ВРДНИЧКА ВИЛА
Милица Стојадиновић - Српкиња
Као место за споменик одабран је пропланак поред манастира у Врднику.
„Српска певачица Милица“, „песмотворка и списатељка српска“, како су је називали њени романтичарски савременици, рођена је у сремском селу Буковцу и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио o тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био joj je више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић joj je посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: Јохан Габриел Сајдл посветио joj једну ласкаву пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом Франклом била је у великој преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица Божана Њемцова њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се o песникињи из Фрушке горе, људи су долазили да је виде.
Родна кућа у Буковцу код Новог Сада.
Рођена је 1828. (или 1830. према старијим подацима).
Милицина родна кућа је скоро наспрам степеништа које води у порту цркве у Буковцу.
Као даровито дете сеоског попа у Врднику објављивала је већ у својој тринаестој години. 1847 изишла је у Сербском народном листу њена прва песма. Она је била жарки родољуб („жарка родољубица“) и поздравила је пламен који је 1848. г. био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске. Она је певала „славенске липе“, сађене у Срему као „дрвеће слободе“ у Француској, Книћанина и његове добровољце са фесовима и са кубурлијама за појасом, војводу Стевана Шупљикца, за којега су се толике наде везивале, све јунаке трагичне и крваве Буне. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке горе стизале у Вуковар. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке горе могла видети бачка села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.
Портрет Милице Стојадиновић, рад Анастаса Јовановића из 1850-51. (Дагеротипија - претеча фотографије.)
…Своме пријатељу Франклу пише она o српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“. „Српкост“ и „љубав к роду“, то је главна, ако не и једина жица њене лире. Kao и сви који су певали у њено доба, она велича спомене старе славе и сјаја, Душана и његове походе и победе; она тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и плахога Милоша Обилића. Она велича ускарс народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића.
…Када је 1862. отпочело бомбардовање Београда, она је као на крилима долетела у Београд, и из вароши по којој су лежала мртва телеса и где је ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они'! Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам“.
…Она је јако, необично, за наше прилике и за наше жене, јединствено волела књижевност. Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота.
…Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим песничким дневником У Фрушкој гори, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854, и изданим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду. Дању заузета домаћим пословима, читањем или девојачким сањаријама, она је увече, у тишини, у својој мирисној соби девојачкој, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу, уносила своја писма Љубомиру П. Ненадовићу, Вуку Караџићу, преводе из Франкла или Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садањем васпитању младих девојака, цео један млад, свеж живот, сву своју осетљиву и књигама загрејану душу. Тај живот младе песникиње има поезије, поред свега прозаичнога оквира у коме се креће. Она је кћи сеоскога попа, сама живи сеоским животом и хвали се својом „селском простотом“. Она шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Она се добро осећа у тој сеоској атмосфери, у мирису планинскога ветра и босиљка из мале баште...
…Она хоће да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли свој матерњи језик, своју прадедовску веру, природан живот, благе нарави. Она се поноси тиме што у кући ради као и обична сеоска девојка која књигу није у руци имала. „Мало прије, вели она, да је дошао тко, би зачуђено погледао кад ми мама рече: „Иди умеси једну питу за ручак“. „Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока“.
Она сматра за велику несрећу народну што „учена и отмена класа" упада у „ништедржање“ вере и цркве и што се за мерило образовања почиње узимати неверовање. „Ја се срдим“, вели она, „на нашег великог песника Његоша, што је казао, да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, то нас бар искуство учи“.
…Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди. Савремена критика Милицу сматра предводницом плејаде уклетих српских песника. Њена лирика се сматра „основом српског сентиментализма“ и везом српског песништва са Европом тога доба. (Из Википедије - приређено према чланку Јована Скерлића)
Недавно се у јавности појавила идеја да се Миличине кости пренесу у Врдник.
О томе сам нашао неколико чланака, а овај је из 'Блица'из 2008.
''Vladimir Ris, rukovodilac Odeljenja za kulturno-umetničke manifestacije Zavoda za kulturu Vojvodine u Novom Sadu, kaže da u Vrdniku postoji spomenik Milici Stojadinović Srpkinji koji se nalazi u okviru manastira ali ipak nije na manastirskom imanju već neposredno uz njega.
- U procesu privatizacije to će pripasti nekome. Namera je da se taj spomenik premesti u portu manastira i tako trajno zaštiti i sačuva. Mislim da ideja o premeštanju njenih posmrtnih ostataka ne živi u Novom Sadu i da to nije put kojim treba ići. Mi slavimo, pamtimo i čuvamo njeno ime i delo kroz manifestaciju „Milici u pohode” i već 12 godina dodeljujemo književnu nagradu „Milica Stojadinović Srpkinja” za književno delo izdato na srpskom jeziku između dva susreta - ističe Ris.
Манастир сликан са гробља. Стрелица показује на споменик.
Milica Stojadinović Srpkinja umrla je 1878. godine na pločniku ispred podruma u kojem je živela u Savamali. Sahranjena je o trošku Beograda, kod crkve Svetog Marka. Posle 27 godina njeni posmrtni ostaci preneti su u Požarevac, gde je u to vreme živeo i službovao kao profesor njen brat Ljubomir, a 1905. sahranjeni u porodičnoj grobnici Stojadinovića. Miličinim pesmama i njenoj lepoti divili su se mnogi i nazivali je Vrdničkom vilom, a Petar II Petrović Njegošje posle susreta sa njom u Trstu i Beču zapisao je: „Ja pojeta i ona pojeta. Da nijesam kaluđer, eto knjeginje Crnoj Gori”
Kosti su joj kasnije, 1905. godine prenešene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča.
Као што се и у тексту о Милици каже, отац јој је био свештеник у Врднику, где је, поред сеоске цркве и сахрањен. Текст на плочи поред јужних врата није баш уобичајен, па ме то наводи да и плочи посветим пажњу.
Текст почиње:
''Био сам свештеник био сам отац
Ал' сад ми дошао конац.
Свештеник више нег тријест лета
Црква и стадо са мном процвета...''
Делује ми као да је епитаф у стиховима саставио за живота сам прота Васа. Плочу су поставили унука и праунук, али годину постављања не знам. Но, још је необично што се и прота и жена му наводе као родитељи, тада несумњиво славне им ћерке.
''Овде почивају родитељи МИЛИЦЕ Српкиње
Прота Васа Стојадиновић + 1864
И супруга Јелисавета''
Citat
