Sito za misli

[yossarian]

Обришеш нечији број телефона... обришеш је са МСНа, који ионако више не укључујеш јер је пропао... обришеш је са Скајпа, са фејса, има томе већ два месеца... и ладно ти се скот не јавља... каквих људи има...

[Shapat]

Hose Martin je napisao:
Iskren sam covek
sto dolazi iz zemlje palmi
I pred smrt tek jedino zelim
da iz duse izbacim ove stihove...
Cini mi se da svi nekako zudimo da iskreno izbacimo iz sebe sta nam je na dusi,jer neiskrenost i neistina sputava coveka.Iskrenost boli one kojima je govorimo a neiskrenost onog koji cuva iskrenost.Ima jedna decija pricica o decaku i cvrcku (ne ovom forumskom)...decak se igrao i slomio je vazu.Da bi se izvukao i da ga majka ne grdi okrivio je macku,tako da je ona osetila sve "cari" njegove neiskrenosti,a decak sve "cari" laganja ..."tajnu" majci je odao cvrcak koji je sve posmatrao sa prozora...Da ne duzim,decak je zavrsio dan u vrticu sa stomacnim tegobama i niko mu nije verovao,shvativsi koliko je bolno i opasno laganje....Iskrenost je temelj bilo kakvog odnosa.Iskreno da vam priznam da uzivam citajuci pojedine postove,a iskreno kazem i da zakolutam ocima ne neke...iskreno i ovaj post ode u beskonacnost i ima toga jos,ali neki drugi put.
Za to mi ne treba cvrcak,ali mi treba iskrenosti nadam se da ste razumeli kako treba...Iskren sam covek,sto dolazi iz zemlje palmi i pred smrt tek jedino zelim da iz duse izbacim ove stihove....

[Shapat]

Citala sam razmisljanja na temu o ljubavi i veceras mi misao zavrsi u ovom situ.
Mnogo je teze pisati o ljubavi,lakse ju je pokazivati,bar bi tako trebalo da bude,ako nista ono bar iz postovanja prema njoj samoj.
Mnogima je to tesko,ali teskoce su na neki nacin nas skriveni blagoslov.Hrapavi kamencici koji nas pogode u srce i podele ga na dva,tri dela,uz veru i upornost pretvore se u skupocene bisere i male zlatne kamencice koji sjaje nasjajnijim svetlom.Svako od nas ih ima.Kod nekih su jos uvek hrapavi i bolni,a neki su uspeli da ih pretvore u bisere..Neko rece,ljubav sjaji poput zlata..Pa,ako kvalitet zlata ispitujemo u vatri,da li to znaci da i ljubav mora proci kroz vatru da bi dokazala svoj kvalitet i postojanost?Kako god ,na nama je da se odlucimo zelimo li ono sto nas je opeklo kao vatra pretvoriti u nesto najsjajnije ili cemo imati dva srca,jedno za mrznju,drugo za ljubav...

[Shapat]

Znate one trenutke kad se osecate usamljeno,prazno...to su oni trenutci kada napustite sebe,svoje utociste.
Nastavljamo ziveti u tom ~nista~ gde pluta bol koja nema imena,gde nastaje predeo nedostupan ljudskim osecajima...kada se javlja cudesan osecaj necega neispisanog,neceg sto pisca ispunjava jace nego samo pisanje.Koliko god da vam se svidja i da vas obuzima taj osecaj,zelite da stane,da pisete o njemu,ali ruke postaju usne bez teksta.
Samoca i osama je spas...ponekad,rekla bih
Spas na usamljenom ostrvu,na otvorenoj pucini mora,i onog trena kad vam lice postaje mokro i kad vam suze pocinju ispirati taj osecaj teskobe,odlutalosti...kad vas obuzme osecaj odlaska te teskobe,primetite da kisa pere taj osecaj,kisaaa : "ti oblace,ne bi li bilo bolje da padas nad nekim susnim ostrvom umesto nad morem,zar si bas odlucio plakati ovde gde je vec mokro,dok ostrva krikom iskazuju zedj..."...
I tada shvatite da ste vi ostrvo,jedno veliko susno ostrvo i da vas je posetila vasa sestra kisa...
Sito..ostade prosejano jos mnogo toga..a u situ 39,8 i misao da li ovo sve buncam...

[čista iluzija]

Malo pričam u zadnje vreme.Nemam baš puno toga da kažem.Kao da sam potrošila sve reči koje su se oduvek množile u meni.Ali zato...me misli gone i galopiraju kao kakvi divlji konji u meni...i nekad sam baš umorna od toga.Rado bih se prepustila gledanju u jednu zamišljenu tačku ostavši tako zagledana ko zna koliko sati,možda ceo dan ili ...ne znam ,dok se ne prenem .
Jesam li na prekretnici? Drugačije razmišljam,drugačije osećam,drugačije poimam svet oko sebe.Valjda to tako mora na svakih 10 godina.Nepojmljivo mi je i teško da prihvatim tu novu sebe ali to je valjda sazrevanje.Uh....ponekad je tako teško ...i zaista se osećam kao da me je pregazio neki veliki kamion.

[Shapat]

Kazu da kad se jedna vrata srece zatvore,druga se otvore.Mnogo puta toliko gledamo u ta zatvorena vrata da ni ne vidimo
ona nova koja se otvaraju.Ni ne znamo sta smo imali dok to ne izgubimo niti znamo sta propustamo dok zalimo za tim izgubljenim.
Davati nekome sebe,je prelepo i najlepse je onda kada nista ne ocekujemo.Kao kad sedimo negde na nekoj klupi,na obali, u sobi,ti tamo,ja ovamo
i uzivamo a da niko rec ne progovori,a kad ostanes sam,osecas kao da je to bio najbolji razgovor u tvom zivotu.

[Sivi]

Sve se vraća..sve se plaća
je bila tema na kojoj ovo napisah...ali nekako sam "skrenuo levo kod Albukerkija" i premeštam post .

Uveren sam u tu izreku.
Nevolja je da, kada smo mlađi, smo nestrpljiviji u očekivanjima.
Dok, kada smo stariji, imamo "čaršaF zaduženog" pa su moguća iznenađenja .

Generalno, trudim se koliko je moguće, da živim u skladu sa rečenim. Ne kažem da život ne ume da nam namesti situaciju kada su mnogi naši nazori, ubeđenja, strasti na testu i da šta god odlučimo može biti shvaćeno pogrešno.
Kako god, pamtim da sam par sekundi pre saobraćajne, gledao u nebo bez meseca i zahvalio se Bogu što postojim i što je milostiv prema meni. Epilog je bio...da sam preživeo nešto što samo par procenata preživi. Da sam se uverio kome je stalo do ove "barabe iz neke druge priče" i da se može napred, uvek.
P.S. Možda omaših temu...ali me nešto podsetilo. Kaže se da se "ponovo rađamo" tek kada se proživi neki preloman trenutak. A preživi se...možda, zbog "zasluga", 'bem li ga.

[Isahara]

Moj tata je čovek koga životinje obožavaju i ta ljubav je obostrana.
I najljući pas pored njega postaje mala maca. Nije neki autoritaran tip da potčinjava životinje, voli ih i one valjda to osećaju. On nije neko ko naročito voli ljude. Celog života je radio okružen njima i ume da stvori distancu, da se ogradi i u dubini duše mislim da njega ljudi, mimo naše porodice uopšte i ne dotiču. Pomoći će ako može, ako mislim da ne ume da saoseća, da se druži, da uživa u društvu. Više je samotnjak.
Da se vratim priči.
Tata je penzioner,ali pošto ne može da sedi kod kuće, raducka u nekoj privatnoj firmi. Tamo je pripitomio i dve zveri od šarplaninaca i samo on sme da im priđe i da ih nahrani. Jutros kad je otišao na posao, video u dvorištu labuda
Belog, velikog, kako jadan trči unaokolo a psi ga ćuškaju njuškom i igraju se dok ga ne zaskoče.
Onda na scenu stupa tata-supermen , uzima labuda, stavlja ga u auto, odvodi do rukavca Dunava i ostavlja da se brčka, jer labud navodno može da poleti samo iz vode.
Njegovu radost ne mogu rečima opisati. Celi dan samo o tome priča. Da je davljenika spasao ne bi mu bilo draže.
Toliko, da sam eto, morala i ovde to da podelim

[Bazilej]

Ovo mu dođe neko sito. Noće li mi šta iz glave ostati prisejano, a trunje i kamenje na situ? Neće, samo ćću da serem nešto, da zamajam glavu,jer sam umesto da mi se spava, razbuđen. Ne razumem inat, tu osobinu kojoj se ljudi priklanjaju, je li to strah?
Koji je to kurac?
Ako sam besan, treba li da razbijem nešto u kući, da odem noćas u park da se izvrištim na kerove.
Da im opsujem majku tako što ću im viknuti : Jebovam pas mater.
Hoće li shvatiti?
Hoće li lajati na mene, a ako počnem da vrištim, hoće li se uplašiti ili će me napasti.
B mi je rekao, ljudi su kao kerovi, samo su maskirani u odela, osećaju tvoj strah.
Odavno ih se ne bojim, iako su me nekada čopori napadali.
Ako vrištim na forumu, je li to ok?
Hoće li mi neko zameriti, ako zaurlam iz sve snage i opsujem glasno?
Hoće li sutra biti bolje?
Sutra se kažu preobražava kamen u vodi, Isus se preobrazio.
Jeste, a vilenjaci i patuljci postoje, i žive nam ispod stolova, hrane se našim mrvama, koje nam ispadnu.
U kući mi više ne smrdi kao da je nešto crklo, izgleda je to crknuto stvorenje izašlo i našlo svoj put napolju, možda je to bio neki patuljak, ne znam.

Kako reagovati na bes, besneti još više ili potisnuti i postati tužan iz nemoći?
Neću da budem tužan, majke mi ne bude mi se u tom raspoloženju, neću da budem nesrećan, to mi sledi posle tuge.
Osećam očaj , kao da izbija na svaki udarac prstima po tastauri.
Jesam li bio srećniji nekada davno, nisam, ali ni ne foliram se da jesam, osim nekih trenutaka koje sam uramio u sećanju i slavim ih u srcu, sa nekim ljudima kojih više nema.
Danas, ako računam dan od ponoći, danas nisam hteo tako, hteo sam bolji dan, srećniji.
Po jutru se dan poznaje, sreća pa nije po ponoći, onda bih ga prepoznao kao jako loš dan.

Može li tuga da se uguši u alkoholu i ta kurva, tuga, da nestane svaki put kada u svoj organizam unesem dovoljnu količinu alkohola?
Kada se probudim, ovo što sam mislio neće proći kroz sito, ovo je kamenje i trunje, od sitnih čestica će ostati samo jedna misao, jedna rečenica.

Tužan sam.

[Shapat]

Tako,sedim ja i mislim kakva mi je greska sto pokusavam kopati duboko i pronaci komadic ljudskosti cak i u onima koji su operisani od nje.
Mora da sam totalna luda i onako opsujem u sebi svasta...Zasto uvek trazim nesto ljudsko u coveku,Valjda zato sto mislim da se to ne poseduje,da se ne moze izbrisati,da ne postoji kamen,da su osecaji coveka jaki i tesko da se mogu sakriti,a svako pokazivanje osecaja valjda pokazuje i da si covek.Samaricanka ili budala,ovog trenutka mi to deluje potpuno isto...Zalosna istina,ali mi drago sto mogu to sebi da kazem glasno i da se cak nasmejem. A da li da kazem i drugima glasno..ma cemu,verovatno je svet i zanimljiviji sto smo razlicitiji,sto mozemo da biramo one koje cemo saslusati ili necemo,one koje ce nam preneti svoju pozitivnu ili negativnu energiju..A opet jadno..svi cutimo i svi pricamo,a tako malo razumemo.Tako je malo istinskih prijatelja,prijatelja bez razloga i bez interesa.Verujem i u dobre i u lose ljude,svi uticu na neki nacin na nas.I verujem i u energiju koja to regulise.Citam,pisem...i umorila ssam se od ovakvih misli...

[Meggy]

Nikad nisam gledala one latinoamericke serije, majke mi, a ponasam se kao da mi je celokupno moje rezonovanje zasnovano na njima.
Od proslosti i uspomena se ne zivi. Sadasnjost je konstantan podsetnik da se sa oblaka treba spustiti na zemlju.

[little fairy]

Svako malo posjetim njezinu stranicu i svaki put se iznova rasplačem. Naiđem na njezinog malog anđelčića, koji na slikicama koje njegova mama stavlja na svaku mjesečnicu po rođenju, koji me gleda svojim lijepim okicama. I krene suza. Jedna, druga.. Što ti je život.. Ponekad sranje. Da se nije predao, uskoro bi imao 8 mjeseci. Bio bi veliki dečko. A bio je na korak do druge šanse. Trebao je nama biti cimer, ali je maleni odabrao da bude anđelčić. Bliži mu se mjesečnica, mama će staviti novu slikicu a ja ću ju gledati i gledati. Suza će nanovo kapnuti. Jebem ti život.

[believer]

uopste vise ne mogu da pravim planove....a pogotovu vise necu da govorim o njima,ama ni rodjenoj majci a kamoli drugima...ko da me ureknu pa nesto sto je bilo 99posto sigurno pretvori se u 100postotnu jalovinu....

inace,primecujem da smo ugazili u jesen....meni je svejedno,osim sto ce racun za struju da poraste a ja da se smanjim

[Sivi]

Tražila, dobila, ali..nije ti se svidelo i čak nevidljivo?
Nameće se zaključak da je greškom traženo i samim tim bespotrebno i bezvredno.
Biće rešeno .
P.S. Za prvo dvoje sam već pretpostavio da je tako, za treće mislim da je višak informacija jer...Pony expres nikada neće biti korišćen za tebe, bez brige. Praštaj na reakciji, nisam tada znao da čitam greškom primljeno .

[Sunflower]

Taman sam hvalila vrijeme proteklih par dana...idealno za mene, dovoljno suncano, vruce...a mozes da dises kao covjek, i najbolja kombinacija koju mozes da obuces, gore dugi rukavi, dole kratko.
No to je gotovo...kisurina vec pada...Pocinju dani kad nosis kisobran "just in case" ...a slucajeva da pada sve vise.
Fan sam svakog godisnjeg doba, osim kise. Kisu ne volim...jos uz sav ovaj beton i stare zgrade, sivilo ubija. Ni Bec nije inspirativan kad je tmurno vrijeme. Tek onda pocinjem da razmisljam.
A sad bas imam o cemu, o kome...ima da puknem po savovima, laganini...
Pustila sam? Jesam! ..Ne pusta me? Ne pusta!...crkniii...to je vec onako, poigravanje.
Treba mi promjena...posla...kooridanata...mozda je ipak otici sjevernije bolja odluka. Budemo vidjeli.
Niti mogu jesti sta mi je volja...zaboravit cu okus mesa, pravog...
A ne mogu se zezati...jednom nogom zakoracim u junk food i alarm se upali, ukopam se na mjestu. Ne igrati se sa stomak vise.
Trenutno smirenost i zadovoljstvo postizem samo na biciklu...sto dalje, sto duze ici, to bolje.
Taman kad uspijes na jednom polju, kada konto pokaze za sta si lomio kicmu, izdatak se sam ukaze, i ne mozes da mu odolis
Jovo nanovo...
Tacno mi dodje da uzmem zute gumene cizme...i zutu kabanicu...i tako blejim kao izluda po sivim ulicama. Mozda i sebe oraspolozim.