Kolumne

[Turkmenbashi]

Јово Бакић

Муфтија и Бошњаци

Уистину, ми смо браћа која најчешће нису свесна своје блискости

Недавно је пораз кошаркаша Србије од Турске на светском првенству у кошарци понукао неколико стотина Новопазараца да изађу на улицу и прославе победу, кличући наизменично на турском и нашем заједничком језику који различито зовемо. Парадокс тешко да може бити већи: клицали су земљи која је хиљадама километара удаљена од њих и славили пораз државе у којој живе, а да већина њих није кадра говорити језик земље чију су победу славили док им је званични језик земље у којој живе матерњи. Штавише, њихов верски вођ, који све израженије политичке амбиције показује, рекао је јавно и без двоумљења да је навијао �апсолутно� за Турску. Није на одмет приметити да се све одвијало у међународном контексту притисака на Србију због Декларације о Космету.

Тужне су и забрињавајуће наведене чињенице. У овој политичкој заједници очевидно има грађана који је не доживљавају својом и који се у њој осећају несрећнима, па сваки њен неуспех доживљавају као сопствени тријумф. Разлози за то се превасходно налазе у колективним сећањима на страдања у ратовима, на привилегован положај муслимана у Османском царству и на осећај неравноправности неких Бошњака у Краљевини Србији, и Југославијама, без обзира на то да ли је овај осећај оправдан. Утолико су национално несвесни муслимани рашке области поступно, на основу супротстављености хришћанима српске националне припадности, и сами стицали националну свест кроз читав 20. век. На његовом почетку осећали су се Турцима, иако с њима нису делили језик, да би неки од њих постајали Срби, а већи део почео је, благодарећи и делању комунистичке елите СФРЈ, градити националну свест на основу конфесионалног идентитета. Напослетку, постали су Бошњаци током ратова за југословенско наслеђе деведесетих. Но, колико је тај идентитет променљив говори и чињеница да се врло лако могу поистоветити са Турском, вероватно зато што се ради о наследници Османског царства која стиче све више моћи и истиче неоосманске империјалне амбиције.

Па ипак, најмање што је народу на овом простору потребно, независно да ли се ради о Србима или Бошњацима, јесте заоштравање политичке ситуације. Држава Србија и њени политички вођи треба да учине све што је у њиховој моћи да поправе материјални положај становништва Санџака и да стално делима и речима доказују да су Бошњаци равноправни грађани Србије. Потребно је да интелектуална елита буде благонаклона према Бошњацима и трпељива према исламској конфесији, те да позива грађане Србије муслиманске вероисповести да долазе у Београд, Ниш и Нови Сад на студије, да им показују наклоност људи којима верска и национална припадност нису најважније у животу, већ се људскост и стручност цене изнад групних припадности. Такво држање елите могло би имати пресудан значај на ублажавање ставова ширих друштвених слојева. Средства масовног општења требало би да подстичу осећања судбинског заједништва, а никако не супротстављених интереса и вредности. Политика међунационалне трпељивости покојног премијера Ђинђића, као и бившег премијера Коштунице, донела је плода, јер некада ратоборни Сулејман Угљанин постао је разборит попут увек умереног Расима Љајића. Њих двојица воде национално и државно одговорну политику, иако једнога нажалост карактерише и прилична мера ауторитарности. Могуће је да ће се и муфтија Зукорлић бавити превасходно религијским стварима (јер сунитским верским великодостојницима иначе не пристаје демагошко бављење политиком) ако му држава приступи на начин који су Ђинђић и Коштуница својевремено умели показати. Но, још је важније да се грађанима Србије, без обзира на страначку, класну, верску и националну припадност, омогући што већа једнакост шанси за напредовање у привредном, културном и политичком животу. Тиме ће се утицај националистичке демагогије, ако не спречити, оно бар ослабити.

Уистину, ми смо браћа која најчешће нису свесна своје блискости, већ се умеју кадшто и мрзети зато што сматрају да је једна религија боља од друге; а неретко се нетрпељивост јавља и зато што Бошњаци сматрају да нису равноправни у привредном, културном и политичком животу са Србима. Међутим, ако нисмо способни, без обзира на верске и националне разлике, да се међусобно трпимо, уважавамо, па и да саосећамо једни с другима, трудећи се да сви грађани буду истински равноправни, онда не испуњавамо основне захтеве човечности и црно нам се пише. Бићемо лак плен јачих од нас, окретаће нас једне против других, манипулисаће нама као у последњих 20 година, па ћемо у међусобној мржњи показати и мањак основне интелигенције. Неће нам бити први пут, али то није никаква утеха.

Доцент на Филозофском факултету у Београду
Joво Бакић
објављено: 05/10/2010

Јово Бакић : Муфтија и Бош�šаци : П�žЛИТИ�šА

[bigrancer]

Ulje u kolenu

Pročitah nedavno izvrsnu knjigu Dubravke Stojanović, još izvrsnije nazvanu �Ulje na vodi�. Moram priznati da mi naslov - osim što lepo zvuči - nije bio jasan, a da budem sasvim iskren - nisam ni tražio skriveno značenje dok ga autorka sama nije objasnila u intervju u NIN-u. Ukratko: kapljice ulja na vodi su metafora demokratskih i modernizacijskih tendencija koje od nastanka Srbije kao moderne države �ne uspevaju da se spoje u jednu celinu�.

Odavno nisam naišao na bolju definiciju ovdašnje političke istorije. (Drugih istorija, uostalom, teško i da ima.) Istoričarka po obrazovanju, Dubravka Stojanović svoje teze potkrepljuje neoborivim argumentima dokumenata. Iz tih dokumenata i autorkinih komentara izranja prilično mračna slika novije srpske istorije. Mnogi mitovi - na primer onaj o Kraljevini Srbiji kao uzornoj onovremenoj demokratskoj državi, posle pažljivog iščitavanja �Ulja na vodi� padaju u istu tu vodu.

Iz pročitanog proizlazi da je od sticanja nezavisnosti naovamo demokratija u Srbiji bila veoma papirnate prirode. I u XIX veku, upravo kao i u XXI, donosili su se velelepni ustavi i pisali odlični zakoni, ali je i onda, kao i sada, ustavnost i zakonitost bila čisto dekorativne prirode. Jer, ruku na srce, čak i ovaj aktuelni, smandrljani i na lopovluk doneti ustav uopšte ne bi bio loš pod uslovom da se primenjuje. Još da je ustavopisac bio dalekovidiji i u konštituciju uneo član po kome svi Srbi treba da žive dvesta pedeset godina, gde bi nam bio kraj. Aktuelni zakoni su da ih na srce priviješ, ali šta da se radi kada ni sudije ne daju pet sitih para za te zakone. U stvarnosti XIX veka, baš kao i u stvarnosti XXI - zaključićemo posle čitanja ulja na vodi - sve se odvijalo kao i danas. Odluke su donošene mimo institucija, vladale su samovolja i voluntarizam, a ni lopovluku i korupciji nije loše išlo.

Vaistinu, blizu je pameti da se nije baš sve moglo srušiti prekonoć, kao što nam se učinilo posle dolaska Miloševića na vlast. Urušavanje ideje države i vašarska sprdačina sa osnovnim principima demokratije imali su - kako vidimo - dugu predistoriju. Ono što me je istovremeno i nasmejalo i zabrinulo jesu citati onovremenih političara koji se mirne duše mogu staviti u usta Tome Nikolića ili Palikuće, kao što bi se mnoge izjave pomenute gospode mirne duše i po skupe pare mogle izvesti u podaleku prošlost. Odavno ja podozrevam da je potajni cilj srpske mainsteram politike zapravo zaustavljanje vremenskog toka, ali do čitanja �Ulja na vodi� nisam, što no se kaže, imao dokaze. Sada ih imam, ali mogu da se slikam sa njima. Vodostaj baruštine na kojoj plivaju kapljice demokratskog i modernizacijskog ulja nije opao ni za milimetar. S tim što je voda već sasvim ustajala, usmrdela i puna punoglavaca. Eto, uzgred, još jednog objašnjenja opsednutosti teritorijama: nesposobne da se uhvate u koštac sa izazovima eluzivnog i ograničenog resursa kakvo je vreme, naši samozvani voždovi izlaz priviđaju u teritorijalnom proširivanju kao jedinom mogućem pravcu kretanja. To, u prvo vreme uspešno, proširivanje atara po svaku cenu (da ga nije bilo, danas bi bilo najmanje 30.000.000 Srba) nije imalo za ishod sanjano ujedinjenje svih Srba nego njihovo potapanje u kaljugu istorijske entropije. Došli smo do toga da više nemamo kud ni u prostoru ni u vremenu. Možda je vreme da ulje prekrije vodu. A možda i nije. U svakom slučaju: must read!



IZVOR Danas

[yossarian]

�Парада поноса�: битка за круг двојке, или, омладина на све стране

Невенко Шрбић
недеља, 10. октобар 2010.
У српској престоници недељама се лицитирало хипотетичким сценаријима и могућим развојима догађаја за време �прве Београдске Параде поноса (vol. III)� . Организатори овог немилог догађаја су вероватно, у нападима сулудог ентузијазма (или под утицајем дрога) замишљали �слободни� и �поносити� марш �сексуалних мањина� булеварима и улицама Београда, уз техно музику и општи етузијазам и осмехе пролазника, како се то сваке године (не) дешава (ни) у либералним западноевропским престоницама. Огорчени грађани Србије који превише гледају Медијски јавни сервис, и који и даље гаје илузије из неких срећнијих времена, да је �држава у служби народа�, надали су се до последњег тренутка, да ће органи реда забранити скандалозно окупљање и спречити изливање народног гнева на улице, онако, уосталом, како то сваке године раде градске власти Москве. Огорчени грађани који не гаје овакве илузије, прижељкивали су отворени бојкот, како улица града, тако и телевизија које догађај преносе, у настојању да �Параду поноса�, како се лепо изразио колега Рендић, разобличе као оно што јесте � репризу �уласка нациста у Београд�, који су листом сви поштени грађани провели иза спуштених ролетни. Огорчени грађани, које је огорчење, (оправдани) гнев и социјална беда довела до очајања, прижељкивали су отворене сукобе са полицијом и жандармеријом, како би се на тај начин властима ставило на знање да су, баш као и Милошевић пре њих, већ одавно с друге стране полицијског кордона од сопственог народа. Најзад, сами државни органи су се надали да ће прегурати тај дан искључиво фиксирајући пажњу на похвале и милост којима ће их обасути Хилари Клинтон, када нам благоизволи у визиту за који дан, а локални евробољшевици, НВО јуришници и новинари Б92 прижељкивали су крв, батине и сузавац, који ће по ко зна који пут послужити као доказ �притајеног зла� које почива у њиховим суграђанима српске народности, и које �само они� могу држати у шаху (за скромну накнаду, наравно). По њима, �Парада поноса� треба �најзад� да доведе до �забрањивања клерофашистичких организација�, читај �сваког облика политичке борбе против режима, која није сертификована из Брисела�.

Већ у недељу у подне постало је јасно да су се сви наведени сценарији остварили. Педери (био је међу њима и по који хомосексуалац) су �поносито и слободно� прошетали центром града, с тим што је тај центар, са своја �три обруча� полиције и жандаремерије, са пуном антитерористичком опремом и возилима за разбијање демонстрација, далеко више подсећао на Варшавски гето, него на Бранденбуршку капију (куда обично пролази берлинска �Парада поноса�), а учесници параде, са розе туфнама уместо жуте Давидове звезде, под до зуба наоружаном полицијском пратњом подсећали су на сцену из �Пијанисте� или �Моста на реци Квај�, пре него на �журку на отвореном� и �карневал толеранције�. Са друге стране, улице којима су ходале заиста су биле сабласно пусте и неодољиво налик на сцене из времена окупације, будући да грађанима који нису били спремни да се легитимишу и �понесу розе траку� није био ни дозвољен приступ у центар града. А на ободима �три прстена�, беснеле су демонстрације каквих се не би постидео ни Светски економски форум. Демонстранти су на све начине, систематски покушавали да заобиђу невиђене полицијске снаге, а уз пут су више него убедљиво успели да покажу и докажу своје незадовољство политиком државних и градских власти, које су у њихово име, њиховим новцем, у њиховом граду, организовале манифестацију коју плебисцит грађана сматра просто срамотном. Дакако, гледаоци Б92 и њихових идеолошких следбеника и савезника, имали су прилике да се наслађују �примитивношћу� и �дивљањем� српских �хулигана�, и да сањају светлу будућност када ће НАТО полиција увести полицијски час за све који не носе розе туфну на реверу. Као и да у глас повичу: �забрана, забрана!� Знамо и кога.

Шта су, дакле, тековине трећег по реду �првог београдског 'Белгрејд прајда'�? Сексуалне мањине претвориле су круг двојке у журку на отвореном и за државне паре организовали жандармерију да им служи као избацивач на улазу, да би их на крају полицијским марицама евакуисали са сопствене забаве у СКЦ. Власт је начинила још један корак, како би грађане додатно учврстила у оцени да је држава, по ко зна који пут, негативац, угњетач и силеџија (�нико није јачи од државе�, поручују нам славодобитно државни органи, који се не питају зашто се у XXI веку и �на прагу ЕУ� грађани Србије и даље туку са полицијом), а млади припадници навијачких група и �клерофашистичких организација� имали су прилике да, са њихове тачке гледишта, �достојно бране част свога града и земље�, чинећи то, у најмању руку, са више права и више подршке грађана од супротстављених им �органа реда�, који су целу ствар и закували.

Ко је страдао од Параде поноса, осим �образа� целог народа? Повређене су десетине демонстраната и полицајаца, али и једни и други су то сами тражили и � добили шта им следује. После овог догађаја, хомосексуалци у овој земљи никада нису били омраженији, стигматизованији и даљи од симпатија својих суграђана. Тик уз њих по омражености и презиру стала је, по ко зна који пут у протеклих две, или двадесет година, држава, са свим својим службама, министарствима и Председником лично (дим у Крунској улици нешто нам говори и о томе, као и аутобус чији је једини грех био што се на њему затекао лого �Б92�). А грађани Београда су, по ко зна који пут, били беспомоћни таоци сулуде државне комбинаторике која са њима нема, ама баш никакве везе, суочени са бахатим патернализмом и душебрижништвом политичара којима су власт и сила, очигледно, (опет) удариле у главу.

Завршићу овај текст извештајем очевица. Стицај околности ме је за време параде затекао у улици Крунској, тик изван трећег о полицијских �обруча� (нисам ишао да се тучем, кунем се!). Пошто се од полиције није могло проћи главним улицама, морао сам да �сечем� кроз пролазе и тек, у једном од њих, поред отвореног прозора, чујем глас неке бакице (један од оних клерофашиста, по свој прилици), која подноси рапорт својој пријатељици на другом крају града: �Јесте, јесте�, вели она, �овде се туку, лете хеликоптери, а омладина трчи на све стране�. Омладина � лепа реч из неких бољих времена, које бака памти боље и од учесника у �паради�, и од демонстраната. �Омладина� је некада означавала оно најбоље што је ова земља у себи имала, и што је био сигуран залог њене светле будућности. Како је �омладина� одједном постала �хулигани�, �клерофашисти� и �неонацисти�? Стеван Филиповић и Димитрије Војнов снимили су филм који за то оптужује државу, која је омладину �затровала национализмом�. Држава јесте крива, али �национализам� није њен отров. Не ове државе. Ова држава је грађане отровала лажима, непотизмом, корупцијом, и бескрајном бешћутношћу, бахатошћу и безобзирношћу. Шака педера (и понеки хомосексуалац) који шетају градом, док полиција из њега пендрецима, сузавцем и маневарском муницијом избацује све остале � то је алегорија стања у нашој политици. Златни замак испод дуге, у њему �друштвена и културна елита�, заштићена бедемима и кордонима полиције, а са друге стране, непрегледна �руља� обесправљених, огорчених и понижених, који чекају свој час. �Парада� је лупила своју рецку на Београд, и остала жива и здрава, што се за Београд не може рећи. Једно ванредно стање је готово, чека се следеће. Incipit Hillary.

[Turkmenbashi]

Феђа Димовић

Револуција под лупом

Много лакше ће нам бити ако прилике у Србији посматрамо са геополитичког уместо са дневнополитичког становишта

Након нереда који су избили поводом одржавања геј параде у Београду, у јавности се отворила дебата о могућности избијања нове револуције која би довела до насилне промене власти. Да ли је у прошлу недељу одржан искључиво протест против ,,Параде�, или је то зачетак општенародног устанка? Иако већина осуђује поновно ломљење града и пљачкање бутика, чињеница је да је овом народу догорело до ноктију, и да су многи, барем кришом, прижељкивали коначно уздизање куке и мотике. Истина је да би један овакав инцидент, у свакој одговорној држави, већ сам по себи довео, ако не до суштинских, онда барем до неких кадровских промена. Оставке министара полиције, одбране, кључних људи БИА и београдског МУП-а, блистале би се на премијеровом столу још у понедељак изјутра. Неко би морао да одговара због намерног изазивања опсадног стања у престоници, јер су и пијанци у парку знали да ће Београд 10. октобра личити на Палестину. Поставља се питање коме је одговарала цела ова ситуација? Демонстрантима? � И поред свог напора и добре организације нису успели да спрече одржавање геј параде, а већина њих се налази у притвору из којег се у Србији не излази. ЛГБТ популацији? � Степен хомофобије је сада само још већи него раније, јер их многи криве што су остали до краја тврдоглави, и што се нису уздржали а да не упуте коју отровну жаоку. Остатку народа? � Бачене каменице и запаљени контејнери нису успели да повећају запосленост и напуне празне новчанике. Остаје да је једино од свих профитирала искључиво партијска олигархија, која је овај инцидент искористила да се још јаче учврсти на власти. Режимски медији распалили су пропагандну канонаду, са циљем да у корену сасеку сваки облик протеста у будућности. Водитељи искривљених гримаса, политичари, забринути аналитичари и НВО активисти рецитовали су добро познате десетерце о хулиганима и фашизму који су рак рана демократске Србије, која по оцени Хилари Клинтон има потенцијал да буде и лидер у Европи, а не само у региону! Ако ускоро буде неког радничког штрајка, биће проглашен за штрајк радника хулигана са фашистичким захтевима да им се повећају плате којима би финансирали хашке бегунце.

Некако опет случајно се потрефило да су навијачи прекинули утакмицу у Ђенови, а минут након тога, у ванредном дневнику РТС-а, водитељка је прочитала већ спремно саопштење о невиђеној бруци и �ружној слици коју смо поново послали у свет�. У сенци ових догађаја остала је посета америчке државне секретарке, која је свратила да нас љубазно замоли да се манемо Косова и Републике Српске, да се учланимо у НАТО и коначно завршимо са мрачним деведесетим у којима смо изазвали све те силне ратове. Прича о насиљу скренула нам је мисли од финансијског колапса, незапослености, општег штрајка у �реформисаном� правосуђу, Мишковићевих дугова добављачима, Луке Београд, несташицама млека, банкарских крвопија...

Већ сам читаоцима �Политике� постао досадан са својим трактатима о држави без легитимитета, која нема никакву моралну ни духовну димензију, а није ни суверена у одлучивању. Пошто власт у земљи не ужива подршку већине грађана, она намерно генерише насиље како би владала у једној врсти незваничног ванредног стања. Вешто се манипулише са огромним бесом нагомиланим у народу, па се по потреби изазивају или организују инциденти о којима се данима распреда, а који суштински не могу угрозити владајућу машинерију. Ако погледамо уназад, у Србији се није одиграла ниједна насилна промена режима а да није била организована споља. Учили су нас у школи пароле �боље рат него пакт, боље гроб него роб!� иако је заправо било �боље Черчил него Хитлер�. Подметали смо бубреге под Милошевићеве пендреке док је опозиција грицкала семенке на семинару у Будимпешти. Морамо да престанемо да промене везујемо за политичке странке које су нам тренутно понуђене, јер све оне одавно функционишу у истом систему. Да није тако, неко би им већ пресекао снабдевање, или би се против њих покренуо поступак пред Специјалним судом. Много лакше ће нам бити ако прилике у Србији посматрамо са геополитичког уместо са дневнополитичког становишта. Ако схватимо да се преврати у малим земљама не дешавају спонтано, вољом народа, већ у складу са интересима великих играча. Онда ћемо умети да међу собом препознамо искрене родољубе, а да раскринкамо убачене провокаторе. Нећемо чекати да нас неко заведе него ћемо имати јасну слику какву земљу желимо да створимо. Борићемо се за то да нам се деца школују и запосле, уместо што ћемо анатемисати читаве генерације. Онда ћемо можда имати и своју праву народну револуцију, јер ћемо се борити са смислом уместо да у борби тражимо смисао. Кад будемо изашли на улице, знаћемо зашто и за кога, а онда нема сузавца ни лисица које ће моћи да зауставе нашу идеју.

члан групе Београдски синдикат
Феђа Димовић
објављено: 15.10.2010.

Феђа Димовић : � еволуција под лупом : П�žЛИТИ�šА

[Lilith_021]

Ni ćelava ni blesava

teofil pančić

Ideja da marginalizovane društvene grupe moraju uvek i zauvek da čuče u mišjoj rupi, inače zaslužuju sve što im se dogodi, spada u raskošnije primerke iz kolekcije Sveopšte istorije beščašća

Šta smo naučili od krvave nedelje u Beogradu? Nekoliko važnih stvari: da je svako masovno nasilje organizovano, da je svako organizovano nasilje političko, da je svako političko nasilje pučističko, a da je namera njegovih organizatora da zavedu tiraniju. Naravno, u ime neke uzvišene vrednosti, po mogućnosti tradicionalne, to potencijalnim simpatizerima i budućim robovima nekako najseksi zvuči. To su činjenice. Ostalo su izgovori i prenemaganja. Dobro, recimo da je to ono što smo naučili "o njima". A šta smo naučili "o sebi"? Pa, recimo to da u vaskolikoj intelektualnoj eliti, vladinom i nevladinom sektoru te sveukupnom medijskom profesionaluku (i vodi) nije bilo tog delije koji bi stvari postavio tako jasno i beskompromisno kao jedna Jelena Karleuša � od svih ljudi! � i to u Qriru � od svih listova! Prostije rečeno, građanka Karleuša je o suštini bede i licemerja "zdravih tradicionalnih Srbalja" oko Povorke ponosa u svojoj kolumni (!) rekla sve ono što je trebalo da kažemo mi kojima je to posao, ali nismo znali, hteli ili smeli da to izložimo tako jasno i bez femkanja. U redu, ja sigurno neću samo zbog toga prestati da mislim da su zvukovi koje JK ispušta pokušavajući da peva nešto najstrašnije što je zabeleženo otkad je čovek izmislio aparate za snimanje i reprodukciju audio sadržaja, niti ću misliti išta bolje o kontekstu u kojem je napravila karijeru, ali za ovo što je napisala u tekstu "Otvorite svoj um!" (pročitajte ako niste � i dalje je lako dostupno na sajtu Qrira), za zdravu pamet, ličnu i građansku kuraž i autorski kreativni bezobrazluk, građanka Karleuša Jelena zaslužuje više respekta nego što sam uopšte u stanju da iskažem.

Okej, sada nazad na početak. Baš kao što je JK, mada "nepozvana", svima lepo nacrtala da su dva i dva četiri, tako je i cela jedna mašinerija "patriotskih" i(li) "bogobojaznih" mrsomuda, prodavaca magle, a bogme i blagoglagoljivih pučističkih jataka, sada krenula da troši svoje � doduše, mahom skromne � resurse pameti i elokvencije ne bi li dokazala kako ništa nije onako kako jeste, nego je, naprotiv, sve onako kako nije: sve što ste videli niste videli, sve što ste čuli niste čuli. Za početak, nasilničko orgijanje fašističke rulje sistematski se poistovećuje (i tako tobože, na osnovu jedne kvazianalogije, legitimiše) sa građanskim protestima tokom devedesetih, posebno sa "finalnim obračunom" od petog oktobra 2000. Stvari stoje baš obrnuto, miran protest i nenasilje (i načelno i sasvim konkretno) odlika su svih tih protesta (we were there!), dok je nasilje bilo uvek na drugoj strani. Sam peti oktobar tu je tek prividni izuzetak: njemu su prethodili legalni izbori, koje je Milošević izgubio, a zatim odbio da prizna poraz, čime je svesno izmestio stvari iz normalnih pravno-institucionalnih okvira izvevši neku vrstu puča, postavši klasični Uzurpator. Zbog toga mu se moralo malo pripomoći da ode, i to je sve. Dakle, upravo zato da bi se povratio zakonski poredak! Petooktobarski demonstranti, u ogrooooomnoj većini, nisu bili razjarena linčerska gomila, a ovi nedeljni jesu. I to ništa ne može da izjednači, osim ako nećemo sami sebe da lobotomizujemo. Jedino je po samim obodima "petog oktobra" bilo nekih nedostojnih događaja, poput obračuna gomile sa Dragoljubom Milanovićem; izvinjavam se što skromno podsećam: prve Nuspojave nakon 5. 10. 2000. bile su posvećene upravo mom gađenju nad tim (zlo)činom koji se ne da opravdati i relativizovati nikakvim kontekstom.

Sa vrlo dobro vođenim i koordinisanim ustankom šljama od 10. 10. 2010. sve je suprotno: nasilje prema drugim ljudima i prema tuđoj imovini jeste jedina njegova svrha, smisao, suština. Pri tome, to nasilje usmereno je najdirektnije protiv zakona i protiv svakog demokratskog poretka, a ne u njegovu odbranu, kao 5. 10. 2000. Naime, Povorka ponosa � sviđala se nekome ili ne � organizovana je po zakonu i uz poštovanje ustavnih prava građanki i građana, odobrena je i obezbeđivana od legalne i legitimne vlasti (a ova je baš to sve dok ne izgubi demokratske izbore) i nije ni na koji način bila nasilna prema bilo kome drugome.

Ovo nas dovodi do drugog demagoškog dragulja (amfilohijevskog porekla, ali široko rasprostranjene upotrebe, od svih zavađenih frakcija Novih Srpskih Političkih Mislilaca preko dislexičnih repera sve do nesrećnog Vukotić Manje): žrtve nasilja nisu žrtve, nego su baš one pravi nasilnici; one su isprovocirale nasilje i to, dakako, iz loših, čak zavereničkih namera, da "naude Srbiji". Sad bi tu neko sa tri čiste u glavi rekao: pa dobro, majstori, ako je to tako, zašto ih lepo niste zeznuli pa im uskratili nasilje (kao u onom genijalnom vicu kad sadista muči mazohistu tako što neće da ga muči), i tako njihov Podli Plan osudili na propast?! Ali, naravski, to nema mnogo smisla, jer čak i oni iole pametniji među korisnicima i širiteljima ovih floskula svesni su da pričaju gluposti � samo su ubeđeni da tako treba, u ime Višeg Cilja. Ideja da marginalizovane društvene grupe moraju uvek i zauvek da čuče u mišjoj rupi, inače u protivnom izazivaju nasilje i zaslužuju sve što im se dogodi spada među raskošnije primerke iz kolekcije Sveopšte istorije beščašća.

Na koncu, tu je i mehanizam sentimentalizacije percepcije zločina(ca): to su deca; oni žele dobro, samo možda ne znaju kako; zar da zatvaramo i kažnjavamo cvet srpske mladosti? Režiser Stevan Filipović uspeo je nekako da � kroz kakofoniju nesuvislosti kojom je bio zasut � protne jednu važnu principijelnu razdelnicu: građani koji nasilnički i politički deluju u javnom prostoru nisu deca, koliko god godina imali. Na neki način, svojim se delovanjem oni odriču svog "detinjeg" statusa. Da i ne govorimo o tome da je žrtvama organizovanog nasilja s pučističkom potkom sasvim svejedno da li na njih nasrće neko ko ima šesnaest ili pedeset i šest godina: kamena kocka u glavu podjednako boli.

I šta ćemo sad? Pa ništa, svako na svoj radni zadatak, što reče Onaj. Država će se praviti da je ovoga puta ozbiljna, fašisti će se praviti da nisu fašisti, a oni između će se, po običaju, praviti blesavi. Osim Karleuše, naravno: jes� da nije pevačica, ali vala nije ni ćelava, a kamoli blesava.

VREME

[Turkmenbashi]

Погледи са стране
Раша Попов

Из земље без крава

Криза млека је општедржавна. Од беле суше је чувају трдокорни, традиционални сељаци

Пио сам ових дана млеко Landmilch. Увозно. Ја разумем да једем увозни кикирики, али сам збуњен што пијем ето сад увозно млеко.

Крава смо имали одувек. И моја баба, врло сиромашна, држала је краву и запајала нас, кад јој дођемо, свеже помуженим млеком. Оно је пенушаво и деликатесно! Сада, ево 2010. на опште згражање, сазнајемо да у Србији нема довољно нашег млека.

Јављају да је наша говедарска фарма �Златица�, са хиљаду грла најексклузивније пасмине света �црвени холштајн�, поклана и претворена у саламе и кобасице. Сад тамо има још 50 грла! Али изгледа да до тога није дошло због државне кризе крава, јер како чујем њу је најпре откупио један велики месар. То је као оно кад би метнули у исти чамац курјака и козу. Шта би курјак урадио с козом: преклао би је.

Голему средњобанатску фарму крава продали су једном од четворице браће тајкуна. Тај се није тамо појавио, био је невидљиви газда. Уз њу је продато и 12.000 хектара најплодније земље на свету. У мом родном селу Мокрину имали су фарму са 300 грла. То је купио један млади Београђанин. Фарма више не постоји. Драгоцени генетски материјал је пропао.

Да није све у злонамерним растрошним купцима добара, види се по томе што је мокринску свињогојску фарму купио један предузетник. Тамо је сад 15.000 грла. Процват! Од пет некадашњих радника, газда плаћа садашњих двадесетпеторо. И то све са доприносима.

Очевидно, свиње се брже размножавају. За годину дана, после шест плус четири месеца, свињски накот се удвостручи... За обнову говеђег фонда треба чекати скоро три године. Зато је помор говеда раван елементарној катастрофи. Слушао сам узнемирене сточаре како се питају: коме је у интересу био помор говеда и усахнуће вимена с млеком? Слушајући ове присталице теорије завере, сазнам да они мисле да је намерни циљ, Нечији, а Чији не знамо, био да се доведе држава до потребе увоза млека у праху, страног млека, страних јунади. То би, кажу, одговарало само увозницима, трговцима, од којих многе називамо тајкунима.

Ја не знам да ли је то истина. Али сам сазнао да би уместо наших покланих говеда и јунади, чија је цена око 60.000 динара, требало, ако хоћемо обнову говеђег фонда, куповати увозна грла по цени од 2.000 евра. У тим разликама цена слуте се и грандиозни, масни профити за касту трговаца.

Лично сумњам у сваку теорију завере. Мислим да је напросто код нас, из страха од инфлације дошло до ограничавања цене млека. Говедарима се све мање исплаћивало да добијају 21 или 22 динара по литри. Чак им се није исплаћивало ни 26-27 динара по литри. Па су своје краве излиферовали кланицама. Значи � за уложен новац говедар није добијао натраг ни онолико колико је дао. Он дакле није више био на тржишту, него се нашао на танком леду.

Обично се каже: што држава нешто не предузме? Шта? Гледао сам филм о раду белгијске државе. Министарство пољопривреде шаље трочлану комисију стручњака у дом белгијског сељака. Он је наследио од дедова једну шталу, а сада хоће да адаптира све шупе и магазе у нове шталске просторије. Враћају се у собу која личи на собе свих наших и светских сељака. Он излаже свој финансијски капацитет са сто или две стотине будућих крава. Потписује се уговор о кредиту. С тим што није опасни кредит добијен од банке, него је нешто под заштитом државе. Не знам да ли наша држава може да чини такве протекционистичке мере? Можда је Белгија као бивша колонијална сила, несравњено богатија, па је њеној држави лакше да уводи протекционизам у аграру.

Знао сам у Мокрину породицу произвођача најбољег сира (седам пута премирани златом на Новосадском сајму), Терзиће. Имали су лане 12 крава. Данас имају шест, али и шест младих које ускоро постају млекуље. Бојка Плавшић, власница млекаре �Салашарски сир�, има фарму говеда у Иђошу.

Пре пет година имала је 40 крава, сада 80. �Сваких пет година чопор се удвостручи�. Њен је снабдевач млеком Цветко Кришан. Он има сталност уговора и поверење у раду с млекаром. Зато његов запат сеже чак и до 200 грла.

Мокрин као да не зна за кризу млека. Председник МЗ Горан Думитров каже да сад у селу има 1000 крава. А краве су, по сазнању Саве Терзића, кланици продали само чланови око стотину беземљашких породица које су имале по једно грло. То су добиле као отпремнину растуром запослења. Прави �паори� се не растају од крава.

Криза млека је општедржавна. Од беле суше је чувају трдокорни, традиционални сељаци, прави сељаци. Не волим дан у коме би прави сељаци са малим поседима ишчезли. То није будућност. Тајкунима са 34.000 хектара земље ово велим у брк.

Раша Попов

Погледи са стране : Из земље без крава : П�žЛИТИ�šА

[Turkmenbashi]

Погледи са стране
Обрад Кесић

Незадовољство вуче удесно

Глобална економска криза служи да само још више мотивише грађане да траже решења кроз радикалније опције

У целом свету постоји велика криза поверења грађана у власти. Од Америке до Француске то неповерење и незадовољство све више се исказује кроз велике митинге и демонстрације. Једноставно, грађани губе стрпљење са политичарима и с њиховим обећањима. Глобална економска криза служи да само још више притисне грађане и мотивише их да траже решења за своје проблеме кроз радикалније опције, попут улице и нових грађанских покрета као што је ,,странка чаја� (,,Теа pаrty�) у Америци. У суштини, ова криза је у великој мери и криза легитимитета власти и политичких елита.

Већина грађана у Америци је гајила велике наде да председник Обама означава неки нови пут који представља раскид са традиционалном политиком сукобљавања двеју странака, Демократске и Републиканске. Они су очекивали да ће Обама стварно да реформише политички систем који већ дуже време лоше функционише и који је поделио земљу на ,,плаве� (демократе) и ,,црвене� (републиканце) и увео је у озбиљан период нестабилности и стагнације. Обама је представљао наду да ствари могу да се помере с мртве тачке и обични људи су у овоме видели најбољу шансу да им се побољша живот. Комбинација економске кризе која и даље траје, ратова у Авганистану и Ираку и неодговорности политичке елите у великој мери је разбила ове наде и допринела да грађани сада траже решења ван политичког естаблишмента.

Демократи су се донедавно тешили да ће ,,странка чаја� само ослабити њихове републиканске противнике, јер овај покрет је већином десничарски и њима је било тешко да предвиде да ће и њихови гласачи, а много значајније и неопредељени бирачи, такође да прихвате овај покрет. Демократи су погрешно проценили дубину незадовољства обичних грађана. Једноставно, то незадовољство у суштини вуче већину удесно према много конзервативнијој и традиционалној политици у вези са америчком верзијом национализма.

Ово није јединствен случај у данашњем свету. У Европи видимо да десница јача, а да истовремено грађани све више исказују неповерење у своје политичаре и политичке системе. Све ово подстиче озбиљне расправе о стању демократије у целом свету, намећући питање да ли је демократију уопште могуће изградити када је друштво дубоко подељено, када политичка елита има мало кредибилитета (и све мање легитимитета) и када грађани губе стрпљене и уверење да тај систем може да решава њихове најосновније проблеме.

Иако многи аналитичари и политиколози тврде да је садашња криза демократије у суштини криза капитализма и да ће, чим економски раст поново крене у главним економијама света, да се смире страсти и око демократије, ја не делим овај оптимизам. Једноставно, садашња криза је много озбиљнија. Њен узрок је само једним делом економски, али још већи узрок је то што се демократија све више своди на недемократско понашање власти. Све више се доносе одлуке или преко уредаба или договора политичке елите, често мимо устава, закона и демократске дебате и консензуса. Све ово показује да власти у суштини немају поверења у обичне грађане, а још мање у темеље демократије. Власти се плаше демократије јер су уверене да су грађани незрели да одлучују о најважнијим питањима и због тога покушавају да их заобилазе у сваком одлучивању. То се најбоље види у самој ЕУ, чији се високи функционери сада не именују јавно и без гласања, а устав се доноси кроз договор истих политичких елита. Додатни фактор који прети демократији је уверење политичких елита, одавно на десници, а сад све више и на левици, да грађанима не треба превише давати слободу да би сачували и спасили демократију и државу, а наравно и њихову власт и кредибилитет. Тако да су сад најјаче оружје у борби за демократију: страх, забране (говора, организација и протеста), нетолеранција (других мишљења и критика) и селективна ускраћивања грађанских и личних слобода. Другим речима, демократија се брани недемократским методама а ову одбрану предводи једна мањина � политичка елита која је брани од већине састављене од такозваних друштвених губитника, у суштини обичних грађана.

Томас Џеферсон је због уверења да је елита по природи ,,непријатељ� и највећа претња демократији предложио да се ,,дрво слободе мора повремено освежавати крвљу патриота и тирана�. Данас је оваква изјава за осуду и повод за забрану организације која то заступа. Али ипак тешко је избећи закључак да је свет склизнуо у неку врсту грађанске побуне. Да ли ће се ово претворити у револуцију зависи од два фактора � да ли демократија може да се одбрани недемократским методима и силом и да ли је одбрана власти одбрана демократије. Плашим се да су одговори на ова питања лоши за све нас и да ће се тренутна криза демократије само продужавати и продубљивати баш због тога што не постоји воља да се искрено расправља о свему овоме.

Обрад Кесић
објављено: 22.10.2010.

Погледи са стране : Незадовољство вуче удесно : П�žЛИТИ�šА

[tetkaD]

Krave su krive


Piše: Ljiljana Jokić Kaspar



Dok ne bude redovnog snabdevanja mlekom, deca u Srbiji će piti voćne sokove! Voda ne dolazi u obzir jer je utvrđeno da je u 33 grada štetna po ljudsko zdravlje. Neispravna je mikrobiološki, hemijski, a ponegde i opasna zbog otrovnih supstanci. Život i zdravlje građana pretežno u Vojvodini jedino može da spase izgradnja fabrika vode, ali za to država nema para. Do rešenja problema, trujte se i oboljevajte! Nisam razumela zašto je nemoguće uvoziti mleko (ako ga i izvozimo), ali između redova čitam da imamo manjak krava. Niko nije javio kad su pocrkale. Dok se krave iz regiona redovno muzu, naše su stisle vime, do nove cene. Neki službenik, predstavljen kao proizvođač mleka, kune se da su krave krive i što država ne stimuliše proizvođače. Mrš, lažovčino udvorička!


Kada je autobus kojim sam se vraćala kući na prelasku hrvatske granice počeo sve učestalije da poskakuje, spopala me nervoza. Pripala mi muka od truckanja i pogleda na pejzaž sa autoputa koji je zatrpan divljim deponijama. Sećam se da je pre dvadeset godina ovaj deo krajolika kad se siđe sa autoputa Beograd �Zagreb i krene prema Fruškoj Gori, iako zarastao u korov, bio bez stogova đubreta. Truckanje od kojeg je moguće da ti ispadnu plombe iz zuba, potrajalo je do Rume i Iriga, preko Venca, pa do Novog Sada-sve rupa do rupe. Godinama unazad sam bez nade da će se ovaj put ikada popraviti. Verovatno iz razloga da putnici zapamte �prečicu� kojom se sa autoputa stiže do prvog, većeg grada srbijanske provincije. Ko želi udobnije da se vozi može produžiti do Beograda, pa posle �glavnom džadom� koja pokazuje da je razdaljina između prestonice i Novog Sada u dužini od 82 km �zanemarljiva�. Uostalom ovom, razlokanom prečicom stiglo je u Vojvodinu gro proteranih izbeglica iz bivše države, pa nam taj put više i ne treba. Mislim da ga treba zatvoriti za saobraćaj i preorati da više nikom ne padne na pamet da tuda prolazi!


Dok sam se raspakivala, zgrozile su me �vesti� o nestašicama, zato što su stare dvadeset godina! Biće ulja za koji dan, država će intervenisati robnim rezervama, kaže spikerka. Gledam ministra Milosavljevića gde ide ka kasi nekog mega marketa, dok mu se u korpi ljuljuška flaša. Jel za salatu, ministre? Uzgred, ulje će se prodavati po najvišim cenama u čitavom regionu i šire! Za nas postaje logično da se naše ulje u inostanstvu prodaje po nižim cenama nego kod kuće. �Utešne� reči sa TV me razjaruju. Ulje po ko zna koji put podmazuje dupeta udvorica i svih političara koji štite monopoliste u Srbiji. Neće niko da im stane na rep, naprotiv. Ko je lud da šteti samom sebi? Spikerka ne spominje monopiliste, korupciju, nesposobnost i propuste države da sankcioniše manipulante i profitere na tržištu. Mrš! Gasim TV. Baš me briga za ulje, neću ga jesti, ni šećer ni brašno, nezdravo je. Nema mleka, saznajem iz novina, biće ga u oktobru, saopštava čuveni proizvođač mlečnih proizvoda - Salford.

Dok ne bude redovnog snabdevanja mlekom, deca u Srbiji će piti voćne sokove! Voda ne dolazi u obzir jer je utvrđeno da je u 33 grada štetna po ljudsko zdravlje. Neispravna je mikrobiološki, hemijski, a ponegde i opasna zbog otrovnih supstanci. Život i zdravlje građana pretežno u Vojvodini jedino može da spase izgradnja fabrika vode, ali za to država nema para. Do rešenja problema, trujte se i oboljevajte! Nisam razumela zašto je nemoguće uvoziti mleko (ako ga i izvozimo), ali između redova čitam da imamo manjak krava. Niko nije javio kad su pocrkale. Dok se krave iz regiona redovno muzu, naše su stisle vime, do nove cene. Neki službenik, predstavljen kao proizvođač mleka, kune se da su krave krive i što država ne stimuliše proizvođače. Mrš, lažovčino udvorička! Izjavljuje da mu je farma spala na 30 krava, pa zato tržište pati u nestašici. Uostalom, šta će nam mleko kad ga po nedavnim statistikama pije samo jedna trećina dece u Srbiji. Dve trećine građana ne može da priušti svojoj deci taj luksuz. Pretpostavljam da su naši političari trenutno u dešperaciji zbog nestašica, pa umesto mleka piju aklohol. Ili su stvarno pijani, ili ih ne brine ostanak na vlasti. Posle će im đavo biti kriv. Ne mogu više da slušam ni opoziciju i stare pokvarenjake koji bi dolaskom na vlast �rešili� sve socijalne probleme građana. Pretpostavljam da bi san o EU razbili u paramparčad za sva vremena. Umesto nestašica hrane slutim da bi smo sa njima zapatili sve moguće nestašice zdravog razuma. Nismo ni sada pametni, ali postoji nada da se Srbija okreće oko svoje ose i tako bar stvara privid kretanja ka budućnosti. Eventualno, nova vlast mora biti gora od prethodne jer bi na političku scenu stigle horde izanđalih lažova i prevaranata. Globalno, malo je koju vlast koju smo do sada iskusili zanimala budućnost i prosperitet društva. Lično bogaćenje i opšti grabež državne imovine, osnovni je i prvi zadatak svake vlasti koja osvane u Srbiji. I tako je kod nas oduvek, ili bar poslednjih sto godina.
Photo: BETA

Odigran je fingiran šumski požar u Nišu u �centru za vanredne situacije�, u kome glavnu reč vode ruski stručnjaci. Ta pojava, takoreći saradnja je jedinstvena u Evropi, reče neko od fasciniranih izveštača. Naravno, jer više niko u Evropi ne želi da mu ruski ambasadori pripovedaju šta treba raditi kad se nešto zapali. Imaju loše iskustvo sa bratskom konjicom. Blic je pisao o ruskom helikopteru -�aždaji� koji se pokazao kao izvanredan za gašenje šumskih požara u Srbiji. Sva sreća ovog leta ih nije bilo kao ni prethodnih nekoliko decenija, ali nikad se ne zna. Dok su u Rusiji besneli požari na sve strane, ruski helikopter je u prisustvu njegove ekselencije odigrao predstavu sa spuštanjem i dizanjem. Tavariš Šojgu je bio odsutan. Pretpostavljam da je imao preča posla.

Slušala sam razočaranu, srpsku gospodu (zaposlenu kod Pante Patriote na Kosovu), povodom sprovođenja zakona o ukidanju dvostrukih plata koje rabe decenijama. Smatraju da je sasvim normalno da budu duplo plaćeni jer je njihov patriotizam nešto posebno, a to košta. Koštalo je i košta Srbiju itekako, a koliko vidimo svakim danom je sve manje Srba na Kosovu. Treba li zato da se brinemo? Decenijama se iseljavaju, prodavali su imanja, neko je išao milom, neki su morali otići silom. Nekoliko hiljada ih je završilo u Vojvodini. Oni koji su ostali, prete da će se iseliti, ili postati ruski državljani. Pa neka se isele iz čisto patriotskih razloga, ili odu u Rusiju. Moji preci su kroz istoriju trpeli i pokolje i genocid, a nije im palo na pamet da napuste Vojvodinu. Mogli su pojedinačno i kolektivno da se presele u Srbiju i napuste svoje kuće i imanja, ali nisu. Branili su svoju teritoriju ostankom na zemlji. Da nisu, ne znam čija bi danas bila Vojvodina.

Šta da kažem za �dogovor� između Tužilaštva i �žestokog momka� Miladina Kovačevića, osim da ljubav države prema pojedincima ne poznaje granice. Njegov advokat Borivoje Borojević reče kako Miladin �pristaje da ode u zatvor na dve godine i tri meseca jer poštuje svoju državu i svoj narod�! Siledžija i kukavica se poziva na narod koji je morao da plati za njegov zločin milion evra!? Ona dva državna službenika koja su mu pomogla da izbegne pravdu ne računam. Valjda će se i oni dogovoriti i zloupotrebu svog polažaja objasniti patriotskim razlozima. Tako nešto može samo u Srbiji, zato nam EU i ne treba! I šta da kažem kad predsednik Srbije posle deset godina mora da pomiluje i spase zatvora saborca demokratije, dok državu zbog navodne klevete tuži okoreli narkomafijaš! Zajebava se sa slobode jer zna sa kim ima posla. Da nije tako, ne bi stigao da tonama kokaina snabde pola sveta i zaradi bogatstvo kojim je planirao da kupi Srbiju. Zakasnio je, pa neka se jedi!
izvor

[Turkmenbashi]

Ako nemate mleka, pijte šampanjac.... Srbija među šljivama. Moj rođak je držao veći broj krava i prodavao nakupcima mleko. Jedan mesec kompenzacija u nekakvom šećeru za predato mleko (?!), naredni mesec nije dobio ništa jednostavno mu nije platio. I šta će čovek, ostavio svega par krava da može da pravi sir za prodaju i za svoje potrebe i tako....

[tetkaD]

Nekada u mom slu prolazilo glavnom ulicom oko sto krava,bio uvek čovek koji ih je čuvao na ispaši,i uveče vraćao kući.Posle nije mogao gradski autobus da lepo prolazipa se gospoda žalila da nemogu da spavaju ujutro duže kada krave prolaze.I tako sto razloga izneše razni mentaliteti od ljudskog roda.Pa mic po mic krave počele da ostaju kod svojih kuća,naravno trebalo je spremiti hrane a seoski čovek već na izmaku snage jer mladeži nema sve otišlo koje kuda i tako odoše naše seoske krave,sada nema više ni jedne.
I znam da će jednoga dana decu kada budemo pitali ko donosi mleko sasvim opravdano reći pa kamiončić na kome piše mlekara,ta i ta.....
E Vojvodino šta ćeš sa tolkim pašnjacima napuštenim njivama,svi odoše u grad,paorska deca neće da rade zemlju,hoće lepo da žive da uveče kada idu u postelju ne smrde na staju A šampanjac treba kupiti pa nećemo ga valda deci davat

[tetkaD]

Život i priključenija vladajuće kaste

Džaba vam novci, moji sinovci

Piše: Svjetlana Rašić



Heroji rada: Tadić sa ljubimcima


Ako nisi spreman da bez roptanja gutaš sve fekalije koje ti u mandatu sleduju i da imaš uvek pripravan oralni aparat da učiniš ono što se od tebe traži, bolje da se ne guraš za pojilo. A za formalne kvalifikacije, u vidu odgovarajućih diploma, onih relikata iz Brozovog doba, niko neće da te pita. E, tek kad ispuniš gorenavedene uslove, možeš računati da budeš primljen u društvo odabranih. A kakve te tamo Hristove muke čekaju, bolje da ne znaš


Svako malo po medijima se diže dževa zbog funkcionerskih plata, dofilovanih deviznim i dinarskim dnevnicama, radom u upravnim i drugim odborima i komisijama, gratis parkinzima, raznim bonusima i ostalim prinadležnostima, iako su već i vrapci naučili da je sve to �po zakonu�. Doduše, njihovom, familijarnom. Ali zakon je zakon i mora se poštovati. Bar dok ne stigne nova ekipa i sračuna koliko bi njoj bilo potaman, pa apdejtuje troškovnik.


Znam da vam raste pritisak pri pogledu na njihove platne liste, ali niste u pravu. A i nema na čemu da im zavidite. Istina, lako ih je pljuvati, povoda koliko hoćeš, ali niko se ne pita kakve muke oni moraju da izmuče za te svoje šestocifrene crkavice. Proste duše misle da je to samo ono vozikanje kolima sa zatamnjenim staklima, skakutanje bodigardova oko tebe, uživancije po koktelima, terevenkama, seoskim slavama, ždranja i oblokavanja. Jok, bato. To je površno gledanje na stvari.

Ako mene pitate, nikada se s njima ne bih menjala. Džaba im bile one kamere što im prate svaki korak, kad ni u švaleraciju ne mogu da strugnu k�o svaki pošten kokuz. Sede po skupštinskim klupama i kabinetima k�o noćne frajle u amsterdamskim izlozima; znamo šta rade i koliko vrede, znaju to i oni, a znaju i da im je mandatni vek kratak, pa grabe da uštekaju što više, dok se može. A da ne pominjem kako se od tog sedenja može deformisati kičma, dobiti šuljevi, zatvor.

Uostalom, da je to lak posao, ne bi imali onoliko savetnika, sekretara, pomoćnika, zamenika. Još malo, pa ćemo morati da ih zipujemo, kako bi svi stali u raspoložive kancelarijske i kabinetske kapacitete. No, to, razume se, nimalo ne umanjuje njihovu izuzetnost, a naročito nezamenjivost. Jer, ne može to svako.

Za to se treba roditi, pokazati da si timski igrač, na koga se može računati u svakoj prilici. Nijedno animalno obličje ne sme da ti bude odbojno i strano. Podrazumeva se da si lisica koja strpljivo motri plen i čeka svoj trenutak, da si pirana koja proždire slabije od sebe, ponekad i mandril koji uveseljava potencijalne birače, po cenu da ispadneš i kreten, ili da možeš da popiješ kao smuk, jer narod to voli. Samo tako imaš šanse da jednog dana postaneš tvor koji bezbrižno smrdi po tri-četiri mandata na istoj funkciji, a da te niko ne pita za rezultate. I, naravno, ako misliš na daleku budućnost sebe i familije, nije zgoreg da budeš i krtica, zlu ne trebalo.

Sve u svemu, ako nisi spreman da bez roptanja gutaš sve fekalije koje ti u mandatu sleduju i da imaš uvek pripravan oralni aparat da učiniš ono što se od tebe traži, bolje da se ne guraš za pojilo. A za formalne kvalifikacije, u vidu odgovarajućih diploma, onih relikata iz Brozovog doba, niko neće da te pita.

E, tek kad ispuniš gorenavedene uslove, možeš računati da budeš primljen u društvo odabranih. A kakve te tamo Hristove muke čekaju, bolje da ne znaš. Ima da ti, recimo, pregore moždane ćelije u pokušaju da odbraniš moralni diskurs svog predsednika i stranačkog vrhovnika, koji jednog dana, pred međunarodnom zajednicom, podržava integritet susedne nam države, a sledećeg pocepa glasne žice dižući izborni rejting kandidata koji se svakodnevno iskenjava na taj isti integritet.

Ili da se praviš da ti je sasvim normalno da tvoj predsednik otvara fabriku donjeg veša, a u sebi strahuješ da bi mu sutra moglo pasti na pamet da preseca vrpcu za fabriku kurtona, vibratora, preparata za picajzle i ko zna čega sve još. Ništa manji blam nije ni kad moraš da, na sva usta, hvališ reformu pravosuđa, a mesecima se ne usuđuješ da iz fioke izvadiš Canetova tužbu, dok ne stigne nalog odozgo da li i kako da je procesuiraš, da aktuelnoj ekipi ne bi nanela štetu. Ne bih bila u koži ni onom nesrećniku što je, valjda po ovlašćenju nadležnih, odvalio da se u Ministarstvu vera "izučava koju će od dve opcije Islamske zajednice preporučiti kao jedinstvenu i tradicionalnu", pa da joj dodeli licencu legitimnog konfesionalnog reprezenta.



Posao traži žrtve: Mučenici u Skupštini Srbije
Photo: BETA/Nenad Petrović
Ili, uhvate te da si ortaku aminovao uvoz lokomotiva preko nekog friendly butika, a ti moraš da se praviš blesav i tvrdiš da je stvar savršeno regularna, te da je moglo samo tako i nikako drugačije, a znaš da si obična lopina i notorni prekršitelj zakona, koga štiti imunitet. Ili ono kad, iz državnog budžeta, iskeširaš milion u čvrstoj valuti zbog pasjaluka jednog siledžije, pa te zaduže da se brukaš pred narodom i objašnjavaš neobjašnjivo, dok ti se ovaj izazivački šetka po Skupštini, rugajući se celoj naciji u lice. Ništa manji blam nisu morali da istrpe ni oni vladini činovnici prošle zime, kada su morali da danima prestravljuju narod da će doživeti masovni pomor od pandemije gripa, ukoliko Miško ne dobije ekskluzivno pravo da nam nabavi par miliona vakcina, po kojoj mu zgodno ceni.

I zato je nama, običnim smrtnicima, mnogo lakše. Ne moramo nikoga da lažemo, vojnički disciplinovano branimo i najgluplju stranačku direktivu, kereći šenimo ili se solidarišemo s lopovima i štitimo siledžije.

A oni... Zamislite samo tu tugu; svugde te zovu da im nešto uveličaš ili otvoriš, tašta naprasno počne da te uvažava, komšije su do suza ganute što im i dalje odgovaraš na pozdrav, na slavama ti se dive kako pevaš, iako te nikada nisu primili ni u jedan hor, drugi se brinu za tvoje avionske karte i hotelske rezervacije, panduri ti gledaju kroz prste kada si pod gasom ili previše nalegneš na gas, sponzoruše puće usta ne bi li ih primetio... Sam sebi odjedanput izgledaš lepši, viši, pa čak i mlađi, čini ti se da sve možeš, da ti nema ravna, da ti je ceo svet pod nogama.

I živiš u svojoj bajci sve dok uveče ne dođe vreme za kuntanje, pa se svučeš, a ćuna nije porasla ni za centimetar. Oko struka ti visi salo, šuljevi se rascvetali, a kosa proredila. Dao bi pola one svoje plate, na kojoj ti zavide, za nekoliko centimetara manje u struku, a više ispod struka.
izvor

[Turkmenbashi]

Бошко Мијатовић

Озбиљна Меркелова

Знам да се и у овим потезима може тражити политички рачун, али је за мене пресудно то што Меркелова отворено говори о проблемима и тражи лек за њих

Досадили су нам, или бар мени, ови модерни и домаћи и страни политичари, које интересује само сопствени политички рејтинг и који говоре само онo што би, по мишљењу њихових вештих рекламних магова, требало рећи. Ретко нам се пружа задовољство да наиђемо на храбар и неконвенционалан политички потез или политичку изјаву која иде уз длаку.

Ангела Меркел је то учинила два пута током ове године. Прво се озбиљно бори за ваљан приступ лечењу конституционалне слабости Европске уније у финансијској сфери. Наиме, у ЕУ не постоји механизам који би спречио неку чланицу (на пример, Грчку) да доведе себе до банкрота неразумном политиком, а да онда рачун пребаци на остале. Меркелова није, засада, постигла жељени резултат, а стога што је Немачка већ дала новац за спасавање Грчке и осталих, па је тиме изгубила најважнији адут у ценкању са европским опонентима. Ипак, чека се децембарска рунда.

Други озбиљан потез је изјава Меркелове да је мултикултурализам у Немачкој �дефинитивно пропао�. То је храбра изјава, будући да је практично цела западноевропска политика према имиграцији била заснована на идеји мултикултурализма, тј. суживота у разликама, како би се рекло.

Немачка идеја о мултикултурализму свакако је подразумевала бар делимичну интеграцију, бар делимично прихватање Немачке и њених вредности од стране имиграната. Већих тешкоћа није било са европским имигрантима, али се показало да су многи муслимански, углавном турски, несклони макар минимуму интеграције, тј. да остају затворена етничка група која живи поред Немаца одвојена цивилизацијским зидом. Мултикултурни концепт даје допринос сегрегацији јер наводи имигранте на помисао да не морају да се интегришу, да науче језик већине и прихвате обичаје нове домовине.

Проблеми су за домаћине различити � од ситног криминала и ослонца имиграната на социјалне фондове, преко угрожености уобичајеног начина живота до страха од виталне популације насупрот немачкој депопулацији. Једноставно, како ови имигранти слабо прихватају немачки начин живота, тако и њих Немци све теже прихватају. Јаз се продубљује, а о �срећном животу једних поред других�, како рече Меркелова, нема ни помена.

О проблемима међусобних односа домаћина и имиграната у целој Европи није се смело отворено говорити, пошто је тзв. политичка коректност захтевала да се и даље причају �мултикулти� бајке. Није се чак смело рећи да је раширеност криминала знатно већа међу имигрантима, што је неспорна чињеница; одмах би пала оптужба за расизам. Терен је тако препуштен крајњим десничарима, са којима су правоверни лако излазили на крај, али и реално постојеће проблеме гурали под тепих.

Меркелова је додала да је �ислам део Немачке� и да су имигранти и даље �добродошли�, али и да �морају да науче језик и прихвате културне норме земље�. Овај захтев заиста делује разумно и у складу је не само са европским мерилима за националне државе, већ и америчким, где се грађанин САД постаје прихватањем енглеског језика, заставе и основних демократских и либералних вредности.

Меркеловој је тешко оспорити умереност, односно приписати расизам или антилиберализам, како се обично чинило са другима. Ипак, немачка левичарска опозиција је жестоко реаговала, а Британци су, као и увек када им нешто смета код Немаца, одмах поменули Други светски рат.

Знам да се и у овим потезима може тражити политички рачун, али је за мене пресудно то што Меркелова отворено говори о проблемима и тражи лек за њих, а насупрот свима и увреженом мишљењу, за разлику од угодне позиције атрактивних причалица-опсенара који мало шта озбиљно учине. Наравно, остаје најважније и најтеже питање: може ли се нешто паметно учинити како би се убрзала интеграција. Било како било, Меркелова је, без сумње, озбиљан политичар.

директор економских студија ЦЛДС-а

Бошко Мијатовић
објављено: 03.11.2010.

Бошко Мијатовић : �žзбиљна Меркелова : П�žЛИТИ�šА

[tetkaD]

01. 11. 2010. 12:00h | D. Lukić - Vesti

Bezobrazno bogati




Zakuvalo se u Evropskoj uniji koja "nema alternativu". U "Noći dugih noževa", između četvrtka i petka, šefovi država i vlada Zajednice složili su se da projektovano povećanje novog budžeta EU (za celih šest odsto) smanje na 2,9 odsto. I zatrubiše Jerihonske trube.

Premijer Britanije Kameron pozvao je Britance da se raduju pobedi nacionalne stvari nad Briselom. Frau Merkel je, prigušeno zadovoljna, treptala kancelarskim okicama, mesje Sarkozi je skakutao kao električni zec...



Teatar nadrealnog. Jer se sve to odigrava usred opštih povika naroda evropskog da je povećanje gargantuovskog trošenja u brislelskoj kuli od slonovače, pa makar i za tih 2,9 odsto, surov bezobzir i krupan nemoral otuđene elite, a u vreme kad države članice, sa dugovima do kostiju, krešu javnu potrošnju do bola i pozivaju svoje narode na "krv, znoj i suze".



Evropska unija je skupa, bezobzirna i troškovita družina. Pogotovo što ne polaže račune ama baš nikome. Mnoge će vas, primerice, šokirati činjenica da već 15 godina zaredom finansijska inspekcija Unije odbija da potpiše završne godišnje račune o trošenju novca u Briselu. I nikom ništa.


Debele briselske mačke su zato "bezobrazno bogat" svet usred okeana krize. Pa se, opet, nećete začuditi da prema najnovijem istraživanju na Ostrvu, 73 odsto Britanaca smatra da Unija, ovako skupa i ovako nikom odgovorna, ovako otuđena od "života i snova" ljudi u Evropi, nije vredna novca koju u nju ulažu poreski obveznici. Još više: najnovija sondaža institucije "DžU Gov"


ustanovljava većinsko mišljenje Britanaca, prema kome je Evropska unija "unela u njene konstitutivne države-članice manje demokratije i manje slobode"!


Ima još: kad bi bezobrazno bogate elite dozvolile ovog trenutka - u slučaju ove ankete, britanskom stanovništvu - da na slobodnom referendumu kaže šta misli, 47 odsto bi - govori anketa - napustili odmah Uniju, 33 procenata bi je još "podnosilo", a ostatak ne zna na koju bi stranu.


Rasploženje prema ovakvoj državi otkačenoj "od života i snova" stanovnika Evrope varira od zemlje do zemlje, ali je, manje ili više, na sličnoj žici. U Britaniji, čija je kasa 170 milijardi funti u crvenom, pitanje je trenutka kada će ionako evroskeptična vlada staviti na debatu koliko je još u stanju da iz džepova Britanaca uliva u briselsku državu 40 miliona funti dnevno!



Rečeno a nešto kolorita, pitanje je dokle će nacionalne kase podmazivati lične račune Van Rompaja, baronese Ešton, Emanuela Baroza, zajedno sa devet vicepredsednika, plus 19 komesara Evropske komisije i još 1.023 evrokarata, platama do 142.500 funti godišnje. Što je, primera radi, više nego što prima britanski premijer Dejvid Kameron.


Čarls Kapčan u "Vašington postu" dijagnosticira da "Evropska unija umire". Malo prejako, bar za sada. Ali, zato, Gevin Hjuit, urednik BBC-ja za Evropu, ima korektniju dijagnozu:" Idealizam velikog projekta, san o jedinstvenoj i demokratskoj EU očigledno se rastače, gubi svoju atraktivnost..."


U svakom slučaju, kafkijanci u Briselu, dok ispijaju kafice iz "deluks" espreso mašine instalirane na 21 lokaciji samo u Evropskoj komisiji, trebalo bi da se malo zamisle. Zajedno sa onima, predvođenim balkanskim Božom, detetom s tetkinog kauča, kojima EU nema alterntivu, pa zubima i noktima, na život i smrt, glavinjaju da se udenu u kulu od slonovače gde će konačno moći, i kad izgube izbore, da na Barozovom šiljtetu, obezbeđeni i nafatirani, pijuckaju svoj espreso. Iz deluks mašina. U neograničenim količinama. A sve besplatno.

ovde

[Lilith_021]

Morbit da vas ima nekol'kih kojima sam i dosadila sa Teofilom ali kad prodjem ovde po forumasku salu, da ih sad ne pre'stavljam poimence, smatram da ima i gorih i dosadnijih od mene, samo drzim da je tekst dobar i istinit i da je takoreci gr'ota da ne procita jos kogod.. Ne moze da skodi.
Toliko od mene. Ostatak teksta sam kopirala sdrugog mesta:

Prirodno, pa ko koga

Bujanovac, Preševo i Medveđa postali su nam nekako deo jednog neraskidivog asocijativnog niza, baš kao Metro, Goldvin i Majer, Emerson, Lejk i Palmer, Kanda, Kodža i Nebojša, mramor, kamen & željezo ili mirisi, zlato i tamjan, Raja, Gaja i Vlaja, a može i Otac, Sin i Sveti duh. U stvarnosti, to su tek tri impresivno siromašne i zaostale opštine na krajnjem jugu Srbije, sa etničkim Albancima kao relativnom ili apsolutnom većinom lokalnog stanovništva. Mada bi trijada koja bi glasila: beda, kriminal, tribalizam, mnogo više odgovarala lokalnim prilikama. Što će reći da je tamo sve isto kao i drugde po Srbiji, osim što je još znatno gore. Eno, čak i famozni "šilerovci" Šiptar i Kum behu neđe od Medveđe (mada narečeni Šiptar uopšte nije Albanac, baš kao što ni Kum nije iz seoceta Korleone).

Kako god, čini se da je tvrdnja iz gornjeg pasusa o geografskoj lociranosti ovih mesta doživela stanovitu reviziju, ili se barem vredno radi na tome: umesto juga Srbije, pa čak i istoka Kosova – što je, izgleda, relativno rašireno verovanje bajanje u tim krajevima – izgleda da su se ova mesta našla unutar nečega što se naziva, pazi sad, prirodna Albanija. I onda se ti pitaš kako je moguće da neko proživi život u pet-šest država a da se sve vreme nije pomerio s mesta?! Pa eto kako: na ovom su parčetu zemlje (i Zemlje) granice tako relativna stvar da se tu ni Ajnštajn ne bi snašao.

Doduše, treba napomenuti jednu važnu stvar: prirodna Albanija postoji samo u glavi izvesnog Koča Danaja, "političkog analitičara" (pozeleni od zavisti, Antoniću!) i relativnog marginalca iz Tirane, osnivača nečega što se zove Lista za prirodnu Albaniju, a što namerava da se kandiduje na izborima u svim zemljama u kojima žive Albanci. Ne znate šta je to, niste izučavali tu granu geografije? E, to vam je ono isto što se na srpskom zove "sve srpske zemlje", i vrlo je frekventno u vokabularu ovdašnje duhovne sabraće veselog Danaja.

Kako god, plan je jednostavan u svojoj genijalnosti, i obrnuto: lista se kandiduje svugde, lista pobedi takođe svugde, jer lista zna gde treba da se kandiduje (naime, samo u okvirima "prirodne Albanije" gde će, jelda, prirodno za nju da se glasa), i onda mirno i dostojanstveno ujedini sve Albance kosmosa u jednu i jedinstvenu... šta? Državu, naravno. Veliku Albaniju? Ne, sačuvaj bože, to bi zvučalo tako "imperijalistički": u Prirodnu Albaniju, dakako. Ima, uzgred, i karta te ekološki osvešćne tvorevine: tu su sadašnja Albanija i vascelo Kosovo, bar pola Makedonije, cela prigranična Grčka, "preševska dolina" ali i ceo duboki srbijanski jug do bugarske granice, pa ono tamo gore od Kuršumlije pa, cenim, bar negde do Niša i Kruševca, plus ceo Sandžak svih frakcija, a tu je i lepo parče Crne Gore, neće se baci. Izvinjavam se ako sam štagod propustio, znate kako je to s tim gigantskim državama, nemoš to ni sagledati u cugu. U toj Prirodnoj Albaniji jedva da bi sunce zalazilo.

Ne bi ovo stereotipno bajanje nekakvog tipičnog balkanskog jurodivca ovde bilo kome relevantnom bilo zanimljivo da se na njegovom političkom derneku nisu pojavili aktuelni predsednici opština Bujanovac i Preševo, pa još i poizjavljivali nešto što je u osnovi podrška njegovim stavovima. To je pak ovde izazvalo izvesno političko talasanje, a bogme i javni tužilac gleda ima li tu možda kakvog posla za njega, glede "ugrožavanja teritorijalnog integriteta" i to. Ne marim: ako ima, štono se kaže, "elemenata krivičnog dela", onda tako i treba. Nešto drugo me ovde zanima. Koča Danaj poklonio je, naime – i to nimalo danajski – svim balkanskim velenacionalistima i etnointegr(al)istima termin koji im je sve vreme jako nedostajao; ta magična reč je prirodno. Ovim otužnim subkontinentom odavno kolaju psihodelične mape patološki nabubrelih Srbija, Hrvatski, Mađarski, Bugarski, pa čak i Bosana, a dakako i Albanija, a te su najedared ekstremno uvećane fantom-države nazivane i "velikim" i "istorijskim", i "etničkim" i "pravednim" i ko zna još kako, ali nešto se ne sećam da je bilo ko pre Danaja – analitičarski je to um, bre! – upotrebio najprirodniji izraz za zaumni produkt velenacionalističkog sna: prirodna etnička Megadržava.

Šta je, naime, tako famozno u tom terminu? To što je on tako, ah i oh, savršeno nedužan: umesto eksplicitnog pridavanja nekakvog "vrednosnog" svojstva koje mu pridaju ljudi – te je samim tim relativno i podložno svakovrsnom osporavanju – nazivanje izmaštane etnointegralističke državetine prirodnom pridaje joj neku vrstu "objektivne" vrednosti: nije da sam ja, Kočo (or whoever), alav na granice, nego je naprosto prirodno da to-i-to bude Albanija (Srbija, Hrvatska, Zimbabve... šta god), a protiv nečega što je prirodno ne vredi se boriti: priroda je em jača od svega i svih, em je najpravedniji regulator poretka stvari na svetu. Je li tako? Tako je. Osim što nije.

Razume se da niti postoji niti bi ikada mogla postojati nekakva Prirodna Albanija – ni u sadašnjim granicama, a bogme ni veća od toga, kao ni manja od toga. Isto važi i za Srbiju ili bilo koju drugu državu. Države, naime, nisu ništa prirodno: one su istorijske i društvene tvorevine, podložne rađanju, menjanju oblika, dezena, sastava i veličine, a bogme i nestajanju, umiranju. Čak i vaskrsavanju, ponekad, mada retko. Zato i granice među državama mogu biti sve i svašta, samo ne mogu biti prirodne; jedini relativan izuzetak su ostrvske države, ali i to jedva ("neprirodnih" odstupanja je i tu poprilično).

Pokušaji nasilnog ostvarenja snova o "prirodnoj" etničkoj državi, koja će okupiti sve koji u njoj hoće da budu i mnoge koji u njoj neće da budu (pa su slobodni da idu iz nje, s onim što im stane u zavežljaj) pobili su i ojadili više ljudi u ovom delu sveta nego sve druge pošasti i nesreće zajedno. A kakve sve to veze ima s tim što se baš na dan izlaska ovog teksta iz štampe u Vukovaru Boris Tadić sastaje sa Ivom Josipovićem, da odaju počast žrtvama jednog prostorno i vremenski bliskog rata? Razmislite malo, i kašće vam se samo. Sasvim prirodno, bez brige.

VREME

[tetkaD]

Lako je Ivan Tokin


Nisam poznavao čoveka. Čuo sam za njega tek kad je umro. A onda sam se raspitao malo. Poznajem neke ljude koji se bave konjima, pa sam ih pitao. Jer se i taj čovek bavio konjima.
Bavio se i ljudima. Bio je lekar. Zaposlio se u jednom Domu zdravlja i iz njega otišao u penziju. Ali sa konja je otišao u legendu.
Tog dana kad je umro, vozio je kasačku trku u svom Starčevu, sulke je vukao konj koji se zove Alen, u trci na 2200 metara. Pobedio je. Onda je provezao počasni krug i uz aplauze i ovacije onih koje je lečio, sa kojima se družio, koje je voleo i koji su njega voleli, umro. Umro u sulkama, u čizmama, sa korbačem u ruci i kacigom na glavi, na stazi, u počasnom krugu. U 85. godini.
Pa je l� to tužna vest? Pa ja mislim da nije. Ja mislim da je to jedna divna vest. Nasmejao sam se kad sam je pročitao u novinama. Nije mi bilo smešno nego mi je bilo drago. Drago mi je svaki put kad vidim da je još neko uspeo. Da je uspeo da živi 85 godina, da za to vreme radi ono što voli i da je uspeo da ne umre u krevetu. Ne znam da li je bio dobar čovek, nisam ni sekund proveo sa njim i žao mi je što nisam. Ne verujem mnogo u zasluge, u ono � ako si dobar biće ti dobro, ali ako neko ovako prođe, meni deluje da mora da je bio divan čovek.
Nisam uspeo da saznam mnogo toga što je rekao pokojni Doktor Jova. Ali znam da je rekao da je porodica najvažnija. Ovako je rekao � Bez porodice si niko i ništa. Ako ti porodica ne valja, brzo se izgubiš i sve ode do đavola.
I još je rekao � Neki o konjima uče iz knjiga. Šta će konjima knjige? Konje treba gledati kako jedu, kako piju vodi, kako treniraju.
O tome kako se zainteresovao za konje je rekao � Slučajno. Stan mi se nalazio odmah pored hipodroma. Kao zec u šumu, tako sam i ja pohitao u komšiluk. Počeo sam kao gledalac.
Ne znam više nijednu njegovu izjavu. Samo ove tri, i ono što je poslednje rekao. I znam šta ću s tim � prepisaću ih na jedan papir, bez ikakvih komentara, čitaću ih često i pokušaću da ih razumem na sve načine na koje sam sposoban nešto da razumem. I ako vam ove izjave deluju prosto, jednostavno i obično, probajte da nađete nešto veliko i vama važno što nije prosto, jednostavno i obično.
Novine kažu da je Dr Jovan Radovanović umro od srčanog udara 9. avgusta 2010. godine, u 85. godini. Neki njemu bliski ljudi kažu da je Doktor Jova umro od radosti, i da su mu poslednje reči pre nego što je pao sa sulki bile � Lako je meni da pobedim kad umem.
izvor