Kako zamisljate trenutak u kom ce vas vas voljeni zaprositi, tj. kako ce te vi momci jednog dana zaprositi svoje voljene? Da li to mora da bude romanticno, na nekom posebnom mestu ili ne? Za one koji su vec u braku, kako je izgledao taj trenutak prosidbe?
Jednostavno smo došli do spoznaje da treba da se venčamo nakon šestogodišnjeg uigravanja.
Nikakve prosidbe nije bilo niti sam bio spreman da iščekujem ikakav zvanični odgovor na bespredmetno pitanje.
Osetim kada je pravo vreme za tako nešto i ne očekujem suprotstavljanja i diskutovanja po tom pitanju.
A dogodilo se otprilike ovako.
Devojka završila školovanje i odmah se zaposlila. Isto leto odemo na more i tamo zaključimo da treba rešiti papirologiju i stupiti u brak.
Po povratku sa letovanja, tast , kome je bilo krajnje neprijatno zbog sveta to što mu ćerka ide sa momkom na letovanje jedan na jedan, kaže ,, moramo da vidimo šta da radimo, ovo ovako nema više smisla,,.
To je rekao u prisustvu mojih roditelja prilikom posete mladinoj kući.
Ja, kako ne volim da mi stariji komanduju, naizust izrecitujem kad će biti veridba i venčanje jer smo nas dvoje već pogledali kalendar i odabrali vikend kad svi mogu da voze, tada je važio par nepar zbog nestašice benzina 1979-te.
Matorci se samo pogledaše i ostadoše bez aduta da mi oponiraju.
Malo je tast pokušao da izigrava odgovorno lice, ali sam mu odmah skrenuo pažnju da naše venčanje planiramo nas dvoje, a matorci samo treba da keširaju.
Išao sam na probe venčanice kod šnajderke i nisam bio sujeveran povodom toga.
Nastavak bajke će valjda glasiti: ,, živeli su dugo i srećno ,,.
O tome uopšte ne razmišljam!
Što se mene tiče, samo neka se mi lepo slažemo
i neka naša veza bude što više harmonična,
a što manje ispunjena nesporazumima...
i ne moramo nikada da potpisujemo papir!
Ne maštam o svetlosti sveća,
o prstenju skrivenom u krunicama ruža,
ne treba da kleči i pravi pozorište od toga...
Treba da uvažava moje mišljenje i stavove
i pokuša da živi sa mnom - teškom kao crna zemlja...
Jedino me brine ova državna globa od nekih 50.000 din kada ti se rodi dete a vi niste venčani...
eto ga odličan razlog da jedne subote skoknemo do matičara
"Frankly my dear, I don't give a damn!"
Možda sam samo glupi idealista koji veruje u ljubav na poslednji pogled. Dakle, "da" će biti samo onda kada budem u njegovim očima videla, u njegovim delima prepoznala veru da sam mu ja ljubav na bukvalno poslednji pogled i nadu da je on meni isto, i da sam baš ja ta sa kojom je želi da deli od tog trenutka do momenta smrti sve. A uvažavanje, poštovanje, poverenje, tolerancija, davanje, uzimanje, pa to se podrazumeva.
Poruku je izmenio Mish, 15.10.2006 u 00:51
... Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio... I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad....
Kad dodje do tog dana, jel', volela bi da bude spontan, ne ocekujem nista spektakularno, jedino sto ocekujem je da to uradi u nekoj opustenoj varijanti, a opet da trenutak pamtim ceo zivot, ako to uspe, meni je dosta!crvena dama kaže:
I naravno da bude osoba kojoj cu reci DA bez razmisljanja!
"toliko puteva.. koji izabrati, gde poci, koga povesti..???"
pa ako budem smatrala da je on "onaj pravi" zaprositju ja njega....
verovatno tje sve lichiti na zafrkanciju, ali....
Moras prihvatiti poraze i pobede,
moras se navitji na tugu i sretju,
moras da volis i da te vole,
moras biti deo stvarnosti,
ipak,
nikada ne napustaj svoje snove!
Odgovor: Udaj se za mene
Nekako spontano..
Mili i ja smo znali da smo "suđeni"
(ma ja sam znala, da je on g-din ''taj'')
od samog početka...
Živeli smo kraće vreme zajedno,
a onda i rešili da se "potpišemo" ,
možda više zbog papirologije , nego zbog samo "čina"..
Venčanje u crkvi je bilo predivno
(ne znam da li je neka ''mlada'' plaklala više od mene)
Da ne skrećem sa teme ,
nikakvog konkretnog pitanja "hoćeš li se udati za mene?"
nije bilo, kao ni mog "padajućegunesvest": da!
Desili smo se jedno - drugom...
Ako vam deluje da je sve u redu, nešto vam je promaklo.
Vaš status
Citat
