Било би добро да одмах на почетку овог текста нагласимо разлику између поремећаја и болести, наиме: „Поремећај представља негативан процес, док болест представља негативно стање, при чему поремећај не мора да прерасте у болест, под условом да се на време примети и исцели“.
Већ раније смо напоменули да Его није јединствен, већ се састоји из три дела: Мисаоног, Емоционалног и Животног Ега, који током свог развоја успостављају међусобне везе, постају међузависни, те ће се услед тога поремећај код једног, одразити и на остала два Ега.
Основну активност сваког Ега чини потрага за моћи – која се налази свуда око њега, јер је сви људи поседују, и моћ се присваја путем борбе која је стална, сурова и болна, јер се нико не одриче сопствене моћи добровољно. Увећање Личне Моћи Ега доводи до његове деформације што временом поприма одређени психолошки став који постаје заједнички једном броју људи, тај став има своју филозофију и испољава се у неколико фаза, те стога опис који следи нема за намеру да пружи потпуно објашњење тих фаза, већ пре да прикаже њихов природан след.
ПРВА ФАЗА: АРИСТОКРАТИЗАМ
Ово је прва фаза поремећаја Ега и она најчешће није везана за аристократију у генеалошком смислу, већ се особа сама по себи осећа припадником вишег друштвеног слоја у односу на (најчешће) остале припаднике своје нације. Овај осећај може имати подлогу на основу које особа гради осећај припадности аристоктратији – факултетско образовање, посебне таленте, бављење одређеном врстом музике... али и не мора, и у оба случаја њен интелектуални ниво може варирати од високог, преко просечног, до испод просечног интелектуалног нивоа.
ДРУГА ФАЗА: РАСИЗАМ
Следећу фазу чини расизам и она представља природан наставак аристократске фазе. Аристократе (нећемо користити наводнике, јер је иронија очигледна) се увек осећају незадовољним и оштећеним јер им се чини да им „нижи слојеви друштва“ отимају оно, што им по природном праву припада – висок друштвени положај, праћен привилегијама, богатством и монденским животом. Недостатак неких или свих набројаних елемената код њих аутоматски производи незадовољство, мржњу и бес, које испољавају расизмом.
Расизам увек у себи садржи јак осећај презира и мржње према „нижим расама“ које својим постојањем „прљају“ њихов уредан и чист свет. Као што сте сигурно већ и приметили, расизам не изражава своју мржњу само према другим расама, већ према свим „нижим слојевима друштва“, укључујући ту и припаднике сопствене нације.
ТРЕЋА ФАЗА: ТОТАЛИТАРИЗАМ - НАЦИЗАМ И КОМУНИЗАМ
Када говоримо о тоталитаризму прво што ће нам пасти на памет јесу нацизам и комунизам као два потпуно супротна погледа на свет, што је свакaкo само привид, јер суштински гледано и нацизам и комунизам представљају тоталитарни облик владавине друштвом, у коме не постоји слобода мишљења (или у најбољем случају постоји симулација слободе мишљења), при чему су грађани контролисани од стране државе и сведени на ниво полуробова.
И нацизам, и комунизам представљају идејни производ Римокатоличке цркве, с тим што нацизам више одговара менталитету западњака, док је комунизам прилагођен менталитету источних народа и то из одређеног разлога.
НАЦИЗАМ
Када говоримо о нацизму морамо пре свега дати кратко појашњење – наиме, погрешно је сматрати да је нацизам настао са појавом Хитлера, те да је и заувек нестао са њим, јер су Хитлер, кукасти крстови и милиони живота уништених током тог лудила, представљали само кратку епизоду нацизма. Иако је његову тачну дефиницију тешко дати, могли бисмо рећи да нацизам представља: „Јаку жељу за успостављањем Апсолутне Моћи над својом, али и над свим осталим нацијама света, вођену расизмом, дубоком мржњом и злом усмереним ка одређеној раси, нацији или друштвеној групи, са јасно израженом намером да се она уништи“.
Већ смо рекли да се нацизам јавља пре свега у западним друштвима и после Другог Светског рата, из Немачке је пресељен у Сједињене Америчке Државе. С обзиром да ни Сједињене Државе нису одувек биле нацистичке, очигледно је да је ово пресељење унапред планирано, о чему смо детаљније говорили у тексту „Нови Светски Поредак – у име Бога“.
Једна од особина нацизма јесте доминантна и свеприсутна држава која своје грађане сматра државним власништвом коме у сваком тренутку – између осталог, могу забранити слободу кретања и комуницирања са грађанима других држава – познат је случај светског шаховског велемајстора Бобија Фишера, који је годинама прогањан по свету и најзад убијен од стране своје државе, само зато јер није могао прихватити да му држава одређује с ким ће да се дружи и игра шах.
Уколико у нацистичком друштву нека особа повреди или убије животињу, биће сматрана злочинцем и осуђена на новчану или затворску казну, док уколико та иста особа убије – рецимо бомбардовањем, неколико стотина или неколико стотина хиљада цивила, жена и деце који припадају слободним нацијама, нико јој неће ни приговорити због тога, сматрајући да су у питању припадници нижих раса људи који само троше храну и заузимају територију и природна богатства, која би требала да припадају вишим расама.
Ово су само два од више десетина примера који јасно илуструју да je садашње друштвено уређење у Сједињеним Државама - али и осталим чланицама Коалиције, само симулација демократије, те да се слобода мишљења и људска права у тим или од стране тих држава, стално и безобзирно крше, на шта чланице слободних држава намерно затварају очи, плашећи се да би инсистирањем на поштовању слобода и људских права могли на себе навући бес и освету Коалиције.
КОМУНИЗАМ
Током 60-их година прошлог века, урађена је серија експеримената у којима је одмах по рођењу издвојена група од 12 белих зечева, чије је понашање праћено следећих неколико месеци. Током посматраног периода зечеви су се нормално развијали и играли, а да притом код њих није примећена јаче изражена агресивност. Затим су научници на пар сати издвојили једног од њих, офарбали му крзно нешкодљивом ружичастом бојом и вратили га код својих другара. Зечеви из његове групе су га у први мах избегавали, затим су почели да га нападају, да би га већ после дан-два и убили.
Техника „Офарабај зеца у ружичасто, па га убиј“, није од јуче: дуго времена је од стране Ватикана кориштена против Јевреја, док је почетком прошлог века искориштена како би се покорила и уништила Русија. Напасти и уништити једну суверену нацију без ваљаног политичког разлога увек са собом носи доста опасности – између осталих и историјску стигму. Зато је Русија преко језуитских и рабинских свештеника и агената претходно офарбана у црвено, а затим је над њом извршен геноцид.
Уколико некоме поменете Стаљина, прва његова реакција биће „луди Рус“ или „луди Грузин“ и ретке су особе које су упознате са чињеницом да је Стаљин био грузински католик који је у Тбилисију седам година похађао "Православну Богословију", иза које се у ствари крила језуитска богословија. Ово је било условљено тиме, што је на захтев верника и свештенства Руске Православне Цркве цар Александар I званично забранио деловање Римокатоличке цркве у Русији, међутим, како су језуити имали јак утицај на њега, дозволио им је да отворе језуитску богословију у Тбилисију - под условом да носи назив "Православна Богословија".
На језуитској богословији Стаљин се школовао за свештеника и студије је завршио као најбољи од свих полазника који су је до тада похађали, те је као такав одређен за рад у њиховој обавештајној служби. Због тога је седам дана пре званичног проглашења за католичког свештеника „разочаран, прекинуо и напустио језуитско школовање“, што је уобичајен поступак за оне који прелазе на рад у обавештајну службу.
Годину дана касније, већ је организовао штрајкове и побуне против руске државе, па иако је више пута био хапшен и осуђиван на робију, на инсистирање језуита који су имали јак утицај код руског цара, убрзо би био ослобођен, док су његови руски саборци били стрељани. Да би гладна и грађанским ратом изморена Русија добила кредите од католичких, протестанских и јеврејских банкара са Волстрита, поставили су им услов да на чело нове совјетске државе буде постављен Стаљин, на шта је тадашње совјетско руководство тешка срца и пристало. Убрзо по његовом постављењу на чело Генералног секретара ЦК КПСС-а, Стаљин организује Лењиново убиство и почиње са геноцидима, током којих је широм Совјетског Савеза и у сибирским концентрационим логорима побио између 20-30 милиона припадника руске интелигенције, свештеника руске православне цркве и мањинских народа.
Овај мало подужи увод био је неопходан како бисмо схватили оновну разлику између нацизма и комунизма: наиме, деструктивност нацизма увек је усмерена ка другим нацијама, при чему се он труди да свој национализам што више ојача, док је деструктивност комунизма увек усмерена ка сопственој нацији, при чему се он труди да потпуно уништи њен национализам.
Нацизам не само да представља незваничну идеологију Римокатоличке цркве, већ је она створила и комунизам са циљем да он помогне нацизму тако, што ће у држави која је одређена да буде опљачкана уништити интелектуалну елиту и национализам своје нације и на тај начин спречити развој слободарске мисли, која би довела до стварања покрета отпора нацистичкој окупацији.
Наиме, утврђено је да се у сваком друштву спонтано издваја 5% припадника тог друштва, који чине његову елиту. Уколико неко побије (или ухапси) свих 5%, убрзо ће њихова места попунити следећих 5%, уколико и они буду убијени, изнова ће се из друштва издвојити нових 5% који ће представљати његову елиту. Међутим оно што је важно, јесте следеће: свака елита која дође после прве, дупло је лошија од претходне, што значи да већ у трећој постави имате „националну елиту“ која је по својим моралним, интелектуалним и стручним квалитетима далеко испод сваког просека, што нацистима који спроводе окупацију и пљачку те нације, омогућава несметан рад.
Вероватно сте приметили да у тоталитарној фази – и нацистичкој, и комунистичкој, као ватикански агенти значајну улогу имају рабини и њихови подређени, што даје посебно горак окус читавој причи. Наиме, уместо да због геноцида који је над њима вршен током векова постану савест човечанства и поведу га хуманијим и праведнијим путем у будућност, они су с нескривеним задовољством прихватили нацизам, геноцид, окупацију и пљачку као друштвено уређење наше планете.
ДЕМОКРАТИЈА
Многи ће се вероватно упитати где је у читавој причи место демократији. Па нема га, јер је демократија само шарена лажа иза које се крију и нацизам, и комунизам – како где.
АРИСТОКРАТИЗАМ, РАСИЗАМ И ТОТАЛИТАРИЗАМ У СРБИЈИ
Све ово о чему смо досад говорили има свој израз и у српском друштву – наиме читава српска аристократија (која броји 480.000 припадника) представља другу и трећу генерацију српских сељака, који се због тога стиде и презиру себе, па зато мрзе и све остале Србе. Уосталом због тога су у последњих 70-ак - а нарочито задњих 20 година, активно подржавали геноцид над сопственим народом (због чега су финансијски богато награђени од стране Језуитско-Рабинске Коалиције), што представља јединствен случај у историји цивилизације.
Иако на свесном нивоу не схватају мотиве својих поступака, они су и више него јасни – уколико би геноцид над Србима био 100% успешан, онда би се они напокон ослободили терета свог порекла и могли несметано да се претопе у неку другу нацију, која по свом цивилизацијском развоју у потпуности одговара њиховом високом аристократском нивоу.
˜с†е™еšе Т€аƒма
Citat
