Istorija Srbije

[vlado]

Razlaz između despota i Mađara

2.deo
Vojvoda Stepan smatrao je, da se posle te pobede njegov položaj vidno izmenio na bolje i na više. Posle te pobede on se osetio kao moćniji i hteo je da to i obeleži. Vrativši se s tog bojnog pohoda on se proglasio hercegom od Sv. Save. Naziv hercega, koji je nekad nosio moćni Hrvoje, činio mu se odnekud veći od čina velikog vojvode, valjda zato što je bio neobičniji. Titulom "hercega od Sv. Save" Stepan je hteo da svoj novi čin veže za jedno veoma popularno ime narodnog kulta. Grob Sv. Save sa Mileševom nalazio se, doista, u njegovoj oblasti i bio je izuzetno štovan; tu se, kao što smo napred izložili, krunisao i Tvrtko I za kralja Bosne i Srbije. Ova titula imala je da stvori izvestan moralni prestiž njenom nosiocu. Stepan je, uz to, hteo da se njom istakne kao neka vrsta vladara i naročito kao samostalnija suverena ličnost. Tu titulu Stepan je uzeo negde oko 10. oktobra 1448. Naročit njegov poslanik beše opremljen u Dubrovnik, da to javi knezu i vladi. Dubrovačka gospoda rešila su 17. oktobra, da čestitaju vojvodi novi čin.

Zanimljivo je, da je Stepan, tražeći veze na više strana, došao u dodir i sa austrisko-nemačkim carem Fridrihom III. U jednoj povelji od 20. januara 1448. kaže se, da se vojvoda obratio caru s molbom, da mu taj potvrdi sve njegove po imenu pobrojane posade, kako je to ranije učinio Sigismund njegovom stricu Sandalju, a kralj Albreht njemu lično. Stepan se obratio caru kao tutoru maloletnog kralja Ladislava, a za svoju veću sigurnost. Učio je to preko kralja Tomaša, s kojim je tad još stajao dobro, i mađarski prijatelji kraljevi posvedočili su vojvodine navode i omogućili mu izdavanje diplome. Jedno vreme se verovalo, da je car Fridrih dao Stepanu i herceški naziv. U izvorima o tom nema traga, a u jesen 1448., pošto se Stepan zavadio s kraljem, to bi bilo i malo verovatno. Nenarodski oblik naziva herceg došao je nama ne iz nemačkog (Herzog), nego po mađarskom obliku. Stepanova oblast hvatala je u to vreme od bokokotorskog zaliva do Prače i od Cetine do Morače i Lima. Glavno mesto beše mu pitomi Blagaj na vrelu Bune u mostarskom Bišću. Po njemu je čitava njegova oblast dobila ime Hercegovine, koje ulazi u promet pedesetih godina XV veka.

Kralj Tomaš je to odvajanje primio teška srca, ali nije mogao da ga spreči. S mukom je držao oko sebe i ostalu gospodu. Da se pokaže revan katolik on je pridobijao za rimsku crkvu izvesnu vlastelu, ali mu se najuticajnija nije odazivala. Sama papska kurija znala je za to i papa Evgenije IV pisao je 1446. god., da je ugledni Petar Vojslavić, gospodar Donjih Krajeva, "jedini knez katolik u onim stranama". Ostali su manje-više ostajali u svojoj veri. Kad je u avgustu 1446. dao sinovima vojvode Ivaniša Dragišića grad Ključ sa oblašću kralj im je obrekao, da im se poklon i vera neće sve dotle poreći, dok im krivica ne bi bila ispitana "gospodinom didom i crkvom bosanskom i dobrimi Bošnjanimi". Kralj se orientisao prema Rimu iz čisto dinastičkih i političkih razloga, ali se nije mogao sasvim otvoreno suprotstavljati raspoloženju u narodu. Trudio se, ipak, da koliko može deluje u interesu katoličke crkve. I on i žena mu podizali su nove crkve, u Vranduku i Vrilama; davali su povlastice crkvama i manastirima; upotrebljavali za sve poverljive poslove sveštena lica. Hvarski biskup Toma, papin legat, bio mu je glavni savetodavac i saradnik. Izvesni franjevački redovnici osuđivali su i pored toga kralja, što ne pokazuje više energije prema inovercima. Kralj je s toga morao da objašnjava papi svoje držanje. On je uveren katolik, ali mora da računa sa osetljivošću naroda, u kom je broj nekatolika veliki. On radi postepeno i čeka svoju priliku, a dotle mora trpeti i primati i druge, da ih ne bi izazvao protiv sebe i ostao bez prestola. Biskup Toma potvrdio je kraljeve reči i papa je razumeo i izvinio Tomaša. Čak je 30. jula 1446. preporučivao mađarskom dvoru da mu se nađe na pomoći. Neuspehu katolika doprineli su i ovo vreme i razdori među samim franjevcima, koji su poticali iz materialnih motiva; a uz to i neuspesi Mađara. Ivaniš Pavlović, koji se bio opredelio za Rim, napustio je uskoro tu orientaciju. Kod mnogih lica u Bosni vera nije bila stvar istinskog opredeljenja ili čvrste tradicije, nego firma koja se menjala prema političkim prilikama i potrebama. Iako je papa želeo i trudio se, da katoličkoj revnosti dade više autoriteta ma i upotrebom sile uspeh je postepeno, s novim razvojem prilika, bivao sve manji. Naivno je bilo čak s njegove strane, kad je 1. februara 1448. zatražio od Tome, da pokuša ponovo sreću kod vojvode Stepana i Ivaniša Pavlovića, pa ako ne uspe da ih anatemiše, a njihove zemlje ustupi pristalicama katoličke crkve. Kako su se u Rimu malo znale prave prilike u zemlji i kako su ovakve poruke daleko od svake realnosti!

Kralj Tomaš je 1448. god. pokušavao, da uhvati bliže veze sa kraljem Alfonzom, ali nije imao pravog uspeha. Obraćao se uzalud i despotu Đurđu. Posle se tužio, da su mu taj sporazum u dva maha sprečili dubrovački ljudi u Srbiji. Despotova vojska uzela je u jesen te godine ne samo Srebrenicu, nego je prodrla uz Drinu sve do Višegrada. Nenadnim prepadom početkom 1449. god. kralj je popravio položaj na toj strani i ponovo osvojio srebrenički rudnik.

Pored Mađara sve veću aktivnost pokazivali su na Balkanu naročito Mlečani, oboji izazvani turskom agresivnošću. Mlečani su jasno videli nemoć balkanskih država, da se odupru turskoj najezdi, pa su rešili da tu njihovu slabost iskoriste za svoje učvršćivanje na Primorju. Javljali su se kao hrišćanski prijatelji, željni da pomognu. Njihove usluge nisu bile velike, kao ni sredstva koja su ulagali. Oni nisu uopšte imali ni veće snage ni smelijeg zamaha. Radili su namalo, ali istrajno, i što bi ugrabili ma na koji način teško su ispuštali iz ruka. Pošto su dobili dalmatinsko primorje i ostrva, zatim Boku i zetsku i albansku obalu, hvatali su korena u Grčkoj. Izgledalo je jedno vreme kao da postoji izvesna podela rada između njih i Mađara. Dok su ovi razvijali svoju aktivnost u glavnom na dunavskoj liniji Mlečani su se hvatali Primorja i vrlo retko ulazili dublje u njegovu pozadinu.

U Primorju, kako smo videli, njihovo uvlačenje dovelo je do oštrih sukoba. Sa srpskim despotima vodio se pravi rat, isto kao i sa vojvodom Stepanom. Od 1445. god. protiv njih se digao i Skender-beg sporazumevši se sa despotom Đurđem. Despot je i vojnički pomagao Skender-bega. Uputio je u Zetu svog vojvodu Altomana sa znatnom vojskom od 12.000 ljudi. Tobožnji hrišćanski zaštitnici trošili su hrišćansku snagu istina manje nego Turci, ali sa istom sebičnošću. Protiv Mlečana se digoše mnoga ugledna bratstva Zete i Albanije, a među njima čak i dotle verni Crnojevići. Sama mletačka sinjorija priznavaše u maju 1448., da su im tamošnji posedi "u očiglednoj opasnosti". Bojala se naročito, da se Đurđu i Skender-begu ne pridruži kralj Alfonz. Radi toga behu ucenili Skender-bega. Preporučivali su svom namesniku u Skadru, da stupi čak u veze s Turcima i da sa njihovom pomoću gledaju "izbaciti Skender-bega ne samo iz Albanije, nego i sa sveta". Sa svom veštinom gledali su da pridobiju ponovo odmetnuta ugledna plemena, a naročito Dukađine i Stevana Crnojevića. Možda ta podzemna rovenja ili nesposobnost despotova vojvode Altomana izazvaše poraz despotove vojske. To, naravno, iz osnova izmeni ceo položaj. Despot nije postigao ništa, a osamljeni i od Turaka ugroženi Skender-beg pristade na mir pod cenu povišenja godišnje pomoći.

Najkrupniji događaj u balkanskoj istoriji ovog vremena bio je veliki pohod Janka Hunjadija protiv Turaka. Mađari su hteli na svaki način popraviti nedaće poraza kod Varne i još jednom, u velikoj ofanzivi, istrgnuti Turcima iniciativu. Izvesni hrišćanski vladari još nisu napuštali misao, da se nastavi nedavna hrišćanska koalicija protiv Turaka i da se, po mogućnosti, i proširi. Despot Konstantin Dragaš iz Peloponeza nastojao je živo, da osposobi Grke za borbu. Održavao je veze i sa despotom Đurđem i da se što više približe udao je u zimu 1446. svoju sinovicu Jelenu, kćer despota Tome, za najmlađeg despotova sina Lazara. Svatovi su išli preko Dubrovnika. Jedan njihov spor sa jednim dubrovačkim zapovednikom lađe, koja je prevozila svatove, ostavio je traga i u našoj epskoj narodnoj poeziji, samo što se u pesmi taj spor preneo na despota Đurđa lično i proširio se u sukob sa samim Dubrovnikom. Naročito su oživele nade na obnovu hrišćanskog saveza otkad Janko Hunjadi, od juna 1446., postade guverner mađarske kraljevine. On je bio i suviše poznat kao ogorčeni protivnik Turaka i kao hrišćanski vitez borac koji je postavio kao cilj života da se nosi s njima. Ali, i pored sve opasnosti, koja je očevidno pretila od Turaka, stari savez nije mogao da se obnovi. Sam papa Nikola V želeo je, da Ugarska, pre novih avantura, sredi svoje odnose sa nemačkim carem Fridrihom III; Mleci su imali neprilika ne samo u Zeti i Albaniji nego i u severnoj Italiji. Da bi postigli što žele oni su čak ulazili u veze s Turcima, kao primera radi u Skenderbegovom slučaju, i nisu bili pouzdan drug za nove i opasne koalicije. Nije se odazvao ni Alfons V. Prirodna je stvar, da se pod takvim uslovima nije hteo da izlaže ni despot Đurađ. U toliko pre, što je imao nesvršenih poslova i u Bosni i u Zeti. Jedini koji beše spreman da se pridruži Hunjadiju bio je Skender-beg.

[vlado]

Razlaz između despota i Mađara

3.deo
Početkom septembra 1448. prešao je Hunjadi s vojskom od 70.000 ljudi u Srbiju i pozivao despota da mu se pridruži. Despot mu je, preko svog "rizničkog čelnika", t. j. ministra finansija, Dubrovčanina Paskoja Sorkočevića, objašnjavao svoje uzdržavanje. Hunjadijeva vojska bila je, doista, velika i snažna, s većim delom konjice, ali je despot ipak sumnjao, jer je i turska snaga bila impozantna. Sem toga, on se od celog tog pohoda nije nadao nekoj većoj neposrednoj koristi za Srbiju. Oslobođenje od turskog pritiska vodilo bi ga u sve veću zavisnost od Mađara, koji su, isto tako, bili nepouzdani prijatelji. Držanje kralja Tomaša ne bi moglo biti onako prema despotu i Srbiji, da su Mađari hteli pokazati kako ne žele sukoba i slabljenja svojih prijatelja na izloženim mestima. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio sultana i o prelasku mađarske vojske i o njenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima.

Ljut što nije pridobio despota za savez Hunjadi je pustio svojoj vojsci, da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, da su odnosi bili i srdačniji, ne bi bio izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo. Mađarska vojska je prošla kroz Kruševac, odatle kroz Jankovu Klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu na Kosovo. Kad je 17. oktobra Hunjadi izbio na Kosovo zatekao je već tursku vojsku, još veću i bolje opremljenu, pod zapovedništvom samog sultana. Turci su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan sa 8.000 svojih Vlaha iz mađarske u tursku vojsku. Ta izdaja prenela se, posle, u narodnom predanju, na prvu kosovsku bitku između Srba i Turaka. U strahovitoj borbi, koja je trajala tri dana, Mađari su bili potpuno potučeni. Izgubili su 17.000 mrtvih junaka. Među poginulima nalazio se i Hunjadijev sestrić, Janjoš Sekelj, u narodnim pesmama poznat kao Banović Sekula, hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac, i mnogi drugi. Pomen o toj pogibiji sačuvale su mnoge narodne pesme, a naročito dalmatinske bugarštice, a u narodu se i do danas održala uzrečica: "Stradao kao Janko na Kosovu".

Razbijena mađarska vojska pršte na razne strane. Neki dospeše u Zetu, a neki čak do Dubrovnika. Glavni deo bežao je preko Srbije. Despot je izdao naredbu, da se prosti begunci propuste, a da se na svaki način uhvati glavni vođa, sam Hunjadi, koga je činio odgovornim za sve štete. Kad je Hunjadi doista bio uhvaćen sproveden je u zatvor, u Smederevo. Danas nije lako utvrditi šta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitički korak. Ma koliko da su bile velike štete koje su Mađari naneli Srbima još su mogle doći veće, ako se stanu svetiti i ako se prometnu u otvorene srpske neprijatelje. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadašnjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Mađarima. Ovim postupkom despot se, ipak, nije dodvorio Turcima, jer im nije izdao Janka i jer je nastavio pogađanja s Mađarima; a kod Mađara je, kao i kod mnogih zapadnih država, izazvao oštru osudu. U dalmatinskoj epici ostalo je o tom nekoliko tragova. Jedna bugarštica naziva čak despota "nevjerom" i daje na usta Hunjadijeve žene ovakav prekor na njegov račun:



On je meni Ugrin Janka u tamnicu postavio,
Koji ga je u potrebi dosta puta pomilovao,
A on njega pomilova tamnicom od Smedereva.

Ima pouzdanih podataka, da je to već ostareli despot učinio pod tuđom sugestijom. Kao vinovnici pominju se Sorkočević i njegov zemljak Damjan Đorđić. Sam Hunjadi tužio se Republici, "da su ta dvojica podjarivali zle namere između njega i despota, iz čega su proizašle najgore posledice i u samoj bitci kosovskoj i u Hunjadijevu zarobljenju".

Na glas o tom sastaše se odmah, krajem novembra, ugarski staleži u Petrovaradinu, da većaju kako da oslobode Hunjadija. Dvojica njihovih izaslanika, posle dužih pregovora, sklopiše u Smederevu ugovor sa ovim glavnim tačkama: 1) da se zaborave sva stara neprijateljstva, 2) da se Ugarska obaveže pomagati Srbiju protiv neprijatelja, 3) da u buduće mađarska vojska neće prolaziti Srbijom sem po pozivu, odnosno Srbima u pomoć, 4) za učinjene štete Hunjadi će platiti 100.000 dukata, i 5) da se despotu vrate svi njegovi posedi u Ugarskoj sem onih, koje će kao miraz dobiti despotova unuka Jelisaveta, jedinica grofa Urliha Celjskog, koja bi se imala udati za jednog Hunjadijeva sina. Taj budući zet ostao bi kao taoc kod despota sve dok njegov otac ne izvrši primljene obaveze. Posle tog ugovora pušten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji Dan stigao je u Segedin, gde su bili na okupu zabrinuti mađarski velikaši.

Dubrovačkoj Republici, kao mađarskom vazalu, bilo je veoma neprijateno držanje Sorkočevićevo. Ona je, s toga, da umiri Mađare, izdala neredbu kojom zabranjuje svima svojim građanima, da od 1450. god., za tri godine unapred, nijedan od njih ne sme ići u misijama tuđih vladara, niti se pridružiti ma kojoj vojsci izvan despotovine. Ta mera je bila rđavo primljena u Smederevu i despot je, kao odgovor na nju, povisio carine dubrovačkim trgovcima po svojim rudarskim mestima i opozvao mnoge svoje povlastice dubrovačkoj trgovini. Sorkočevića je zadržao i dalje i upotrebljavao ga za poverljive diplomatske misije. Da pokaže koliko je polagao na njega dao je čak u zidine Smedereva urezati njegov grb.

[vlado]

Razlaz između despota i Mađara

4.deo
U Mađarskoj se beše, međutim, stvorila dosta jaka opozicija protiv Hunjadija, koja je nalazila da je on glavni krivac za oba teška poraza Mađara, i kod Varne i na Kosovu, i da se njemu ne može dalje poveravati sudbina i čast mađarske vojske. Da bi mogao smiriti nezadovoljstvo u Ugarskoj i povratiti posrnuli ugled trebalo je Hunjadiju da se osigura od turskih napadaja. S toga posla posebno poslanstvo despotu, da ovaj posreduje kod sultana. Despotov plan bio je, da se sklopi mir na malo duži rok, bar na sedam godina; da za to vreme Srbija i Vlaška plaćaju sultanu polovinu danka, a Bosna ceo; i da se dozvoli stanovništvu tih Turcima vazalnih zemalja da održavaju s Mađarima privredne veze. Sem toga despot je želeo, da taj mir obuhvati i Vizantiju. Ako se ne bi htelo primiti da samo Bosna plaća ceo danak, despot je pristajao unapred da u toj tačci popusti, da ceo danak plaćaju sve tri pomenute države. Mađarski sabor odbio je u leto 1449. taj plan, nalazeći da unizuje ugled njihove države. Despot nije ulazio u dalja objašnjavanja, znajući da Turci, posle pobede, neće biti mnogo popustljivi, a vrlo verovatno se bojao, da i ne izazove njihovo podozrenje protiv sebe. Tim se despot ponovo zamerio Mađarima, koji su u svojoj uzbuđenosti posle tako krupnih nedaća bili naročito osetljivi.

U odnosu prema Vizantiji, s kojom je imao i porodičnih i privrednih veza, despot se trudio da bude ne samo ispravan nego i pravi prijatelj. Carigradski bedemi nose na dva mesta jasne pomene o tom, da je despot svojim sredstvima pomagao obnavljanje carigradskog zida, da bi ga osposobio za odbranu. Radio je to upravo u ono vreme, kad je odbijao da sudeluje u mađarskom pohodu, 1447/8. godine. St. Novaković je dao tačno objašnjenje za tu politiku. "Ne mogavši naći konačno spasenje srpske države u savezima preko Dunava, koji su u samom začetku grizle svakojake političke bolesti, sedi se despot bacio na poslednji bedem istočnog hrišćanstva. I on je pomagao da se taj bedem utvrđuje bez sumnje ne što je mislio da se može odbraniti, nego što je video da je tu bio početak i da će tu biti svršetak velike balkanske drame". Na vizantiski presto došao je početkom 1449. god. Konstantin XI Dragaš, sin srpske plemićke i sa jasnim srpskim obeležjem u imenu, ali kao štićenik sultana Murata.

Da bi opravdao svoj poraz Janko je jedan deo krivice prebacivao na despota. On je na nj bio kivan i radi onog zatočenja; i što mu još ni krajem 1449. god. ne beše vratio sina iz taoštva; i radi neuspelih pregovora za mir; i radi primljenih finansiskih obaveza. Želeo je s toga, da ugovor s njim raskine i da dobije razrešenje zbog položene zakletve. Mađarski sabor nalazio je, s njim zajedno, da je smederevski ugovor "iznuđen". Takvo mišljenje kazao je javno i papa Nikola V u svojoj buli od 12. aprila 1450., kojom je oslobodio Hunjadija od zakletve. Čim je na taj način dobio slobodne ruke Hunjadi je osvojio despotova dobra po Ugarskoj, a njegove je činovnike rasterao.

Protiv despota radio je i u mađarskim krugovima i na papskoj kuriji i bosanski kralj Tomaš, u nadi da bi ga mogao potisnuti s područja Bosne. On je otvoreno ustao protiv despotovih planova za mir s Turcima nalazeći da su upereni protiv Bosne. Izradio je kod Mađara, da jedan poseban sud ispita spor između njega i despota, tražeći da mu despot vrati što je bio uzeo. U Doboju, 11. novembra 1449., sklopio je, s tim u vezi, poseban ugovor s mačvanskim banom Janošem od Koroga, kojim se obavezivao na zajedničku defanzivnu borbu protiv Turaka i na odanost Hunjadiju i Mađarima. U Dubrovniku se s toga očekivao rat u Bosni u najskorije vreme. Mislilo se, da će ga početi herceg Stepan bilo neposredno protiv kralja, kao turski pristalica, ili posredno protiv njegovih ljudi u Humu. I Papa Nikola uputio je 26. januara 1450. pismo odanim velikašima, da priskoče u pomoć, ako ih pozove njegov legat u Bosni, biskup Toma. Atmosfera rata već je postojala. U leto 1449. beše otpočeo rat između Mletačke Republike i kralja Alfonza. Herceg Stepan je, kao saveznik napuljski, ušao u borbu, koju bi, verovatno, nekako izbegao, da su mu Mlečani hteli povratiti nešto od ranije prisvojenog zemljišta, što je on od njih tražio.

U martu 1450. pokušali su prijatelji da posreduju između despota i bosanskog kralja. Sam papa je ovlastio ostrogonskog nadbiskupa da deluje u tom pravcu. Ali bez pravog uspeha. Neprijateljstva su trajala i dalje, samo nisu uzimala oštriji oblik.

Papa Nikola V zalagao se inače iskreno za Tomaša. U leto 1450. on je dao oprost grehova svima onima koji budu u njegovoj vojsci "za odbranu i pokoravanje njegovih neprijatelja". A kao ti neprijatelji označeni su ne samo Turci, nego i "manihejci", "jeretici", t.j. pravoslavni i bogumilski podanici i susedi kraljevi. Kraljev pokušaj oštrije akcije protiv vlastitih podanika nije mu doneo željenih rezultata. Ljudi su se mahom razbegli u susedne zemlje, a najviše u Hum, pod Hercegovo okrilje.

Za to vreme Balkan je stradao. Turska vojska koju je vodio sam sultan, beše pritisla Albaniju i dovela Skender-bega u vrlo težak položaj. Ali se on, pomagan od Mlečana, Dubrovčana i drugih hrišćana s mora i primorja, ovog puta održao, iako s mnogo žrtava. Njegova hrabrost napravila ga je veoma čuvenim u celom hrišćanskom svetu; malo je junaka imalo njegov glas. Ovo tursko ratovanje uticalo je, pa je u leto te iste, 1450., godine došlo do mira između kralja Alfonza i Mletaka. Prvi je ugovorom o miru obuhvatio i Hercega kao svog saveznika, dok je Tomaš, kao neka vrsta posrednog saučesnika, potvrdio mir obema stranama. Uzalud su ostala i Alfonzova i Stepanova nastojanja, da Mlečani povrate Hercegovini Omiš. Naskoro posle sklopljenog mira, pod pritiskom javnog mišljenja, kralj Alfonz je radio na tom, da se stvori nov hrišćanski savez, u koji bi, pored njega, ušli i Mlečani. U taj savez on je krajem 1450. pozvao i Hercega.

Ali je Herceg ubrzo ušao u druge avanture. Njegovi odnosi s Dubrovnikom postajahu iz dana u dan gori. Pogranične razmirice razviše se u prave sukobe. Stepan je, uz to, vodio jednu ekonomsku politiku, koja je htela što veću emancipaciju Hercegovine od dubrovačkog tržišta. Otvorio je čak 1449. god. u Novom i prvu našu fabriku čohe. Dubrovčani su se, povodom raznih Hercegovih mera, potužili i mađarskom kralju, pa su uputili i posebnog poslanika na mađarski sabor. Želeli su, da kralj Tomaš dobije poseban mandat za rešavanje tog pitanja i da Mađari upute u Bosnu i jednog posebnog izaslanika, koji bi pokazao interes za ovo pitanje. Radili su protiv Hercega i kod pape, tražeći pomoć i duhovnu potporu. Mađarski sabor, sa Jankom Hunjadijem, prihvatio je dubrovačke molbe. Herceg je, obavešten o tom, tražio oslonca kod Porte i molio od sultana dozvolu, da može, prema potrebi, napasti Dubrovnik.

Za ovo vreme beše umro sultan Murat II (4. februara 1451.), a na presto je došao njegov sin daroviti, borbeni i veoma preduzimljivi Muhamed ili Mehmed II, koji će iz osnova izmeniti kartu Balkana. U Dubrovnik stiže vest, da je novi sultan dao slobodno ruke Hercegu, pošto Republika priznaje vrhovnu vlast njemu neprijateljskog mađarskog dvora. Uplašeni Dubrovčani obratiše se hitno starom despotu, da se ovaj zauzme za njih i na Porti i kod Stepana. Mađarski poslanik, koji je bio došao Stepanu, nije postigao mnogo, isto kao ni poslanstvo kralja Tomaša. Dubrovčani su se, u nevolji, obratili ponovo i mađarskom i bosanskom dvoru i dalmatinskom banu Petru Talovcu tražeći stvarnu vojničku pomoć ili što neposrednije posredovanje. Pozivali su Hunjadija, da on lično dođe u Bosnu. Tom prilikom mogao bi osvojiti grad Hodidjed, koji su Turci držali, i preseći učvršćivanje Turaka i turskog uticaja u toj oblasti.

Kralj Tomaš nije se za njih mogao energičnije založiti. Njemu je taj spor između Hercega i Dubrovnika izgledao čisto lokalan. Mesto na jug, on je svu svoju pažnju obratio na istok, stalno sa neprijateljskim stavom prema despotu. Krajem aprila 1451. tražili su njegovi poslanici u Mlecima, da Republika ostane neutralna u ratu, koji će Bosna doskora imati sa despotovinom. Mlečani su im obećali ne samo to, nego još i svoje posredovanje kod sultana, da se Turci za to vreme ne bi obrnuli protiv Tomaša. To obećanje nije bilo od nekog značaja, pošto ni sami Mlečani nisu stali Bog zna kako na Porti. To se, u ostalom, videlo vrlo brzo, kad su turske čete upale u Bosnu iznenada i nanele tamo mnogo štete. Dubrovčanima nije mogao pomoći ni ban Petar, koji je imao pune ruke posla u Hrvatskoj i koji je uz to bio u zavadi i sa Hunjadijem i sa kraljem Tomašem. On je, šta više, sam molio Dubrovčane, da posreduju za nj kod moćnog mađarskog namesnika, a sa Tomašem se sam nosio ne bez uspeha. Mletačka Republika, kojoj su se obraćali za pomoć i Herceg i Dubrovnik, ostala je neutralna, ali je štetila Dubrovčanima u toliko, što nije davala njihovoj floti slobodan razmah u Boki Kotorskoj i sprečavala, da se Herceg s vodene strane snabdeva hranom i oružjem.

Formalni rat između Hercega i Dubrovnika počeo je tek krajem juna 1451, iako su sukobi bili učestali od jeseni prošle godine. Vojnički Dubrovčani nisu bili dorasli Stepanu, a znali su dobro i to, da će oni, ma kako se rat vodio, pretrpeti veći deo štete. Za sam svoj dobro utvrđeni grad oni se nisu bojali, ali su strahovali za celo područje van gradskih zidina i za svoju trgovinu i njene veze. S toga su preklinjali Hunjadija, da lično dođe u Bosnu; "to je put našeg spasenja", govorili su skoro s očajanjem. Hunjadi je pomišljao na to i čak obećavao. Ako on ne bi mogao doći Dubrovčani su molili da bar pošalje svoju vojsku, kojoj bi se, s bosanskim četama, stavio na čelo kralj Tomaš. Ali da bi se to postiglo trebalo je da dođe do izmirenja sa despotom.

[vlado]

Razlaz između despota i Mađara

5.deo
Za novog sultana Mehmeda II verovalo se, da ima izvesnih obzira prema despotu zbog despotove ćerke, umne sultanije Mare, koja je vaspitavala Mehmeda i koju je on veoma cenio. Zbog sukoba sa Mađarima despot se i sam bio znatno približio Turcima, mada između njih nikad nije bilo pravog uzajamnog poverenja. Sam je Hunjadi vezao svoj dolazak u Bosnu za izmirenje s despotom; i sam Tomaš video je, da bez tog ne sme da se upusti ni u kakvu težu obavezu. I on je molio Dubrovčane da posreduju za mir. Ovi su to odmah prihvatili i počeli rad.

Dubrovačka vojska pretrpela je 1. jula kod Tombe potpun slom. Republika je odmah potom ponudila Hercegu mir, ali je njegovo traženje, da mu se povrati Konavlje, onemogućilo neposredni sporazum. Otišlo se na arbitražu pred Portu. Za to vreme Dubrovčanima je pošlo za rukom da izmire despota i kralja Tomaša. Cena izmirenja bio je povratak Srebrenice, koja je došla u despotove ruke krajem jula. Došlo je potom i do sporazuma između despota i Mađara. To je učinilo, da su Dubrovčani digli glavu i počeli tražiti od prijatelja, da ih ne samo zaštite, nego i da im obezbede dobijanje Hercegove župe Dračevice i grada Novog. Otpornost Dubrovčana pojačao je i razdor u Hercegovoj porodici. Herceg Stepan bio je sve više nego čovek čvrsta karaktera i moralne ispravnosti. U ovo vreme ljuto je uvredio svoje najbliže. U Hercegovinu, sa nekim trgovcima iz Firence, beše došla i jedna lepa dama, neka dona Jelisaveta, koju Herceg zavoli i uvede u svoj dom. Sva je porodica skoro ustala protiv te veze, i majka, i žena Hercegova, i njegov najstariji sin, knez Vladislav. U Drinaljevu, 15. avgusta 1451., potpisao je Vladislav savez sa Dubrovčanima protiv svog oca i odmah otpočeo borbu. Ovaj porodični skandal pročuo se po mnogim stranama ondašnje južne Evrope, pa je rano postao predmet narodne poezije i narodnog pričanja. Ohrabreni ovim savezom i izmirenjima između despota i kralja Tomaša Dubrovčani nisu više navaljivali sa onakom upornošću, da Hunjadi dođe u Bosnu. Kad je ovaj, po njihovoj ranijoj želji, izjavio da bi došao tamo sa 20.000 vojnika, ali da pre toga želeo znati koliko će Dubrovčani doprineti finansiski za tu ekspediciju, oni su čak odgovorili kako to traženje nije ispravno, pošto je Dubrovnik deo mađarskog kraljevstva, pa je mađarska dužnost da ga sami brane. Mesto da daju novac za tu vojsku oni su došli na drugu misao. Despot, kralj Tomaš i Dubrovnik imaju ponuditi sultanu 150.000 dukata za Hercegovinu, pa da tako, lakše i brže, reše celo pitanje. Despotu se nudila Hercegova oblast do Drine, Dubrovnik bi dobio Dračevicu, Trebinje s Površi i Lugom i župe Vrm i Vrsinje, a kralj ostatak Hercegovine. Republika je pristajala da plaća Porti i onaj harač, koji joj je davao Stepan. Protiv Hercega oni su pridobili i humskog vojvodu Ivaniša Vlatkovića. Posle dužih pregovora sklopljen je 18. decembra 1451. u Bobovcu savez između kralja Tomaša i Dubrovčana. Kralj je obećao da će odmah napasti na Hercega, a Dubrovčani su mu za izdržavanje vojske dali 6.000 dukata. On je njima priznao, i teoretski ustupio, Vrsinje i Dračevicu, suzivši znatno njihove ranije teritorijalne zahteve.

Ali za to vreme stiglo je i tursko posredovanje. Poseban izaslanik, Amurat, "rob cara turskog", došao je u januaru 1452. u Dubrovnik s tri Hercegova čoveka, da na licu mesta izvidi i reši spor. Formalno se dospelo do nekog sporazuma, ali čim se Turčin udaljio došlo je do novih neprijateljstava. Incijativu su dali Dubrovčani, koji su želeli da iskoriste s više dobiti stvorene saveze. Pomagan od njih i vojvode Ivaniša Vlatkovića knez Vladislav je bio pritesnio oca u velikoj meri. Oteo mu je i glavni grad Blagaj i nekoliko drugih utvrđenih mesta. U proleće Vladislavu je stigao u pomoć od strane kralja Tomaša i vojvoda Petar Vojsalić. Činilo se u jedan mah, da je Hercega sasvim ostavila sreća i da je njegov slom postao neizbežan. U času teške depresije on se odlučio na neobičan korak. Obratio se Mlečićima i ponudio im, da oni posednu Neretvansku Krajinu. Stari neprijatelji Dubrovnika, a sad ljubomorni zbog njihovih trgovačkih veza i uspeha, Mlečani su prihvatili taj poziv. Uzalud su bili svi protesti i kralja Tomaša i kneza Vladislava. Dubrovčani su, ogorčeni, pozivali Tomaša da to mletačko uplitanje spreči silom. To je, govorili su oni, prva tačka sa koje stari majstori misle da prodiru dalje u Bosnu. Tako su nekad, uzevši samo po jednu tačku, osvojili Dalmaciju, Zetu i Lombardiju. Prognati ih treba čim pre, dok se još nisu učvrstili. Kralj je doista posredovao. Sam je lično došao u Goricu i uputio vojsku prema Krajini. Njegovi ljudi proterali su mletačku posadu iz Drijeva i skinuli im zastavu. Posle toga kralj se povukao u Bosnu ne preduzimajući ništa više, na veliko iznenađenje Dubrovčana. Čak i kad se ponovo vratio u Hum ostao je pasivan. Imao je i razloga. Odnosi u zemlji i u susedstvu bili su tako zapleteni i pomućeni, da je svakog časa moglo doći do nekih nepredviđenih opasnosti. Turci nisu mirovali, i Tomaš je stalno od njih zazirao. Na Stepanovoj strani, kao njegovi protivnici, javiše se ban Petar Talovac i čak Urlih Celjski. Diplomatska veština Hercegova nije bila mala, i ko zna, mislio je kralj, koga on sve može krenuti protiv njega. I s toga je nalazio kao najmudrije ne izlagati se suviše i očuvati slobodne ruke.

Sultan Mehmed II, veoma obrazovan i uman vladar, sa znanjem nekoliko jezika, među kojima i srpskog, koji je naučio po svoj prilici od sultanije Mare, bio je čovek veoma smeo i širokih poteza. Učenost mu nije sputavala volju; činila ga je samo prilično skeptičnim i nimalo religioznim. Nije trpeo dvolične odnose, niti se lako zadovoljavao kompromisima. Njegova je misao bila da stvori snažno, centralističko Osmansko Carstvo pod turskim vođstvom i s turskim obeležjem i da učini kraj kolebanju malih i nedovoljno lojalnih balkanskih gospodara. Od tih svih vladara on je, iz početka, imao najviše obzira prema despotu Đurđu. Kao posrednik je služila sultanija Mara, despotova kći, vaspitačica Mehmedova, koja mu je otvorila evropski svet. Obnovio je odmah ugovor sa despotom i posredno, preko Mare, dao je Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu. Obnovio je na početku svoje vlade ugovore i sa ostalim susedima, želeći da se ponajpre potpuno snađe u poslovima i učvrsti ličnu vlast.

Sultanova pažnja prema despotu i Mari nije ostala nezapažena. Dubrovčani su čestitali Đurđu, a bosanski kralj se reši da se s njim nagodi. Posle izvesnog otezanja i nagađanja i jedne turske demonstracije on je ipak, u julu 1454., vratio despotu Srebrenicu, iako teška srca. Na sporazum su se odlučili čak i Mađari. U Smederevu 7. avgusta sklopljen je ugovor o izmirenju između despota i Hunjadija. Da bi to izmirenje postalo što trajnije izvršena je tom prilikom veridba između Matije, mlađeg Hunjadijeva sina, i desetogodišnje despotove unuke Jelisavete Celjske. U to vreme despot je bio i jedan između ponajmoćnijih magnata Ugarske. Imao je kao svoje gradove Munkač, Satmar, Debrecin, Bečermen, Kulpin, Mitrovicu, Slankamen, Zemun, Bečej, Bečkerek, Krašov i Vilagoš. Despotovim posredovanjem sklopljen je najposle i mir između Turaka i Mađara sa trajanjem od tri godine (objavljen 7. februara 1452.). Po tom ugovoru i despot i bosanski kralj bili su obavezni da plaćaju Turcima danak; ali, u isto vreme, obojica su ostala u državnopravnoj zavisnosti od mađarskog kralja.

Jedino nije moglo da dođe do smirivanja između Srba i Mlečana u Zeti. Despotova vojska nastavljala je ratovanje pod vođom Altomanom, pomagana od izvesnih zetskih plemena i u taj mah i od Paštrovića. Ovi su hteli da se osvete Kotoranima, na čiji su zahtev mletačke vlasti dale pokrčiti njihove vinograde. Ali u leto 1451. pođe Mlečanima za rukom, da mitom i obećanjima pridobiju ponovo Stevana Crnojevića. On bi imenovan za mletačkog kapetana u Gornjoj Zeti uz platu od 600 dukata. Misli se, da je to učinio ne samo zbog nagrade, nego i s toga, da bi pomoću Mlečana izbavio iz taoštva kod Hercega svog sina Ivana. Prišavši Mlečanima Stevan je došao u sukob ne samo s despotom, nego i sa ostalom svojom braćom. Ali ga to nije zbunjivalo. Naprotiv. Energičan i okretan on je, s mletačkom pomoću, uspeo da savlada ne samo Paštroviće, Lješeviće, Ljuštičane, Grbljane i Bogdašiće, nego je u leto 1452. god. potpuno razbio i vojvodu Altomana i domalo i drugu despotovu vojsku koju je vodio Toma Kantakuzen. Uporan, despot je nastavio borbu i posle toga i u jesen 1453. znatno je popravio svoj položaj tamo. Njegovi ljudi oteli su glavni grad Crnojevića, tvrdi Žabljak, i učvrstili su se u njemu. Zapalili su i čitava sela Crnojevića (570 kuća) i naterali Stevana da zavapi za pomoć kod svojih prekomorskih prijatelja.

[vlado]

Razlaz između despota i Mađara

6.deo
Saradnja hercega Stepana sa Mlečanima pomutila je ranije dobre odnose između njega i despota i s toga Đurađ radi dosta otvoreno protiv njega u sporu s porodicom i Dubrovnikom. Možda je stari despot osuđivao uopšte Hercegovo držanje u kući i ceo njegov moralni stav. Protiv Hercega je bio i Janko Hunjadi i pokušavao je da odvrati od saradnje s njim i Celjskog i Talovca. Ali to sve nije slomilo Hercega. Izvanredno vešt on je znao da se ne samo izvuče iz svih zapleta, nego i da iziđe kao neka vrsta pobednika. Kralj Alfonz je čak našao da ističe "lepotu duha i tela" njegova i da se zalaže za nj na dve-tri strane. Međutim, glavni pomagač Stevanov bili su i ostali Turci. Oni su mu i tokom 1452. god. sa 2.000 ljudi došli u pomoć. Kako se ratovanje oteglo dugo, a nije donelo ni iz bliza onakve rezultate kakve je on očekivao; i kako se na sve strane osećao zamor i briga, da se u spor ne uvuku i neželjeni elementi, to je posle pune dve godine ratovanja izbila prirodno opšta želja za mirom i knez Vladislav se počeo sve više kolebati. Dubrovnik i ženski članovi porodice bili su za nastavak borbe, ali sa sve manje pristalica. Pregovori o miru su otpočeli, kad se saznalo da je i bosanski kralj uputio svoje poslanike u Mletke i načelno pristao da razgovara o ustupanju Neretvanske Krajine uz neku otštetu. Posle dosta spletkarenja i otezanja sklopljen je, najzad, 19. jula 1453. mir na planini Pišču u Pivi između oca i sina. Dubrovnik njim nije dobio apsolutno ništa, a i knez Vladislav mogao je biti zadovoljan što je dobio obećanje, da će Herceg, još za života, podeliti svoje područje i prihode na dva dela, na sinove Vladislava i Vlatka. Mir sa Dubrovnikom potpisao je Herceg, međutim, tek 10. aprila 1454.

[vlado]

Pad Srbije

1.deo
Dok se tako trošila narodna snaga u besmislenom porodičnom ratu u Hercegovini i u bezizglednom građanskom ratu u Zeti, Turci su s planom pripremali svoje odlučne mere na Balkanu. Nastupala je "strasna nedelja" hrišćanskih država.

Prva na udarcu bila je Vizantija. Na carskom prestolu njenom nalazio se od god 1449. Konstantin XI Dragaš, sin carice Jelene, jedine Srpkinje vladarke na carskom dvoru. Na žalost, i tu, kao i u srpskim oblastima, nije bilo sloge među carskim srodnicima; u vlastoljublju i grabljivosti pojedini članovi dinastije uvlačili su sami Turke u svoje međusobice i pripremali im, već i inače dosta prokrčeni, put do carigradskih bedema. Caru Konstanitnu nije bilo teško da predvidi opasnost koja se spremala. U težnji, da za odlučnu borbu dobije što više veza, on je primio predlog svog prijatelja i učenog pisca Đorđa Francesa, da se oženi sultanijom Marom. Njen glas je bio vrlo visok; znalo se, da ima i jak politički uticaj. Stari despot pristajao je na tu vezu, iako je s tom carskom kućom već bio u vezi, pošto se njegov sin Lazar oženio carevom sinovicom. Vizantiski poslanici behu čak i došli na smederevski dvor. Ali Mara odbi tu ponudu (1451. god.), nešto iz ličnih razloga, što nije želela novog braka, a možda i predosećajući sudbinu Vizantije.

Od početka 1452. god. počeli su Turci pripremanje za sistematsko zauzimanje Carigrada, a u proleće 1453. počeše sa opsadom. Sam Mehmed II stiže 5. aprila pod grad, da rukovodi napadajima. U njegovoj ogromnoj vojsci nalazio se i pomoćni odred Srba od 1.500 ljudi pod vođstvom vojvode Jakše. Car Konstantin primio je neravnu borbu. "Hrabri princ", kaže za nj jedan pisac, "koji je znao umreti i koji bi znao i braniti carstvo, da se to carstvo moglo odbraniti". U utorak 29. maja 1453. uzeli su Turci grad na juriš, posle strašnog krvoprolića po ulicama. Kao pobeditelj ušao je sultan u carski grad i očitao molitvu u veličanstvenoj Aja Sofiji, koja bi odmah pretvorena u džamiju. Odmah potom postao je Carigrad i turska prestonica, zadržavši svoj narodski naziv ειζτηζπολιν s oblikom Istanbol, Istambol - Stambol, koji je mnogim neobaveštenim izgledao kao turska reč. Najveći i najlepši grd Balkanskog Poluostrva, najdostojniji po tradiciji i najvažniji po geografskom položaju, promenio je samo gospodara, ali je ostao i dalje da vlada celim jugoistočnim svetom Evrope.

Pad Carigrada izazvao je u celoj srednjoj Evropi veoma težak utisak. Naročito se to osetilo na papskoj kuriji, koja je, pored sve protivnosti prema carigradskoj crkvi, videla vrlo dobro da je srušen jedan jak bedem hrišćanstva. Isto tako osetilo se i u Ugarskoj i u Italiji da je padom Carigrada nastao početak kraja balkanskih hrišćanskih država. Sultan se neće zaustaviti u samom Carigradu. Iza Vizantije doći će na red još preostale slobodne zemlje Srbija, Bosna, Zeta, a preko njih put ravno vodi na granice Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Istre. Dotadašnja hrišćanska saradnja protiv Turaka nije dala nikakve rezultate, i na papskoj kuriji se s bolom priznavalo da je svest o potrebi hrišćanske solidarnosti pomračena sebičnim i uskim interesima pojedinaca i pojedinih skupina. Pred rascepkanom i zavađenom Evropom stala je jedinstvena volja Turske, snažne, spremne, ponesena velikim zamahom i disciplinovane do neverovatnosti i u poslušnosti i u volji za pobedom. Sve da su se i sve narodne snage naše sabrale za delo odbrane, veliko je pitanje da li bi bile dovoljne da stvore branu turskom nadiranju. Ovako, istrošena u uzajamnim borbama, s puno nepoverenja jedna prema drugima, idući za trenutnim uspesima, nepovezane nijednom idejom koja bi ih okupila, naše države unezvereno su gledale otkud bi mogla da im dođe pomoć, hvatale se grčevito sad za jednu sad za drugu kombinaciju, i polagano tonule gubeći veru u sebe.

Glavna dva turska središta za posmatranje i akciju na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva behu Skoplje i u malo manjoj meri Vrhbosna. Od 1392. god., otkad je Skoplje došlo pod tursku vlast, sultani su tamo za namesnika upućivali ljude najveće vrednosti i sa širokom moći. Takav beše Jigit-paša, jedan od glavnih vojskovođa sultana Murata I i Bajazita, koji se držao u Skoplju sve do 1413. god. Još više se istakao kao odličan vojnik, organizator i diplomata njegov naslednik Isak-beg, koji je stvorio pravu tursku stranku u Bosni. Na Porti napravio je mnogo neprilika despotu Đurđu, koga nije smatrao pouzdanim za Turke. Njega je oko 1445. god. nasledio njegov sin Isa (Esa) beg, čije se ime stalno sreta u svim vojničkim i diplomatskim akcijama ovog vremena.

Posle pada Carigrada došla je na red Srbija. Turski izvori govore sasvim pomućeno i s mnogo grešaka o odnosima između despota i sultana, i iz njih se pravi uzrok rata ne može utvrditi. Vidi se samo, da je despot stalno sumnjičen radi veza sa Mađarima. Koliko mi danas znamo, despot nije dao pravog neposrednog povoda za napadaj. Svoje obaveze prema sultanu vršio je s pažnjom čak i onda, kad mu je to, kao pri uzimanju Carigrada, vrlo teško padalo. Sultan je tražio od despota da mu ustupi izvesne gradove, kao Golubac i Smederevo, da bi imao više sugurnosti za njegovo držanje i otvoreniji put za Ugarsku. Despot na to nije mogao pristati, a sultan je potom, u leto 1454., upao u Srbiju i strašno je opustošio. Udario je na Smederevo, ali ga nije mogao zauzeti zbog jakih gradskih bedema. Iznenađen, despot nije mogao da organizuje otpor u Srbiji, nego je prešao u Mađarsku, da tamo traži pomoći. Mađari se brzo odazvaše. Kad je sultan pod Smederevom čuo, da je lično Hunjadi stigao u Beograd, hvalio se sam Janko 10. avgusta, napustio je odmah dalju opsadu i povukao se u Sofiju. Sa svojom i despotovom konjicom prodro je Hunjadi do Kruševca i tu potpuno razbio tursku posadnu vojsku (2. oktobra). Glavni zapovednik te vojske Feriz-beg bi uhvaćen i odveden u Smederevo. Potom je Hunjadi pošao do Niša i Pirota, a odatle se vratio preko Vidina. U isto vreme spremile su se na jugu i dve srpske vojske. Jednu je vodio Nikola Skobaljić, čija se kula u razvalinama očuvala više sela Vučja kod Leskovca. Ta srpska vojska sukobila se s Turcima u predelu Banja 24. septembra. Kad je sultan dobio vesti o svemu ovom u Sofiji krenu ponovo na Srbe. Skobaljić se upustio u neravnu borbu i sa sultanom. Srbin janjičar Konstantin Konstantinović, savremenik događaja, priča kako su sami Turci kazivali, "da od kako žive nije se čulo nikad za takvu bitku od tako malo ljudi protivu tako velike sile". Ali na reci Trepanji (možda Rapanja kod Leskovca) njegov otpor bi skršen, 16. novembra. Skobaljić bi uhvaćen i, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. O akciji druge srpske vojske, koja se kretala prema Kosovu, ne zna se ništa pouzdano.

S proleća iduće godine krenuo je sultan ponovo na Srbiju, da nastavi prošlogodišnju akciju. Prvo je napao Novo Brdo, kao glavni izvor despotovih prihoda. Građani su pokušali da se brane, kao i pre petnaest godina, ali grad nije mogao odoleti teškoj turskoj artiljeriji i predao se posle četrdeset dana opsade, 1. juna 1455. Sultan je bio veoma strog prema stanovništvu, nešto radi otpora, a možda više da bi zastrašio ostala mesta. Gradska vlastela bi poubijana, a 320 mladića odvedeno u janičarsko roblje. Među njima se nalazio i čuveni pisac "Srbin janičar", Konstantin Konstantivnović, čije su uspomene važan izvor za ovaj period naše prošlosti. Pošteđeni ostadoše samo rudari, koji su i Turcima trebali. Turski izvori, koji o ovom događaju imaju pomućeno pričanje, složno kazuju, da je u gradu nađen velik plen; naročito velike gomile srebra. U tvrđavu odmah bi uvedena turska posada, a čini se da se radilo i na tom, da stanovništvo grada dobije muslimansku većinu. Novobrdski mladići behu ogorčeni zbog sudbine svog grada; 700 njihovih sestara i mladih žena razdeli sultan među svoje vojnike. Kad je sultan između zarobljenih mladića izabrao osmoricu da mu budu komornici, rešiše se oni da ga ubiju. Ali nisu uspeli. Bili su potkazani i izgubili su glave. Sultan se posle toga odlučio, da ne pušta više Srba u svoju blizinu.

Iz Novog Brda sultan se krenuo na zapad i osvojio je i drugo bogato rudarsko mesto Trepču, pa potom Bihor, Lipljan i druga mesta na Kosovu. Preko Zvečana sultan je lično došao na klasično kosovsko razbojište, na Muratovo tulbe, i tu delio poklone za njegovu dušu. Tri nedelje posle pada Novog Brda uzeli su Turci i Prizren. Čak i zetski prastari grad Medun, koji je njegov zapovednik bio ponudio Mlečićima, morade primiti tursku posadu. Tako je i čitav preostali deo Južne Srbije došao pod tursku vlast.

Ostatak Zete održao je Stevan Crnojević u ime Mletačke Republike. U manastiru Vranjini, 6. septembra 1455., u prisustvu mletačkog skadarskog providura Đovana Balanija, zaklela su se na vernost Mlečanima crnogorska i albanska plemena: Nikšići, Bjelopavlići, Piperi, Lužani, Kuči, Mataguži, Hoši i dr. Albanska plemena držala su se tad tesno sa Srbima. Njihove glavne kuće, kao Kastriote, Arijaniti, Topije, Spani, Grope i dr., bile su tada pravoslavne i održavale su veze sa poslednjim srpskim dinastima. S mletačkom vlašću i turskim osvajanjem menja se postepeno verski karakter izvesnih severnih albanskih plemena i, uz političku, dolazi postepeno i verska podvojenost prema Srbima.

[vlado]

Pad Srbije

2.deo
Stari despot pokušavao je za to vreme, da zainteresuje ponovo Mađare i zapad za sudbinu balkanskih hrišćana i svoje države. Pad Carigrada i napadi sultanovi na Srbiju i Albaniju odmah iza toga behu prilično uzbudili duhove u Srednjoj Evropi. U Rimu, Mlecima, Napolju i celoj Austriji nastala su sve češća većanja i dogovori, da se nešto preduzme u korist hrišćanske stvari. Međutim, na tim stranama uzbuđenje nije zahvatilo duboko šire krugove; to su bili pretežno kabinetski pregovori. Jedini su Mađari osećali opasnost neposredno. I opet je među njima ponajviše delovalo jedno svešteno lice, rečiti franjevac Ivan Kapistran. Kao ranije kardinal Cezarini i on je najviše potpore nalazio kod još uvek neumorno ratobornog Janka Hunjadija. Mađari su bili spremni da se ponovo suprotstave Turcima. Jedinu disharmoniju u pripremanje ove nove hrišćanske koalicije uneo je Kapistran tražeći od starog despota da primi katoličku veru. Ovaj je to energično odbio. Naglasio je, da je ceo svoj vek proveo u pravoslavlju i da ne želi pod starost izgledati kao čovek koji je u svoj nesreći izgubio i pamet. Međutim, nije branio, da se njegova unuka, Jelisaveta Celjska, koju je on bio preveo u pravoslavlje, ponovo vrati veri svog oca.

Na mađarskom saboru držanom u Đuru, juna 1455., raspravljalo se živo o novoj akciji protiv Turaka. Kapistran je pozivao papu Kaliksta III, da se stavi na čelo pokreta i da okupi pod zastave, sem Mađara i Srba, još i svoje i čete aragonskog kralja i burgundskog vojvode. Iako veoma oštećen, despot se obavezivao, da će dovesti vojsku od 10.000 ljudi. Hunjadi je s neobičnim samopouzdanjem izjavljivao, pozivajući se na svoje iskustvo, da će sa 100.000 pravih boraca za tri meseca prognati Turke iz Evrope; "neće biti u Evopi mesta", izveštavao je Kapistran papu o toj izjavi, "gde bi mogao Turčin skloniti glavu". On je čak obećavao, da bi mogao nanovo osvojiti i Jerusalim. Ali, nešto iz finansiskih razloga, a nešto iz različitih političkih interesa do te široke lige nije moglo da dođe i sav teret ratovanja imao je da pane u glavnom na Mađare. Zapadna Evropa nije imala skoro nikakva interesa za balkanske stvari. Upravo one godine kad je pao Carigrad vodile su se završne borbe između Engleza i Francuza u strahovitom Stogodišnjem Ratu i u taj mah oni su imali stotine svojih prečih briga nego što bi bio rat protiv Turaka.

Međutim se među Srbima počela sve više javljati jedna nova politička tendencija. Ljudi su nalazili da njihova otadžbina i suviše strada u ovim mađarsko-turskim borbama; da se Srbija nalazi u žrvnju između dve sile, od kojih jedna apeluje na hrišćansku solidarnost ali deluje samo na mahove, dok druga, kao neodoljiva velika voda, sve više plavi i osvaja. Srbi stradaju od Turaka ponajviše za to, što se drže uz Mađare ili što Turci veruju da se drže i da su im nepouzdani. Zar ne bi bilo bolje, da se Srbi prislone iskreno i nedvosmisleno uz Turke, kad već i onako ne mogu voditi potpuno samostalnu politiku? Tu oportunističku politiku kod Srba pomagali su i sami Turci, a jedan od glavnih zatočnika bila joj je sultanija Mara. S druge strane, i izvesni postupci Mađara nisu bili nimalo podesni da izazovu poverenje kod Srba. Srbi su bili kivni naročito na Mihaila Silađija, u narodnoj tradiciji zvanog Svilojevića, zapovednika Beograda i Hunjadijeva šuraka. Kad se on jednog dana izvezao iz Beograda s bratom Ladislavom napadoše ga despotovi ljudi, pa dok se on begom spasao brat mu bi strahovito isečen. Za osvetu napadoše Silađi i njegovi ljudi starog despota, u Kupinovu, u despotovu sremskom dvoru, 17. decembra 1455., te ga posle borbe zarobiše i zasužnjiše u Beogradu. Despot, iako u dubokoj starosti, sa preko osamdeset godina, borio se kao pravi vitez i savladan je tek pošto su mu u borbi bila otsečena tri prsta desne ruke. U našoj istoriji mi nismo imali drugog čoveka, koji je pokazivao toliko životne energije i toliko izdržljivosti posle svega što ga je snalazilo u životu. Da bi se oslobodio ropstva despot je morao da preda Silađiju svoje mađarske gradove Bečej i Šomljo i da mu plati 10.000 dukata. Čak je morao pristati i da svoju ženu pošalje kao taoca u Beograd. Kad je mladi mađarski kralj Ladislav čuo za taj slučaj ražljutio se mnogo, i osuđujući Silađija i njegova zaštitnika Hunjadija, naredio je, da se despot odmah pusti, bez tih uslova. Ima vesti, da se ni despotov sin Lazar nije držao najispravnije i da se nije žurio da spase roditelja.

Vest o čitavoj ovoj stvari doprla je i do sultana. On se koristio njom da se tobože sasvim izmiri sa Đurđem, a u stvari da, siguran od Srba, iznenadi Mađare neobičnim prepadom. Sultan je hteo i da onemogući hrišćanski savez, izdvajajući despota, i da preuhitri njegove najglavnije učesnike. S despotom se nagodio na ovoj osnovi: severna Srbija od zapadne Morave da ostane Đurđu, a južna sultanu. Despot je imao i dalje da plaća danak, ali znatno smanjen, i da daje Turcima pomoćne čete. U Srbiji je tako pobedila turkofilska struja.

Odmah potom krenula je turska vojska preko Srbije na Mađarsku. Despot se u poslednji čas ponovo trgao. Nalazio je, da Turci nisu bili iskreni i da su hteli da ga prevare. On s toga spremi Smederevo za odbranu, a sam ode u Mađarsku, da nastavi počete pregovore o zajedničkoj borbi. Sultan je došao s vojskom na Dunav i opseo i Smederevo i Beograd. Nameru njegovu da Smederevo uzme brzo, na juriš, osujetila je hrabra gradska posada, koja se junački oduprla. Napad na Beograd izvršen je u sadejstvu s flotom, koja je brojala na 200 lađa. Ali i tu Turci naiđoše na snažan otpor. Posadi stiže u pomoć jedna na brzu ruku prikupljena vojska dobrovoljaca, koju je oduševljavao Kapistran. Iako nije bila od velike vojničke koristi, ta dobrovoljačka vojska, sastavljena od ljudi s raznih strana, značila je, ipak, izvestan prirast snage, jer je dizala duh. Hunjadi je najpre razbio tursku nevešto vođenu rečnu flotilu, a onda je s novom vojskom ušao u Beograd. Turci se nisu nadali dugoj opsadi. Verovali su da se napad može izvršiti brzo. Kad su videli da se ratovanje oteže i da su u vojsci zbog beogradskih baruština nastale boleštine naredi sultan da se i tu pokuša sa jurišem. Borba je bila vrlo krvava. Turci su već bili prodrli u beogradsku varoš. Ali Hunjadijevi junaci izvršiše nekoliko protivnapada i odbaciše Turke. Odlično se pokazalo i srpsko odelenje, za koje se kazuje da je imalo izvrsne strelce. Turcima nije ništa pomoglo što je i sultan sam ušao u borbu. Njihovi izvori pripisuju neuspeh neslozi rumeliskih begova i tome, što su neki vojnici otišli u pljačku. Posle neuspelog juriša, koji je odneo mnoge žrtve, ranjeni sultan naredi povlačenje (23. jula 1456.).

Ali hrišćani nisu mogli uživati u pobedi. Kuga, koja se beše pojavila među Turcima, zahvati i branioce. Bolest se proširi preko cele Srbije sve do Dubrovnika. Od te zaraze umreše i Janko Hunjadi (11. avgusta) i Ivan Kapistran (23. oktobra). Ovaj pomor u hrišćanskoj vojsci bio je i glavni razlog, što ona nije mogla da iskoristi ovu nesumnjivu pobedu.

Hunjadijeva smrt izazva nove meteže. Njegov sin Ladislav preuze zapovedništvo nad beogradskom tvrđavom i poče odmah da pokazuje svoje nezadovoljstvo s izvesnim licima iz kraljeve okolice. Naročito je bio kivan na Celjske, i to s toga, što je grof Ulrih Celjski, kao ujak mladog kralja, pretstavljao smetnju da on dobije onu vodeću ulogu u ugarskoj kraljevini, koju je imao njegov otac. Kada je u zimu 1456. mađarski kralj zajedno sa Ulrihom došao u Beograd Ladislav nije hteo pustiti u grad i kraljevu vojsku, koja ga beše dopratila. U svađi oko toga Hunjadijevi ljudi ubiše 9. novembra poslednjeg grofa Celjskog, despotova zeta. I ti sukobi omeli su, pored kuge, veći zamah hrišćanske vojske posle pobede pod Beogradom.

Zamoren, uvređen, potišten, i bez vere da može nešto više dobiti, stari despot pokuša ponovo da se izmiri sa sultanom. Njegov čelnik, Đura Golemović, išao je dva puta u Jedrene, da pregovara o miru. Sultan je bio sklon; postao je, uopšte, mekši posle neuspeha pod Beogradom. Ali pre nego što je mogao dobiti konačni odgovor despot je umro na Badnji dan 1456., iskreno oplakan. Očuvana je jedna veoma topla monaška tužbalica nad njegovim mrtvim telom, jedan od vrlo lepih proizvoda naše stare književnosti, koju je i despot Đurađ, kao i despot Stevan, s ljubavlju pomagao. Despot je sahranjen u crkvi Krive Reke kod Despotovice. Tri nedelje posle Đurađeve smrti sklopljen je mir između Turaka i despotova naslednika Lazara. Ovaj je, iako najmlađi, uzeo vlast, jer su mu oba starija brata bila oslepljena. Mada slepi, oni, međutim, nisu bili bez vladarskih pretenzija, samo, u ovaj čas, oni ili nisu hteli praviti Lazaru nikakvih teškoća, ili im je to unapred bilo onemogućeno. Srbija je novim ugovorom priznala vrhovnu vlast Turske i obavezala se plaćati po 40.000 dukata godišnjeg danka.

Od turske sile plašila se i Bosna. Herceg Stepan se u jesen 1453. i u proleće 1454. god. obratio svom starom prijatelju, kralju Alfonzu V Aragonskom nudeći mu se. Njegov sin Vladislav išao je aprila meseca u Loreto, da pospeši pregovore. Alfonz je Hercegu 1. juna 1454., u ime svoje i svoga sina, potvrdio sve posede, obećao mu zaštitu i pomoć i primio ga za svog vazala, iako je znao da Stepan ostaje i dalje u obavezi prema Turcima. Dubrovčani su o Hercegu, i posle izmirenja, širili najgore glasove i poručivali su svakome, da mu ne veruju pošto je potpuno turski čovek. Stvarno, međutim, Herceg se držao Turaka samo zato što ih se bojao i što nije video značajnijih uspeha od hrišćanske akcije, a on sam već se osetno kolebao, da li treba da nastavlja staru politiku.

[vlado]

Pad Srbije

3.deo
Kralj Tomaš se u prvo vreme bavio više zapadnim pitanjima na svojoj granici, nego istočnim. God. 1453. beše umro ban Petar Talovac i njegova baština postade meta mnogih prohteva. Njegovi maloletni naslednici, s majkom zajedno, bili su svesni da se ne mogu održati prema grabljivim susedima, koje njihov otac ne beše mnogo dobrom zadužio. Kao takmaci za njihove posede javiše se Mlečani, kralj Tomaš, Herceg i grof Ulrih Celjski. Kralj Tomaš se naročito bojao Ulriha, ne želeći da on, koji je već držao velike oblasti u Sloveniji i Slavoniji, dođe kao njegov sused i na hrvatsko-dalmatinsku granicu. On se Ulriha plašio i radi te njegove snage, a i s toga što je bio zet despotov, pa bi on, tako, dobio sporazumne protivnike i na istoku i na zapadu. Jedini saveznik za odbranu mogli su mu biti Mlečani, koji su i sami imali razloga zazirati od tako moćnog suseda. S toga im se i obratio, nudeći im ili da sami uzmu grad Knin ili da nagovore Petrove naslednike da ga ustupe njemu. Mlečani su učtivo odbili prvu kombinaciju ne hoteći da imaju objašnjavanja s Mađarima, ali su obećavali Tomašu da će raditi za nj.

Ne manje energičan u tom pitanju bio je i herceg Stepan. Stari ljubavnik upeo je svu veštinu, da pridobije banovu udovicu Hedvigu, da se uda za njega, koji je u to vreme bio udovac. Kralj Tomaš je protiv toga radio, da Hedviga pođe za njegova sina Stevana. Obavešten o tom, Herceg je zapretio da će upasti s vojskom u Hrvatsku i iznuditi odluku oružjem. U isto vreme požurio se, da ženidbama svojih sinova dobije nove prijatelje i pojača svoje veze. God. 1455. on se sam oženio Varvarom, ćerkom vojvode de Raugo, a iste godine oženio se i njegov sin Vlatko iz porodice Celjskih, koja je, izgleda, posredovala i u Hercegovoj ženidbi. Iz istih političkih motiva Herceg je zaprosio i za sina Vladislava Anu, sinovicu despotice Jerine, i proslavio i tu svadbu u jesen 1455. Taj brak, po njegovom uverenju, mogao je doprineti da i despot, u pitanju nasledstva Talovaca, bude na njegovoj strani.

Mletačka Republika već je ranije radila na tom, da spreči Hercegovo širenje na toj strani, pa je neke od Petrovih gradova (Klis, Čačvinu, Sinj i Petrovac) bila posela sama, uzevši ih tobože na čuvanje, u interesu maloletnih banovića. Vešta ona sad ne samo da nije otvoreno radila protiv Hercega, nego mu se čak pravila i kao prijatelj i kao mogući saveznik. U poslednji čas, baš kad je polazio za Mletke Hercegov sin Vlatko, oni su poseli i Omiš, iako je Herceg ljutito poručivao, da će cetinsku oblast, ako ustreba, osvojiti i oružjem.

Usred tih trzavica javila se turska opasnost u Srbiji. Kralj Tomaš, kao mađarski vazal, imao se pridružiti hrišćanskim saveznicima, i on je to i obećavao. Čak mu je i kralj Alfonz u proleće 1455. čestitao na toj odluci. Papa Kalikst III uzeo je 30. aprila te godine pod svoju zaštitu i kralja Tomaša i njegovu državu, hoteći da joj tim u hrišćanskom svetu pojača značaj, a i samoj kuriji da dade jednu vrstu ne samo moralne nego i stvarnije obaveze. Ali poverljivi izveštaji papinih izaslanika govorili su da stanje u Bosni ne obećava veće uspehe. U zemlji je nedostajalo potrebno jedinstvo. Postojalo je nepoverenje ne samo između katolika i patarena, nego i između katolika i pravoslavnih. Kapistran se 4. jula 1455. tužio papi na uticaj raškog mitropolita, koji ometa rad franjevaca meću patarenima i uopšte na borbu tobože agresivnog pravoslavlja protiv katolika. S toga je saradnja između njih bila ne samo teška, nego u dobroj meri i neverovatna. Sveštena lica, kao i razni izaslanici papini, trudili su se, međutim, iskreno, da na zapadu pobude veći interes za Bosnu. Kardinal Karvajal pisao je krajem 1455. god bavarskom vojvodi Albrehtu, da bi "progonitelj Hristov" preko Bosne "lako" mogao prodreti do same Germanije. Taj se interes stvorio naročito usled događaja iz 1456. god. Kralj Tomaš je, za vreme Mehmedove akcije u Srbiji, uputio 3. maja iz Jajca jedno poslanstvo Hunjadiju, koje je vodio bosanski kustos, fratar Ilija iz Požege. Nije nam poznato šta su oni tom prilikom kazali velikom borcu, ali je verovatno da su objašnjavali zašto Tomaš ne učestvuje u tom pohodu.

Tomaš je bio na muci, a sebičan. Kralj Ladislav beše postavio Ulriha Celjskog za hrvatskog bana. Bilo je jasno, da će on u tom svojstvu posesti i oblast Talovaca. Iako mađarski vazal, Tomaš nije mogao da se pomiri s tom činjenicom, pa je bio gotov da se upusti i u borbu. Čak je i uputio svoje odrede prema Kninu, da se suprotstave banovoj vojsci. Uzdao se, verovatno, da bi Hunjadi mogao imati razumevanja za njegov stav. A govorio je ni manje ni više, nego da on Ulriha smatra neprijateljem ne manjim od Turčina. Tajnog pomagača dobio je samo u Mlečanima, koji su protivnike Celjskih pomagali oružjem i hranom.

Međutim, od jeseni 1455. behu započele prave borbe za posed Talovaca. Herceg Stepan beše počeo neprijateljstva sa vojvodom Ivanišem Vlatkovićem, susedom i delimičnim gospodarem cetinske oblasti i prijateljem kralja Tomaša. Herceg je imao uspeha i u proleće 1456. god. bio je znatno pritesnio protivnika.

S druge strane, Tomašu je bilo jasno, da i Bosnu čeka sudbina Srbije. Još od 1454. god. sultan je tražio od njega, da mu preda četiri bosanska grada. Jedan od njih bio je i grad bistrički kod Livna, na krajnjoj zapadnoj granici Bosne. Kralj se obratio u Mletke pitajući šta da radi. Muka je bila popustiti i dati sam prilike Turcima da se učvrste u zemlji, a muka je bila i izazvati ih protiv sebe. Kralj je molio Mlečane da mu dadu oružja za gradove i da mu, u slučaju poraza, obezbede utočište na svom području. Sultan je 1456. tražio brz odgovor od Tomaša i 10.000 tovara žita za ishranu svoje vojske u Srbiji. Mlečani su mu dali nešto pomoći (100 balistara) i obećali su mu da će ga srdačno prihvatiti u slučaju ako se ne mogne održati u Bosni.

Posle neuspeha pod Beogradom sultan nije napustio misao o novoj ofanzivi ali mu je bilo stalo do tog da pokaže da je nije napustio. Već početkom 1457. god. on je uputio u Bosnu veliki broj majstora, da mu preko Save spreme prelaze za vojsku, i uz te majstore poslao je 8.000 vojnika da ih čuvaju. Ta je vojska bila ujedno i opomena za kralja, kako bi što pre ispunio turske zahteve. S toga se ponašala, prolazeći kroz zemlju, kao neprijatelj.

Kralj Tomaš, uplašen, obratio se u Budim kralju i papinom izaslaniku tražeći saveta i potpore. Ali u Mađarskoj toga vremena beše nastao pravi razdor. Između kralja i sinova Janka Hunjadija došlo je do otvorene borbe. Ladislav Hunjadi bi čak smaknut po kraljevoj zapovesti radi svog buntovnog stava i radi ubistva Ulriha Celjskog. U građanskom ratu kralj Ladislav je gledao kako da održi sebe i presto, a nije mu bilo mnogo stalo, u taj mah, da se brine i o mukama bosanskog kralja. Uz tu nevolju, u kući, kralj se bio zapleo i u rat sa carem Fridrihom zbog nasledstva Celjskih, pošto iza grofa Ulriha nije ostalo muškog potomstva. I na samoj papskoj kuriji, iako se želeo rat, nalazilo se ljudi, koji su preporučivali da treba biti oprezan i sačekati događaje, dok se ne srede prilike u Mađarskoj. Ratoborna stranka, u kojoj se nalazilo mnogo sveštenika, gurala je ipak stalno u rat. Sam kardinal Karvajal beše u leto došao u Bosnu, da potstiče kralja i da mu stavlja u izgled pomoć zapadnog sveta. Kralj se pod tim uticajem bio rešio na aktivnost, ali je, ipak, prethodno tražio od pape krst i zastavu, kao posvećena znamenja za borbu, a u stvari da tim papu i ostale hrišćane više obaveže na saradnju i pomoć. S toga je, vrlo oprezan, uputio svog iskusnog poslanika Nikolu Testu papi, kralju Alfonzu, mletačkom duždu i vojvodama milanskom i burgundskom, da im izloži kraljev položaj i da utvrdi šta se otud može konkretno dobiti. U isto vreme, još s proleća te godine, Tomaš je tražio izvesnog dodira i sa Skender-begom.

U Srbiji se za to vreme sve jače izražavala protivnost između dve glavne stranke u zemlji, turkofilske i mađarofilske. Prvu su vodili sultanija Mara i brat joj Grgur, a s njima se slagala i despotica Jerina i njen brat Toma Kantakuzen. Jak oslonac imala je ta stranka u braći Anđelovićima, potomcima tesalskih kneževa Anđela. Njihov otac se u Novom Brdu oženio Srpskinjom. Jedan od braće beše primio islam, postao Mahmud, vidno se odlikovao među Turcima i, kao poverenik sultana Mehmeda, beše doterao do čina rumeliskog beglerbega. Njegov brat Mihailo ostao je u pravoslavlju, stekao poverenje despotovo, i dobio je čast velikog čelnika. On je održavao veze s bratom i u Srbiji živo nastojao, da se politika vodi bez ikakva oslonca na Mađare. Njihovom uticaju pripisuje se, što je početkom 1457. god. došlo do mira između Srbije i Turske. Drugu, mađarofilsku, stranku vodila je žena despota Lazara, Jelena, i drugi sin despotov, Stevan. Jelena nije imala muške dece, pa je želela da presto osigura svojoj kćerci udajom za nekog od hrišćanskih prinčeva. Sam despot Lazar, naslednik Đurđev, kolebao se, isto kao i njegov otac, između te dve struje. Danas je jasno, da je turkofilska politika bila stvarnija, ali nije jasno šta bi donela Srbiji, da je tu bila i iskreno prihvaćena. Politika naslona na Mađarsku bila je diktovana interesima hrišćanske solidarnosti, ali od nje zemlja nije videla prave koristi. Naprotiv. Zbog nje je Srbija teško stradala nekoliko puta. Sile srednje Evrope, koje su dolazile u obzir da pomognu Srbiji i Bosni, imale su sve svojih kriza i vrlo raznorodne interese i često su se uzajamno borile toliko, da nisu bile sposobne ni za kakvu drugu akciju. Kod Turaka, međutim, vladala je svesna jedna volja, koja je svoju snagu ulagala s planom, i s toga je ne samo izgledala, nego i stvarno bila neodoljiva.

[vlado]

Pad Srbije

4.deo
U mađarski građanski rat umešao se i despot Lazar, i to, naravno, na strani Hunjadijevih i Silađijevih protivnika. U aprilu 1457. on beše zauzeo Kovin, ali je naskoro bio potučen na Tamišu. S toga je, verovatno, u jesen te godine pustio Turke, da preko njegova područja upadnu u Banat.

U jesen, 23. novembra 1457., umro je u Pragu mladi mađarski kralj Ladislav. Posle dugih pregovora i kriza izabran je za kralja mladi Matija Korvin, sin Janka Hunjadija, tek 24. januara 1458. Za celo to vreme, da je i bilo prave volje za to, o pripremama za rat s Turcima još nije moglo biti pravog govora. Bosanski kralj je to video i prema tome se ravnao. Ubrzo, novi događaji u Srbiji staviše preda nj sasvim nova pitanja i s tim u vezi i nov kurs politike. Jedan izveštaj iz Bosne od 21. aprila 1458. kaže, da se bosanski kralj izmirio s Turcima i platio danak, "jer nije mogao raditi drukčije". Govorilo se, da se pokušao izmiriti i sa Hercegom.

U ovo vreme, prilično nenadno, umro je u Srbiji despot Lazar, još mlad čovek, 20. januara 1458. On nije imao muškog potomstva i s toga odmah iza njegove smrti počeše borbe oko vlasti. Srpsko pitanje usled toga postade aktuelno za sve susede. Srpske stranke pokušaše, da bi izbegle tuđe mešanje, da obrazuju namesništvo koje bi moglo da zadovolji i Turke i Mađare. Mađarima bi davali jemstvo slepi Stevan i Lazareva udovica Jelena, a Turcima Mihailo Anđelović. Ali, između namesnika samih nije bilo pravog poverenja, i to ne samo prema Anđeloviću, nego ni između Stevana i Jelene. I od njih je svako gledao da on postane stvarni gospodar. Tu obezglavljenost iskoristio je prvi bosanski kralj Tomaš. On je odmah poseo Srebrenicu sa susednim mestima na Drini. Nju su Bosanci, sa još 11 gradova, uzeli pre 22. februara.

Brzo potom Tomaš je došao na misao, da te borbe sa Srbijom obustavi a i da nove tekovine učini trajnim. Najzgodniji način za to bio bi, da se njegov sin Stevan oženi sa najstarijom kćerkom despota Lazara, koja je mogla tad imati nešto više od deset godina, i da se tako spoji Bosna sa ostacima despotovine. Tomaš je odavno sa ženidbom svog sina pravio političke račune i nadao se od nje pojačavanju položaja i snage Bosne. Tako je ranije, čak preko pape, tražio neku kraljevsku princezu ili moćnu kneževsku kćer iz Italije. Baš u ovo vreme vođeni su, i već bili dovršeni pregovori, da se Stevan oženi jednom od kćeri (po svoj prilici nezakonitih) milanskog vojvode Frančeska Sforce, koja je imala da donese bogat miraz. Milanski izaslanik već je, s vojvodinim pristankom, bio došao u Bosnu, kad se kralj predomislio i svršio prosidbu u Srbiji.

Ali stvari nisu išle lako. I Ugarska je sama polagala mnogo na Srbiju, nešto zbog njenog strateškog položaja, kao grudobran za mađarsko područje, a nešto zbog njenog rudnog bogatstva. Sam gubernator Mađarske, Mihailo Silađi, vodio je pregovore o tom da dobije Srbiju, a u tom ga je svesrdno pomagao Kardinal Karvijal. Iako ti pregovori nisu doveli do željenog rezultata, oni su pokazivali koliku važnost Mađari pridaju srpskom pitanju i da se neće moći lako doneti neko rešenje kome bi oni bili protivni. Kralj Tomaš je to znao i s toga je uputio kralju Matiji, kad je ovaj bio došao u Beograd, jedno izaslanstvo, da ponudi sporazum. Bosanci su obećali Matiji priznavanje vrhovne vlasti i saradnju u borbi s Turcima. U pregovorima su pristali da Tomaš lično dođe u Mađarsku i da kralju željenu izjavu. Na toj bazi došlo je do sporazuma. Tomaš se u januaru 1459. nalazio u Ugarskoj i učestvovao je na saboru u Segedinu. Mađari su potom dali pristanak, da se Bosna ujedini s despotovinom, pošto bi obe, posredno, ostale pod njihovom vrhovnom vlašću. Matija je Tomašu obećao i pomoć protiv Turaka. Savetovao mu je, da odmah požuri u Srbiju i svrši stvar.

Tomaš ga je poslušao, jer je i sam to želeo. Za trinaest dana stigao je usred zime iz Segedina u Jajce licem 31. januara. Žurba je bila potrebna i inače. Turcima se, s obzirom na njihove dobre veze u zemlji, nije moglo sakriti o čemu se radi. Kad su čuli za kraljev odlazak u Mađarsku upale su u Bosnu četiri njihove vojvode sa vrhbosanskog područja i iz Bihora, pa su je poharali. Opseli su i sam Bobovac, u kom se nalazio mladoženja Stevan, i grad Vranduk. Jedva se Stevan iskrao iz opsađenog grada i, krijući se, odjurio u Smederevo što je brže mogao. Tomaš je 10. februara poslao o svemu tom poruku Matiji moleći ga da ga ne ostavi sama i stavljajući mu na srce da brani Bosnu "ne manje nego svoju vlastitu zemlju ugarsku".

Sa Stevanom Tomaševićem pošao je u Smederevo i njegov stric Radivoj. Kad su stigli tamo primio je Stevan vladu 21. marta, a svadba je obavljena 1. aprila. Da je do spajanja bosanske i srpske snage došlo ranije ono bi, verovatno, moglo biti od izvesne koristi; ako ni zbog čega drugog a ono bar radi jačanja moralne snage za otpor. Sada je taj akt bio bez ikakve koristi. Srpske zemlje bile su potpuno oslabljene i rastrojene. Ni Bosna sama nije imala prave vere u sebe, a ona je trebala da vodi. Hercegovina i Zeta nisu ulazile s njom zajedno ni u kakvu tešnju saradnju. A prema njima, zavađenim i u uzajamnim borbama obnevidelim, stajala je silna Turska, vođena jednom voljom, ponesena uspehom, neodoljiva.

Ako se pitanje Srbije nije moglo rešavati bez Ugarske još manje se moglo rešavati bez Turske. A za njih je bilo jasno, da neće dozvoliti da Srbiju dobiju njihovi protivnici ili neko ko bi bio protivničko oruđe. Još tokom 1458. god. oni su uzeli čitav niz gradova i oblasti u Srbiji i sveli despotovinu na vrlo usku oblast oko Smedereva. Sada, kad je na smederevski presto došao jedan mađarski štićenik, oni su rešili da prekrate nejasne odnose i da srpskoj samostalnosti učine kraj.

U samoj Srbiji dolazak bosanskog kraljevića pojačao je unutrašnju krizu. Slepi despot Stevan nije se mirio sa mišlju, da despotsko nasleđe svoje kuće ustupi Bosancu. S toga je brzo došao s njim u sukob i već 8. aprila morao napuštati Srbiju. Turkofilska stranka dobila je usled toga i nešto legitimističkog opravdanja i uzela je osetnog maha.

Tursku zlu volju izazvao je i kralj Tomaš, kad je, da olakša položaj sinu, počeo ofanzivu protiv turskih posada u Bosni. Izvesnog uspeha imao je pri napadu na Hodidjed, koji je popalio i poharao, a stanovništvo mu odveo u ropstvo. Ali se Turci u Srbiji nisu dali zbuniti. Mladi novi despot doznao je za vremena šta mu se sprema, pa je molio za pomoć i oca i Mađare. Ali mu niko ne priskoči u pravi čas. Mađari su bili zauzeti unutrašnjim borbama, a kralj Tomaš nije mnogo mogao. Obratio se papi, ali bez uspeha. U jednom izveštaju dominikanca Nikole Barbućija, pisanom u Jajcu 31. maja, kaže se iskreno i jasno kako je uopšte bio očajan kraljev položaj. Tomaš je priznavao da mu je veoma teško bez pomoći sa strane voditi borbu protiv Turaka. Jer on nema da se nosi samo sa njima. U njegovoj zemlji većina je "maniheja", koja više voli Turke nego katoličke sile, i on se, u slučaju borbe, ne bi smeo na njih osloniti. Evo i sad, ustao je protiv njega herceg Stepan kao turski vazal. Herceg je jedva dočekao, da zbog zauzetosti kraljeve dobije slobodne ruke, pa da proširi svoje granice u severnoj Dalmaciji. Tako je sredinom juna zauzeo tvrdi grad Čačvinu.

Kad su Turci stigli pred Smederevo mladi despot našao se sam prema ogromnoj turskoj sili, a u jednom gradu gde je imao mnogo načelnih protivnika. Da olakša i sebi i njima on se predao bez borbe 20. juna 1459. Turci su ga pustili da s porodicom i pratnjom iziđe slobodno iz grada, ali nisu hteli da oslobode i malu mađarsku posadu. Ovako brzi pad Smedereva delovao je u Mađarskoj da ne može biti gore. Kralj Matija optuživao je i Stevana i naročito njegova strica Radivoja kao izdajice, ili, u najmanju ruku, kao kukavice. Ali su ti prekori bili neosnovani. I Radivoj i Stevan već ranije su objavljivali da će se morati predati, ako im ne stigne za vremena dostojna pomoć. Bez nje je svaki pokušaj opiranja Turcima bio unapred osuđen na neuspeh.

[vlado]

Pad Srbije

5.deo
Tako je u leto 1459. završila svoj politički život srednjevekovna Srbija. Napori koji su činjeni da se ona spase i digne, od Kosova do pada Smedereva, pokazuju jedan ogroman vitalitet i mnogo državničke veštine. Država je bila, nema sumnje, teško podrovana sablažnjivim scenama borbe za vlast i sebičnim prohtevima uticajnih članova dinastije i veće vlastele; bilo je, isto tako, političke kratkovidosti u odnosima između suseda dinasta Srbije, Bosne, Hercegovine i Zete; bilo je, naročito u poslednjim fazama, više obeshrabrujuće vere u druge nego u sebe sama; ali, u osnovi i da nije bilo svih tih grehova i većih i manjih, sudbina Srbije posle Marice i Kosova ne bi mogla biti mnogo drukčija. Njen je udes, kao i sličan udes ostalih balkanskih država, bio predodređen svim onim što je prethodilo Marici i Kosovu. To je ceo državni sklop, koji je nosio feudalni beleg. Pod uticajem Vizantije s istoka i Mađarske sa severa u nas se razvio upravni sistem, gde su, sem dvora, svu vlast i moć imala dva staleža: vlastela i crkva. U Srbiji crkva je, pored svih sebičnih težnji, bila i ostala uvek u dodiru s narodom, ali je zato u Bosni pod njenim uticajem nesumnjivo i nastao i održavan onaj dugi strahoviti razdor, koji je otuđio velik deo naroda od državne ideje. Vlastela je, u isto vreme, na svima stranama vršila razorni uticaj. I prema dvoru gore, i prema narodu dole, ona je znala samo za svoje interese. Da ojača sebe ona, dobrim delom, nije zazirala ni od čega; u nekim oblastima ne čak ni od sprege sa očevidnim državnim neprijateljima. Jačanje sebe išlo je uvek na račun državne zajednice, a uz to i na račun mogućnosti saradnje sa susedima. U celoj prvoj polovini XV veka mi nemamo ni jednog jedinog slučaja gde bi se naši dinasti i naša vodeća vlastela našli na jednoj liniji, a bilo ih je više, gde su, u odlučnim časovima, jedni drugima zabijali nož s leđa. Autoritet centralne vlasti, koji je u izvesnoj meri, u drugoj polovini svoje vlade, bio postigao despot Stevan nije mogao da se održi pod njegovim naslednicima. Despota Đurđa, koji je bio jaka ličnost, lomile su mnoge nedaće; a njegovi naslednici stradali su na prvim koracima, jer nisu pretstavljali nikakvu snagu. Čedomilj Mijatović imao je u dobroj meri pravo kad je jednom prilikom kazao, da su Turci u Evropi "imali da se bore upravo sa invalidskim državama".

Prema njima tako rastrojenim stajala je turska snaga, sveža, ponesena uspesima, vođena jednom voljom koja je znala šta hoće. Turci su prešli u Evropu kao vojnička organizacija i kao takvi postigli su sve uspehe. U akciji oni su učestvovali svi, svi bez razlike, svesni da je uspeh delo celine i da pripada svima. Povezani u jednu azijatski pokornu zajednicu vrhovnoj volji, oni su, u isti mah, znali, da lična vrednost donosi sve uslove za napredak i da načelno nema nikakve prepreke, da se od običnog janičara dotera do vezira. Borba za veru i njeno širenje donosila je nagradu i na zemlji i na nebu; postati gazija i šehit to su najveći uspesi koje je jedan pravoverni mogao zaželeti.

Kad su dobro osmotrili prilike na Balkanu oni su s planom, koji su naši kasno prozreli, pošli za tim da od njega stvore, kako se to danas kaže, svoj životni prostor. Prenošenje njihove prestonice u Jedrene kazivalo je očigledno, da su oni još tada bili na čisto, da će tu, na evropskom terenu ostati, baciti koren, i početi širiti svoju vlast. Uspesi protiv Grka i Bugara bili su relativno laki; sa Srbijom je bilo više teškoća, ali je srušena i ona. Od kraja XIV veka protiv njih se javlja kao novi neprijatelj i kao organizator otpora severnih i severozapadnih balkanskih naroda mađarska država Srednje Evrope. Osetivši mađarske težnje, potekle iz samoodbrane, Turci su onda, sasvim prirodno, pošli da najpre s tim narodima izvedu čist račun, da ih učine politički bezopasnim i da, potom, preko obezbeđenog područja postave svoje nove mete i granice. Srbi su se našli na najvažnijem mestu. S njima su računali i Turci i Mađari; njihova zemlja pretstavljala je glavno područje odbrane za Mađare i najpogodniju bazu za Turke. Sa srpskim bedemom dala se najbolje braniti Srednja Evropa; bez Srbije nije bio dovoljno siguran turski posed ne samo u moravskoj dolini, nego ni u Bugarskoj.

Postavljeni između Turaka i Mađara Srbi nisu mogli voditi nikakvu nezavisnu politiku. Mogli su samo da ili čitavo vreme "balansiraju" između njih, ili da se, u odlučnim momentima, pridruže bilo jednoj bilo drugoj strani. Srbi su, videli smo, pokušavali sve. Ali politiku neutralnosti nisu dali ni Turci ni Mađari. Oni su hteli čiste odnose. U svojoj politici, zazirući od turske opasnosti, Srbi su od početka XV veka prilazili više Mađarima. Bilo je tu i hrišćanske solidarnosti i uverenja da ih Mađari mogu zaštititi. Na žalost, taj je račun bio skroz pogrešan. I Mađarska je patila od iste unutrašnje bolesti od koje i balkanske države; od Sigismunda do Matije Korvina svi su njeni vladari imali da prebrode teške krize. Sem toga, Mađarska toga vremena, mada je Turčin bio skoro na pragu, nije ipak u dovoljnoj meri i na vreme obraćala pažnju na njih i na balkansku situaciju uopšte, nego se bila zaplela i na drugim stranama. Svoje balkanske poteze Mađari su izvodili na mahove, ali nisu od tog napravili dosledan i trajan sistem. Srbi su se oslonili na silu (u koliko je to Mađarska mogla biti), koja nije bila dovoljno čvrsta, i prirodno je da je morala nastradati. Sa dolaskom borbenog i energičnog sultana Mehmeda II, koji je bio pregao da Balkan napravi potpuno svojim, morala je prestati sva politika srpskog laviranja. U ostalom, kad je on preduzeo odlučni korak da učini kraj samostalnosti srpske despotovine, srpsko pitanje bilo je u osnovi davno rešeno. Ogromna većina srpskog naroda nalazila se već od ranije pod sultanom; 1459. god. ugašena je samo prividna vlast srpske despotovine, koja je bila svedena na nepuna dva-tri sreza.

[vlado]

Pad Bosne

1.deo
Napad Turaka na Srbiju nije prošao bez štete i za susedno bosansko, zetsko i hercegovačko područje. Turski odredi zaletali su se i u susedne oblasti i vršili pljačke i otimačine. Do papske kurije pronela se vest, da je kralj Tomaš došao u vezu s Turcima i da ih je čak pozvao u pomoć protiv svog tasta Hercega Stepana, s kojim se, baš u ovo kritično vreme, nosio oko grada Čačvine. Ova je vest uzbudila samog papu i pojačala je ranije sumnje na Bosnace širene povodom pada Smedereva. Naređujući hvarskom biskupu da ispita celu stvar, papa ga je ovlastio da na kralja baci prokletstvo ako nađe da je dostava istinita, pa je tu poruku, posle nekoliko nedelja, u aprilu 1460., i ponovio. Kardinalu Karvajalu, koji je iz Mađarske slao u Rim veoma nepovoljne izveštaje o Tomašu, papa Pije II pisao je 7. juna iste godine, da je i on o njemu stekao isto mišljenje.

Međutim, Turci su uzimali sve više maha. U njihove ruke pala je Moreja, a 9. novembra 1460. zarobili su u borbi ujaka kralja Matije, Mihaila Silađija, nesuđenog despota Srbije. U Mađarskoj se digla prava buna protiv kralja, a sam Matija zapleo se u dugi rat s carem Fridrihom III i trošio snagu na više strana. Mađari sami nisu krili, da bez pomoći zapada ne mogu izdržati borbu protiv Turaka i da će biti prisiljeni da se nagađaju s njima. To nisu bile proste pretnje, nego su oni doista i počeli neke pregovore. Papa Pije preduzimao je sve što je mogao da krene hrišćanski svet na neki veći podvig protiv Turaka. Sazvao je za to i naročiti sabor u Mantovi i namenjivao caru Fridrihu ulogu hrišćanskog kapetana. Ali je sve bilo uzalud. Šta se moglo postići kad su car Fridrih i kralj Matija smatrali jedan drugoga kao neprijatelja ne mnogo mržeg od Turčina?

Papska kurija posmatrala je stvar više ideološki nego stvarno; ali i da nije bilo tako, ona je, kao glavna duhovna sila, smatrala za svoju dužnost i hrišćansku i političku da utiče na sve krugove da ublaže svoje protivnosti i da se ujedine u borbi protiv turskog osvajača. S toga je papa stalno tražio od Bosne da se približi Mađarskoj i veže što čvršće za nju. Kralj Tomaš je po celoj svojoj dotadašnjoj politici bio za zapadnu orientaciju, ali je imao pred očima i tursku opasnost. Turci su već bili zakoračili u Bosnu i mogli su preći u napad kad god su hteli; pomoć Mađara i zapada bila je, međutim, "na dugu štapu". S toga je sasvim pojmljivo što se kolebao. Toj opštoj nesigurnosti valja još dodati i domaću. U to tako mutno vreme, puno zle slutnje, mržnja između Tomaša i Hercega Stepana nije popuštala. Hercegov izaslanik u Mlecima govorio je javno, da bi, danas zaboravljeni grad, Čačvinu, oko koga su se krvili, voleo pre videti u rukama Turaka, nego u kraljevim. Sav svet je video, da ta sitničarska borba, koja crpe snagu, ne vodi ničem. Mlečani su im to govorili bez ustručavanja, naglašavajući im u isti mah, da to krvavljenje može završiti jedino katastrofom obojice, kao što je bio slučaj sa Grcima u Moreji. Ali ta njihova borba može da bude opasna i po ostali hrišćanski susedni svet, a naročito za Dalmaciju, do koje je Mlečanima bilo mnogo stalo.

Početkom 1461. god. stiglo je u Mletke Hercegovo poslanstvo donoseći jedno njegovo izvanredno važno pismo. Osnivaču Hercegovine bilo je sasvim jasno kakava ga sudbina čeka. Bolno, i sa gorkim iskustvom, on je govorio o "nevernom poganinu", koji je slomio redom Vizantiju, Srbiju, Vlašku i Moreju. Nije daleko vreme kada će i njega "prožderati". Predviđajući tu mogućnost on je molio Republiku, da mu ustupi neki grad na kom ostrvu ili i neko ostrvo, na kom bi se mogao skloniti. Mlečani su ga tešili i umirivali, ali su mu i obećali utočište na ostrvu Lastovu. Sem toga, Mleci su mu obećali, po želji, da će i posredovati na Porti u njegovu korist. Na Hercega su naročito teško delovali ponovna svađa i sukob sa sinom Vladislavom, koji se na nj digao pozivajući u pomoć Turke i možda ne bez neke veze sa kraljem Tomašem.

Kralj Tomaš je, međutim, preduzimao sve što je mogao, da popravi svoj glas u Rimu. Mađari su radili stalno protiv njega, ali ne samo iz stare mržnje, nego i zbog toga što su bili čuli da kralj želi dobiti krunu od pape. Oni su u tom, sa razlogom, gledali težnju bosanskog vladara da postane vazal Svete Stolice, a da se oslobodi neposredne veze s njima. S toga su poručivali u Rim, da bi oni to davanje krune smatrali kao akt neprijateljstva protiv sebe i da bi u tom videli izjednačenje bosanskog kralja dotadašnjeg svog vazala sa mađarskim, što ne bi mogli primiti. Kralj Tomaš je doista to želeo, ali u ovaj mah bilo mu je preče da popravi svoj položaj u Rimu, nego da ga otežava. I u tom je uspeo. Svakako na osnovu raspitivanja i izveštaja, na kuriji se počelo uviđati da Tomaš i njegova akcija nisu bili tako crni kako ih je pretstavljao Budim. Sem toga nije se htelo da se kralj odbijanjem otera u turski tabor, jer se, očevidno, ne bi mogao održati neutralan između dve tako opasne kombinacije. Da ohrabri kralja i narod papa je 23. marta 1461. naredio splitskom nadbiskupu, da odmah objavi njegovu bulu o krstaškom ratu, ako bi Turci napali bilo kralja bilo Hercega. Kralj nije sačekao sve rezultate ove akcije i njegovih pregovora. Umro je sredinom jula 1461., pošto je bolovao nekoliko nedelja. Pričanja o njegovoj nasilnoj smrti, koja su posle širena, nemaju nikakva oslonca u izvorima.

Njegov naslednik, bivši srpski kratkovremeni despot, Stevan Tomašević izmenio je u nekoliko politiku svog oca. Još istog leta došao je u vezu sa Hercegom i izmirio se s njim. To je bio nesumnjivo vrlo važan preokret, iako nije doneo većih posledica. Dok se izmirio s njim kralj Stevan je nastavio neprijateljstva u Hrvatskoj, naročito sa banom Pavlom Sperančićem, koga je mrzeo kao i Turke. Protiv njega sklopio je savez sa Hercegom i krbavskim knezovima. Mlečani su sami priznavali da je Pavle bio napast od čoveka i da je izazvao protiv sebe sve susede, ali su ipak posredovali za nj. Bosancima posebno nisu dali da uzmu grad Klis označavajući ga kao grad njihove sfere.

Kralj Stevan se obratio i u Rim, nastavljajući tamo gde mu je otac stao. Njegovi poslanici izneli su, kako je kralj dobio vesti da se Turci iduće godine spremaju na nj i da je on već tražio pomoći kod suseda, Mađara, Mlečana i Arbanasa. Prirodno je, da je traži i u Rimu, čiji je autoritet u hrišćanskom svetu tako velik. Njegov otac nije bio dovoljno energičan s obzirom na tursku opasnost s polja i bogumilsku unutra, ali on u odnosu prema Rimu želi ići do kraja. To uveravanje Stevan je davao iznoseći u isti mah želju, da mu papa pošalje kraljevsku krunu. S tom krunom, uveravao je on, dobiće više autoriteta i prema svojim podanicima i prema Turcima, koji će iza njega videti značajan hrišćanski front. Papin uticaj pomoći će mu i kod Mađara i kod Mlečana. Turci u njegovoj zemlji rade s planom. Podižu nove gradove, a u isto vreme bune seljake obećavajući im oslobođenje od posednika. S tom agitacijom postižu i uspehe. Bosna je sad, posle Srbije, prva na udaru Ako nju slome oni se neće tu zaustaviti. Posle Bosne dolaze na red Ugarska i Dalmacija, Kranjska, pa čak i Italija i sam Rim.

Papa Pije želeo je istinski da pojača kraljev položaj. S toga se i rešio da mu ispuni želju i pošalje kraljevsku krunu. Kralj Matija bio je stavljen pred gotovu činjenicu, koju mu je papa, istina, javio, ali koju ovaj nije više mogao izmeniti. U novembru 1461. kralj Stevan se svečano krunisao u Jajcu, u prisustvu svih velikaša zemlje i hercegovića Vlatka kao očevi zamenika. Naljućen praveći se da nema poverenja u Stevana, kralj Matija je tražio, da mu ovaj ustupi svoje gradove na turskoj granici. Stevan je ušao u pregovore, ali ne sa namerom da ih izvrši nego da bi dobio vremena. Nadao se i pomoću kurije. Tamo su već ranije bili pristali da dadu krunu bosanskom kralju i još 1446. god. ona je bila izrađena od zlata i upućena u Split. Sad, kad je papa, najzad, ispunio njihovu želju Bosanci su verovali, da će on znati naći puta i načina da razbije nepoverenje Mađara. Mađari su, doista, došli u težak položaj. Zbog pape nisu mogli ništa preduzeti što bi moglo pokazati njihovu zlu volju, ali nisu mogli ni podneti bez pogovora, da se Bosanci na neki način oslobađaju budimskog tutorstva i privijaju se uz Rim. Tako se dogodilo da krunisanje nije donelo Stevanu očekivanu korist. Mađari su ostali kivni na nj i nisu mu dobro mislili, a kod Turaka to je krunisanje stvorilo uverenje, da Bosna prilazi njihovim neprijateljima i da je s toga čas pre treba onesposobiti.

[vlado]

Pad Bosne

2.deo
Dosledan u svojoj politici izmirenja papa je nastojao da se urede odnosi između Bosne i Mađarske. Kralj Matija je naglašavao, da kurija nije mogla donositi nikakvih odluka u pogledu Bosne bez prethodnog sporazuma sa Mađarima, pošto je ona njihova vazalna zemlja. S toga je cena sporazuma morala biti samo ta, da se Bosna i dalje smatra kao područje ugarske krune, a bosanski kralj kao mađarski vazal. Tako je krajem maja 1462. došlo do izmirenja, koje, ipak, nije bilo sasvim iskreno. Stevan je čak pristao, da i novčano pomogne kralju Matiji, da bi mogao otkupiti od nemačkog cara krunu Sv. Stevana. Otkazao je i plaćanje danka Turcima, da bi samo razbio sve sumnje o sebi. U pregovorima na budimskom dvoru učestvovao je i pretstavnik hercega Stepana.

U ovo vreme, gonjen spletkama i grabljivošću, hercegov sin Vladislav, koji je u borbama s ocem 1461. god. imao malo sreće, otišao je sultanu i verovatno optužio oca radi saradnje sa Mađarima i zapadnim silama. Sa turskom vojskom krenuo je bludni sin na oca kome Turci nisu više verovali. Vladislav je tražio pola Hercegovine, a Turci 100.000 dukata ili tri grada: Čačvinu i kod Trebinja Mićevac i Klobuk, i prekid svih veza sa kurijom i Mlecima. U borbi kod Plevalja Hercegova vojska pretrpela je u leto 1462. osetan poraz. Uplašeni za sebe, a ogorčeni na Vladislava, Dubrovčani su potajno pomagali Hercega. Kasnije su i oni i Mlečani živo nastojali da dođe do izmirenja. Herceg je ustupio sinu četvrtinu zemlje i tim ga je nekako smirio, ali tursku napast nije više mogao otkloniti. Kao posrednici oni su se učvrstili u istočnoj Hercegovini i sad su samo čekali priliku da dođu napred.

Krajem januara 1463. stigli su u Dubrovnik poslanici kralja Stevana i Hercegovi sa predlogom, da zajedno s pretstavnicima Republike pođu kralju Matiji i da mu saopšte uznemiravajuće vesti o turskim pripremama i namerama. Bosanski poslanici otišli su i Skender-begu. Oprezni Dubrovčani nisu hteli da učestvuju u tom poslanstvu izvinjavajući se na sve načine. Kralj Stevan je tokom februara obavestio o turskoj opasnosti i Mletke i papu, moleći pomoć.

Već u martu počeli su upadi turskih četa u Hercegovinu i izvidnički zaleti po Bosni. Bosanci i Hercegovci spremali su se na sve strane. Prvi put u istoriji tih oblasti nije bilo nijedne značajnije ličnosti, koja bi javno vodila svoju politiku i tražila izuzetnog dodira s neprijateljem, iako se svi nisu slagali s kraljem. Nije se izdvajao čak ni toliko nepouzdani Vladislav Hercegović. Ali sva snaga Bosne i Hercegovine nije bila dorasla Turcima. Ona se s njima ne bi ni usudila sama uhvatiti u koštac. I kralj i velikaši računali su samo sa pomoću sa strane. Ali od te pomoći ne bi nikakva ozbiljnijeg glasa ni od pape, ni od Mletaka, ni od Mađara. Stizale su samo utehe, hrabrenja i obećanja. Videći to kralj Stevan se uplaši i reši da ponudi Turcima sporazum. On, koliko se čini, nije uopšte bio neki borben čovek, a pred ovakvom opasnošću imalo se i razloga biti krajnje oprezan. Po pričanju Konstantina Janičara bosanski poslanici došli su na Portu u proleće i molili su primirje na petnaest godina. Sultan im nije dao nikakav odgovor i otišao je u Jedrene, a njegove paše namerno su prevarili Bosance. Pristali su tobože na primirje, da se ovi ne bi dalje spremali, a odmah su za njima, iza četiri dana, uputili vojsku. Konstantin kazuje, da je on sam slučajno čuo taj dogovor paša i da je o tom obavestio bosanske poslanike, ali da mu ovi nisu hteli verovati. Protivnici kraljeve politike, koji su hteli da Bosna izvuče neku korist iz iskustva koje je imala Srbija sa svojom politikom protiv Turaka, napadali su ga sad javno zbog nezgode u koju je upleo zemlju. U Bosni je bila stalno jaka antikatolička opozicija. Sad je ona dobila maha, kad je videla kako je kralj, pod uticajem Rima, doveo zemlju pred ratnu opasnost, a kako od obećavane pomoći nema ništa. Govorilo se posle, i to nije neverovatno, da ih je bilo i koji su obaveštavali Turke o kraljevim pregovorima i koji su pozivali sultana da posreduje. Između Mađara i Rima s jedne i Turaka s druge strane jedan deo Bosanaca opredelio se za ove druge. To nisu bili, koliko sad znamo, vojvode i knezovi, nego po svoj prilici niža lica.

Sultan je doista bio čvrsto rešen, da, kao u Vizantiji i Srbiji, raščisti položaj i u Bosni. On je lično poveo vojsku i krenuo preko Skoplja i Kosova. Ali-begu, turskom zapovedniku u Srbiji, bi naređeno da na Savi i Dunavu izvodi razne vojničke operacije, kako bi Mađari poverovali da se sprema upad na njihovo područje. Kralj Matija je bio obavešten da se sultan sprema i sam je, na samom početku 1463. god. poručivao kralju Stevanu i Hercegu da se, radi boljih izgleda u borbi, drže zajedno. Mlečani su mu još u toku januara i marta preporučivali da on sam preduhitri Turke. Ali Matija niti je mogao niti je smeo to učiniti. Njegovi poslanici u Mlecima govorili su još u maju 1463., da nisu sigurni da u tom pothvatu ne bi prošli rđavo i tražili su od Republike pomoć ne u floti, nego baš u kopnenoj vojsci. Kad se videlo da se sultan kreće Matija je poslao na jug svog rođaka Jovana Pongraca s nešto vojske, da bi zaštitio južne ugarske granice. Turci iz Srbije behu za to vreme prodrli sve do Temišvara. Tu ih je Pongrac suzbio. Ali su Turci mogli biti zadovoljni, jer su uneli zabunu među Mađare i lišili Bosnu svake pomoći sa te strane. Ali-beg je i posle toga, zadržavajući Mađare, vršio demonstrativne ispade po Sremu i Bačkoj.

Sultan je međutim iz Sjenice udario na Drinu. Upao je najpre u oblasti hercega Stepana i braće Pavlovića, vojvode Petra i brata mu Nikole. Ne znamo ništa pouzdanije o tom, da li su mu oni dali tu kakva otpora i da li su nastradali prilikom tog prelaza ili kasnije, na sultanovu povratku, kako beleže neki ne baš mnogo sigurni hroničari. Sigurno je samo to, da ih je nestalo u toku ove godine, u ovom pohodu. Tvrtko Kovačević-Diničić, gospodar srednjeg Podrinja, predao se Turcima i bio je pogubljen. Udovica kralja Tomaša spasla se kod svog brata hercegovića Vladislava, koji se bio sklonio u zapadnu Hercegovinu, isto kao i otac mu, herceg Stepan s celom porodicom. Na hercegovačkom području Turcima se aktivno nije odupro niko s većom snagom, nego su se neke vojvode i knezovi zatvorili u svoje tvrde gradove i branili se otuda. Turci su prodrli i u Hercegovinu, sve do iza Ljubuškog, i preoteli su više gradova. Celu zemlju, i Bosnu i Hercegovinu, obuzela je strahovita panika. Glas o sultanovoj sili išao je kao planinski požar ispred nje i izbezumljivao i malo i veliko.

Glavna sultanova vojska išla je pravo u srce Bosne. Pala je najpre pred tvrdi Bobovac. Tamo je već 20. maja stigao i sam sultan. Dobro utvrđen, na teško pristupačnom mestu, grad se smatrao kao jedan od najsigurnijih. Tu se čuvala kraljevska kruna i glavni deo državne blagajne. Sultan je sam, začuđen njegovim položajem, spremao tu naročite topove, da bi ga što sigurnije savladao. Ali mu je dalji posao uštedeo zapovednik grada Radak, koji je, zaplašen i namamljen obećanjima, predao grad. Sultan je, međutim, verolomnog izdajicu dao pogubiti prezrevši i njega i njegovo delo. Iz Bobovca žurili su Turci odmah dalje. Prethodnicu od 20.000 ljudi vodio je Mahmud-paša Anđelović, dobar poznavalac prilika ne samo u Srbiji nego i u Bosni. Sam sultan uputio se na bosansku prestonicu, na lepo i tvrdo Hrvojevo Jajce. Na putu Turcima važno i utvrđeno Visoko predalo se samo.

Kralj Stepan nije ga smeo sačekati, nego je hitao prema zapadu. Konstantin Janičar, sam učesnik u ovom pohodu, priča, da je "radio i danju i noću o tom, da bi mogao hitno skupiti nekakvu vojsku. "Na tom putu kralj se zadržao u tvrdom gradu Ključu. Čudnovato je da nije išao prema Savi, Mađarima, ili u Dalmaciju, Mlečanima, nego je otišao baš u Krajinu, na krajnju granicu svoje države prema Hrvatima, od kojih, u taj mah, nije moglo biti nikakve samostalne pomoći. Mahmut-paša, koji je gonio kralja, doznao je od jednog izdajice da se Stevan nalazi u Ključu i odmah je ponudio pregovore kralju. Obećavao je, da će mu poštedeti život pod uslovom da mu se preda sam i da preda i svoje gradove. Mahmud je tako postupao ranije i sa grčkim despotom Dimitrijem. Želeo je, da kraljevom predajom skrati ceo proces i postigne očigledan uspeh. Ima pričanja da je kralj pokušao i da se bori pod Ključem, ali ono nije mnogo pouzdano. Sigurno je samo da se predao. Za kraljeva strica Radivoja kazuje se, da je bio zarobljen u gradu Zvečaju.

Kralj Stevan je poverovao, da će Turci i ovog puta imati obzira prema njemu onako, kako je bilo i prilikom pada Smedereva. Hteo je da se spasava saznavši za opštu paniku, a videći da ima i izdajstva i pasivnosti. Od mađarske pomoći nije bilo nikakva glasa. Kralj Matija ga je možda i namerno ostavio, da se sam ponese s Turcima. U samoj zemlji nije bilo primera požrtvovanja, koji bi ga opominjali da ne popusti, niti je bilo pravog stradanja za neku veću ideju. Racionalno je gospodario nad sentimentalnim i idealnim. U ostalom, s kim je mogao nastaviti borbu? I kakvi bi mogli biti izgledi te borbe? Videći da je sve izgubljeno, kralj je povio glavu i pristao na turske uslove. Mahmud ga je, kao zarobljenika, poveo sultanu pod Jajce. Turski hroničar XV veka, Dursun beg, koji daje dosta pojedinosti o bosanskoj katastrofi, u kojima se legenda isprepliće sa istinom, priča, da je kralj Stevan bio "ogroman", "stasa kao Hezbeg", i da je mnogo pio.

[vlado]

Pad Bosne

3.deo
Sultan je uzeo Jajce, pošto ga je opsedao nekoliko dana, bez velikih žrtava. Kao i drugi gradovi predalo se i ono, kad se videlo da je otpor uzaludan. Pod Jajcem on je sudio i nesrećnom bosanskom kralju. Mehmed II bio je ljut na njega zbog cele njegove nestalne politike. Nalazio je, da se kralj pokazao ne samo nepouzdan, nego i nezahvalan na ukazanoj milosti. I s toga sad nije hteo da mu poštedi život, niti je priznao Mahmutovo obećanje. Slučaj Stevanov ima da posluži kao svirepa opomena drugima. Ašik-paša, turski hroničar, izrično kaže, da je sultan rekao: "Ako neke gradove damo ovom kralju, izvor za rat ostaće!" I s toga je izdao naredbu da otseku glavu i njemu, kao i kraljevu stricu Radivoju, koji je s njim zajedno, od Smedereva, vodio politiku nelojalnu prema sultanu. Predanje kaže, da je verski poglavica i pratilac sultanov dao Mehmedu i savet i obrazloženje za takav postupak upozorivši ga, da ne treba dozvoliti da ga dva puta ujede ista zmija. S kraljem zajedno Turci su zarobili i dvoje Tomaševe dece od druge žene, Sigismunda i Katarinu, i njih je sultan odveo sa sobom.

Čitav ovaj pohod i sve sa njim u vezi bilo je svršeno za jedva šest nedelja. Već krajem juna sultan se kretao natrag i 7. jula nalazio se ponovo u Sjenici. U Bosni je, u svima glavnijim gradovima, ostavio svoje male posade. Bosanska kraljevina bila je uništena i obezglavljena, preživevši Srbiju samo za četiri godine.

Bosna je propala ne baš "šapatom", kako se posle figurativno govorilo, ali bez i jedne borbe dostojne pomena i zapamćene u narodnoj tradiciji. Ona nema ni svoje Marice, a kamo li veličanstvenog Kosova. Nijedna država na Balkanu nije pala sa manje otpora i brže! I u Bugarskoj, koja je isto tako podlegla bez dostojnijeg samopregora, bilo je ipak nešto više tragike u otporu, iako je njen položaj prema bliskim turskim središtima bio teži od bosanskog. Kakav se otpor mogao pružiti u neprohodnim bosanskim prašumama i tvrdim orlovskim gradovima. Očigledna je stvar, da je zemlja, zbog unutrašnje trulosti, bila sklona padu i da u njoj samoj narod nije bio vaspitan za žrtve za neke velike ideale. Skender-beg je u svojoj maloj vrletnoj Albaniji zadivljavao svet svojim pregalaštvom; čak se mali i uvek računski Dubrovnik spremao na borbu do istrage. Zavađena verski; lišena osećanja prave državne nezavisnosti zbog stalnog mađarskog pritiska i ugrožavanja; sa nezadovoljnim seljaštvom; zatrovana građanskim ratovanjem, kome je cilj bio samo lični grabež i otimanje za vlast; sa poljuljanim porodičnim i svakim drugim moralom, Bosna je morala tako završiti. Ona, kao država, nije imala nikakve veće ideje vodilje, a odavno je napustila svoju historisku misiju, koja joj je slučajno pala u deo.

S Bosnom je 1463. god. nestalo jedne države, koja je ne samo nastala nego i čitav svoj vek provela samo kao geografska jedinica. Njena prošlost zaboravila se skoro potpuno u vlastitom narodu i na sopstvenom području. U našoj tako bogatoj epskoj narodnoj poeziji njeni junaci i toliki događaji potonuli su u zaborav, ili pevač možda nije ni osetio pravog nadahnuća da se na njima zadrži.

[vlado]

Stvaranje nove Srpske despotovine

1.deo
Vesti o padu Bosne i pogibiji kralja Stevana izazvali su iznenađenje i bol u celoj srednjoj Evropi. Turske čete zaletale su se i pre toga do mora i na severozapad do Ljubljane i iznad nje, a kroz južnu Ugarsku sve do Temišvara. Sad je, posle zauzeća Bosne, opasnost od njih postala neposrednija. Oni su došli ne samo na liniju Dunava, nego i na liniju Save, Sane i čak Une. Naročito je puklo pred očima svakom Mađaru šta su izgubili padom Srbije i padom Bosne. Sad je njihova granica postala širom otvorena. S toga je sasvim razumljivo što je papa, i inače potresen katastrofom zemlje koju je sam gurao u katastrofu, sa suzama u očima govorio u kardinalskom kolegiju; "Bosna je pala, kralja njenog ubiše, dršću Mađari i dršću svi susedi."

Dok su Turci osvajali Bosnu kralj Matija se nalazio u Bati i Baču, a od 6. juna do sredine jula u Futogu. On lično nije ništa preduzeo da olakša položaj Bosne i spase njenog kralja. Nije se čak krenuo ni onda kad je dobio sigurne vesti da se Turci povlače. Zašto? Na to pitanje mogu biti dva odgovora. Jedan je, da nije bio dovoljno spreman i da se bojao upustiti u borbu sa samim sultanom. A drugi je, da se nije možda ni hteo zalagati za bosanskog kralja, prema kome se od početka odnosio hladno, i da je hteo pokušati intervenciju u Bosni čisto za mađarski račun. Po svoj prilici u njegovoj politici odlučivala su u kombinovanoj meri, oba ova momenta.

Bosanski slom zaprepastio je i Mlečane. Oni su pisali papi 10. juna 1463., da je taj poraz "od takvog značaja i takve težine za spas hrišćanskog imena, da se to jedva dade toliko proceniti koliko zaslužuje." Četiri dana potom oni su javljali u Rim, da je sultan opustošio Bosnu i dobio njene gradove silom ili predajom. Zemlja je potpuno rastrojena. Turske čete provalile su u Krbavu i upale sve do Sinja. Tom prilikom zarobile su i hrvatskog bana Pavla Sperančića. Mlečani su sad tražili od pape, da na očigled opasnosti pokuša već jednom ostvariti ono što je nameravao. Oni su naročito polagali na to, da hrišćanska akcija počne čim pre, dok još ima vremena za spasavanje. Sami su bili voljni ući u takvu saradnju, a preduzimali su sve da bi odbranili Dalmaciju. Obećavali su i iskrenu pomoć uplašenom Dubrovniku. Mlečani su živo radili, da u veliku hrišćansku ligu uđu ne samo narodi srednje Evrope, nego, sa papinim posredovanjem, i Talijani i Francuzi i još ko drugi. Sa Mađarima su sami požurivali savez iz očigledne potrebe da i jedni i drugi zaštite svoje područje, koje je bilo prvo na udarcu. I sklopili su ga 12. septembra 1463. U isto vreme oni su živo radili na tom, da u taj savez uvuku i preostale balkanske države Hercegovinu, Zetu i Albaniju.

Herceg Stepan je odmah po odlasku Turaka pošao u istočnu Hercegovinu, da pribere ljude i povrati predate ili otete gradove. Sredinom jula dobio je ponovo grad Ključ kod Gacka, a u zapadnoj hercegovini Ljubuški. Ali brzo potom izbila je ponovo raspra u Hercegovoj porodici. Njegov sin Vladislav ustao je ponovo na oca tražeći trećinu zemlje za sebe, pošto je Herceg imao tri sina. Mletačka Republika, želeći da se pred tako očiglednom opasnošću strasti smire i da se već i inače oštećena zemlja ne upropašćuje dalje, rešila je bila da sama posreduje između njih. Na to ih je poticala i prilično mnogobrojna bosanska emigracija, koja se bila spasla na mletačko područje i od koje su izvesna uglednija lica bila otišla i u same Mletke. I Hercegu i svima drugim trebalo je staviti u izgled preotimanje Bosne od Turaka i tim povratak i ličnog ugleda, i imanja, i uticaja. Poručivalo se, da ne treba čekati dok se Turci učvrste u Bosni, nego da treba živo raditi, a uspeh ne izgleda ni malo neostvarljiv.

U Zeti Mlečani su pomagali svog čoveka Stevana Crnojevića i pomogli su mu, da preotme tvrdi Medun. Kod Skender-bega su delovali isto tako i on je bio sasvim ušao u njihove ideje.

Posle sklopljenog saveza između Mađara i Mlečana krenuta je odmah, početkom jeseni 1463., kombinovana ofanziva protiv Turaka. Mlečani su s flotom počeli akciju u Moreji, a Mađari su krenuli na Bosnu. Mađarska vojska prešla je Savu kod Gradiške početkom oktobra. Odatle se, u dve kolone, kretala prema Jajcu. Jednu je vodio Imbro Zapolja, a drugu, koja je udarila preko Ključa, sam kralj. Kralju Matiji pridružio se sa hrvatskim četama i Martin Frankopan. Oko 10. oktobra počeli su prvi hrišćanski juriši protiv Jajca, ali je turska posada grad junački branila preko dva puna meseca, sve do Božića, kad je bila prinuđena da se preda.

Za to vreme počela je akcija Vladislava Hercegovića, koja je unosila u zemlju novu smutnju. On je bio ponudio Mlečanima, da oni, a ne Mađari, obnove bosansko kraljevstvo i premda su mu oni ponudu primili s puno rezerve i ostavili je bez pravog odgovora, on je, ipak, ušao s vojskom u Bosnu i počeo da zauzima izvesna mesta, izjavljujući da to čini u ime Mletačke Republike. To je, prirodno, dovelo do objašnjavanja između Mađara i Mlečana. Mlečani su odbijali, da su odgovorni za tu akciju, za koju nisu dali pristanak. Vladislava je samo pomogao splitski knez, koji mu je dao tri zastave Sv. Marka, ali ne da radi protiv Mađara, nego da samo povrati ono, što je sam bio izgubio. Kad je uvideo, da bi to moglo imati neprijatnih posledica po njega Vladislav je prišao Mađarima. Njegova vojska držala je liniju od Prozora do Donjeg Vakufa i sprečavala je Turcima prilazak Jajcu s te strane. To je bilo korisno i s moralne strane, jer je ujedinjavalo sve hrišćane zemlje u borbi protiv Turaka. Drugi sin Hercegov, Vlatko, povratio je za to vreme na istoku Hercegovine jedan deo područja Pavlovića i Kovačevića sa devet gradova. Kralj Matija je s puno pažnje prihvatio saradnju sa Hercegom i Vladislavom. Ovog drugog je, za nagradu, učvrstio u red mađarskih barona i ustupio mu župe Uskoplje, Ramu i Lijevno sa svima granicama koje je preoteo od Turaka. Vladislav se opet obavezao Mađarima na vernu službu i savezništvo i ustupio im je bukovački grad sa neretvanskom oblašću.

Pošto je zauzeo Jajce krajem 1463. god. Kralj Matija je prekinuo dalje ratovanje te zime. To godišnje doba doista nije bilo pogodno ni za kakve akcije u bosanskim planinama. Za "gubernatora" Bosne bi imenovan Imbro Zapolja, daleki potomak starog bosanskog bana Borića. U isto vreme kralj mu je dao i čast bana Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, da bi što tešnje vezao osvojeni deo Bosne sa susednim oblastima, kako bi se što bolje mogla organizovati zajednička odbrana.

Iduće godine Kralj Matija nije mogao da nastavi početo delo oslobaćanja, iako su ga Mlečani stalno požurivali i nudili mu svoje usluge i političke i finansiske. Izgleda da su mu smetale i političke prilike u zemlji i oskudica sredstava. Mlečani su, skoro s očajanjem gledali kako uzalud prolazi vreme. Već 1. juna 1464. oni su javljali u Rim, da Turci spremaju novu vojsku i da će je uputiti na Mađare. Mlečani nisu krili svoju bojazan, da Mađari, ostavljeni sami, neće moći izdržati turski nalet. Sredinom juna stigle su u Bosnu prve turske izvidničke čete, svega oko 3.000 konjanika, koje su pustošile sve oslobođene krajeve, šireći strah i užas. Doprle su u svom zaletu sve do Splita.

Videći turske pripreme i nesumnjivu opasnost za hrišćanstvo rešio se, najzad, sam papa da lično krene neku vrstu krstaškog pohoda. Verovao je, da će njegov primer potstaći i druge da se odluče na energičnije mere. Prešao je s toga iz Rima u Jakin, da se stavi na čelo savezničke flote. U Jakin se za njim spremao i mletački dužd. Ali usred tih priprema već ostareli i uzbuđenjima izmoreni papa Pijo II, veliki neprijatelj Turaka i glavni propovednik hrišćanske solidarnosti, umire 15. avgusta 1464. S njegovom smrću padoše u vodu i svi veliki ofanzivni planovi. Mlečani i Mađari ostadoše sami, da se nose sa Muhamedovom Turskom.

Za to vreme turska vojska je 12. jula ponovo prispela pod Jajce. Tom gradu, kao bivšoj bosanskoj prestonici, koja se nalazila skoro usred zemlje, davali su naročit značaj i Turci i Mađari, veći možda nego je mesto samo po sebi i zasluživalo. Turska prethodnica, koju je vodio Mahmud paša, brojala je oko 20.000 vojnika. Ali ovog puta uzaludni su bili svi turski napori da zauzmu grad. Mađarska posada u njemu borila se hrabro i požrtvovano i sasvim drukčije nego bosanska vojska prošle godine. I kad je opsadnoj vojsci došao u pomoć sam sultan, bodreći je na sve nove juriše, situacija se nije mnogo promenila.

Dok se sultan bavio pod Jajcem stigoše mu vesti, da se mađarska vojska sprema na napadaj i da su odeljenja Imbra Zapolje prešla Savu i da operišu oko Banje Luke. Na glas o tom sultan je 22. avgusta naredio opšti juriš na Jajce, a kad taj nije uspeo sultan je naredio opšte i brzo povlačenje. Znači, da je zamorena vojska pretrpela osetne gubitke i da se sultan nije usuđivao primiti s njom borbu sa Mađarima. Vest o turskom povlačenju dobio je kralj Matija u Gorjanima, na Dunavu, i odmah je naredio da i ostala vojska pređe Savu i pođe za Turcima. On sam pošao je za njom tek početkom oktobra, i to uz Drinu, prema gradu Zvorniku, prenoseći ratište i u istočni deo Bosne. Uspeh Mađara pod Jajcem digao je njihov ugled i sad su se izvesni bosanski velikaši sami vraćali pod njihovu vlast.

[vlado]

Stvaranje nove Srpske despotovine

2.deo
Turski namesnik u Bosni Muhamed Minetović nije imao dovoljno vojske na raspoloženju, ali je ipak odlučio da brani turske položaje koliko god može. Svu je pažnju obratio na to, da očuva gradove na Drini, kako Mađari ne bi presekli veze Bosne sa ostalim delovima nove turske imperije. S toga je snabdeo Zvornik hranom i municijom i dodao mu jedno odeljenje male ali odabrane vojske. Mađari behu, pod Zapoljinim vođstvom, u jednom smelom zaletu doprli sve do Srebrenice i opljačkali je, ali Zvornika nisu mogli osvojiti. Kad je Zapolja sam bio ranjen pod tim gradom i kad je i njemu i drugima postalo jasno, da ga ne mogu zauzeti, oni su sredinom novembra žurno krenuli natrag, gonjeni od ohrabrenih Turaka, koji su im naneli dosta gubitaka. Tim je završena ova ekspedicija i svaki dalji mađarski pokušaj, da velikom i sistematskom ofanzivom proteraju Turke iz Bosne. Od tada, za duži niz godina, istočnu polovinu i središnji deo Bosne drže Turci, a zapadni i severni Mađari. U tim delovima sa središtima u Jajcu i gradu Srebreniku, Mađari su osnovali dve banovine sa potpuno vojničkom organizacijom, da im posluže kao neka vrsta mrtve straže.

Za to vreme u Hercegovini se nastavljala stara porodična svađa. Oba suseda, i Mlečani i Dubrovčani, upotrebljavali su sve načine da izmire oca i sina, među kojima je odnos bio ne samo pun nepoverenja, nego i duboke mržnje. Njihovu raspru iskoristili su Turci koji upadoše u Hercegovinu, ali ne više da tobože posreduju za jednu ili drugu stranu, nego da je osvajaju za sebe. Uplašeno stanovništvo sklanjalo se kud je znalo ne pokazujući mnogo volje da se zalaže za toliko očigledno sebične interese svojih gospodara. Sam Vladislav Hercegović morao je da beži iz zemlje i sklanjao se na dubrovačka ostrva Šipan i Koločep, jer mu Dubrovčani nisu dozvoljavali da se zadržava u samom njihovom gradu. God. 1465. Turci su bili zauzeli Blagaj i doprli do Trebinja. Drugi hercegov sin Vlatko otišao je da traži pomoći kod kralj Matije. Kad su čuli za mogućnost da Turci uzmu i Herceg Novi naredili su Mlečani u Kotor, da se tamo uputi jedna njihova ratna lađa, koja bi uzela grad u zaštitu. To je dovelo do objašnjavanja između Matije i Mlečana, koji im je prebacivao što se mešaju u njegove poslove "bosanskog kraljevstva". Međutim je splitski knez poseo područje oko ušća Neretve i Makarsku Krajinu, nemajući vremena da traži prethodno odobrenje svoje Republike. To pokazuje kako je proces raspadanja Hercegovine išao brzo i skoro neodoljivo. Mlečanima postupak splitskog kneza nije bio neprijatan, a tumačili su ga tako, da im se predao narod tih oblasti sam od svoje volje.

Kralj Matija nalazio se od oktobra 1465. kod Gradiške na Savi i pratio je događaje u Hercegovini. Za odbranu Lijevna i njegove župe uputio je Jana Vitovca "kneza zagorskog", dalmatinsko-hrvatskog bana Stepana Frankopana, i Janoša Rozgonjija. Vitkovcu i Rozgonjiju dao je Matija 3. novembra i punomoć, da mogu u njegovo ime pregovarati sa Hercegom, očevidno o odnosu Hercegovine prema Ugarskoj. Isto tako, da mogu vojnički pomagati i ugroženi Dubrovnik. Stari Herceg, videši očevidni slom zemlje, gledao je da nađe pomoći gdegod može. Pregovarao je i s Mlečanima i sa Mađarima, ali nije verovao ni jednim, ni drugima. Izdajstva i u rođenoj porodici, i u zemlji, propasti Vizantije, Bosne i Srbije, koje je sam doživeo behu ga učinile potpuno utučenim, ali i nepoverljivim. On je osećao kako se gavrani grabe oko njegove lešine. Ali šta je mogao? Valjalo je gledati da se spase što se može. Između Mađara i Mlečana bilo je ne samo neslaganja, nego i prave svađe oko Hercegovine. Mlečani nisu mogli pristati, da im se Mađari uvuku u Boku Kotorsku, a Mađari su zbog dalmatinskog zaleđa i zapadne Bosne nerado gledali Mlečane u Neretvanskoj Krajini.

U pregovorima s Mađarima, vođenim tajno u Dubrovniku, Herceg je pristao da oni posednu Počitelj na Neretvi. Tome su mnogo doprineli i Dubrovčani, koji su zazirali od Mlečana u tom kraju. Oni su pristali, da o svom trošku podignu i veliki most preko Neretve kod tog mesta i počeli su s radovima odmah od početka 1466. god. Vladislav Hercegović držao se, međutim, sad s Mlečanima i 4. februara imenovan je od njih, po svojoj želji, za "generalnog kapetana" sa godišnjom platom od 500 dukata. On je tražio od njih pomoć od 2.000 ljudi, ili bar novac da bi ih mogao sam nabaviti, jer, kako je naglašavao, došlo je dotle, da "sad niko neće da služi nego samo za plaću." I stari Herceg opredelio se pred kraj života za Mlečane. Od tolikih pregovora s kraljem Matijom nije, na kraju krajeva bilo ništa; on je sam uputio kralju 12.000 dukata da dobije pomoć u vojsci, pa je i to otišlo uzalud. Mlečanima je ponudio oba svoja grada u Boki, Novi i Risan, a ovi su mu 10. marta 1466. u zamenu za to, obećali dati ostrvo Brač i jednu kuću u Splitu ili u kom drugom gradu i slobodno stanovanje u Mlecima. Herceg im je, sem toga, dao pristanak, da se mogu, pored Mađara, učvrstiti i u Neretvanskoj Krajini. Ali, u isto vreme, Herceg je nastavljao pregovore i sa Mađarima. Međutim, nije dočekao da vidi dalji razvoj stvari. Slomljen dugim borbama i intenzivnim životom punim stalnih uzbuđenja on je umro u Novom 22. maja 1466., posle duže bolesti.

Turci od 1464. god. nisu preduzimali u Bosni nikakvih većih akcija; ove borbe u Hercegovini izvođene su sa malim brojem snaga i imale su za Turke čisto lokalan karakter. Da bi Bosnu pridobio više za sebe i suzbijao u njoj mađarski uticaj sultan se rešio, da zemlji dade novog kralja. Za kralja je postavio Matiju Šabančića, sina nesuđenog kralja Radivoja, brata Tomaševa. To je prvi takav potez u politici sultana Mehmeda II, koji nije primenjivao ni u Vizantiji, ni u Bugarskoj, ni u Srbiji. To je učinio očevidno zbog izuzetnog položaja Bosne, koja se nalazila na krajnjoj zapadnoj tačci njegove države, izložena agitaciji i Mađara i Mlečana, i u kojoj on, i pored ličnog zalaganja, nije uspeo da u celini vaspostavi svoju vlast. Sem toga, on je u Bosni, više nego i u jednoj drugoj zemlji, našao dosta uticajnih ljudi, koji su, iz opozicije prema Mađarima i njihovom stalnom vršljanju među njima, bili voljni da prihvate tursku vlast, naročito ako bi ona pokazivala izvesne dobre volje prema njima. Šabančić je imenovan za kralja krajem 1465. god.

U vezi sa ovom politikom Turaka u Bosni morali su i Mađari menjati svoju politiku prema Srbima. Morali su to činiti i u svom sopstvenom interesu, da bi Srbe dobili kao prijatelje. Dotle i dvor i izvesni njihovi magnati dozvoljavali su sebi ponekad grube ispade. Znamo postupke Silađijeve prema despotu Đurđu i njegovima, videli smo držanje kralja Matije prema nesrećnom Stevanu Tomaševiću. Imanja porodice Brankovića u Ugarskoj delio je kralj Matija kao pustolovinu. Ali, kad je turska opasnost postala očigledna za sve, posle pada Srbije i Bosne, kralj se trudi da što više boljih Srba pridobije za sebe i da tako deluje i na ostale. Kad su sinovi vojvode Jakše prešli iz Jagodine u Ugarsku, kralj im je 1464. god. poklonio u čanadskoj županiji nađlačko vlastelinstvo, a posle su dobili i druga imanja i u županijama kluškoj i aradskoj. Iduće godine on je uspeo da zadobije i sjajnog junaka Vuka Brankovića, sina slepog Grgura, koga je narodna pesma opevala sa puno simpatije i dala mu neobično ime Zmaj Ognjenog Vuka. On je bio dotle u turskoj službi, sledeći politiku svoje tetke, sultanije Mare, pa je kao takav ušao i u sastav turskog poslanstva, koje je sa Mađarima imalo u Beogradu da pregovara o uslovima mira. Ti pregovori, o kojima se i tad i posle dugo diskutovalo i u Budimu i u Mlecima, nisu doveli do rezultata. Međutim je kralju Matiji pošlo za rukom da Vuka privuče na hrišćansku stranu. Uzeo ga je kao svog čoveka, poklonio mu gradove Slankamen i Kupinik kod Save, i imenovao ga za zapovednika srpskih ratnika. Vuk se brzo raščuo kao redak junak, pa je to i njegovo porodično ime prikupilo oko njega dobar broj vrednih i odlučnih srpskih ratnika. Njega i srpske borce upotrebio je Matija u prvi mah ne protiv Turaka, nego protiv češkog kralja Jurja Podjebrada, s kojim je vodio dug rat. Kako se u tom ratu Vuk istakao u velikoj meri stekao je poverenje kraljevo i ovaj ga je potom obasipao znacima svoje pažnje.

Sultanu Mehmedu bolo je oči prkosno držanje albanskog Skender-bega, isto kao i njegovo naslanjanje na napuljski dvor i veze s Mlecima i Mađarskom. S toga je on lično poveo 1466. god. vojsku na nj hoteći da ga satre. Skender-beg, čija je sestra bila udata za Stevana Crnojevića, dobio je nešto pomoći iz Zete i od Mlečana, i održao se sa krajnjim naporom snage i te i iduće godine, ali je, odmah iz njegove smrti (1468.), nastupio slom i albanske države.