Naša spomen-obeležja - Strana 5
Strana 5 od 8 PrvaPrva ... 34567 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 61 do 75 od ukupno 117
  1. #61

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    СПОМЕНИЦИ ПОДИЗАЊА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА


    ТАКОВСКИ ГРМ




    ''Северозападно од Горњег Милановца, у Такову, налази се меморијални комплекс „Таковски грм“. На овом месту је на Цвати, 23. априла 1915. године, донета коначна одлука о подизању II српског устанка и извршен избор Милоша Обреновића за његовог вођу. Искористивши одржавање сабора Милош је, обучен у свечано војводско одело са барјаком у руци, свечано објавио почетак новог устанка.


    Сам комплекс се састоји од храста код којег је донета одлука о подизању устанка, споменика посвећеног Другом српском устанку и споменика Милошу Обреновићу. Све до педесетих година 20. века био је очуван оригинални храст, а касније су посађена нова стабла храста лужњака.


    У непосредној близини храста је 1887. године подигнут споменик II српском устанку у облику пирамиде, са шестоугаоним постаментом. На три стране пирамиде налазе се натписи. Споменик је пројектовао инжењер Манака. Око споменика је мањи, поплочани плато и ограда од камених квадера са куглом на врху, повезаних ланцем од кованог гвожђа.






    Споменик Милошу Обреновићу изливен у бронзи, рад вајара Петра Убавкића, постављен је 1990. године.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)




    Убавкићев споменик Милошу Обреновићу.


    Уз Милоша је свештеник.


    Комплекс је споменик културе изузетног значаја.




    ЦРКВА БРВНАРА


    ''Crkva brvnara u Takovu je jedna od najstarijih građevina crkvene arhitekture ovog tipa u Srbiji. Ujedno ona je jedna od najpoznatijih jer je direktno vezana za podizanje Drugog srpskog ustanka. Miloš Obrenović je, na Cveti 1815. godine (11.-23. aprila) ispred ove crkve, pošto je od naroda izabran, zvanično proglasio ustanak i pozvao sve viđenije ljude i narod na veliku pobunu. U ovoj crkvi okupljeni ustanici su se pričestili i zakleli na vernost Milošu i Srbiji "na krst časni i slobodu zlatnu."
    Crkva u Takovu sagrađena je 1795. godine na mestu starije građevine iz 1724.'' (Sa sajta Gornjeg Milanovca)

    Crkva Brvnara je spomenik kulture izuzetnog značaja.

    Nalazi se na uzvišenom delu severno od puta koji vodi kroz Takovo, iznad spomen-zadužbine kralja Aleksandra, sadašnjeg muzeja II Srpskog ustanka.


    МУЗЕЈ ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА


    Задужбина краља Александра Обреновића - Музеј Другог српског устанка.


    На бочном зиду је бронзана плоча у облику барјака.








    Оригинална слика 'Таковски устанак' Паје Јовановића


    Кустос нама је скренуо пажњу на лик девојке са слепачким штапом уз саму леву ивицу слике. Тумачи се да је Паја Јовановић у композицију ставио слепца као израз свог неслагња са спољном политиком Обреновића (везивање за Аустрију).

    На десној горњој слици је део историјског храста.



    Poruku je izmenio nenad.bds, 24.11.2010 u 10:14

  2. #62

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Tri spomenika NOB sa ponečim nestandardnim.

    TITEL


    Spomenik u Titelu je na malom trgu preko puta Pravoslavne crkve. (Na Tisi na keju je spomenik takodje posvećen borcima i žrtvama, no prevashodno je vezan za januarsku raciju 1942. i on je ranije pretstavljen.)


    Na bočnim stranama su reljefi. Jedan prikazuje žrtve fašizma a drugi posleratni period. Taj drugi reljef je nešto što nisam vidjao: prikazuje obnovu zemlje, rudara, a na desnoj strani džakove koji se slažu na veliki kantar. Da li taj deo govori o tzv. obaveznom otkupu viškova poljoprivrednih proizvoda ranih 50-tih - mogu samo da pretpostavim.

    (Uzgred: obavezni otkup se danas pominje samo u kontekstu nasilja koja su ga pratila. No, cilj otkupa je bio da se obezbedi prehranjivanje nepoljoprivrednog stanovništva u blokadi Jugoslavije zbog sukoba sa SSSR i nekoliko uzastopnih izuzetno sušnih godina. Istovremeno je u to vreme eskalirao i sukob sa Zapadnim saveznicima zbog Istre i Trsta. pomoć UNRA-e u hrani je počela ozbilljnije da stiže tek po okončanju Tršćanske krize.)




    KAĆ




    Spomenik je u centru sela, preko puta crkve.




    Lik partizanke u prvom planu, ređe korišten na taj način kao motiv spomenika NOB, je ono zbog čega me je ovaj spomenik posebno privukao.


    Na poleđini su Zmaj - Jovini stihovi.

    Pored spomenika u Kaću prolazim nekoliko puta nedeljno. Pored njega je uvek venac u pristojnom stanju. (I na slikama su dva različita venca jer sam slikao spomenik u dva navrata tražeći bolje osvetljenje.)

    Proteklog 23. oktobra sam vozeći za grad pored spomenika video grupicu. Sinulo mi je da je i za Kać 23. oktobar dan oslobodjenja u II svetskom ratu kao i za Novi Sad. Okrenuo sam kola i zaustavio grupicu, u kojoj je bilo i boraca, koja se već razilazila. Doneli su svež venac i odali poštu poginulima. Zamolio sam da ih slikam.




    SREMSKA KAMENICA


    Spomenik je na na malom trgu ispred Mesne kancelarije u donjem delu mesta, blizu Dunava.


    Stihovi uklesani na ploči, koji danas ne zvuče onako kako su tada zvučali, su ono što mi je privuklo pažnju:

    ''... O zemljo naša, kako si postala moćna i velika!
    Bili smo slabi i mali - sad znaju armije naše
    Dušmani su pred njima klonuli u prah,
    Hoćel još neki smeti da se za našim maše,
    Mi ne pretimo nikom, no nikog nas nije strah!
    ''

    Spomenik je podizan u vreme sukoba sa socijalističkim zemljama zbog rezolucije Informbiroa i Tršćanske krize a postavljen ubrzo po njenom smirivanju. Poruka sa spomenika je bila namenjena i dojučerašnjim saveznicima - kako zapadnim tako i Istočnom bloku.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 06.12.2010 u 17:59

  3. #63

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    SPOMENICI RATNICIMA 1912-18. U CRKVAMA

    Tražeći drugo, uočio sam u crkvama u Užoj Srbiji spomenike na i u crkvama posvećene ratnicima Balkanskih i I Svetskog rata. Iako ima i drugih načina obeležavanja uspomene na ove ratnike ovaj način odavanja počasti posebno je prisutan u selima.

    Skoro je pravilo da se u seskim, parohijskim crkvama, koje su versko središte za više okolnih sela koje nemaju svoju crkvu, nalaze obeležja ratnicima tih sela - nekada na posebnim pločama, a nekada na zajedničkoj ploči ali na izdvojenim delovima.

    Ovde, više primera radi, prikazujem spomen-obeležja na i u crkvama na koja sam naišao.

    GODOVIK



    Crkva Sv. Ilije u Godiviku, nedaleko od Požege.

    ''Импозантна црква посвећена Светом Пророку Илији , романског стила, саграђена је у периоду од 1855 до 1858. године када ју је осветио моравички епископ Јанићије а пожртвованошћу и трудом верника шест села ове парохије :Годовика, Милићевог Села, Рогу, Речица Сврачкова и Рупељева.... 1923.године постављен је и нови иконостас који је израдио Милован Адашевић из Расне, као и камене плоче са именима страдалих солунаца из свих села парохије у првом светском рату.''


    Ploče su sa obe strane zapadnih vrata, a na slikama detalaja sa njih vidi se iz kog sela su bili ratnici.




    SEČA REKA



    ''U selu Seča Reka (udaljeno 7km od Kosjerića) nalazi se značajan kulturno istorijski spomenik Crkva brvnara posvećena Svetom Đorđu.

    Po nekim podacima, podignuta je u 15. veku. Više puta je paljena i obnavljana da bi današnji izgled dobila u vreme Karađorđa, 1812. godine.''

    Crkva-brvnara je spomenik kulture velikog značaja, a do nje je, po svemu sudeći posle I Svetksog rata podignuta crkva Sv. Đorđa koja deluje kao da je spomen-crkva ratnicima.




    Ploče na zapadnoj fasadi.


    Severna vrata (prema crkvi-brvnari).

    Ploče su veoma često prilično nevešto uradjene, što sa ovima nije slučaj.








    U porti, pored zvonare našao se i spomenik koji ne spada u ove kojima posvećujem ovaj post.



    LJUTOVNICA

    U selu Ljutovnica nedaleko od Gornjeg Milanovca i Takova je crkva-brvnara koja je takodje spomenik kulture velikog značaja. (Nju sam već pretstavio na temi 'Srenjovekovne i starije crkve u Srbiji'.)

    I na ovim pločama su spiskovi poginulih ratnika podeljeni po njihovim selima.




    GORNJI MILANOVAC


    Crkvu u Gonjem Milanovcu podigao je Miloš Obrenović (i ona je već predstavljena).

    U delu ispod zvonika, ne baš na reprezentativnom mestu, se nalaze spomen-ploče.




    IVANJICA


    I ova crkva, iz vremena nastanka mesta - 1833. godine je već predstavljena. Ploča je, kao što se vidi na udarnom mestu.



    MORAVCI

    Selo Moravci se nalazi veoma blizu Ljiga. Crkva je manastirska a služila je i kao parohijska crkva za Moravce i još neka sela. (Manastir Moravci sam već predstavio na temi 'Manastiri Srbije'.)




    Ploče od crnog kamena su jednoobrazne, postavljene očigledno istovremeno. I ovde su imena ratnika navedena po selima iz kojih su.

    U više slučajeva, kao i ovde, kao godina završetka pogibije navedena je, pored 1918. - godine zvaničnog zavšetka rata - i godine 1919. ili 1920. Nisam bio u situaciji da sebi razjasnim da li te godine posle završetka rata znače da je to vreme do kada je utvrdjeno ko je sve izgubio život ili nešto drugo.

    MANASTIR RAKOVICA


    U crkvi manastira Rakovica u Beogradu je spomen ploča ratnicima iz tog kraja (koji tada nije bio deo Beograda) poginulim u Balkanskim ratovima. Interesantna je godina postavljanja ploče - 1914. Ne sećam se da sam naišao na obeležje podignuto tako brzo posle dogadja.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 10.12.2010 u 22:35

  4. #64

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    STAPAR
    Spomenik NOB i sasavim neuobićajen spomen na ljude







    Na zgradi u centru sela se nalazi spomen poloča postavljana 1951. godine. Ovaj obelisk u parku u centru je kasnijeg datuma.







    Nisam mogao da vidim kada je tablo - pano postavljen, ali po stanju fotografija mogu da pretpostavim da nije stariji od 20-30 godina.




  5. #65

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Spomenici borcima tri sela u Donjem Sremu


    KUZMIN


    ''Kузмин је насеље у општини Сремска Митровица. Према попису из 2002. било је 3391 становника.''




    MARTINCI




    U centru sela na razdaljini manjoj od sto metara nalaze se dva obeležja.




    ''Martinci su jedno od najvećih sela sremskomitrovačke opštine... 14 km zapadno od Sremske Mitrivice. Kroz njih prolazi put Sremska Mitrovica - Šid, a severno su pruga i autoput istog pug Sremska Mitrovica - Šid.

    Ovo je staro selo koje istorijski izvori pominju još u predtursko vreme, 1445. godine.
    Ranije se mesto zvalo Budalia, gde je rođen rimski imperator Decius.
    Martinci su ... početkom 20. veka imali su preko 4.000 stanovnika, odnosno bili su najveće selo na ovom području.
    U naselju Martinci živi 2939 punoletnih stanovnika.'' (Iz Vikipedije)


    Spomenik na raskrsnici u centru sela.


    Izmedju spomenika i skladnog krsta iz 1898. godine je česma.


    Odavde se vidi i druga lokacija sa nekoliko spomen obeležja.




    U gornjem delu ploče, delimično pokrivena vencem, su imena najistaknutijih boraca.




    Iza bista je Dom kulture koji nosi ime Jovanke Gabošac.


    Spomenik dobrovoljcima u I svetskom ratu ima uklesanu 1993. godinu. Meni se čini da je sadašnja ploča postavljena na ranije sagradjeno obeležje.




    Uz ploču poginulima u NOB je i ova koja seća na borce iz nedavnih ratova.

    MOROVIĆ


    Spomenik u centru Morovića, jednako udaljen od reka Bosuta i Studve, je veoma jednostavan.


    ''Morović... administrativno pripada opštini Šid. Prema popisu iz 2002. bilo je 2164 stanovnika.
    Morović je izgrađen na obalama reka Bosuta i Studve, koje premošćuje sa četiri mosta. U centru sela, Studva se uliva u Bosut, a na samom ušću je uzvišenje gde se nalaze ostaci pravog grada, utvrđenja, koje je tu podignuto još u vreme Rimljana...'' (Vikipedija)


    Ploča na zgradi u blizini spomenika.

    ------------
    Na internetu (u i inače šturim i retkim sajtovima ili tekstovima o manjim mestima) veoma, voma retko se pominje antifašistička prošlost. Tako i u ovom postu, sem onoga što sam slikao, više o ljudima i dogadjajima kojima su spomenici podignuti nema. Možda će nekoga ko navrati na ovu temu to potstaći da o žrtvama fašizma i borcima NOB-a nešto i postavi na internet.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 04.03.2011 u 08:08

  6. #66

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Kosturnica u Aranđelovcu - zajednička grobnica srpskih i austrougarskih vojnika




    KOSTURNICA PALIM VOJNICIMA U I SVETSKOM RATU
    U selu Bukovik, sada Aranđelovac, s desne strane puta za Lazarevac, nalazi se spomen-kosturnica u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci srpskih i austro-ugarskih vojnika, palih na području bivšeg Orašačkog i Oplenačkog sreza, u Kolubarskoj bici 1914. godine i u borbama pri odstupanju pred austro-ugarskom agresijom 1915. godine. Sahranjeno je preko 4.000 palih ratnika. Više od polovine su ratnici austrougarske vojske. Zemljište na kome leži kosturnica podario je Milorad Đ. Milanović, sa braćom, poznati pod nadimkom "Kezunci". Učinili su to iz patriotskih razloga. Bili su, inače, srednje imućni seljaci. Spomenik je prvobitno bio ograđen kamenim zidom. U kosturnici su, zaista, sahranjene kosti umrlih u bolnici, poginulih u Kolubarskoj bici, ostaci srpskih, ali i nemačkih vojnika.

    Spomen-kosturnica je podignuta 1925. godine. 1992. godine Milorad Milanović poklanja 27 ari za proširenje kompleksa kosturnice. (Сајт Буковичка Бања)











    ''Колубарска или Сувоборска битка, вођена од 16. новембра до 15. децембра 1914, једна је од највећих и најзначајнијих битки између војске Краљевине Србије и Аустро-угарске у Првом светском рату.
    Битка је вођена на фронту од 200 километара, а окончана је успешном противофанзивом српских снага под командом генерала Живојина Мишића (1855-1921), против бројније и немерљиво боље опремљене аустроугарске војске.
    Мишић је доцније унапређен у чин војводе, а његова стратегија у тој бици изучава се на војним академијама широм света.
    У Колубарској бици погинуло је 22.000 војника Краљевине Србије и 28.296 војника балканске војске Аустроугарске монархије, међу којима 1.080 официра.''



    Spomenik palim borcima 1912 - 1919. u Natalincima


    Natalinci su veliko selo na putu Velika Plana - Topola.

  7. #67

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    LESKOVAC
    spomenik oslobodiocima i braniocima Leskovca 1912-18.





    ’’Prvi gradski javni spomenik podignut u čast oslobodiocima i braniocima Leskovca, u borbama od 1912.-1918. godine, otkriven je 23. oktobra 1927. godine povodom proslave 50 godina oslobođenja od Turaka. Autor spomenika je Dragomir Arambašić, vajar iz Beograda. Spomenik je otkrio izaslanik kralja Aleksandra, general Josif Kostić, upravnik vojne akademije u Beogradu. Pretpostavlja se da je za spomenik korišćena fotografija Alekse Simonovića, narednika drugog gvozdenog puka Moravske divizije. U vreme kada je podignut, izgledao je veoma impresivno, okružen objektima međuratne arhitekture koji su bili u njegovoj visini ili neznatno viši od njega. Nažalost, danas je okružen blokovima stambenih i administrativnih zgrada.’’ (GradLeskovac.net)







    VARVARIN SELO
    Spomenik borcima za slobodu 1810-1945





    Na ovakav koncept spomenika veoma retko sam nailazio: na istom obeležju je spomen na ratnike iz I srpskog ustanka, ratova 1912-18. i NOB.


    Na krilima spomenika su imena ratnika iz ratova 1912-18; na vrhu borcima NOB i žrtvama fašizma, a niže, na cenralnom delu je spomen na Varvarinsku bitku sa kraćim opisom.

    Spomenik su 1986. podigli građani i savez boraca NOB Varvarina.




  8. #68

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Spomenici poginulima za veme NOB u Bešenovu



    Mali kompleks spomenika borcima NOB i žrtvama fašizma nalazi se na i ispred zgrade Zemljoradničke zadruge - oronule kao i obeležja.


    Na samoj zgradi je spomen-ploča sa nešto manje od 200 imena svih Bešenovčana - bez izdvajanja da li su pali kao borci ili žrtve fašizma.

    Selo sada ima nešto više od 900 stanovnika.


    Istaknutim borcima je posvećen ovaj poseban deo ispred zgrade. Nekolko od njih su iz porodice Nikšić.








    Na ovoj kući je spomen ploča prikazana na slici dole.



    Obeležje faktičkog priznanja Narodnooslobodilačkog pokreta


    Obeležje se nalazi na putu Ruma - Veliki Radinci.







    Poruku je izmenio nenad.bds, 26.03.2011 u 23:09

  9. #69

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    TRI SPOMENIKA U SIRIGU


    Pri kraju Siriga, sa leve strane puta iz Novog Sada prema Srbobranu je spomenik na prve dana II svetskog rata u Jugoslaviji.


    ''13. aprila 1941. Sirižani su bili prve žrtve masovnog streljanja na tlu Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Ubijeno je 111 nedužnih civila, mahom žena i dece.''














    U centru sela je spomenik borcima i žrtvama palim 1941-45.


    Po svemu sudeći, sadašnji izgled spomenika je novijeg datuma. Kamena ploča koja je na spomeniku je verovatno bila na zidu Doma kulture koji je iza spomenika.




    Na ovako razdvojene poginule (ispod zvezde petokrake i krsta) nisam do sada sretao.




    ''Sirig se nalazi u zapadnom delu opštine Temerin. Od Temerina je udaljen 6 km, a od Novog Sada oko 20 km. Smešten je na raskrsnici međunarodnog puta E-5 (M-22) Novi Sad-Subotica i regionalnog puta R-104 od Odžaka prema Temerinu. Središnji deo atara preseca autoput Beograd-Subotica.

    Prema popisu iz 2002. bilo je 3010.

    Sirig je najmanje i najmlađe naselje koje se spominje još u 15. veku, a planski na današnjem mestu je nastalo 1927. godine na pustari na kojoj su se naselili oko 200 porodica iz Bođana i Vajske koji su raseljeni zbog poplava Dunava 1924. i 1926. Njima je dodeljena zemlja oduzeta agrarnom reformom od Srpske pravoslavne crkve. Kasnije su se u Sirig doselilo još 25 porodica solunskih dobrovoljaca iz banatskog sela Sokolac. Te porodice su su bile doseljene iz Like u Banat, a morale su napustiti dodeljenu zemlju, jer je njihov prethodni vlasnik dobio sudski spor protiv države.'' (prema Vikipediji)


    Ispred novopodignute pravoslavne crkve je spomenik Solunskim dobrovoljcima - osnivačima sela, podignut 2007. godine.




  10. #70

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    SPOMENICI U GRGUREVCIMA


    ’’.... Na početku Drugog Svetskog rata je sve bilo uglavnom mirno, a grgurevački Nemci su sprečili hrvatske ustaše iz Mitrovice da pokrste Srbe u katoličanstvo. Međutim već godinu dana kasnije zbog blizine šume na Fruškoj Gori i dostavljanja hrane ustanicima je došlo do sukoba na svim stranama. Nakon pokušaja nemačke vojske da napadne jednu ustaničku četu iznad sela i njihovih gubitaka od više vojnika i oficira, 6. juna 1942. godine je nemačka vojska uz pomoć grgurevačkih Nemaca streljala oko 260 uglavnom muškaraca Srba i nekoliko žena. To je bila najveća katastrofa u više vekova istorije Grgurevaca. Pored njih u borbama širom bivše Jugoslavije poginulo je još oko 140 grgurevačkih Srba...’’ (Vikipedija)


    Spomenik se nalazi na ulazu u Grgurevce iz Šuljma.




    ''Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора на Орашју у Гргуревцима налази се на крају села, на месту где је окупатор 6. јуна 1942. године стрељао 343 мештана у знак одмазде. Споменик је подигао Савез бораца НОР на десетогодишњицу овог страдања.

    Споменик припада типу јавних споменика и обележја НОБ-а. На четвртастом постаменту од тесаног камена обложеном мермерним плочама, налази се бронзана фигура борца, израђена у радионици “Пластика” у Београду. Аутор споменика није познат.

    На постољу од тесаног камена постављена је мермерна плоча са уклесаним стиховима Бранка Радичевића:


    Угледо се један на другога
    Попадао један до другога
    Та рад ове красне домовине
    Не жалио нико да погине


    На десној страни споменика постављена је плоча са именима мештана, стрељаних 6. јуна 1942. године, а са леве стране је плоча са именима палих бораца и жртава фашистичког терора, погинулих током рата...'' (Завод за заштиту поменика културе С. Митровица)












    U centru sela su dve biste.


    Levo je Marko Peričin - Kamenjar, a desno Bernas Karl.


    Izmedju Grgurevaca i Manđelosa, bliže Manđelosu, na poljoprivrednom dobru 'Pinki' je bista čoveka po kome je ono dobilo ime: Boško Palkovljević - Pinki.

    Poruku je izmenio nenad.bds, 12.08.2011 u 18:21

  11. #71

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Citat nenad.bds kaže: Pogledaj poruku
    SPOMENICI U GRGUREVCIMA


    Spomenik se nalazi na ulazu u Grgurevce iz Šuljma.


    Samo sam izdvojio ovaj deo posta.
    Poznato mi je selo . jer sam cesto kao klinac odlazio u njega biciklom s obzirom da je od Suljma udaljeno 2-3 km......A u Suljmu sam provodio letnje raspuste .
    Odavno nisam bio u Grgurevcima i lepo je videti ove slike .....
    Poruku je izmenio nenad.bds, 02.05.2011 u 16:59 Razlog: Brisani greškom zaostali delovi koda
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  12. #72

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Tvrđava i Novi Sad - tri obeležja I svetskog rata



    Levo od kapije kroz koju se prolazi na plato Donje tvrđave je obeležje koje se obično previdi.




    Na ovom mestu streljano je 9 ljudi iz Beške, Vojke i Sr. Karlovaca. Oni su bili privedeni kao taoci a streljani su kao odmazda nakon upada srpske vojske u Srem 1914.
    Medju njima bila je akademska slikarka Danica Jovanovic i jedno svešteno lice.
    Sokolsko drustvo iz Petrovaradina podiglo je 1935. na mestu streljanja spomen ploču sa imenima streljanih.
    Posmrti ostaci streljanih preneti su 1922. u njihova mesta.


    U Novom Sadu, uz Uspensku i Almašku crkvu nalaze se spomen krstovi posvećeni poginulima i I svetskom ratu.


    Krst se nalazi severno od Uspenske crkve, izmedju crkve i službenog ulaza Srpskog narodnog pozorišta.




    U porti Almaške crkve blizu južnih vrata je krst.


    Na ovim krstovima uz crkve ispisani su prigodne reči u slavu i spomen poginulima. Imena nisu navedena.

  13. #73

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Шест Матичара



    Лево и десно од улаза у Матицу српску су бисте шест од низа заслужних за Матицу, како их колоквијално често зову 'Матичари'.


    Лево од улаз су бисте Јована Хаџића, Саве Текелије и Теодора Павловића.





    Јован Хаџић (десно је слика са новосадског Успенског гробља).

    ''Јован Хаџић (псеудоним Милош Светић; Сомбор, 8/19. септембар 1799 — Нови Сад, 4. мај 1869 ) је српски књижевник из XIX века, који је био један од противника Вукове језичке реформе. Био је оснивач и први председник Матице српске, дописни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва.
    Рођен је у Сомбору и потиче из најбогатијег слоја српског грађанства у Угарској. Основну школу завршава на српском језику и након тога уписује једногодишњу немачку школу у Сремским Карловцима. Гиманзију завршава са одличним успехом и тада почиње његово интересовање за правопис и поезију.

    У Пешти уписује филозофију, али након три године студирања он одустаје и започиње студије права. Још током студирања филозофије интересовао се за антику и старогрчки језик, а на правном факултету се истакао као један од најбољих студената римског права. Ова чињеница у многоме објашњава упливе изворног римског права у Србијански грађански законик. У то време Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић.

    ... Звање доктора свих права стиче 1826. године, а у Србију се враћа 1837. Као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота, учесник у политичким борбама и противник кнеза Милоша. Био је значајна личност и у културном животу: оснивач Матице српске, уредник Летописа и у почетку сарадник Вука Караџића. Међутим, средином 30-их долази у сукоб са њим око схаватања књижевног језика.

    Данас о раду Јована Хаџића проналазимо далеко више негативних него позитивних критика. Последица томе је можда неуспех у сукобу са Вуком Краџићем. .. '' (према Википедији)


    Сава Текелија

    ''Сава Поповић Текелија (Арад, 28. август 1761 – Пешта, 21. септембар 1842) је био први Србин доктор права, оснивач „Текелијанума“, председник Матице српске, добротвор, племић, трговац, правник, филантроп и ктитор.
    Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди.
    Јован Поповић Текелија... истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, цар Јосиф I је .., Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини и потомству даровао племићку титулу 1706. године.
    Сава Текелија је у Араду ишао у српску основну школу, гимназију је учио у Будиму, права студирао у Пешти, дипломирао 1785. године, и већ следеће године (1786) докторирао и постао први Doctor juris „не само от Србаља него и от Маџара“ који нису били професори универзитета.

    Каријеру је почео у државној управи 1790... а временом постао секретар Угарске дворске канцеларије. Пошто није видео могућност даљег успона и утицаја на државне послове, 1798. подноси оставку на државну службу и 1802. напушта политички живот. Повлачи се у Арад, на своја имања. Тада је почео да се у већој мери интересује за судбину свога народа. За његову судбину се посебно заинтересовао када је у Србији букнуо устанак против турске власти 1804. године. Свестан свога богатства, образовања и угледа у високом друштву, Текелија је себе желео да види на челу ослобођене српске државе, а није му била туђа ни идеја о стварању југословенске заједнице, нити мисао да буде први човек уједињених Јужних Словена.

    Као присталица Доситеја Обрадовића са којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте новца за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу.
    У дубокој старости од 77 година изабран је за доживотног председника Матице српске. Све своје снаге усмерио је у корист Матице и за општенародно добро. То потврђује чињеница да је смогао снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Поклонио је своју личну библиотеку Матици српској, тако да је Библиотека Матице српске постала једна од најстаријих и најзначајнијих библиотека код Срба.

    У позним годинама, Сава Текелија набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига, и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Пред сам крај живота, целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти, Текелија завештава Матици српској.'' (према Википедији)


    Теодор Павловић (на десној слици је биста у центру Новог Милошева).

    ''Теодор Павловић (14. фебруар 1804 — 12. август 1854) је био први секретар Матице српске у Пешти.

    ...Основао је српски политички лист „Сербски народни лист“ чији је први број изашао 1. јула 1835. године у Будиму. .. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду између 1832-1841. Секретар Матице српске постао је у фебруару 1837. године. Његовим посредовањем Матици српској приступили су Сава Текелија, Јован Нако, барон Федор Николић од Рудне, Петар Чарнојевић, владика Платон Атанацковић, кнез Михаило Обреновић, митрополит Стефан Станковић, епископ Евгеније Јовановић, Алекса Симић итд. ''(према Википедији)


    Друга биста Теодора Павловића у Новом Милошеву је поред гроба уз цркву.


    Десно од узлаза су бисте Платона Атанацковића, Тихомира Остојића и Васе Стајића.


    Платон Атанацковић

    ''Платон Атанацковић, (10. јула 1788, Сомбор — 21. априла 1867, Нови Сад), епископ будимски (1839-1851) и бачки (1851-1867), писац, политички радник и велики добротвор српске просвете.

    Његово световно име било је Павле. Гимназију и богословију завршио је у Карловцима, затим је положио учитељски испит, оженио се, запопио и постао учитељ у Сомбору 1809. Ускоро се истакао као добар педагог и постао први професор прве српске препарандије у Сентандреји код Будима (1812 до 1815). На том положају остао је пуних седамнаест година и када је препарандија премјештена у Сомбор (1815—1829). Уз то је био и парох сомборски. Када је 1824 остао удовац, наумио је да се закалуђери. Представници цркве замерали су му, што је раније писао против монаштва и морао је дуже времена да проведе као испосник у манастиру Крушедолу, где се и закалуђерио 1829. Послије тога убрзо је постао игуман и архимандрит, прво у Шишатовцу, а касније у Бездину. 1839. постављен је за будимског епископа. За вријеме српског устанка против Мађара 1848. дошао је у врло незгодан положај.

    Раније већ понуђено му место начелника за православну цркву у мађарском Министарству Просвете успио је да одбије на згодан начин, али је бива приморан да се прими управе над цијелом српском црквом под угарском влашћу, када је патријарх Рајачић, као духовни вођ побуњених Срба, проглашен издајником. Та околност, уз премештај Атанацковића у бачку епархиу силом државне власти, била је повод каснијег дуготрајног сукоба с патријархом, иако се Атанацковић међутим придружио српској војсци код Сомбора и с њом прешао у Срем. Тај спор подастакао је Атанацковића да напише своју апологију и штампа је у Бечу 1850, под насловом Аналитика.

    Велико родољубље Атанацковића огледа се у његовим даровима српским просветним институцијама. ..

    Атанацковић је знатне заслуге стекао и за Матицу српску, чији је председник био од њена преноса у Нови Сад па до своје смрти. '' (према Википедији)


    Тихомир Остојић

    ''Тихомир Остојић (5. јули 1865, Семиклуш (Остојићево), Банат, - 18. октобар 1921, Беч, Аустрија) је био српски историчар, историчар књижевности и културни радник.

    Школовао се у Остојићеву и Новом Саду. Био је стипендиста Текелијиног фонда што му је омогућило да сда студира словенску филологију у Пешти и у Бечу код чувеног слависте Ватрослава Јагића. Докторирао је 1907. са дисертацијом о Доситеју Обрадовићу. Од 1899. до 1910. радио је као професор у новосадској гимназији. Године 1911. постао је секретар Матице српске, уређивао је између 1912. и 1914. Летопис МС али је онда, под оптужбом да је у часопису ширио српску пропаганду интерниран у Бају и Столни Београд (Секешфехервар). Из прогонства се вратио 1917. године. Изабран је 1920. за професора југословенске књижевности и првог декана Филозофског факултета у Скопљу. Један је од покретача и први председник Скопског научног друштва основаног 1921. године. Постао је дописни члан Српске краљевске академије 1910. године.

    ... У Књижевно одељење Матице српске ушао је 1898. заједно са Јованом Радонићем и Станојем Станојевићем. Они су уз помоћ групе реформиста окупљених око часописа Покрет (1899—1912) радили на реформи Матице српске. Остојић је као представник ове струје дошао на место секретара МС 1911. и у кратком периоду до избијања Првог светског рата успео је да стабилизује Матицу српку, поново покрене Летопис који је обогаћен актуелним национално-политичким и културним садржајам и око кога су се окупљали најбољи, ондашњи, српски писци из различитих области. '' (Према тексту на сајту Историјска библиотека)


    Васа Стајић (десно је биста у центру Мокрина).

    ''Васа Стајић (Мокрин, 10. фебруар 1878—Нови Сад 11. мај 1947) је био српски филозоф и писац.
    Гимназију учио у Великој Кикинди, Сремским Карловцима и Сењу. Као ученик био је због социјалистичке агитације искључен и карловачке гимназије.
    Студирао је права, а потом филозофију у Будимпешти, Паризу и Лајпцигу, а дипломирао је 1902. у Будимпешти. Пропагирао је социјалистичке идеје и предводио је Реформистички српски национални покрет младе војвођанске интелигенције.

    Издавао је часопис „Нови Србин“ и „Просвета“. Због својих идеја био је често прогањан и осуђиван. Био је једно време секретар Матице српске и уредник „Летописа“ (1921. и 1936). Написао је преко 20 књига од којих су му најпознатије „Новосадске биографије“ у шест томова, „Великокикиндски дистрикт“ и друге. Посебно се истакао студијама о Светозару Милетићу и Јовану Јовановићу Змају. Написао је преко 100 научно-стручних расправа. После Другог светског рата изабран је за доживотног председника Матице српске.'' (према Википедији)




    Марија Трандафил (биста се налауи на врху улазног степеништа).

    ''Марија Трандафил (25. децембар 1816. — 14. октобар 1883.) је била позната српска добротворка, која се понекад назива „највећом српском добротворком”. Одликована је орденом Црвеног крста.[2] Између осталог, подигла је зграду за сиротиште у којој се данас налази седиште Матице српске (од 1927.)

    Марија Поповић је рођена у Новом Саду, 1816. године, угледној ћурчијској породици Поповић, која је била грчког порекла. Не зна се много о њеном школовању, постоје подаци да је била писмена и да је читала немачку литературу. Удала се за Јована Трандафила, грчког трговца крзнима из Ердеља (Трансилванија), који овом женидбом добија право за насељавање у Нови Сад и статус слободног грађанина вароши. .. Након смрти Јована Трандафила, Марија се враћа у своју родну кућу �Код иконе� где и умире 1883. године. Тела Трандафилових покопана су у крипти Николајевске цркве у Новом Саду. Сву своју имовину Марија је завештала Српској православној цркви и Матици српској.
    Зарађени новац Марија и Јован Трандафил улагали су пре свега у куповину кућа и у добротворне сврхе. Од 476 јутара земље формирали су фонд за школовање сиромашне, даровите деце. Један део имовине поклонили су болницама у Новом Саду, Сомбору и Осијеку, а обновили су и Николајевску цркву у Новом Саду, иконостас Успенске цркве, као и јерменско-католичку цркву. Мермерни крст који се данас налази у Саборној цркви у Новом саду, направљен је по налог у Марије Трандафил. За време Првог српско-турског рата (1876.) била је председница одбора за прикупљање помоћи рањеницима. Основала је Завод за српску православну сирочад, под управом Матице српске, а финансирала је и подизање здања Завода. Зграда је завршена 1912. године...'' а Матица српска се данас налази у њој. (према Википедији)
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 12:54

  14. #74

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    Citat nenad.bds kaže: Pogledaj poruku
    SPOMENIK U ŽABLJU


    Žabaljski spomenik je čest motiv na slikama Vojvodine. Pored puta Novi Sad - Zrenjanin je i uočljiv je.


    SPOMENICI ŽRTVAMA RACIJE
    januara 1942. u Južnoj Bačkoj
    (2a)


    Kada sam predstavljao spomenike žrtvama racije nisam za ovaj spomenik znao već sam držao da je onaj sa visokim figurama ljudi jedini koji potseća na stradanje Žabaljčana u raciji. Posle krađe bronzanih delova spomenika (uz 'pomoć' medija koji su tako izveštavali da se sticao utisak da je ukraden Soldatovićev spomenik čija je slika u nekoliko slučajeva bila i data uz vest o krađi) bio sam zbunjen jer sam i posle tih vesti vido neoštećen spomenik pored magistralnog puta Novi sad - Zrenjanin. Oih dana sam se zaputio da nadjem i taj spomenik posvećen isključivo žrtvama racije u Žablju.


    ''U znak sećanja na žrtve racije urađen je spomenik u vidu cveta lokvanja na Crnoj ćupriji, rad likovnog umetnika Vladislava Rajčetića...''




    ��Spomenik na Crnoj Ćupriji
    Crna ćuprija je potes površine 472 ha, koji se nalazi 10 km od Žablja prema Tisi, na putu od Novog Sada ka Zrenjaninu. Na ovom mestu je fašistički okupator januara 1942. izvršio masovno streljanje rodoljuba iz opštine Žabalj. U bezumnoj akciji Hortijevih sledbenika, koja je smišljeno i organizovano zahvatila jugoistočni deo Bačke uključujući i veća mesta kao što su Novi Sad, Čurug i Bečej, stradalo je nekoliko hiljada nedužnih ljudi. Crna ćuprija je nekada povezivala dve obale reke Jegričke, ali je regulacijom kanala Dunav - Tisa - Dunav, izgubila svoju funkciju. Mesto je obeleženo spomenikom.�� (Sajt Opštine Žabalj)

    Umesto pokradenih bronzanih ploča sa imenima sada sa postavljene kamene. Ukradeni bronzani lokvanj nije za sada nadomešten.










    Spomenici na Crnoj ćupriji su na listi spomenika kulture Srbije velikog značaja.

    ��Obnovljeni spomenik žrtvama racije u Žablju na Crnoj Ćupriji trebalo bi da bude postavljen ove godine rekao je za Radio Novi Sad predsednik opštine Žabalj Branko Stajić.
    On kaže da su nove spomen ploče sa imenima nastradalih postavljene krajem prošle godine, a umesto nekadašnjeg bronzanog spomenika koji je nedavno ukraden, a potom i pronađen, novi spomenik posvećen žiteljima Žablja koji su u raciji nastradali 1943. godine, biće od kamena. �� (RTV 11. jan. 2010.)






    Reka Jegrička (na ovom delu ribnjak) se pumpom prebacije u rečno korito koje posle 800 metara stiže u Tisu. Spomenik je u blizini bližeg električnog stuba.


    Crpna stanica koja prebacuje vodu iz Jegričke. Na slici je korito Jegričke ka Tisi. Spomenik je pedesetak metara desno od crpne stanice.

    Spomenik vajara Jovana Soldatovića pored magstralnog puta Novi Sad � Zrenjanin (slike tog spomenika su u ranijem postu) je sastavni deo kompleksa Crne ćuprije.

    U centru Žablja, na zgradi opštine slučajno sam otkrio ovu ploču.


    Post koji je citiran je ovde: http://www.vojvodinacafe.rs/forum/na...tml#post574765
    Poruku je izmenio nenad.bds, 29.05.2013 u 12:55

  15. #75

    Odgovor: Naša spomen-obeležja

    DVA POBEDNIKA


    ''Споменик 'Победник' на Калемегдану је откривен 07. октобра 1928. године, на десетогодишњицу пробоја Солунског фронта. Аутор је Иван Мештровић, који је бронзану фигуру споменика извајао још 1913. године, да послужи као завршни мотив монументалне фонтане коју је требало подићи на Теразијама.Услед ратова и неиспуњења обавеза , Мештровић је израдио само фигуру 'Победника', која је 1928.године употребљена као део споменика на Калемегдану. Споменик 'Победнику' се састоји од Мештровићеве фигуре нагог мушкарца, са голубом и мачем у руци, која се налази на озиданом каменом стубу, а овај, на каменом постољу. 'Победник' је замишљен као споменик слободе и персонификација победе над петовековним ропством под Турцима, али је употребљен и за тријумф победе оличен кроз пробој Солунског фронта током Првог светског рата. Данас овај споменик претставља један од симбола Београда и његову визуелну одредницу.'' (Споменичко наслеђе Србије)

    ''Godine 1912. Ivan Meštrović je projektovao monumentalnu fontanu koja je trebalo da se postavi na Terazijama, sa temom oslobođenje Srbije od Turaka. U centru bazena sa vodom zamislio je petostepeni stub, simbol petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao "Pobednik". Posle završetka Prvog svetskog rata odustalo se od izvođenja ovog projekta, pa je 1928. posle brojnih i žučnih rasprava oko toga da li naga muška skulptura treba biti u centru grada, "Pobednik" postavljen na Kalemegdanu, povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Često se koristi kao simbol Beograda.'' (Vikipedija)

    У Долини Ибра испред места Ушће кад се долази од Краљева, на веома погодном и сликовитом природном постољу је споменик српским војницима.




    На стени је, не тако давно, исписана белом бојом, читљива са Ибарске магистрале посвета:

    ИБАРСКИМ ЈУНАЦИМА
    ПАЛИМ ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ
    1912 - 1918


    Више је споменика са фигуром српског војника у сличном ставу. Онај у Краљеву је симбол града.

Strana 5 od 8 PrvaPrva ... 34567 ... PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •