Wislawa Szymborska (Vislava Šimborska)

[DrinChe]

RADOST PISANJA


Kuda trči ta napisana srna kroz napisanu šumu?
Ide li piti iz napisane vode,
koja će njenu njuškicu odraziti kao indigo?
Zašto diže glavu, čuje li nešto?
Osovljena na od istine pozajmljenim četirim nožicama
pod mojim prstima uhom striže.
Tišina - i ta reč šuška po papiru
i razgrće
zbog reči "šuma" nastalo granje.

Nad belim listom pritajila se za skok
slova, koja se mogu loše složiti,
rečenice što opkoljavaju,
pred kojima neće biti spasa.

Ima u kaplji tinte prilična zaliha
lovaca napeta pogleda
spremnih da se sjure strmim perom,
da opkole srnu, da nanišane.
Zaboravljaju da tu nema života.
Drugi, crno na belom, tu vladaju zakoni.
Treptaj oka tu će trajato toliko dugo koliko zaželim,
dopusti će da se deli na male večnosti
pune zadržanih u letu zrna.

Zauvek, ako zapovedim, tu se ništa neće dogoditi.
Bez moje volje čak ni list neće pasti
niti će vlat ugnuti pod točkom malog papka.

Postoji dakle takav svet
čiju nezavisnu kob ja određujem?
Vreme koje vežem lancima znakova?
Postojanje po mojoj zapovedi trajno?

Radost pisanja.
Mogućnost zaustavljanja.
Osveta smrtne ruke.



- Kraj i početak

[DrinChe]

POD ISTOM ZVEZDOM


Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.

Oprosti, sudbino, ako se možda varam.

Nek se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.

Nek mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.

Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.

Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.

Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.

Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.

Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.

Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.

Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.

Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,

I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,

Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,

Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.

Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.

Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.

Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.

Veličino, ukaži mi velikodušnost.

Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.

Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.

Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.

Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.

Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim

Jer samoj sebi stojim na putu.

Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči

A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

[SQUAW]

NIŠTA DVAPUT

Dvaput se ništa ne događa
niti će se dogoditi. Zbog toga
neuvežbani smo se rodili
i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici
najgluplji u školi sveta bili,
nijednu zimu ni leto
nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,
dve slične noći ne postoje,
ni dva ista poljupca,
ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje
neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da ruža
kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo,
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.

[SQUAW]

REHABILITACIJA

Koristim najstarije pravo mašte
i prvi put u životu prizivam mrtve,
zagledam njihova lica, osluškujem korake,
iako znam, onaj ko je umro, sasvim je umro.

Vreme je da vlastitu glavu u ruke uzmem
i kažem joj: Jadni Joriče, šta s tvojim neznanjem,
šta s tvojim slepim poverenjem, šta s tvojom nevinošću,
s tvojim biće nekako, uravnoteženošću duha
između neproverene i proverene istine?

Verovah da su izdajice, nedostojne imena,
kad se korov ruga njihovim neznanim humkama
i gavranovi ih oponašaju, a mećave im se podsmevaju
- jer to, Joriče, lažni svedoci behu.

Večnost mrtvih postoji
dok im se sećanjem uzvraća.
Nepouzdana valuta. Nema dana,
a da neko večnost svoju ne izgubi.

O večnosti danas više znam:
može se davati i uzimati.
Onaj ko je nazvan izdajicom � taj
zajedno sa imenom treba da umre.

Ta naša moć nad mrtvima
zahteva stabilne terazije
i da sud ne sudi noću,
i da sudija ne bude nag.

Zemlja kipti � a oni koji su zemlja,
ustaju grudvica po grudvica, šačica po šačica,
izlaze iz prećutanosti, vraćaju imenima,
sećanju naroda, vencima i aplauzima.

Gde je moja moć nad rečima?
Reči pale na dno suze,
reči, nepogodne za vaskrsavanje ljudi,
opis mrtav kao magnezijumom osvetljena slika.
Ne umem čak da se probudim na pola daha,
ja, Sizif osuđen na pakao poezije.

Idu k nama. I oštri poput dijamanata
- po izlozima spolja ulaštenim,
po prozorima toplih stančića,
po ružičastim naočarima, po staklenim
mozgovima, srcima � i tiho režu.

[SQUAW]

REČI

� La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? � upitala me je i odahnula s olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpouzdanija klima.
� O gospođo � hoću da joj odgovorim � pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne tvrdim da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadenti, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao porub u ledu. O, draga gospođo.
Tako hoću da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub.
� La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?
� Pas du tout? � odgovaram ledeno.

[SQUAW]

BEZ NASLOVA

Ostadoše tako usamljeni,
tako bez ijedne jedine reči,
i u takvoj neljubavi da je pravo čudo bilo -
poput groma iz vedra neba, pretvaranja u kamen.
Grčka mitologija u tiražu od dva miliona,
ali ni za njega ni za nju nema spasa.

Kada bi se makar neko pojavio na vratima,
bilo šta, makar za tren, pojavilo i iščezlo,
utešno, tužno, odasvud, niotkud,
koje izaziva smeh ili strah.

Ali ništa se neće dogoditi. Ništa, samo po sebi
neverovatno. Kao u građanskoj drami
to će do kraja biti korektan rastanak,
čak s rupom u nebu neproslavljen.

Na zidovima nepoljuljanog tla,
jedno zbog drugog tužni,
naspram ogledala stoje, gde
ničeg osim odraza zemnog nema.

Ničeg osim odraza dvoje ljudi.
Materija je budna.
Koliko je duga i široka, i visoka,
na zemlji i na nebu, i postrance
o urođenoj sudbini brine
- kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi
Univerzum mora srušiti.

NENADANI SUSRET

Veoma smo predusretljivi jedno prema drugom,
tvrdimo, da je lepo sresti se posle mnogo godina.

Naši tigrovi mleko piju.
Naši jastrebovi pešice idu.
Naše ajkule u vodi tonu.
Naši vuci pred otvorenim kavezom zevaju.

Naše zmije oslobodile se munja,
majmuni nadahnuća, paunovi perja.
Šišmiši iz naše kose odavno odleteli.

Zastajemo na pola rečenice
bespomoćno nasmejani.
Naši ljudi
ne umeju da razgovaraju.

[DrinChe]

MALI OGLASI


KOGOD zna gde su se dela
saosećanja (izmišljotine srca)
neka se javi! neka se javi!
Na sav glas nek o tome peva
i igra ko da je skrenuo s uma
veseleći se pod krhkom brezom
koja se i dalje sprema da zaplače.

UČIM da ćutim
na svim jezicima
metodom gledanja
u zvezdano nebo,
u donju čeljust sinantropa,
u skok zrikavca,
u nokte novorođenčeta.
u plankton,
u pahulju snega.

VRAĆAM ljubavi.
Pažnja! Šansa!
Na travi od lane
u suncu do guše
ležite dok vetar pleše
(onaj isti kolovođa
vaših vlasi još od lane).
Šifra: San.

POTREBNA osoba
za oplakivanje
staraca koji u prihvatilištima
umiru. Javite se
na oglas bez krštenica
i pismenih prijava.
Papiri će se cepati
bez potvrda.

ZA OBEĆANJA muža moga
koji vas zavede šarenilom
sveta, njegovom grajom,
pesmom s prozora, psom iza zida,
da nikada nećete biti sami
u tmini i u tišini i bez daha
- da odgovaram ne mogu.
Noć, udovica Dana.

[SQUAW]

NEKI VOLE POEZIJU

Neki -
ili ne svi.
Čak ne većina već manjina svih.
Ne računajući škole, gde se mora,
i same pesnike,
prema tome biće takvih dvojica na hiljadu.

Vole -
ali se takođe voli supa s makaronama,
vole se komplimenti i plava boja,
voli se stari šal,
voli se da se gradi na svoje,
voli se da se miluje pas.

Poeziju - samo šta je to poezija.
Samo šta je to poezija.
Ne jedan kolebljiv odgovor
na ovo pitanje već pade.
A ja ne znam i ne znam i držim se toga
kao davljenik za slamku.

[SQUAW]

BROJ PI

Broj Pi dostojan divljenja
tri koma jedan četiri jedan.
Svi njegovi dalji brojevi takođe su prosti,
pet devet dva nikad se ne završavaju.
šest pet četiri ne dopuštaju da budu obuhvaćeni pogledom,
osam devet izračunavanjem
sedam devet maštom,
čak ni dva tri osam šalom ili poređenjem
četiri šest sa bilo čim
dva šest četiri na svetu.
Najduža zemaljska zmija posle desetak metara se prekida.
Povorka brojeva, koji ulaze u broj Pi
ne zaustavlja se na ivici stranice,
kadra je da se vuče po stolu, kroz vazduh,
preko zida, lišća, ptičjeg gnezda, oblaka, pravo u nebo,
preko celokupne naduvenosti i bezdanosti neba.
O, kako je kratak gotovo mišji, rep komete!
O, kako je slabašan zrak zvezde, što se zakrivljuje u bilo kom prostoru!
A ovde dva tri petnaest trista devetnaest
moj broj telefona moj broj košulje
godina hiljadu devetsto sedamdeset treća šesti sprat
broj stanovnika šezdeset pet groša
obim bedara dva prsta šarada i šifra,
u kojoj, slavuju moj, leti i poj
i za očuvanje mira moli se,
zemlja i nebo proći će,
ali broj Pi, neće što se toga tiče, neće,
sa svojim još uvek pet
ne bilo kskvim osam,
ne poslednjim sedam,
prisiljavajući, ah, prisiljavajući tromu večnost
na trajanje.

[SQUAW]

ŽENSKI PORTRET

Mora da bude po izboru.
Da se menja, ali da se ništa ne promeni.
To je lako, nemoguće, vredno pokušaja.
Oči ima, ako treba, jednom plave, jednom sive,
crne, vesele, bezrazložno pune suza.
Spava s njim, kao prva na koju naleti, jedina na svetu.
Rađa mu četvoro dece, nijedno, jedno dete.
Naivna, ali najbolji savet daje.
Slaba, ali izdržljiva.
Nema glavu na vratu, ali imaće.
Čita Jaspersa i ženske listove.
Ne zna čemu služi taj zavrtanj, ali sagradiće most.
Mlada, obično mlada, još uvek mlada.
U rukama drži vrapčića slomljenog krila,
svoj novac za daleka i duga putovanja,
sataru za meso, oblog i čašicu rakije.
Kuda tako trči, zar nije umorna?
Ama nije, samo malo, mnogo, ništa ne smeta.
Ili ga voli, ili se uzjogunila.
Na dobro, na zlo i na milost božiju.

[SQUAW]

PRILOG STATISTICI

Od sto ljudi

koji znaju sve bolje
- pedeset dvoje;

nesigurnih u svaki korak
- gotovo svi ostali;

spremnih da pomognu,
ukoliko to dugo ne potraje
- čak četrdeset devetoro;

uvek dobrih,
jer ne mogu drugačije
- četvoro, a možda i petoro;

sklonih da se bez zavisti dive
- osamnaestoro;

dovedenih u zabludu
mladošću koja prolazi
- plus minus šezdesetoro,

sa kojima nema šale
- četrdeset i četvoro,

onih koji žive u neprestanom strahu
od nekog ili nečeg
- sedamdeset sedmoro;

sposobnih za sreću
- najviše dvadeset i nekoliko;

pojedinačno bezopasnih,
koji divljaju u gomili
- sigurno više od polovine;

okrutnih
kad ih primoravaju okolnosti
- bolje je ne znati
čak ni približno;

mudrih nakon štete
- neznatno više
nego mudrih pre štete;

onih što od života ne uzimaju ništa osim stvari
- tridesetoro,
iako bih volela da grešim;

pogrbljenih, obolelih
i bez baterijice u pomrčini
- osamdeset troje,
pre ili kasnije;

pravednih
- prilično, to jest celih trideset petoro,

ako je ta crta povezana
s naporom razumevanja
- troje,

dostojnih saučešća
- devedeset devetoro;

smrtnika
- sto posto.
Brojka, koja se, kao ni dosad, nija menjala.

[DrinChe]

NADGROBNICA

Tu leži starovremska ko zapeta neka
autorka tek pokoje pesme. San doveka
darivala joj zemlja, premda njenog trupa
ne beše ni u jednoj od književnih grupa.
Ali za bolje ne zna tihi grobni kutak
sem za lopuh, sovu i slik ovaj lakonski.
Putniče, uzmi sad svoj mozak elektronski
i nad sudbom Šimborske pomisli trenutak.





- "So", 1962.



BALADA

To je balada o ubijenoj
što najednom sa stolice usta.

Sročena u tišini i miru,
zapisana na belom papiru.

Kraj prozora sasvim nezastrtog,
uz lampu ta stvar se odigrala.

Svako je to mogao da vidi.

Kad se vrata naglo zalupiše
i ubica strča stepeništem,
ona usta baš ko i svi živi,
čudnim mukom iz sna probuđeni.

Ona usta, ona glavom kreće,
tvrda kao oko iz prstena,
svuda luta njena prazna zena.

Ne, ne lebdi ona u vazduhu,
već po starom patosu korača,
po dasci što škripi znanim zvukom.

Za ubicom tragove tolike
u peć baca. Pali do posletka
pertlu svaku, pali do ostatka
s dna fioke nekad drage slike.

Ona nije rukom udavljena.
Ona nije zrnom ustreljena.
Nevidljiva smrt je pokosila.

Može da da sve znake života,
da plače zbog svakakve sitnice,
čak da vrišti, strahom obuzeta,
kad ugleda miša.

Tako mnogo
ima jadnog i beskrajno smešnog
što se lako odglumiti može.

Ona usta ko što se ustaje.

Ona hoda kao što se hoda.

Čak i peva češljajući kosu
koja raste.



- "So", 1962.

[DrinChe]

PUTNIČKA ELEGIJA

Sve je moje, a ništa svojina,
ništa svojina za sećanje,
a moje - dok ga gledam.

Tek što se setim, već ne znaju
boginje koja je čija glava.

Iz grada Samokova samo kiša
i sem kiše ništa.

Pariz od Luvra pa do nokta
prevlači mrena.

Sa Sen-Martena - samo stepenice
što u netrag vode.

Ništa više nego most i p�
od Lenjingrada sveg u mostovima.

Sirota Upsala
s mrvom velike katedrale.

Nesrećni sofijski plesač,
telo bez lica.

Posebno mu lice bez očiju,
posebno mu oči bez zenica,
posebno zenice mačje.

Kavkaski orao jedri
nad rekonstrukcijom klanca,
sunca je zlato nečisto,
i lažno kamenje.

Sve je moje, a ništa svojina,
ništa svojina za sećanje,
a moje - dok ga gledam.

Predeli -
nebrojeni, neizmerni,
a posebni do najtanjeg vlakna,
zrnca peska, kapi vode.

Ni vlat neću sačuvati
u svoj njenoj vidljivosti.

Pozdrav s oproštajem
u istom pogledu.

Za obilje i nedostatak
isti pokret vrata.



- "So", 1962.

[DrinChe]

LOGOR GLADI KOD JASLA


Napiši to. Napiši. Običnim mastilom
na prostom papiru: ne dadoše im jesti,
svi pomreše od gladi. Svi. Koliko?
Velika je livada. Koliko je trave
došlo na jednoga? Piši: ne znam.
Istorija kostima uvek smanjuje broj.
Hiljadu jedan opet je hiljadu.
Taj jedan je kao da ga ne beše nikad:
plod izmišljen, kolevka prazna,
bukvar otvoren ni za koga,
vazduh što se smeje, viče i raste,
stepenice da se praznina u vrt sjuri,
ničije mesto u vrsti.

Na onoj smo livadi gde postade telo.
A ona ćuti kao potkupljeni svedok.
Osunčana. Zelena. Nedaleko šuma
za žvakanje drveta, za piće iz kore -
celodnevna porcija pejzaža,
dok se ne oslepi. Gore je ptica
što je preko usta letela senkom
hranljivih krila. Otvarale se vilice,
udarao zub o zub.
Noću je na nebu sijao srp
i žeo za snevani hleb.
Nadletale ruke sa čađavih ikona
držeći međ prstima ispijene čaše.
Na ražnju od bodljikave žice
Pevali zemlje punih usta. Lepu pesmu
o tom kako pogađa rat pravo u srce.
Napiši kakva je ovde tišina.
Da.



- "So", 1962.

[DrinChe]

ŠALJIVI KOMAD

Prvo pro'će naša ljubav,
potom sto i dvesta leta,
pa ćemo se sresti opet:

komičar i komičarka,
miljenici gledališta,
odigraše nas na sceni.

Mala farsa s kupletima,
malo plesa, mnogo smeha,
dobra slika običaja
i aplauz.

Bićeš smešan zasigurno
na toj bini, ljubomoran,
s tom kravatom.

Moja glava vrtoglava,
moje srce, moja kruna,
glupo srce koje puca,
glupa kruna koja spada.

Mi ćemo se tad sretati,
rastajati, smeh u sali,
sedam reka, sedam gora
među sobom raspravljati.

I ko da je malo bilo
stvarnih patnji i poraza
- rečju ćemo se dotući.

A na kraju poklon jedan -
farsa biće okončana.
Publika će tad u krevet
baš do suza nasmejana.

Oni će da žive srećno,
ljubav će da pripitome,
tigar ješće im iz ruke.

A mi večno ne znam kakvi,
u kapama s praporcima,
u brecanje im varvarski
udubljeni.



- "Dozivanje Jetija", 1957.