima iz sela, kupala ih i čitala im molitve iz Jevanđelja i drugih bogoslužbenih knjiga. Ona je vodila sveštenika da svake godine sveti bunar za svetog Iliju. Sagradila je 1938. svojim rukama kapelicu…’’

U banatskom selu Dolovu ima šest vodica. Jedna od njih pojavila se kada je nekom detetu ovca upala u bunar na kojem su se skupljale milostive, te su se njemu oduzele noge. Po savetu vračare, oprao je noge vodom iz tog bunara, a peškir kojim ih je izbrisao ostavio je na bunaru.

Sveštenički izveštaji iz sela na banatskoj granici, pisani sredinom XIX veka , uz opis crkava, načina života i ishrane stanovništva, kazivali su i o narodnim verovanjima i praznovericama. U Dolovu je zabeleženo da Srbi i Rumuni nemaju previše poverenja u lekare, već poverenje polažu, između ostalog, u molitve i poklonjenje moštima svetitelja.

Način izbora vodice na koju će se ići bio je različit. Neka žena, po preporuci vračara iz Banatskog Novog Sela, trebalo je da, kada legne da spava, stavi pored kreveta tanjir i u njemu devet ceduljica sa imenima okolnih vodica. Ujutru, kad je ustala, uzela je jednu od cedulja na kojoj je pisalo ime vodice koja će je izlečiti.

U Dolovu su vračare uzimale tri višnje spojene u cvast na jednoj peteljci i svakoj od njih namenile po jednu vodicu. Bolesnik bi išao na onu vodicu u zavisnosti od toga za koju bi se plod uhvatio.

Na vodice se u svim krajevima išlo petkom, i to često na Veliki petak, pre sunca... Na vodicu se išlo „kad trne dan” (Dolovo, Mramorak, Deliblato, Bavanište, Gaj), pre zalaska sunca, ili rano ujutru, bilo koji dan u nedelji osim kada je svetac, jer tada ne valja (Dolovo).

U Dolovu se nikome ne javlja na putu dok se ide na vodicu i kada se vraća sa nje. Po povratku sa vodice ne sme se ni osvrtati, „da se bolest ne vrati”. Onaj ko je išao na vodicu, celog tog dana morao je da ćuti, a njegovi ukućani ništa nisu smeli dati niti izneti iz kuće.

Da bi se ozdravilo, u okolini Dolova se na vodicu išlo tri puta „kad trne dan” (u sumrak) ili u zoru: prvi put uoči petka, drugi put uoči nedelje, a treći uoči utorka, a može i koji drugi dan. Sa sobom se nosilo crveno lonče, kojim se bolesnik posipao i umivao. Lonče se ostavljalo pored izvora. Ako ženu boli glava, ona ostavlja ukosnice na vodici. Isti ovaj običaj prisutan je i u Staparu, gde se pored ukosnica na vodici ostavlja i pramen kose.

Iako nije bilo pravilo, na vodici se izlivala i voda za mrtve na četrdeset dana. U Dolovu se taj običaj ustalio kada je presušio izvor prema groblju na kojem se do tada voda izlivala. Na istoj parceli, u neposrednoj blizini, nalazila su se oba izvora - izvor na kome se izlivala voda za mrtve i Stojkova vodica. Posle Drugog svetskog rata, kada su mnogi običaji redukovani, spojena su dva kultna mesta sa različitim sadržajem.

Na vodicu se nose, kao darovi, razne stvari: prema naredbi vračare - cveće, tri pogačice i tri novčića, a prema naredbi milostivih - motivi od voska. Na vodice se u južnom Banatu, pored crvenog lončeta koje služi za polivanje, nosi crvena mašna i parče peškira. Sve se to ostavlja pored bunara.

Vodici se svuda „plati dinar” za zdravlje. Vodi se ljudi obraćaju s molbom za isceljenje:
”Oj, vodice, po Bogu sestrice,
odnesi moje groznice.”

Na pojedinim vodicama nema kumstva za slavu (Bavanište). Kolač i koljivo donose žene, za zdravlje svojih ukućana. Češće je postojanje kumstva...
Kumstvo se predavalo na različite načine… U Dolovu i u Staparu budućem kumu se daje ruža sa kolača…

Kapele na vodicama grade se i poslednjih godina, i to u Banatskoj eparhiji (naročito – moja opaska). U Sanadu je sagrađena kapela 1988, Novom Kneževcu 1990, Dolovu 1992, Opovu 1994, Deliblatu 1995, a u Mramorku je gradnja u toku. Uzori za gradnje bili su različiti.

Vodica u Dolovu je rađena prema projektu beogradskog arhitekte Predraga Ristića. Razlikuje se od ostalih kapela na vodicama po tome što je građena u maniru raških crkava. Njenu obnovu pomogao je tadašnji episkop banatski Amfilohije Radović.'' (Ovo su odlomci iz knjige Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' koji se odnose na vodicu u Dolovu.)

[nenad.bds]

PAVLIŠKA VODICA

Vodica je u dolji, na blagom nagibu tla prema severu, pa se sa poljskog puta vidi samo grupa drveća. Ispod vodice je teren obrastao barskim biljem.

U knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' pavliška vodica se pominje na dva mesta:

''Članovi bogomoljačkog pokreta, ili pobožni, kako ih zovu u Banatu, sagradili su i na ovom prostoru veći broj vodica: u Samošu 1930. godine, u Pavlišu 1933, Orlovatu 1935, u Dobrici, Deliblatu i Boki...

Eparhija banatska je 1975. godine sačinila popis svih građevina koje se nalaze na njenom području. Kao posebna odrednica, pored crkava, parohijskih domova, grobljanskih kapela, našle su se i vodice. Prema ovim podacima, crkva je u svojoj evidenciji imala kapele vodice u vršačkom namesništvu i u njima održavala sveta bogosluženja: u Boki vodicu svetog Ilije, u Pavlišu vodicu svete Marine, te vodice u Neuzini i Uljmi.''

Vodica je podjednako udaljena od Pavliša i Vršca a sasvim je blizu granice dvaju atara. Kao što se vidi na ploči, podigli su je pripadnici Hrišćanske zajednice (bogomljačkog pokreta) iz Vršca, ali podpada pod crkvu u selu Pavliš.

U kapeli je bunar...


... a veći deo zidova je oslikan.

Na vodici smo zatekli mladju porodicu iz Pavliša koja je tu došla na izlet. Vodica je nedavno sredjena a u tome je doprinela i ova porodica.

Do vodice smo došli iz pravca Vršca. Na izlasku puta ka Sečnju, kod prelaska puta preko pruge, skreće se na letnji put kojim se ide oko dva kilometra.

Sa letnjeg puta koji prolazi pored vodice vidi se Vršački breg i grad Vršac.

[nenad.bds]

VODICA KOD KUSIĆA

U spisku vodica u knjizi Mirjane Đekić ’Vodice u Vojvodini’ stoji da je to česma izgrađena 1940.

Na fotografiji sam uočio da su ’leđa’ česme sazidana oko ranijeg betonskog krsta. Moguće je da su postojala i dva bočna krsta. Pretpostavljam da ova nečitka slova znače da je to godina 1886.

‘’U nekim mestima na vodicu se dolazilo o slavi litijom, dok se u nekima do krsta na vodici išlo litijom kada se sveti žito, najkasnije drugi dan Duhov... U Kusiću je na vodicu išla litija na Veliku gospojinu...’’

Vodica ne nalazi na padini uz gornji ugao ograde granične karaule. Ukoliko krećete da nadjete ovu vodicu, prijavite se pograničnoj policiji u karauli da se ne bi izlagali eventualnim neprijatnostima zbog kretanja u graničnoj zoni.
Selo Kusić se nalazi na 6-7 km jugoistočno od Bele Crkve.

Sa prilaza vodici pruža se pogled na selo Kusić.

[nenad.bds]

VODICA U DOBRICI

‘’Članovi bogomoljačkog pokreta, ili pobožni, kako ih zovu u Banatu, sagradili su i na ovom prostoru veći broj vodica: u Samošu 1930. godine, u Pavlišu 1933, Orlovatu 1935, u Dobrici, Deliblatu i Boki.’’ - kače se u knjzi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini'.

Započeti su radovi na obnovi kapele.

‘’Na političkoj karti Torontalske županije iz 1896. ucrtano je više vodica: pored Mokrina, Kikinde, Dobrice, Botoša, na sredini atara između Perleza i Tomaševca. Sve vodice su nazvane svetom vodicom ili samo vodicom, osim one južno od Botoša, koja ima ime Vidna vodica. Bavaniška vodica je označena kao manastir.’’

Kao što se iz ovih podataka vidi, vodica je postojala i bila poznata znatno pre podizanja sadašnje kapele.

Na krstu je upisano da ga je 1937. podigla Hrišćanska zajednica.

Selo Dobrica se nalazi na putu Alibunar – Sečanj u istočnom Banatu.

[nenad.bds]

VODICA U MRAMORKU

Vodica se nalazi se na ulazu u selo putem Deliblato - Mramorak.

Ispod drveta je bunar.

U knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' navodi se:

’’... Kapele na vodicama grade se i poslednjih godina, i to u Banatskoj eparhiji. U Sanadu je sagrađena kapela 1988, Novom Kneževcu 1990, Dolovu 1992, Opovu 1994, Deliblatu 1995, a u Mramorku je gradnja u toku (knjiga je izdata 2001. godine). Uzori za gradnje bili su različiti. Kapele u Sanadu i Novom Kneževcu zidane su u maniru starih vodica, kao jednobrodne građevine sa oltarskom apsidom, nešto većih dimenzija u odnosu na tradicionalne... U kapelama se nalaze ikonostasi…’’

‘’…Nekom čoveku u Mramorku koji nije video na jedno oko u snu su se javile milostive i rekle mu gde da iskopa bunar, čijom će se vodom umivati pa će progledati. Pored bunara nikla je vrba. LJudi su dolazili, umivali se i ostavljali ’parčad’ (delove platna), maramice vezane za vrbu. Odlazili su na vodicu kako je ko sanjao ili po savetu vračare…’’

‘’..Na vodice se u svim krajevima išlo petkom, i to često na Veliki petak, pre sunca. U Boki se na vodice odlazilo u sumrak, jer na izmaku dana vile i veštice počinju carevati. Na vodicu se išlo „kad trne dan” (Dolovo, Mramorak, Deliblato, Bavanište, Gaj), pre zalaska sunca, ili rano ujutru, bilo koji dan u nedelji osim kada je svetac, jer tada ne valja (Dolovo)…’’

Put iz Deliblata.

U Mramorku postoji još jedna vodica:
‘’…Druga mramoračka vodica, poznata kao Devojačka voda, nastala je zahvaljujući bolesnoj devojci koja je čuvala ovce nedaleko od sela. Dok je prela vunu, u jednom momentu je zabola preslicu u zemlju i na tom mestu je potekla voda. Njome se iscelila…’’

[nenad.bds]

Vodica Usekovanija glave Sv. Jovana
DELIBLATO

U Knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' o ovoj vodici piše:

''Vodica u Deliblatu nastala je, prema usmenim kazivanjima, kada su se momci vraćali kolima u gluvo doba noći sa igranke u obližnjem Dolovu. Na putu im se pojavilo kolo milostivih (vila). Glavna milostiva je rekla kočijašu da skrene s puta, inače će rđavo proći. On je nije poslušao, već je konje naterao na milostive i povredio neku od njih.
Glavna milostiva je rekla kočijašu da neće moći da siđe s kola kad se vrati kući. To se i dogodilo. Na ulasku u kuću, pošto je otpratio drugare, kočijaš nije mogao da otvori kapiju jer su mu se noge oduzele. Neka vračara mu je rekla da na mestu gde je sreo milostive neko od njegovih ukućana iskopa bunar i da se tom vodom pere pa će ozdraviti. Posle njegovog isceljenja narod je počeo da dolazi na lekovitu vodicu. Sagrađena je i kapelica nad njom...''

''... Sveštenički izveštaji iz sela na banatskoj granici, pisani sredinom XIX veka , uz opis crkava, načina života i ishrane stanovništva, kazivali su i o narodnim verovanjima i praznovericama. U Dolovu je zabeleženo da Srbi i Rumuni nemaju previše poverenja u lekare, već poverenje polažu, između ostalog, u molitve i poklonjenje moštima svetitelja. U Banatskom Brestovcu, i pored lekara, narod je pomoć tražio u molitvi, bajanju i vračanju...''

''...U opisu sela Deliblata, koji je sačinio sveštenik deliblatski 1859. godine, zabeleženo je da je na sat hoda od sela postojao izvor kojem su tamošnji žitelji pripisivali čudesnu moć, a bolesni od groznice, kupajući se, nalazili izlečenje. Jedina kapela koju ovi izveštaji pominju nalazila se na mestu starog manastira Bavaništa i sagrađena je 1858. godine...''

''... Kapela u Deliblatu se izgledom i veličinom ne razlikuje mnogo od pređašnje, sagrađene polovinom XIX veka, ali na njoj nema jednnostavne dekoracije. I položaj nove kapele je drugačiji: postavljena je u pravcu istok-zapad, dok je stara bila sagrađena u pravcu sever-jug...''

I na drugom mestu u knjizi se vodica u Deliblatu pominje; ovog puta povodom kumstva:

''...Kumstvo se predavalo na različite načine. U Deliblatu je kum pored žita, vina, sveća i kolača, donosio za budućeg kuma ( to će postati tek sledeće godine) crvenu jabuku; ona se, zajedno sa delom slavskog kolača, predavala na kraju obreda - večernje službe. Jabuka je simbol kumstva - u selu “treba da se zna da si uzeo jabuku, da si kum”. U Dolovu i u Staparu budućem kumu se daje ruža sa kolača. Kumstvo se i danas prenosi jabukom u Tomaševcu, a u Jarkovcu jabukom i ružom sa kolača. U Sanadu se budućem kumu daju pola kolača i ruža...''

U Banatu se vodice često nazivaj 'manastir' ili 'namastir', pa tako i ovu vodicu u Deliblatu zovu manastir.

Vodica se nalazi oko dva kilometra od Deliblata, izmedju puta prema Mramorku i jezera Kraljevac.

[nenad.bds]

VODICA KOD ILANDŽE

Dvestotinak metara na istočnu stranu od puta Alibunar - Zrenjanin, izmedju Ilandže i Dobrice nalazi se vodica sa kapelom.

U popisu vodica u knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' navedana je vodica u Ilandži. Godina gradnje kapele je 1912. a vodica je posvećena Sredorusi (četvrta nedelja po Uskrsu u pravoslavnoj crkvi).

Bunar je nasuprot vratima.


Ikona Sv Stafana Prvovenčanog

I ova ikona potvrdjuje već izneto objašnjenje da su vernici kapele ukrašavali ikonama i drugim stvarima donetim od svojih kuća.

Kapela je nedavno uredjivana. U unutrašnjosti je ploča sa imenom darodavca pločica za pod.

[nenad.bds]

Vodica kod Uljme

U spisku poznatih vodica u knjizi Mirjane Đekić navedena je vodica u Uljmi bez podataka o vremenu gradnje kapele. Navodi se da je posvećena sv. Angelini.

‘’Eparhija banatska je 1975. godine sačinila popis svih građevina koje se nalaze na njenom području. Kao posebna odrednica, pored crkava, parohijskih domova, grobljanskih kapela, našle su se i vodice. Prema ovim podacima, crkva je u svojoj evidenciji imala kapele vodice u vršačkom namesništvu i u njima održavala sveta bogosluženja: u Boki vodicu svetog Ilije, u Pavlišu vodicu svete Marine, te vodice u Neuzini i Uljmi.’’ (Mirjana Đekić ‘Vodice u Vojvodini’)

Vodica je na ulazu u Uljmu od Bele Crkve.

[nenad.bds]

Vodica Sv. Ilije
u ataru Bukovačkih salaša na potesu Čičovi kod Sombora

Kao i do sada, koristim tekst iz knjige Mirjane Đekić 'Vovice u Vojvodini':

''Uz Veliki bački kanal, nedaleko od prevodnice preko reke Mostonge (danas kanala D-T-D), na ulasku u salaško naselje Čičovi, nalazi se vodica posvećena svetom Iliji, koja pripada Bukovcu, salaškom naselju severozapadno od Sombora...''

''...Bunar je izmešten i postavljen desetak metara dalje od svih ostalih građevina. Kružnog je oblika, iznad njega je kućica šestougaone osnove, zidana opekom u donjem delu, s drvenom konstrukcijom iznad nje. Krov je podaščan i pokriven pocinkovanim limom. Tu se danas nalazi zvono. Na vrhu krova je postavljen bakarni krst. Bunar je podigla Vidosava Bošnjak, rođena Dedić, sa suprugom Tomislavom 1993. godine...''

''... Najstariji podatak o ovoj vodici nalazi se na topografskoj karti Bukovca iz 1843. godine. Znak kojim je obeležena, kružić sa krstom, ukazuje da na izvoru još nije sagrađena zgrada, ali je to kultno mesto na koje su pravoslavni vernici dolazili da se umiju na kopanom poljskom bunaru i pomole pred krstom.

Po predanju, bukovačka vodica nalazila se u vinogradu Nedeljka Kovačevića, koji je motikom prokopao zemlju i iz nje je počeo da teče jak mlaz vode, koji je oticao u Mostongu. Na bunar koji je napravio počeo je da navraća nepoznati čovek koji je sanjao da će od njegove vode ozdraviti. Dolazila je i neka devojka koja je pored bunara stavila krst...''

''…Vernici iz okoline dolazili su sve više na bunar radi leka i molitve, što je vlasniku vinograda dosadilo i on je, po pričanju Bukovčana, bunar zatrpao i krst bacio u rit. Istog dana se razboleo. Bolovao je dugo. Jedne noći je sanjao Bogorodicu, koja mu je saopštila da je izvor od Boga blagosloven. U snu se zavetovao da će, ako ozdravi, bunar opraviti i staviti novi krst. Od 1868. godine narod je dolazio na bukovačku vodicu treći dan Uskrsa i na praznik tadašnjeg njenog patrona svetog Marka...''

''...Početkom XX veka javljaju se i prvi arhitekti koji grade ovu vrstu sakralnih građevina u neovizantijskom stilu. Svetozar Krotin je projektovao kapelu u salaškom naselju Bukovac, kod Sombora, 1921. godine, a Dragutin Molcner 1939. kapelu u Aleksandrovu. U istom stilu rade se i projekti za kapele na vodicama danas...''

''...Slava na vodici je na somborskim salašima imala funkciju seoske slave. Između dva rata, veče uoči praznika - Ivanjdana u Žarkovcu, Svetog Ilije u Bukovcu, Spasovdana na Rančevu - sveštenik je dolazio da sveti vodicu na salašima. Imućniji salašari slali su po sveštenika tom prilikom karuce ili čeze...''

''...Prema sačuvanim razglednicama snimljenim između dva rata, na kojima je prikazana slava na bukovačkoj vodici, tamo se za Svetog Iliju okupljalo dosta sveta. Služba se služila ispred ulaznih vrata kapele. U bunar su bacani novčići. Taj novac je pripadao porodici koja je iskopala bunar i koja ga je održavala.
Iako je posle rata vodica izgubila značaj, sve do sedamdesetih godina, za svakog Svetog Iliju, pored nje je postavljano više šatri i tu se jelo i pilo. Nakon održane liturgije svet se okupljao u zadružnom domu, koji se nalazi u središtu ovih ušorenih salaša. Na igralištu se organizovao omladinski fudbalski turnir.''

[nenad.bds]

VODICA KOD SELEUŠA

Vodica je posvećena Usekovaniju glave sv. Jovana.

Ova vodica se u knjizi Mirjane Đekić 'Vodice u Vojvodini' posebno ne spominje, samo je navedena u popisu postojećih vodica.

Bunar je u podu ispod plavog plastičnog poklopca.

Kao što se vidi, sama kapela i okolina su nedavno obnovljeni i uređeni.

Vodica se nalazi severno od sela pored puta Alibunar-Seleuš-Ilandža i dalje ka Zrenjaninu.

[nenad.bds]

VODICA KOD BAČKOG MONOŠTORA

Svetiste Vodice izmedju Backog Monostora i Sombora sa bunarom, gde uliva recica Plazovic u Veliki Backi Kanal

Ova vodica se ne pominje u knjizi Mirjane Đekić, pa sam do nje stigao na osnovu citiranog posta kada me je put naveo u Bački Monoštor.

Kao što se vidi iz natpisa ovaj izgled je od 1926. godine.

Vodica (bunar sa religijskim obeležjima) nalazi se desetak metara od Velikog bačkog kanala koji je (što se uobičajeno dogadjalo) prokopan po koritu potoka, rečice ili rukavcu reke. U ovom slučaju to je bio tok rečice Plazović.

''Plazović ili Kiđoš (mađ. Kígyós, srp. Plazović), je reka Srbije i Mađarske...
Od celokupnog toka od 129 km, Mađarskoj pripada 92 km, a Srbiji 37 km. Interesantno je da graničnom pojasu, na dužini od samo 15 km, prelazi iz jedne u drugu državu osam puta....'' (Vikipedija)

'Plaža' u vikend-naselju.


Veliki bački kanal