Istorija Srbije

[vlado]

Stvaranje nove Srpske despotovine

3.deo
Vladislav Hercegović, prevrtljiv i bez ikakvog moralnog uporišta, videći nezaustavljivo napredovanje Turaka i sasvim jalovu takozvanu hrišćansku politiku, obratio se sultanu i stavio se u leto 1466. god pod njegovu zaštitu. Sultan ga je primio i kao svog haračara preporučio pažnji Dubrovnika. Njegov mlađi brat Vlatko, koji se smatrao očevim naslednikom i uzeo titulu hercega, nastavio je veze sa Mađarima. Između braće nije bilo nikakve ljubavi. Sem u politici oni su se razilazili i u drugim pitanjima, a u poslednje vreme još i naročito zbog podele očeve ostavštine. Ta ih je podela zavadila potpuno i oterala čak i u nove tabore. Da bi postigao u Dubrovniku, u mestu gde je Herceg ostavio svoje blago, svoja materijalne ciljeve Vladislav se obratio kralju Matiji kao dubrovačkom zaštitniku, što je Vlatka oteralo u krilo Mlečića i napuljskog dvora. Slom Albanije izazvao je življu političku aktivnost Mlečića i pogoršanje njihovih odnosa sa Turcima, ali je to u izvesnoj meri delovalo i na nesrećne Hercegoviće. Oni su obojica povili glave i prihvatili se sultanova skuta. Na sultanovo posredovanje izvršena je u Dubrovniku i podela njihova nasledstva. Njihova sestra Mara udala se 1469. god. za Ivana Crnojevića, ali od te veze nije bilo nikakvih značajnijih političkih posledica. Pošto se razdelio s braćom, sit borbe, i sa težnjom da se ukloni iz neposredne turske blizine, Vladislav Hercegović je napustio Hercegovinu i otišao u Slavoniju. Tamo mu je kralj Matija dao gradove Veliki i Mali Kalnik, koji su štitili područje reke Lonje. Te gradove s njihovim imanjima dobio je Vladislav pre proleća 1470.; tada je, verovatno, i preselio.

Za to vreme Bosna je iznenada dobila još jednog novog kralja. Ugledni mađarski velikaš Nikola Iločki, koji se od 1438. god. javlja kao mačvanski ban i koji je važio kao jedan od najuticajnijih i najbogatijih magnata kraljevstva, beše 1471. god. otvoreno pristupio velikoj opoziciji protiv kralja Matije. Opozicija se ta nosila mišlju, da Matiju prosto svrgne s prestola, a da dovede jednog poljskog princa. Da razbije tu opasnu družinu Matija je ponudio ambicioznom Nikoli bosansku kraljevsku krunu, za kojom je ovaj odavno žudeo. Mađarski sabor, sazvan u septembru 1471., primio je tu ponudu. S bosanskom "krunom" Iločki je dobio na upravu i hrvatsku i slavonsku banovinu i gradove vranskog priorata. Dotle on se zvao "večni knez" Teočaka i mačvanski ban. Ali Iločki je stvarno dobio više titulu nego vlast. Kao svoju oblast imao je Teočak sa zvorničkim krajem, dok su u Jajcu i dalje upravljali banovi, koje je postavljao kralj Matija. Zadovoljivši se tom visokom čašću Iločki se, naravno, izdvojio iz opozicije i postao je jedan od stubova Matijinih, sve do smrti (1477.).

Iste ove godine obnovio je Matija i srpsku despotovinu u Sremu. Još od leta 1471. Turci su se, s velikim brojem radnika, utvrđivali na Dunavu i protiv Beograda. Tad su podigli i grad Zaslon, a docniji Šabac. Mađarima je bilo jasno, da se protiv Turaka, pored gradova i utvrda, mora stvarati i živ bedem odane ljudske snage, koji će im štititi granicu. Pogodnijeg i boljeg bedema od borbenih Srba teško da se moglo dobiti, a bez velikih finansiskih izdataka. Njih su mogli zadovoljiti obnovom njihove despotovine, koja bi opet okupila oko sebe sve narodne snage i koja bi im davala nade, da mogu ponovo doći do svoje stare države. Za srpskog despota bi postavljen Vuk Branković, čovek među Srbima tada najvećeg glasa i od prve kuće. Njemu je narod dao nadimak Zmaj Ognjenog Vuka, možda po tom što je bio nosilac i vitez mađarskog ordena Zmaja, a možda i zbog izuzetne lične hrabrosti. Ima i vrlo verovatno tumačenje, da je on to ime mogao dobiti i po jednoj vojničkoj spravi XV veka, koju su junaci nosili na glavi u obliku zmaja, da bi njom, sipajući vatru i dim, zastrašivali neprijateljske vojnike i konje.

U Zeti Stevana Crnojevića nasledio je 1465. god. njegov sin Ivan. Došao je na upravu Zete u času kad je Herceg Stepan, dugo vremena neprijatelj njihove kuće, preživljavao svoju punu tegoba poslednju godinu, i kad se sultan bio okomio i na njegova drugog suseda Skender-bega. Ivan je, mlad i neodmeren, svoju vladavinu počeo odmah napadom na mletačko područje u zetskom primorju oko Bara i Kotora. Njemu su se pridružili i Paštrovići i neka druga susedna plemena. Mlečani su protiv njega radili preko svog čoveka Leke Dukađina, a 22. aprila 1465. oglašavali su ga kao svog "perfidnog neprijatelja" i ucenili ga sa 10.000 libara. U leto Kotor je bio tako pritešnjen od Crnogoraca, da je tražio pomoći od Mletaka. Međutim, bilo je jasno, da će se Zeta moći teško održati izmeću Turaka i Mlečana, ako se zavadi sa obojima. Kako su i Albanija i Hercegovina držale tada sa hrišćanima, odnosno sa Mlečanima, rešio se i Ivan da se izmiri s Republikom. U proleće 1466. zatražio je preko Hercega Stepana sporazum i do njega je, posle dužih pregovora, i došlo. Na Ivana je svakako uticao upad Turaka u Albaniju, izveden početkom leta te godine, i izvesna solidarnost sa junačkim Skender-begom. Ipak potpun sporazum između Ivana i Republike sklopljen je tek u novembru 1466. Ivan je, kao i otac mu Stevan, postao plaćeni mletački "kapetan" u Zeti. Uplašio se bio, verovatno, da bi mogao, kao i Skender-beg, ostati bez zemlje, gonjen od Turaka, a neprihvaćen od Mlečana. Skender-beg je bar kod ovih nalazio izvesne podrške i makar ne mnogo obilate pomoći, a on bi bio potpuno osamljen. Posle Skender-begove smrti on se potpuno pridružio Mlečanima i postao je pouzdan hrišćanski branilac na toj ugroženoj strani. Iz svog Žabljaka on je budno pratio stvari i održavao veze i sa susednim albanskim glavarima. Kao nagradu za takvo svoje držanje dobio je Ivan 24. februara 1473. sa svojim zakonitim naslednicima mletačko plemstvo, "kao najodabraniji i najispravniji prijatelj".

Turci su za to vreme vršili u glavnom manje prepade na celom području od severne Dalmacije do Albanije. Ako bi naišli na jači otpor oni bi se povlačili, a gde su mogli da što osvoje tu bi se odmah učvršćivali i ostajali. U svim tim slučajnim i nenadnim akcijama bilo je s turske strane nesumnjivog sistema. Pošteđen nije bio niko, ni prijatelj ni neprijatelj. God. 1471. bilo je napanuto dubrovačko područje u Župi, iako je Republika dotle uredno plaćala svoj harač od 5.000 dukata. Od 1472. god. taj je danak udvostručen. Te godine preoteli su Turci od Mađara i grad Počitelj na Neretvi, a Dubrovčani su sami, po zahtevu sultanovu, porušili svoj grad Posrednjicu. Iz straha od zapleta na toj strani Dubrovčani su počeli napuštati i svoju staru trgovačku koloniju u Drijevu na Neretvi i povlačiti se na Pelješac i u Ston, i od tada je to staro naselje, ranije od velikog prometnog i trgovačkog značaja, počelo osetno da pada.

Između preostale braće Hercegovića, ni posle Vladislavljeva odlaska, nije bilo prave sloge. Mladi Stevan, najmlađi Hercegov sin, razišao se s bratom Vlatkom radi podele očeva nasledstva. God. 1473. ili početkom 1474. god., sa sedamnaest godina, on je ljutit otišao na Portu i od 24. septembra 1474. javlja se kao musliman Ahmet. Sam sultan se potom zainteresovao za njegov deo nasleđa i slao svog posebnog čoveka u Dubrovnik da izvidi stvar. Ahmet je među Turcima stekao visoke položaje i u Carigradu je vršio izvestan uticaj, ali ga Turci, ipak, nisu nikad slali u Hercegovinu, da bi im i tamo bio od koristi. Njegov brat Vlatko oženio se, međutim, po drugi put unukom kralja Alfonza V, koja je potekla iz jedne njegove nezakonite veze. Tim brakom on je uhvatio dosta veza sa nekoliko uglednih talijanskih porodica, a našao je zaštite i na papskoj kuriji. Preko njih Vlatko je ponovo pokušao da zainteresuje strani svet za sudbinu hrišćanskih naroda na Balkanu. Naročito mu je za to dala prilike ogorčena borba oko Skadra, koji su branili Mlečići, Srbi Ivana Crnojevića i neka susedna albanska plemena. Turci su se tad spremali da obnove Podgoricu i da u njoj nasele 5.000 turskih kuća. Isto su tako hteli da obnove i Baleč između Skadra i Drivasta, očevidno s namerom da bi razbili veze između Zećana i Arbanasa. Mlečani su, naravno, pomagali Ivana Crnojevića da to spreči.

[vlado]

Stvaranje nove Srpske despotovine

4.deo
Kad su Mađari 1474. god. završili s uspehom svoje borbe s Česima i Poljacima obratili su ponovo pažnju na balkanska pitanja. Mlečani su još 1473. god. opominjali hercega Vlatka, da se sporazume s bosanskim kraljem i despotom Vukom, pa da rade protiv Turaka zajednički. Kad su Mađari 1475. god. otpočeli novi rat s Turcima dalo mu se dovoljno prilike za to. Kralj Matija je s jeseni te godine došao lično pod Šabac i zauzeo ga, posle nekoliko nedelja opsade, 15. februara 1476. Naša narodna epska poezija zapamtila je sve do XIX veka taj događaj i dovodila ga tačno u vezu sa Zmaj Ognjenim Vukom. Odatle je despot Vuk krenuo dolinom Drine do Srebrenice, da oskudnom kralju pribavi plen. Put je izvodio avanturistički, noću i krišom, da bi iznenadio i zaprepastio protivnika. Od svojih ljudi izabrao je njih 150, preobukao ih u turska odela, i uputio ih u grad, u kom se toga dana držao vašar. Njihov prepad uneo je neverovatan metež među Turke i potpuno ih onesposobio za odbranu. Plen je bio velik; ugrabljeno je pet tovara srebra i 127.000 aspri, sem drugih stvari. Odatle je despot provalio do Kučlata, pa, pošto ga je poharao, udari na povratku i na Zvornik. Tu je bio ranjen u nogu, pa s toga prekide dalju borbu. Uz put je sve oplenio, popalio i opustio. Obavešten da se u mađarskoj vojsci nalazi lično kralj Matija sultan mu je bio ponudio mir za duži niz godina, tražeći za Turke samo slobodan prolaz kroz Hrvatsku i Dalmaciju protiv Mlečana. Ali Matija nije pristao na te uslove. U to vreme i turski kralj u Bosni, Matija Šabančić, bio se ponudio Mađarima, verujući da ova njihova ofanziva ima veće smerove. Mađari su ga doista prihvatili i uputili su jednu svoju vojsku u Bosnu, koja je spasla Matiju od Turaka, ali koja nije inače postigla nikakvih drugih odlučnih uspeha.

Mađarima je bilo mnogo stalo do toga, da u ovom ratu povrate i Smederevo. Ispred Smedereva Mađari su na Godominskom Polju podigli tri utvrđenja ili "bastije", od kojih se jedna zvala Viteška Trpeza. Odatle su opsedali Smederevo i provaljivali u Srbiju. U leto 1476., beše upao smederevski sandžak Ali-beg sa 5-6.000 ljudi u Banat. Za njim se odmah natisnuo despot Vuk i slomio mu je kod Požežene vojsku, iako je imao mnogo manje ljudi sa sobom. Samog brata Ali-begova Skendera naterao je u Dunav. Uz Vuka se istakao i čuveni junak Dmitar Jakšić i Petar Doci, u pesmama popularisani Dojčin Petar "varadinski ban". Mađarska i srpska vojska zatvorila je potom Turke u smederevskom gradu. Kad je Muhamed II dobio vesti o tom, on se, pošto je sjajno pobedio moldavskog vojvodu Stevana Velikog, obrnuo odmah prema Srbiji. Po ljutoj zimi 1476. stigla je njegova vojska na Dunav i Mađare sa Srbima delom potisnula, a delom pobila.

U Mađarskoj se tada nalazilo nekoliko uglednih srpskih vojvoda i velikaša, koji su kralju Matiji sa svojim ljudima napravili lepih usluga i koji ih je zato obasipao priznanjem i nagradama. Čuvena su bila dva brata Jakšića, Stevan i Dmitar. Dmitar Jakšić je znatno doprineo da se gornja Ugarska očisti od Poljaka, a inače se proslavio u više borbi s Turcima. Uz njih javlja se u Ugarskoj od prilike od 1470. god. i čuveni stari vojvoda despota Đurđa Miloš Belmužević, koji je dobio grad Šašvar i kome je kralj Matija 1483. god. poklonio Majšu i Poznad u temišvarskom kraju.

Kad se kralj Matija 1477. god. upustio u dugi rat s carem Fridrihom III napustio je dalju akciju u Srbiji, a svoje srpske pomagače uputio je na severozapad i zapad. Srpska snaga trošila se nemilosrdno za tuđ račun. Danas je jasno, da je cela politika kralja Matije značila stvarno rasipanje i mađarske snage i da je bila, pored svih tobožnjih velikih linija, kratkovida. Kralj je vodio Ugre na Čehe, Poljake i Nemce, dok su Turci podrivali njegove položaje na jugu i stezali sve jači lanac protiv njega. Tako je obnova srpske despotovine donela Srbima vrlo malo stvarne koristi; ona je postala jedna vrsta vojne granice, u kojoj je Srbima postepeno davana uloga dobrovoljnih najamnika. Mađarima samim srpska despotovina je mogla biti dragocena, da su pustili Srbe da se tu učvrste i razviju, jer jaki Srbi bili su u isto vreme i izvesna garantija za Mađare. Ovako rastrzani, ginući po austriskim ledinama, Srbi su, istina, odnosili pobede za Matiju, ali su se topili i gubili, a od svih tih pobeda, na kraju krajeva, ispao je i za njih i za Mađare negativan obračun. Malo više od četvrt veka iza Matijine smrti cela Mađarska postala je turski plen, i Srbi sa njom zajedno.

[vlado]

Pad Hercegovine

Nesmetan ni od koga, nezamoren godinama i tolikim podvizima, sultan Muhamed II beše rešio, da 1478. god. svrši konačno sa Albanijom i da uzme uporno branjeni Skadar, koji je bio središte mletačke vlasti i uticaja u tom kraju i u susednoj Zeti. God. 1478. pala je Skender-begova Kroja i sam sultan primio je gradske ključeve. Godinu dana potom klonuo je i Skadar, pred kojim je sultan, kao primer zastrašivanja, dao poseći 300 građana iz osvojenog Drivasta. Ivan Crnojević je pošteno pomagao Mlečanima, ali im nije mogao pomoći. Šta više, navukao je na se gnev neumoljivog Muhameda. Iza Albanije došla je odmah na red i Zeta. Turci su bez velike muke zauzeli njegov Žabljak, a posle i njegovu zemlju. Da ne pane u ropstvo Ivan je, kao i mnogo njegovih albanskih suseda, prebegao u Italiju, da, željan otadžbine, jede emigrantski hleb.

U taj mah izgledalo je, da je došao sudnji čas i Dubrovniku i Hercegovini. Sultan beše izdao i zapovest, da se dubrovačka oblast podvrgne njegovim susednim sandžak-begovima. Hercegovački namesnik i provali potom u Konavlje i opleni ga. Uplašeni Dubrovčani poslaše posebne ljude na Portu, koji izmoliše poštedu priznavajući sultana i povisivši mu danak. Sultan im je na to 30. novembra 1480. priznao "državu koju držite i vladanje i ljude". Hercegovima je ovog puta, u koliko je još postojala na primorju, ostavljena na miru.

Dok se kralj Matija nosio s carem Fridrihom Turci su, zvanično, bili neutralni, ali su susedne paše iskorišćavale svaku priliku da ugrabe štogod u svojoj blizini ili da i inače postignu štogod za sebe i svoje. Da bi što više naškodio caru Fridrihu Matija je čak pristajao, da Turci preko Hrvatske napadaju careve zemlje, da bi mu paralisale snage i izazivale pometnju među podanicima. Da takvi turski pohodi nisu mogli proći s mirom i za Matijine zemlje razume se samo po sebi. Takav je jedan od težih slučajeva bio i 1480. god., kad je bosanski paša Daud, po povratku iz Štajerske, opustošio i susedne ugarske oblasti. Kad su pregovori o naknadi štete ostali jalovi naredi Matija brzu kaznenu ekspediciju protiv Bosne. Početkom novembra prešla je njegova vojska Savu i stigla bez teškoća do blizu Jajca. Pre toga je jedan odred konjice od 3-4.000 ljudi, pod vođstvom despota Vuka, jajačkog bana Petra Docija i hrvatsko-slavonskog bana Ladislava Egervaria, u brzim marševima jurnuo prema Sarajevu. Upao je u iznenađeni grad nesmetano i harao ga tri dana. Turci su bili zbunjeni celom tom akcijom i povukli su se u vrhbosanske planine. Pošto su se pribrali od prvog straha organizovali su otpor i stali su napadati Matijinu vojsku kad se s plenom vraćala prema Jajcu. Dosta oštre borbe vodile su se oko Lašve. Kralj Matija je sam o njima javljao papi pretstavljajući ih kao veliku hrišćansku pobedu. O toj avanturi, koja nije ništa promenila u stanju zemlje, sačuvala se i jedna zanimljiva pesma, prva umetnička pesma jednog muslimana na srpskom jeziku, koja se pripisuje u Bosni još uvek veoma popularnom Ajvaz-dedi. U Italiji na takve se radosne vesti u ovaj mah čekalo s naročitom čežnjom, jer je tamo, posle turskog iskrcavanja u Otrantu, u avgustu, bio zavladao velik strah. Sav je svet sa zebnjom čekao kakva dalja sudbina čeka južnu Italiju i možda sam Rim.

Hrišćanski strah smirila je nenadna vest o smrti silnog i opasnog Mehmeda II, koji je završio život od kolere, 3. maja 1481., upravo u vreme kad je spremao napad na Rodos i njegove johanitske vitezove. Odmah iza njegove smrti počela je duga borba između dva mu sina, Bajazita i Džema, koja je u prvo vreme sprečila Turke da preduzimlju nove podvige. Jedno vreme se među hrišćanima čak verovalo, da bi ta borba mogla izazvati krupne poremećaje u tobože još nekonsolidovanom Turskom Carstvu. Međutim, sve su te nade ostale prazne. Turska vojnička snaga čvrsto je držala vlast i osigurala presto Bajazitu. Protiv nje nisu smeli ništa da pokušaju zaplašeni i skrhani hrišćanski podanici, a rastrojeni susedi više su računali s turskim međusobicama, nego sa sopstvenom snagom.

Koliko Turci nisu bili ozbiljno pokolebani tim sukobom između braće vidi se najbolje po tom, što su nesmetano nastavljali svoje akcije na Balkanu. Hteli su, da konačno reše i pitanje Hercegovine. Herceg Vlatko je možda poverovao, da su mađarski upad u srce Bosne i međusobne borbe među Turcima, i njihovo povlačenje iz Otronta, bili znak da turska zvezda tamni. On je u proleće, 1481., upao u Bosnu, u isto vreme kad je i Nikola Dukađin počeo akciju u Albaniji, očevidno s poticajem napuljskog vladara kralja Ferdinanda, koji je hteo da odbije turski interes od južne Italije. Ali za svoj pokret Vlatko nije našao nikakva odziva. Nije ga pomogao niko, ni u zemlji ni sa strane. Daut-paša bosanski namesnik, oborio se na nj svom snagom i razbio ga potpuno. Vlatko se jedva, s nešto vojske, spasao u Novi. Tamo mu je tek stigla u pomoć jedna četa mađarskih vojnika, koje mu beše uputio kralj Matija.

Na tužbu hercegovačkog namesnika Ajaz-paše, da Dubrovčani snabdevaju hranom i drugim potrebama Vlatka i Mađare u Novom, zapretio je novi sultan Bajazit II Republici vrlo ozbiljno. To je doprinelo da se ona trgne i da grad, opkoljen od Turaka, moradne popustiti možda i pre nego što je mislio. Krajem januara 1482. njegova je sudbina bila rešena. Izaslanik Ajaz-pašin, vojvoda Ferhat, tražio je od Republike tri barke, da bi se u njima prevezli oni Mađari koji su predali grad. Herceg Vlatko sklonio se ranije. Grad se predao po sporazumu, pošto su Turci pristali da mađarska posada slobodno iziđe i pošto su se oni sami pobrinuli za prevoz. Ti Mađari došli su 31. januara u Dubrovnik, a odatle su otpremljeni dalje.

Od cele Hercegovine ostala su samo još dva-tri mala utvrđenja na ušću Neretve, koje su držali Mađari. Među njima je bilo ponajvažnije danas skoro sasvim zaboravljeni Koš. Sva ostala Hercegovina došla je u turske ruke. Njeno administrativno središte bilo je najpre u Hoči (Foči), koja je pala pod Turke verovatno 1471/2. god., a onda se postepeno pomeralo prema zapadu, odnosno sa Drine na Neretvu.

Narodno predanje očuvalo je mnogo pomena o Hercegu Stepanu, daleko više nego o njegovim nemirnim sinovima. Njegova krupna ličnost, sasvim prirodno, obuzela je skoro ceo narodni interes. U tim pomenima on ne izgleda uvek lepo; mnogo nedela, i materialnih i moralnih, vezano je za njegovo ime; u izvesnim njegovim postupcima naslućuje se i vidi izvor cele docnije nesreće. Ali je on, nema sumnje, jedna od najkrupnijih ličnosti naše historije iz druge polovine XV veka, nemoralan ne samo po ličnim sklonostima, nego kao proizvod vremena i sredine u kojoj se razvio. On je tipičan pretstavnik vremena, kad je lično i sebično vladalo nad opštim, u jednoj zemlji gde je idealnog i idealisanog u porodičnom i državnom životu bivalo sve manje, i gde primeri ličnog požrtvovanja za nešto Veliko i Svetlo nisu mogli da zasijaju i krenu ljude na epske podvige. I s toga je Hercegovina pala više kao težak i kužan bolesnik, nego kao junak čija pogibija znači u isto vreme i novi život.

[vlado]

Pad Crne Gore

1.deo
Dok je Ivan Crnojević lutao po Italiji tražeći pomoći Mlečani su pregovarali s Turcima o granicama njegove države gledajući da spasu bar Grbalj i Paštroviće koje je sultan hteo da prisvoji. Ivanovi ljudi, među njima i jedan njegov rođak, pokušali su da izvedu neku pobunu u Crnoj Gori, ali je turska snaga bila i suviše jaka, da bi oni mogli postići kakva uspeha. Glasovi koje je Ivan dobijao iz otadžbine i susedstva nisu bili mnogo utešni; naprotiv, doživeo je da vidi čak kako se sultanova vojska iskrcava i u Italiji. Skrušen, on se u Loretu, pred čuvenom Bogorodičnom slikom, zavetovao da će podići hram u svojoj državi Majci Božijoj, ako se bar ona smiluje na nj i pomogne mu da se vrati u otadžbinu.

Na glas o smrti sultana Mehmeda i o neredima u Turskoj požurili su u svoje zemlje i Skender-begov sin, Leka Dukađin i Ivan Crnojević. Prošli su kroz Dubrovnik sredinom juna. To je onaj čas, kad su mnogi poverovali da će se moći naneti osetni udarci turskoj sili, koja se trošila u građanskom ratu. Ivan Crnojević bio je bolje sreće nego Vlatko Hercegović. Turci nisu protiv njega upotrebili nikakve veće snage i on se, posle nešto borbe, mogao učvrstiti u zemlji. Ali ne više u zetskoj ravnici niti u Žabljaku, nego u vrletnom i teško pristupačnom Kršu pod Lovćenom, odakle mu je bila starina i gde je, u neposrednoj blizini, imao mletačku granicu. Samo, da bi mogao nesmetano opravdati zemlju i obezbediti se za nešto duži period, Ivan je priznao tursku vrhovnu vlast. Otud mu verovatno i narodni naziv Ivan-beg. Na Cetinju on je iskupio svoj učinjeni zavet i podigao je manastir Bogorodičin, koji će, kao nijedan drugi u našoj prošlosti, imati tokom više vekova izuzetan i kulturni i politički značaj. Manastir je bio gotov tokom 1484. god., a posvećen je rođenju Bogorodičinom. Ivan mu je 4. januara 1485. dodelio posebnom ktitorskom poveljom izvesne posede od lovćenske planine do Oboda i odredio je, da tu u buduće bude sedište zetske mitropolije.

Ali je za to vreme pokvario Ivan svoje odnose sa Mlečanima. On je bio ljut na njih ne samo s toga, što ga, po njegovu nahođenju, nisu dovoljno pomagali, nego i s toga, što su bili prisvojili neke oblasti na koje je on polagao pravo (Paštroviće, Čimpicu i Grbalj). Posle izvesne borbe sporazum je postignut na osnovi, da mu Mlečići u ime najma za te zemlje plaćaju 600 dukata godišnje. Ali je sukoba bivalo i posle toga, ponajviše zbog solila na Primorju, važnih za Ivanovu stočarsku zemlju, i zbog ličnih zađevica i krvnih osveta. Mlečani su se 1489. god. tužili na Porti protiv Ivana kao turskog podložnika, ali nisu postigli mnogo, jer sultan nije pravio nikakva pritiska. Odnosi su se popravili tek u leto 1490., kad je Ivan zatražio dozvolu da njegovi ljudi dođu u Mletke kao svatovi, koji bi poveli Jelisavetu Erico, njihovu plemićku, za njegova najstarijeg sina Đurđa. Taj brak imao se izvršiti tek pošto je Ivan dobio za nj prethodno odobrenje od Porte. Republika je pristala na tu vezu u želji da njom popravi svoje susedske odnose sa Ivanom, a i radi budućnosti. Ali Ivan nije dočekao da pozdravi svoju snahu na Cetinju. Umro je dok su svatovi bili na putu, iznenada, krajem jula 1490.

Ivan Crnojević je bio jedan od poslednjih naših dinasta, koji je umro u izvesnoj srednjevekovnoj tradiciji. On pominje svoj "dvor" na Cetinju, ima svog dvorskog vojvodu, i pridvorice, i čak i kefaliju. Uza nj se pominje njegova "vlastela", koja je bila pretstavnik raznih crnogorskih plemena, a čijih potomaka ima još i danas. Sem svog dvora na Cetinju Ivan je imao svoj dvor i na Rijeci, u Obodu, sa malim manastirom Sv. Nikole. U tradiciji srednjevekovnih vladara podigao je i svoju zadužbinu i pomagao, vrlo skromno, ubogu pismenost u svom kraju.

Đurađ Crnojević je, kao mletački zet, popravio donekle odnose sa Republikom, ali je do lokalnih graničnih sukoba, i to dosta oštrih, dolazilo i za njegova vremena. Republika je čak 1493. god. bila prisiljavana da upotrebi i vrlo opore pretnje. Đurđeva žena nije ostavila u Crnoj Gori dobar glas. Nalazilo se da nije bila podesna za tamošnje prilike i da je dosta doprinela razdoru među Crnojevićima. U svojoj zvaničnoj tituli Đurađ se zove samo "blagoverni i bogom hranimi vojvoda Zeti", a za svoje podanike bio je "gospodin" i ništa više.

U našoj kulturnoj istoriji Đurađ se ovekovečio tim, što je prvi doneo u naše zemlje jednu ćirilsku štampariju iz Mletaka. Kad je, kaže on sam, video kako su naše crkve ostale prazne zbog agarenskog grabeža i kako nas teško satire izmailska "železna palica", rešio se da pomogne književnoj obnovi. "Sastavih forme", veli, na kojima je osam ljudi za godinu dana svršilo oktoih. Na čelu tih radnika nalazio se kao intelektualni pretstavnik monah Makarije, dosta učeni pisac knjiških pogovora. Štamparija je radila na Cetinju pri tamošnjem manastiru. Da je bila smeštena na Obodu, kako tvrde izvesni crnogorski pisci na osnovu vrlo nesigurnih predanja, nema potvrde nigde, ni u jednom izvoru. U toj štampariji štampano je od 1493-5. god. nekoliko crkvenih knjiga: ceo oktoih, psaltir, jedan molitvenik i možda jedno evanđelje. Od tih knjiga očuvane su u celini prve dve (od oktoiha samo prva polovina), a za poslednju se zna samo po jednom prepisu iz XVI veka. Cetinjska izdanja sa krupnim i lepo rezanim slovima i mletačkim vinjetama bila su u upotrebi po mnogim našim stranama i bila su na visokoj ceni i tada i mnogo godina docnije.

Kada je francuski kralj Karlo VIII, osvojivši napuljsku kraljevinu 1495. god., stao raditi na spremanju jednog antiturskog saveza, on je, među ostalima, pomišljao i na saradnju sa Đurđem Crnojevićem, poslednjim našim, makar i poluslobodnim, dinastom. Veze između Karla i Đurđa stvorio je Đorđev ujak Konstantin Arijanit, koji je živeo u Italiji. Međutim, protiv tog saveza bili su odlučno Mlečani, koji su zazirali od francuskog učvršćivanja u Italiji, pa su toga radi sklopili savez protiv Francuza, u koji su ušli još i Španija, Austrija, Milan i sam papa. Toj koaliciji uspe da ne samo potisne Karla iz Napulja nego i da konpromituje sve njegove planove na Balkanu. Rođeni brat Đurđev Stevan odao je na Porti bratove pregovore i doneo mu krajem 1496. od sultana poruku: da dođe u Carigrad da se opravda ili da ide iz zemlje. Đurađ, osećajući se krivim, napustio je sa ženom i decom Crnu Goru i preko Budve otišao za Mletke. Bio je, glasi jedan savremeni izveštaj, "veoma lep čovek i visok, s haljinom od zlata po grčkom". Vlast u Zeti primio je njegov brat Stevan, vezan potpuno za Turke. Pokušaj Mlečana da posreduju kod Turaka za Đurđa ostao je bezuspešan.

U Mlecima Đurađ je dobio 400 dukata godišnje plate, i to kao vođa najamnika, pa je upućen na dužnost u Ravenu. Da on nije mogao biti zadovoljan ni tom ulogom ni tim mestom razume se samo po sebi. On se nadao da bi pomoću Mlečana mogao ponovo doći u Crnu Goru i biti jedna vrsta gospodara, a sad je trebalo da vrši dužnost kondotjera. Tužio se s toga na mletačku vladu i grdio je javno. Vlada ga je s toga u julu 1498. dala zatovriti i pustila ga je tek na posredovanje francuskog kralja.

Krajem 1498. god. Stevan Crnojević beše onemogućen kod Turaka. Skadarski zapovednik, energični Feriz-beg, dade ga čak zatvoriti u svom gradu, ne znamo tačno zbog koga uzroka. Biće, po svoj prilici, da su Turci dobili kakve vesti s njegovim vezama sa Mlečanima, sa kojima su te godine ušli ponovo u rat. Od novembra 1498. spominje se turski subaša ,governador di statofo di Zernovich�, a od januara 1499. nalazio se Stevan u Albaniji. U martu se već znalo, da je Crna Gora pripojena skadarskom sandžaku i da je prestala da postoji kao država. Kraj XV veka doneo je slom i poslednje balkanske hrišćanske države sem male Dubrovačke Republike, koje, po turskim shvatanjima, zato što nije imala svog vladara i što nije vodila nikakve otvorene spoljašnje politike, i nije bila smatrana za pravu državu.

Kako je mirno primljena turska uprava u Crnoj Gori, naglašava Jovan Tomić, koji je posebno ispitivao ovaj period, "vidi se iz fakta da za vreme mletačko turskog rata od 1499-1502. god. u Crnoj Gori nije bilo ni jednog ozbiljnog pokušaja mletačkog protivu Turaka, jer su ovi tamo imali više pristalica nego Mlečići. Da su o tome znali Mlečići, pored senatskog neobraćanja pažnje predlogu da se u Crnoj Gori otpočne akcija protivu Turaka za dokaz služi i pojav, što neka sela, koja su bila pod mletačkom vlašću, priđoše Turcima. Kotorska vlastela svojim ponašanjem prema stanovništvu tih sela doprinela su, da je ovo pretpostavljalo tursko gospodstvo njihovom, a omraze s Primorcima i bolji izgled na plen od mletačkih podanika nego od sultanovih, održaše Crnogorce u većoj naklonosti prema Turcima nego prema Mlečićima".

[vlado]

Pad Crne Gore

2.deo
Đurađ je pokušao izraditi kod Mlečana da ga pomognu u njegovoj ekspediciji protiv Turaka u Crnoj Gori. Ali senat nije bio za to. Nešto iz razloga koje je gore pomenuo Tomić, a nešto i zbog toga što nije verovao Đurđu. Đurađ se tad rešio da preduzme nešto na svoju ruku. Pred polazak napisao je vrlo zanimljiv testament, upućen ženi. U njemu joj je on preporučivao, da, u slučaju ako bi je Mlečići gonili ili napustili, starijeg sina Konstantina uputi mađarskom kralju, a mlađeg sina Solomona Đurđevu bratu Staniši u Stambol, koji se tamo poturčio i postao Skender-beg. Taj primer osvetljava, u neobičnoj meri, moral i psihu jednog dela naše srednjevekovne dinastičke vlastele. Da bi se spasla mogućnost vlasti i boljeg života, žrtvovalo se načelno i doslednost, cepala se rođena porodica i upućivala da služi na dva sasvim protivna fronta, krstu i polumesecu, zlu ili dobru. Iz ovog slučaja, i sve češćeg primanja islama od naših velikaša vidi se u isto vreme kako se u njihovim redovima gubi vera u pobedu hrišćanske stvari i kako se, radi lične koristi, traži naslon na pobednike. Narodnu svest, i veru, i moral junačke patnje, ostao je da čuva, pored duboko nacionalnog sveštenstva, samo ubogi puk, koji je svikao da sve snosi i podnosi, kao zle godine i sve ćudi vremena, a da duboko poštuje svoje nasleđe starine i obraza.

Iz Italije, preobučen kao fratar, Đurađ je u februaru 1500. god. prošao za Crnu Goru kroz Traste kod Kotora. Odatle se javio Mlečanima, a onda otišao Feriz-begu. Ovaj ga je primio vrlo ljubazno, pa potom poslao u Carigrad. Već 17. marta bio je Đurađ na Porti, dočekan lepo i od samog sultana. Međutim, nije moglo biti ni govora o tom, da ga sultan vrati kao vladara u Crnu Goru. Mesto toga on mu je dao jednu oblast u Anadolu sa 25.000 aspri godišnjeg prihoda, pošto se Đurađ i formalno odrekao svojih prava na Crnu Goru. Đurđeva žena, koja je jedno vreme živela tamo s njim, vratila se, još za njegova života, krajem 1503. god. u Mletke. Posle toga o Đurđu nema više vesti. Pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio čak i islam.

[vlado]

Turski zamah

1.deo
Od svog prelaska na Balkan, od sredine XIV veka, Turci su stalno napredovali, pored svih povremenih kriza koje su izbijale kod njih. Oni su srušili redom sve balkanske države: Bugarsku, Vizantiju, Srbiju, Bosnu, Albaniju, Hercegovinu i Zetu. Krajem XV veka oni su držali celu dunavsku liniju od Beograda do mora, dopirali do Vrbasa i Cetine i gospodarili dobrim delom jadranske obale. U čem je bila njihova snaga? Koji su sve uslovi njihovih uspeha?

Prva i osnovna je činjenica ovo. Turska snaga je dolazila dobrim delom od slabosti balkanskih država i njihovih suseda. Turci nisu došli na Balkan najpre kao osvajači, nego kao neka vrsta najamničkih vizantiskih saveznika. Tek na Balkanu njima je postalo jasno šta sve mogu postići pri stanju koje su tu zatekli. Građanski ratovi Vizantije i Srbije otvorili su im put, a pocepanost u svima ostalim zemljama pojačavala prohteve. U svima svojim borbama Turci nikad nisu imali protiv sebe udruženu celu snagu ma koje balkanske države, a vrlo su često ulazili u akciju kao pomagači jedne njihove strane ili računajući sa pasivnošću i izdajom jednog dela.

U balkanskim državama, gde pre a gde docnije, od druge polovine XIV veka počinje period razbijanja centralne snage i jasna težnja za izdvajanjem posebnih oblasti, koje su to izdvajanje izvodile ne samo sa teoretskim nego i sa stvarnim slabljenjem snage. Prema tom procesu dekompozicije kod njih stajala je azijatski bezobzirna koncentracija volje i snage kod Turaka, gde je sve lično imalo da se bezuvetno pokori opštem interesu. Balkanske države, pa čak i Vizantija sa svojom hiljadugodišnjom tradicijom, bile su počele da sve više osetno gube osećanje države kao celine; kod Turaka, međutim, kao vojničke kaste, pojam jedinstvene države se smatrao kao jedini prirodni oblik prave kohezivne organizacije.

Do tog rasparčavanja državne celine dovodio je u nas u glavnom feudalni sistem. Velikaši, potekli iz dinstiskih redova ili iz vojničke hijerarhije, sa naslednim pravima, smatrali su svojim prirodnim pravom da svoj ugled i svoje posede jačaju na sve moguće načine. U doba slabih vladara, ili vladara kojima je trebala njihova pomoć, to se jačanje izvodilo obično na račun države. U celoj Evropi, a ne samo kod nas, česti su primeri, da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje vlastele ili da postaju njihova igračka. Odvojena pravima i vaspitanjem od širokog puka, ta vlastela živi, u isto vreme, i bez pravog dodira sa narodom, koji stenje pod teškim pritiskom raznih obaveza i dažbina. Kod Turaka u prvi mah nije bilo toga. Oni nikad, kao Azijati, nisu imali prave demokratije, nego su njihovi vladari bili apsolutni gospodari, ali među njima nije bilo ni nasleđenih kastinskih predrasuda. Svaki čovek koji je imao sposobnosti mogao je izbiti u prve redove, od običnog vojnika do vezira. Tako su se među njima javljala takmičenja dobrih i tako je bilo istinskog poleta. Inače, sultanova volja imala je da odluči sve. Monoteizam verski nalazio je kao sasvim prirodan monarhistički sistem. Alah je u neku ruku preneo vlast na zemlji na sultana, koji od Selima I uzima i titulu kalifa, kao vrhovnog verskog poglavice. Kao u porodici, u kojoj je apsolutni gospodar domaćin, kome niko nije ravan, tako i u državi nema podele autoriteta i kad dolazi do degeneracije vlasti. Država i zemlja sultanska je svojina, a svi su ljudi, ma koga čina, samo oruđe njegove volje. Da su sultani bili svesni tog svog preimućstva nad ostalim evropskim vladarima svedoče vrlo rečito saveti sultana Bajazita Stevanu Lazareviću, kako ih navodi Konstantin Filozof: "Potrudi se i skrši svoje moćne i privedi ih u svoju volju." Da bi onemogućili dinastičke krize, od kojih su i oni patili, sultani ponekad prosto dave svoju braću, polubraću i rođake; protiv jedne volje treba onemogućiti drugu. Strogost je bila, s tim u vezi, čisto vojnička; bez nje, u ostalom, nigde nema pravog reda. Pojedini namesnici i paše bili su svesni toga i pazili su budno na svaki sultanov mig. U Carigrad su bile uprte sve oči, to je grad koji caruje i čiji je prestiž, kroz starije i turske vekove, postao i ostao kod našeg naroda zadugo neprikosnoven. Sa Carigradom sultan Mehmed je postao prirodan naslednik ne samo jedne bivše carevine, nego i cele njene carske tradicije.

Na široki narod destruktivno je delovao ceo politički život i društveni poredak naše sredine. U svojim plemenskim ustanovama narod je uzimao izvesnog učešća u upravi i biranju vlasti; u državnom životu on je, međutim bio odgurnut. Državnu vlast držala su vlastela i sveštenstvo. Tako je bilo, istina, manje-više u celoj savremenoj Evropi, ali su kod nas postojala dva momenta, koji su to stanje otežavala. Jedan je suviše održani plemenski sistem, sa jakom plemenskom svešću, koji je sam po sebi teško ulazio u sistem centralizacije. Zeta kroz celo vreme naše srednjevekovne istorije ostaje manje-više odvojena jedinica, sa lokalnim plemenskim gospodarima. Taj sistem je, u naponu srpske snage, bio pojačan uvođenjem u srpsku državu čitavih tuđinskih oblasti sa istim centrifugalnim težnjama, kakve behu Albanija ili Epir, ili druge grčke zemlje. Drugi je momenat bio što smo mi s takvim sistemom došli u sukob s jednom silom koja se razvila na sasvim drugoj osnovi, i to došli u Evropi prvi, bez iskustva, i bez političkog plana.

Naša sredina nije imala, kao Vizantija, duge državne tradicije, održavane u jednom duhu i u jednom osnovnom obliku vekovima. Kroz ceo Srednji Vek mi smo bili stalno u nekom previranju, stalno tražeći nove okvire i nove oblike, ali nikad u prilici, da bar jedan ceo vek provedemo u jednoj stabiliziranoj situaciji. Širenje državnih međa nije donosilo uvek i stvarno jačanje narodne snage. Naprotiv. Sam narod je samo dobijao nove dužnosti i nove kulučarske namete. Osvajajući tuđe zemlje Turci su dobijali nov podanički elemenat, koji je imao da radi za njih. Oni su znali da im pobeda znači i dobitak, i s toga su u borbu unosili ne samo polet, nego i interes. Naš čovek po pravilu nije dobijao ništa. Turci su dobro znali da našeg seljaka teško pritiska ceo sistem feudalnih obaveza prema vlasteli i prema crkvi, koja je isto imala svoja vlastelinstva, i oni su s planom agitovali među njima. Videli smo, kako se kralj Tomaš izrično tuži na tursku agitaciju među bosanskim seljacima. Seljak je podlegao toj agitaciji. Tražio je, prirodno, lakši život. Šta ga je moglo oduševiti za državu? Da gleda borbu i otimanje za vlast, u kojima ustaju brat na brata, otac na sina, i u kojima ništa ne izgleda sveto? Kad može njegov gospodar da dovodi Turke protiv suseda i svojih rođenih, zašto da i on ne primi te gospodare? Za stanje duhova u Hercegovini XV veka nema rečitijeg dokaza od one tužbe Vladislava Hercegovića da on ne može dobiti drukčije vojsku za borbu nego samo za novac. U ime koje državne ideje ili tradicije mogu ti i takvi ljudi pozivati narod na požrtvovanje? Zato što je osetio da je na Kosovu bila doista borba za nešto veće i svetlije narod joj i dao izuzetan značaj i uneo u nju svu svoju ljubav, dok je tolike druge bezbrojne borbe s Turcima ili prosto epski registrovao ili shvatao samo kao epizode velikog hrvanja.

Život našeg seljaka u Srednjem Veku bio je dosta težak. Stočari su imali poseban način života, koji je od prastarih vremena imao svoje nasleđe i koji se s toga nije osećao naročito neugodno. Zemljoradnik je međutim, bio u težem položaju. Velik deo njih bili su kao parici ili meropsi vezani za zemlju vlastelinsku ili manastirsku. Porez carski na seosku kući iznosio je po perper na godinu, što seljaka ne bi mnogo teretilo, ali su bili teški obavezni radovi gospodaru. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota. Vlast gospodara prema merophu bila je velika i mogućnosti kazne vrlo stroge. Sebri, seljaci, slobodni i neslobodni, nisu uopšte bili ravnopravni s povlašćenim staležima. A oni su pretstavljali stvarno srpsko stanovništvo zemlje, jer su Vlasi-stočari bili mešani, a u gradovima je stanovništvo mahom bilo ili tuđinsko ili tuđinskog porekla. Svog srpskog građanskog staleža mi Srbi u Srednjem Veku skoro nismo imali. Seljaci su kod nas odavna gledali da se beganjem spasu od svojih teških dužnosti, ali je srpsko državno zakonodavstvo još od kraja XII veka zabranjivalo tu praksu. Seljaci su obično begali na veća vlastelinstva, gde je bilo više radne snage, a za njih i više mogućnosti da malo odahnu, a begali su, u koliko su mogli, i van državnih granica. Car Dušan je svojim Zakonikom želeo u nekoliko olakšati položaj meropha i dao mu je pravo tužbe protiv gospodara, ali prilike koje su nastale iza Dušanove smrti nisu dopustile da ti propisi dobiju dublju moralnu vrednost. Šta više, borbe s Turcima i građanski ratovi u zemlji pojačali su terete, izazvali opštu nesigurnost, ličnu i pravnu, i omogućili stvaranje raspoloženja koje je tražilo mir i olakšanje, ma s koje strane oni dolazili.

[vlado]

Turski zamah

2.deo
Snaga Turaka bila je u njihovoj odličnoj vojnoj organizaciji. Svoje uspehe i u Maloj Aziji i u Evropi oni su postigli zahvaljujući svojoj hrabrosti i čvrstoj disciplini. Sultani su vrlo često sami vodili svoje vojske, ili su u njih upućivali svoje najbliže srodnike. Hteli su da im tim uliju poverenje i pojačaju borbeni duh, i da svojim očima vide sve što je za jednu borbenu vojsku od koristi i od štete. Svejedno što su tim učestvovanjem stavljali na kocku ne samo svoje živote, nego i celo svoje delo. Tog vladarskog učestvovanja bilo je, istina, i na našoj strani; vizantiski car Manojlo Komnin i naš Dušan zahvaljuju samo tome svoje glavne pobede; ali kod nas nije bilo onakve povezanosti i apsolutne pokornosti kakvu su imali Turci XIV-XVI veka. Jedan mletački izveštaj iz 1534., koji navodi Č. Mijatović, objašnjavao je turske vojničke uspehe ovako: "Vrlina sultanove vojske leži u tome, što ona nije sastavljena od najamničara i stranaca, već što su sultanovi vojnici još u detinjstvu probrani iz sviju krajeva carstva, što stojeći neprekidno pod platom i disciplinom postaju srcem i dušom njegova sopstvena vojska; otuda posle dolazi i velika korist od pokornosti i vernosti". Kao ratnici Turci su izradili svoj sistem timara. Osvojena zemlja, po pravilu sultanska, delila se kao nagrada na zijamete i timare, imanja većeg i manjeg obima, čiji su vlasnici, spahije, bili dužni da, prema veličini timara, daju određen broj vojske. Spahije i njegovi ljudi bili su ratnici, povlašćeni stalež "pravovernih", dok su obrađivači zemlje, skoro isključivo hrišćani, bili raja i podložnici, koji su imali da omogućuju život novim gospodarima. Jedan papin izveštač iz 1623/4. god. ističe naročito Prištinu kao središte timar-spahija, koji su ,molto armigeri�. Vlasnici timara bili su vojnički organizovani pod vlašću alaj-bega, zapovednika jedne uže oblasti, a ovi pod vlašću sandžak-bega. Tim sistemom Turci su postizali dvoje: sa velikim timarima dobijali su jednu vrstu garnizona u zemlji, nevezanih za gradove, a sem toga osiguravali su, bar za prvo vreme, i dosta mobilnu miliciju. Međutim, glavnu svoju snagu, ono što tada nije imala nijedna druga država u Evropi, Turci su izradili stvaranjem janičarskog reda. Janičari su uzimani mahom od hrišćanske muške dece i vaspitavani su po strogo propisanom redu. Oni se nisu ženili, nego su, kao prava stajaća vojska, imali svoje kasarne i živeli sa naročitim povlasticama, ali u strogom zaptu. Janičari su bili najbolja pešadija Evrope, uvežbana, borbena, fanatizovana, koja se tukla bez poštede. Spahije su davale konjicu, sa dobrim konjima, od kojih mnogi behu odlične arapske pasmine. Oni nisu nosili teške oklope i konjske pancire i bili su s toga mnogo pokretniji i brži od savremenih hrišćanskih konjanika, koji su, s konjima zajedno, bili ukrućeni u svom čeliku.

U turskoj državi muslimani su bili povlašćeni kao vladajuća vera, ali nisu bili gonjeni ni hrišćani. Naprotiv. Sultan je priznao samoupravu Svete Gore i nije dirao tamošnje manastire. Kad su osvojili Maćedoniju i južne hrišćanske zemlje Turci su, istina, poseli manastirske metohe i predali ih sultanu, ali ih je ovaj, sa svoje strane, "darovao" vizantiskom caru. Čak se priča, da je Selim I pokazivao naročitu milost prema manastiru Ksiropotamu, jer da su mu manastirski zaštitnici, Četrdeset Mučenika, pomagali pri osvajanju Egipta. Zadržana je i Vaseljenska Patrijaršija u Carigradu. Sam je sultan lično dao investituru patriarhu Genadiju II, pozivajući se tom prilikom, u prisustvu svojih velikodostojnika, na Svetu Trojicu i obećavajući punu zaštitu vere. Bosanski franjevci pokazivali su tobožnju ahtnamu sultana Mehmeda II datu fra Anđelu Zvizdoviću, kojom da je i njima bila obezbeđena verska sloboda odmah po padu Bosne. Ahtnama nije autentična, ali je sigurno da su franjevci doista ostali verski nesmetani, u koliko se nisu politički zamerali. Do danas još nije raščišćeno pitanje zašto je bila ukinuta srpska patriaršija posle propasti despotovine, ali da srpska crkva nije bila ugrožena to se sigurno zna. Sultanija Mara, za koju jedan naš letopis beleži, da je sultan Mehmed "ljubljaše i poštovaše" kao "prisnu svoju majku", bila je pomagač svih balkanskih pravoslavaca, Srba, Bugara i Svetogoraca. Za njenu pomoć i savet obraćali su se i katolički Dubrovčani. Ona je bila i ostala pravoslavna i kao žena Murata II i kao maćeha Mehmeda II. Njenim zauzimanjem prenesene su mošti Sv. Jovana Rilskog iz Trnova u Rilu 1469. god. Njen uticaj u samom Carigradu bio je veoma velik. Za njenog vremena, i svakako pod njenim uticajem, došla su, prvi i poslednji put, za veseljenske patriarhe dva Srbina, Rafailo (1475.) i Nifon (1486.), a na to mesto ona je dovela i svog ispovednika, plovdivskog mitropolita Dionisija (1467.). U Ježevu, kod Sera, imala je svoj pravi dvor, u kom je i umrla (+1487.). Veliko je pitanje zašto ni ona, s tim tolikim uticajem, nije uspela da obnovi pećku patriaršiju.

Turci iz početka nisu mnogo nagonili naš svet da prima islam. Ostavljali su ljudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova vera, sami opredele. Za Ahmet-pašu Hercegovića i Skender-pašu Crnojevića nema nikakvih dokaza, da su silom primili islam; pre izgleda, da su to učinili iz prkosa i računa. Jedan naš pisar iz 1509. god. pošteno priznaje, kako "mnogi, nemučeni ni od kog, otstupiše od pravoslavlja i pristaše njihovoj veri... gledajući njihovo množenje i velikoslavlje." U XV-XVI veku tih je preveravanja bilo naročito mnogo u Bosni kod tamošnje vlastele, a i kod puka. Protivnici Mađara i politike naslanjanja na njih, koji su ih godinama gonili u ime vere, a stvarno radi svojih političkih interesa; vekovima naterivani da silom menjaju veru i da u njoj gledaju ne stvar uverenja, nego političku taktiku, mnogi ljudi u Bosni nisu u preveravanju gledali ništa neobično. Smatrali su to kao potrebu momenta i kao jednu vrstu političkog opredeljenja. U toliko više, što su ih i sami Turci podržavali donekle u tom uverenju, ostavljajući im njihove posede i pokazujući prema njima izvesna obzira. Kao ni prema jednoj drugoj oblasti Turci su prema Bosni vodili posebnu politiku, i to očevidno s namerom da u zemlji pojačaju opoziciju protiv Mađara i da u domaćem stanovništvu dobiju iskrene saradnike protiv njih. U Srbiji se većina nije mogla zadobiti za turkofilsku politiku; u Bosni, međutim, to se činilo moguće. S toga sultani i postavljaju u XV i početkom XVI veka za tamošnje namesnike sve naše ljude: Skender-bega Mihailovića, Sinan-pašu Borovinića, Mehmed-bega Obrenovića, Skender-bega Vraneševića, Mustafa-bega Borojevića i dr. Velik deo bosanskog plemstva primio je islam, a manji se deo iselio. U rogatičkom srezu postoji i danas muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan predak, Mahmut Branković u XV veku poginuo "na boju despotovu" i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom ćirilicom pisanom grobnom nišanu nalazi se lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Ljubovići, Predojevići, Filipovići, Sokolovići, Sijerčići i dr. kazuju jasno imenom svoje poreklo. Mnoge od poislamljenih porodica znaju svoje porodične veze, kao n. pr. Opijači u Dubravama koji potiču od Miloradovića-Hrabrena, Bašagići od Vukomanovića, Rizvanbegovići od Vukasovića, ali poneki se hvale i onim što ne mogu dokazati, kao, na pr., Kulenovići koji tvrde da su od loze baš Kulina bana.

Turci se ne samo nisu trudili da taj naš svet turciziraju, nego su stolećima puštali da žive po svom starom načinu. U mnogo naših krajeva čak ni islamsko verske vlasti nisu ometale svetkovanje i kult izvesnih hrišćanskih, a u Bosni naročito pravoslavnih praznika. Đurđev-dan svetkuju muslimani ponegde još i sada (ja sam, na pr., gledao 1911 i 12. god. vrlo živ Đurđevdanski muslimanski uranak u Sarajevu), Sv. Iliju, Sv. Prokopija, Mitrov-dan. U Brezi kod Visokog na dan Sv. Ilije same su hodže s narodom pre podne izvodile tradicionalnu dovu. Za tog sveca oni kažu, da je do podne Ilija, a po podne Alija. Živ je još uvek kult izvesnih svetitelja, s posećivanjem njihovih kultnih mesta, kao Sv. Ane u Prizrenu, ili Čajničke Krasnice ili Gospe od Olova. Održavaju se običaji šišanog kumstva i čak pobratimstva između hrišćana i muslimana. Jezik je ostao kod svih poislamljenih Srba potpuno naš, samo je u rečniku dobio izvestan broj turcizama kao prirodno nasleđe vekovnih kulturnih, privrednih, administrativnih i drugih veza i odnosa.

[vlado]

Turski zamah

3.deo
Pismo, kojim su se služili ti muslimani, bila je ćirilica, koja se još u naše dane zvala "stara srbija" i "srpsko pismo", i koja je bila u opštoj upotrebi sve do kraja XIX veka. Izvesni naučnici davali su tom pismu naziv bosančica, a jedan se trudio dokazivati da je ono nastalo bez veze sa ćirilicom ostalog srpskog područja, što je skroz pogrešno. To pismo primili su i sami carigradski Turci, i to neposredno od Srba, i služili su se njim u opštenju ne samo sa slovenskim susedima, nego čak i sa mletačkim i mađarskim vlastima. Znali su dobro da je to pismo bilo osvojilo celi Balkan sem grčkog područja; njim su pisali Srbi, Bugari, jedan deo Hrvata, Rumuni i izvesni albanski gospodari, i to, u ovo vreme, pretežno u srpskoj redakciji. Prvo sultansko pismo, sa carskom titulom, pisano srpski i ćirilicom, uputio je sultan Murat II 10. jula 1430. Dubrovčanima. Takvih sultanskih pisama Sulejmana Veličanstvenog ima očuvanih preko stotine, i to ponajviše u dubrovačkom arhivu. Srpski i ćirilicom pisan je i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava 1498. god. kao produženje ugovora od 1495., koji je izgleda bio isto tako pisan. I što je vrlo važno, takva pisma slali su ponekad sultani i svojim namesnicima u Bosni i Hercegovini. Sam sultan Bajazit II piše tako tri-četiri puta hercegovačkom sandžak-begu. Turske paše, kapetani i poslovni ljudi vode svu prepisku sa susednim vlastelama samo tako; tako im i te vlasti obično odgovaraju. Jovan Zapolja pisao je tako 1537. god. sandžak-begu u Srbiji Mehmedu Jahijapašiću. Očuvana su srpska pisma muslimanskih velikodostojnika čak i caru Ferdinandu Austriskom. Srpski jezik upotrebljavao se i na Porti, gde je mnogo paša i dvorskih ljudi bilo poreklom sa naših strana. Za Mehmeda II priča se, da je naučio srpski od sultanije Mare, a govorilo se, da je i Sulejman Veličanstveni razumevao taj jezik. "Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Kuran pisan, najveće važnosti ima jezik slovenski, kojim i janičari govore".

Ne treba, međutim, misliti ni to, da je turska tolerancija bila uvek širokogruda i tih prvih godina. Naprotiv, njihove vlasti, a to ponekad i vrlo visoke, izvodile su izvesne postupke koji su mogli da duboko uvrede. Turci su nekoliko najlepših crkava pretvorili u džamije, tako, na pr., sjajnu Sv. Sofiju u Carigradu, crkvu Sv. Dimitrija u Solunu, našu lepu Banjsku, Bogorodicu Levišku u Prizrenu, sasku crkvu u Novom Brdu i dr. Starog Janju Kantakuzenova iz Novog Brda car je dao nemilosrdno pobiti s celom porodicom, sa dva brata i osam sinova. Bilo je nasilnog raseljavanja izvesnih gradova srpskih i arbanaskih. Upravni sistem nije bio načelno antihrišćanski, ali kako su hrišćani bili borci protiv Turaka, to se, u besu i osveti, nisu štedele ponekad ni hrišćanske svetinje. To je, prirodno, ostavljalo zlu krv, naročito kod i inače uniženog sveštenstva, koje je međutim bilo najobrazovaniji deo naroda i u njemu vršio najači uticaj.

Konstantin Janičar, koji nije voleo Turke i koji piše protiv njihova imperializma, priznavao je njihovu dobru upravu XV veka. Za hrišćane kaže, da je car vodio brigu o njima i da je tačno poznavao njihovo stanje. "Oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju još i svojoj gospodi kojih su podanici, i koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega žita i kuluk. Ali, vanredne poreze na daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi ne sme niko ići kroz useve, niti kakvu štetu činiti, niti od koga što protiv njegove volje uzimati." Posebni nadzornici, haršoridi, sa vrlo velikim punomoćstvima, četvorica na broj, obilazili su stalno careve zemlje i nadgledali državne poslove i vršenje vlasti, želeći da se nikom ne učini ni najmanja nepravda. Stanovništvo evropskih pokrajina držalo je zemlju, koja je bila sultanska odnosno državna na osnovu tapija kao zakup, plaćajući određene namete. Crkvena imanja, kao vakufi, bila su oslobođena dugo vremena od nameta, a i kasnije porezi na njih bili su relativno mali. Sveta Gora plaćala je, na pr., sva 2.000 talira.

Samo to stanje nije moglo dugo trajati. Ogromna teritorialna raširenost Carevine onemogućavala je nadzor i davala maha ćudima i prohtevima pojedinaca. Duga ratovanja crpla su finansisku snagu države i izazivala nove namete i terete. U finansiskim stvarima Turci kao vojnici nisu imali mnogo iskustva i dosta rano su počeli da se muče s traženjima novih izvora. Bogate rudnike u našim zemljama nisu umeli da održe, iako su pokazivali razumevanja za njihov značaj i izdavali posebne kanuname sa povlasticama za rudare. Iz rudarskih glavnih mesta, kao što behu Novo Brdo, Srebrenica, Trepča, Rudnik i dr., povukao se brzo mletački kapital, a postepeno i dubrovački, a Turci niti su znali niti mogli da ga zamene drugim. Glavni teret novih nameta snosila je u glavnom hrišćanska raja kao glavni radni elemenat i proizvođač, pošto su prihodi od carina, usled čestih ratovanja, podbacivali u velikoj meri. Već moćni Sulejman Veliki morao je da podiže poreze. Baš 1530. god. zabeležio je jedan ugledni putnik, Benedikt Kuripečić, kako se svet u Bosni tužio da se uvođenjem novih nameta pogoršalo ranije stanje. Čuveni Bartolomej Georgijević, koji je proveo više godina u Turskoj kao zarobljenik, priča dosta podrobno, kako su Turci cenili zanate i zanatlije, ali da su teško prolazili kod njih sveštenici, učeni ljudi i plemići, koji se nisu bavili ručnim radom. Turčin je bio praktičan i cenio je hrišćanina u koliko mu je bio koristan; za neproduktivne elemente imao je i on sam dovoljno kandidata. Od druge polovine XVI veka dažbine i tereti postaju sve teži. Njih su uterivali haračlije, koji su vremenom postajali sve bezobzirniji, jer je osiromašeni narod sve manje mogao da plaća. I ta bezobzirnost i njihova lična obest i sebičost načinili su od njih skoro najozloglašenija lica u narodu.

Teško stanje hrišćana, a Srba naročito bilo je posebno u onim krajevima, kuda su prolazile velike turske ordije koje su se kretale prema Ugarskoj i Austriji. Naročito je bio na muci svet duž velikog druma, koji je vodio dolinom Morave na Beograd i Osek i preko Prištine na Drinu i odatle dolinom Bosne i Vrbasa prema zapadu. Ovaj drugi od sredine XVI veka nije imao posebnog značaja, dok je moravski bio glavna vojna arterija kroz sve vekove. Stanovništvo u tim oblastima bilo je na udarcu i moralo je vojsci i raznim vojničkim i građanskim licima koja su tuda prolazila praviti različite i ne male ustupe. S toga se svet, koliko je mogao, sklanjao sa tih mesta u obližnje šume, koje su bile teže pristupačne. Na putnike, koji su tuda prolazili, ostavljala je zemlja nepovoljniji utisak nego što je u unutrašnjosti u stvari bilo; ljudi sami kao da su hteli, duž toga puta, da više izazovu sažaljenje nego različite prohteve. Nije, u ostalom, narod bez teškog iskustva stvorio poslovicu "Teško zemlji kuda vojska prođe". Od Palanke do Jagodine, prema opisu Hansa Derživama iz 1553-55. god., sve je bilo manje-više "pusto i neobrađeno", "s obeju strana (puta) sve je bilo pusto, zabataljeno i zaraslo sitnogoricom." Isto tako i oko Niša "sve je bilo pusto i zaraslo". Domaćin i njegova deca u jednom srpskom selu kraj puta dali su mu razumeti da su od daljih ljudi, čak od plemstva; "imali su još i bolje odeće i malo srebrnoga posuđa, ali ih nisu smeli upotrebljavati".

[vlado]

Turski zamah

4.deo
Međutim u unutrašnjosti, u skrovitijim mestima, stanje nije bilo tako nepovoljno. Naprotiv. Turci su postepeno izgradili čitav niz varoši, u kojima je bilo izvesnog prometa. Trgovaca i zanatlija bilo je i hrišćana i muslimana, a od XVI veka i dobar deo jevreja. Glavni naši manastiri, Peć, Dečani, Mileševo, Gračanica, Lesnovo i dr. nisu bili oštećeni. Za Ravanicu jedan putnik iz 1567. god. priča, da je Turci nikad nisu dirali i da su tu kaluđeri, i mimo zabrane, ipak ponekad tiho zvonili. Benedeto Ramberti u svom putopisu objavljenom 1539. saopštava, da u Mileševu "veću milostinju daju Turci i Židovi" nego hrišćani. Za Skoplje, dugo pošteđeno od uznemiravanja, piše Jakov Soranca 1575. god., da ima oko 3.000 kuća, sa stanovništvom muslimanskim, hrišćanskim i jevrejskim. "Tu sve živi o trgovini i prometu što nije vojnik i duhovnik". Sarajevo se diglo već u XV veku zahvaljujući Turcima; a Turci su razvili i nekoliko drugih naših gradova kao Peć, ranije samo crkveno sedište, Foču, Mostar, Travnik, Banju Luku. Nekoliko naših starih gradova i varoši dobili su turske nazive, jer su ih Turci u velikoj meri naseljavali i izgrađivali: Tako Kalkandelen - Tetovo, Jenji - Pazar - Ras, Čelebi - Pazar - Rogaticu, Ćuprili - Veles, Egri Palanku - Krivu Palanku, Aladža - Hisar -Kruševac, Đol - Hisar - Jajce, Taslidže - Pljevlje, Spahi - Kej - Aleksinac, Šarkej - Pirot i dr. Druga mesta dobila su imena po njima, kao Skender-pašina Palanka, Ferizović, Kačanik, Fetislam, Hasan-pašina Palanka, Derventa, Tuzla, Kulen-vakuf i sl. Naši su letopisi zabeležili, da je Hasan-paša 1476. god. "sazidao" Podgoricu. U tim gradovima Turci su stvarali jedan tip novih građevina, neoriginalnih ali tipičnih. Kuće su podvojene sa selamlukom za muške i haremom za žene; zidane su obično od slabijeg materijala (ćerpiča i drveta, sa čatmom), a izuzetno od kamena. Imaju mnogo izbočina ("ćoškova") i prozora, tražeći svetlosti, ali su, zbog sakrivanja žena, prozori snabdeveni drvenim dosta gustim rešetkama ("mušebacima"). Uz kuće su prostrane bašče i avlije; gde je moguće provedeni su mali vodeni kanali ("đerici"). Kuće su obično opkoljene velikim zidom i povučene. Mahale za stanovanje nisu mešane sa čaršijom, jer se htelo da se izbegne radoznalosti i onih s polja i onih iznutra, i jer se želelo da kuća ostane dom odmora i zadovoljstva. Kod muslimana je ona to i bila, u velikoj meri. Tu je opštio ženski svet isključivo i s toga se trudio da u kući stvori što više udobnosti. U našoj sredini oni su odomaćili ćilime i razvili tu vrstu domaće radinosti; šiljteta, dušeci, jastuci, jorgani njihovi su izrazi. Od njih potiču i izvesne vrste tankog tkanog svilenog veza. U našim starim kućama, u koliko se nalazilo stvari od svite, svile, velura i skupih tkanina, ostajalo je skoro samo na dvorovima i u domovima velikaša. S Turcima se kod nas odomaćila kafa i sve što je s njom u vezi. Za njihove vlade, iako ne njihovom zaslugom, uveden je i duhan.

Kad nisu ratovali Turci i mnogi od naših muslimana, koji su primili njihove navike, provodili su život sa razumevanjem za uživanje. Iz sopstvenih interesa i radi svojih porodica pazili su, da u njihovim sredinama ne bude potresa i teških nereda. S toga su i zaštićivali radni hrišćanski elemenat, koji im je omogućavao takav život. U mnogo gradskih mahala odnos između muslimana i hrišćana bio je s puno poverenja. Naročito su se poštovale komšiske veze. U mnogim muslimanskim kućama posluga je skoro po pravilu bila hrišćanska. Rajetin, istina, nije imao ista prava kao musliman; nije čak smeo da nosi i iste vrste odela; ali se u njemu ipak gledao čovek. Odnosi su se zaoštrili i pomutili tek docnije, kad su, izazvane željom za slobodom ili poticane s polja, učestale ustaničke akcije hrišćana i turski porezi.

Od svih tereta i obaveza koje je naš narod imao u Turskoj najteže je svetu padao danak u krvi. Njega su morali davati svi nemuslimani sem Jevreja i Jermena i sem onih koji bi za naročite zasluge bili od tog oslobođeni. Od njega su bile izuzete i one u nas retke oblasti, koje su same priznale tursku vlast. Taj danak se kupio obično svake godine između muške dece od 8-12 godina, ali ne uvek u istim pokrajinama, nego u raznim, ali tako da se turnus obnavljao svake pete godine. Ukupan broj jednog godišnjeg kupljenja iznosio bi do 3.000 dece. U vremenima kad je trebalo bržeg zanavljanja vojske taj bi se rok smanjivao, a menjao bi se i turnus pokrajina. "Najstrožije i najnečovečnije kazne očekivale su svakog oca, koji bi popustivši roditeljskom srcu sakrio koje svoje dete". Da bi spasli decu poneki su ih sakatili, a u varošima su se trudili da ih mitom otkupe. Sva pokupljena deca bila bi poturčena. Uzimali su ih za adžami-oglane i vaspitavali za janičare. Bolji od njih, imoglani, odgajani su u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su prevođeni u sultanovu gardu, i njih je očekivala lepa karijera. Tako se hrišćanskom, u glavnom slovenskom krvlju zasnivala glavna turska vojska, ona koja je rešavala sve pobede XVI veka. Ovim putem je i na turski dvor i u tursku vojsku došao velik broj našega elementa, koji je ponekad, svestan svoga porekla, kao čuveni Mehmed Sokolović, bivao od koristi svome bratstvu i svome zavičaju. Ali najveći se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrišćanima čak revnosniji od samih Turaka.

Sasvim je pogrešno mišljenje, da u Turskoj vojsci nije bilo i Srba. Njih nisu puštali samo među janičarske jedinice, niti su im davali viša zapovednička mesta. Ali zna se dobro, da je bilo i Srba spahija (istakli su se i održavali u XVI-XVII veku Raškovići i Miloradovići); da su, kao u Rudinama i Banjanima, postojale srpske nahiske vojvode; da su Srbima poveravani čak i neki gradovi da ih čuvaju ili da im budu zapovednici. Da su služili kao delije i martoloci poznato je u dovoljnoj meri. Za izvesne zasluge, ili u znak poverenja zbog dotadašnjeg držanja, turske vlasti su čak izvesnim oblastima davale pravo, da u njima ne bude muslimanskog stanovništva. Takve povlastice imali su, po V. Skariću, neki krajevi oko Vlašića i između Vrbasa i Sane.

Snagu Turske omogućili smo mi. Naš rascep i naša neuviđavnost dali su im uslove za pobedu; naš zemljoradnik ih je hranio i snabdevao; naša krv ih je obnavljala i davala im svoje najbolje delove da bi se razvili i održali.

[vlado]

Srpska despotovina u Sremu

1.deo
Iako su slomili naše srednjevekovne države sve sem malog i politički potpuno bezopasnog Dubrovnika Turci ipak nisu slomili i otpor našeg naroda. Ovaj je nastavljao borbu na novim granicama, ponekad i na tuđem području, sa upornom težnjom ne samo da mu srpeči dalje prodiranje, nego i da, u koliko može, povrati staro izgubljeno područje. U srpskoj despotovini u Sremu, oko neustrašivog i neumornog despota Vuka bio se skupio lep broj srpskih junaka koji su s njim zajedno vodili česte borbe protiv Turaka u nadi da će ih s mađarskom pomoću moći potisnuti.

Kralj Matija bio je tad jedina nada i Srba i Hrvata, koji su hteli da nastavljaju borbu. On je prvi stvorio u Ugarskoj stajaću vojsku, da bi mogao biti aktivan u svakoj potrebi. Njegova misao je bila da od Ugarske stvori jaku srednjeevropsku državu obuhvativši u nju i Češku i Austriju. U težnji da to postigne on je imao izvesnih uspeha, ali je u stvari tim oslabio i samu Ugarsku i njenu misiju. Istrošen u borbama na zapadu i severozapadu on nije mogao da prikupi, sa dosta rezervi svih vrsta, mađarske snage na jugu, odakle će jednog dana kruni Sv. Stevana zapretiti glavna opasnost. On je verovao da se dovoljno zaštitio na taj način, što je od Beograda do Jajca stvorio jednu vrstu budne i snažne vojne granice, koja se naslanjala na nekolika veoma jaka i dobro branjena grada (Beograd, Šabac, Srebenik, Jajce). Istina je, da za njegova vremena taj bedem nije bio probijen, ali je istina isto tako da je postao najozbiljnije ugrožen. Njegovi uspesi na severu bili su privremeni, a opasnost na jugu ostala je stalna. Kralj Matija je oslabio zemlju i svojim unutrašnjim reformama, iako su one bile načelno korisne. Njegova je težnja bila da slomije moć plemstva osionog i vrlo samovoljnog, i u tom pravcu izveo je nekoliko mera, ali ne ipak toliko da stvarno postigne što je želeo. Naprotiv, rezultat nije izostao. Plemstvo se, odmah iza njegove smrti, otelo još više i svojim držanjem doprinelo je znatno da snaga Ugarske popusti u najodsudnijem času. Kao mnogim krupnim ličnostima u istoriji dogodilo se i Matiji, da je preduzimao velike poteze u nepodesno doba i da je idući za boljim i većim u stvari pomogao negativnom.

Osamdesetih godina XV veka bilo je više borbi na južnim granicama Ugarske i u Bosni. Iniciativu su davali skoro podjednako srpski pogranični zapovednici koliko i Turci. Despot Vuk isticao se neobično. Tako u jesen 1481., kad je razbio vojsku smederevskog zapovednika Skender-bega, pa provalio u Srbiju sve do Kruševca. Srpski letopisi beleže, kako despot Vuk tada "rasipa" Kruševac. Odveo je iz njegove okoline preko 60.000 srpskih duša, a celu oblast je opustošio.

Te preseljene Srbe kralj je dao nastaniti u okolini Temišvara, nedaleko od granice. On je uopšte želeo da dosta puste južne oblasti naseli, a i da Srbe na toj strani ojača kako bi bili sposobniji na otpor. Od 1478-1482. u Ugarsku je, po jednom njegovom saopštenju, bilo preseljeno do 200.000 Srba. "Da bi što jače privezao doseljene Srbe i da bi nove pridobio na seobu, donese ugarski sabor 1481. godine jedan zakonski članak, kojim se Srbi oslobađaju od plaćanja desetka katoličkom sveštenstvu." Tim seobama osetno je povećan srpski elemenat u Banatu, koga je tamo bilo i od ranije, a naročito od vremena despota Stevana. Čitav zapadni Banat, s Bečejem i Bečkerekom, držao je kao svoj posed u svojstvu mađarskog vazala i magnata umni srpski gospodar, vršeći tamo preko svojih činovnika i administrativnu vlast. Posle je te posede znatno proširio i njegov naslednik, despot Đurađ, dobivši torontalsku županiju i dobar deo tamiške sa Vršcem. U njegovo vlasništvo dopala je i u Bačkoj cela dolina Tise od Čaruga do iza Sente. U Sremu kralj Sigismund dao je bio despotovom velikom čelniku Radiču grad Kupinik, potonju "prestonicu" Zmaja Vuka, a sem njega Srbi su imali, kao despotove gradove, Zemun, Mitrovicu, Slankamen. Despotovih imanja bilo je i po ostaloj Ugarskoj, ali ona nisu bila ovako zgrupisana, niti se u njih, u primetnijem broju, useljavao srpski živalj. Posle propasti srpske despotovine ti su ogromni posedi prešli u druge ruke, ali je ostao srpski elemenat. Kad je obnovljena despotska vlast sa Zmaj Ognjenim Vukom ti izgubljeni veliki posedi nisu bili vraćeni u celini porodici Brankovića. Njima je zapao u glavnom Srem. Međutim, nešto ženidbom sa Barbarom Frankopanovom, plemićkom iz poznate hrvatske porodice a nešto poklonima kralja Matije, Vuk je znatno proširio svoju granicu prema zapadu. Matija je rado gledao da mu južna granica bude što čvršće povezana u vlasti jednog pouzdanog gospodara. Despotovih poseda bilo je i u požeškoj, križevačkoj i zagrebačkoj županiji, a dopirali su sve do Siska. Glavna mu je bila bogata Totuševina. Na zapadu se nalazio i njegov tvrdi grad Bela Stena (Feyerkenj).

Ali srpskim ljudima nije bilo suđeno da ostanu samo na tim ugroženim južnim granicama i da ih brane svojim prsima. Kralj Matija se baš u to vreme bio zapleo u ponovni rat sa Austrijom. Kad je njegova vojska u leto 1482. pretrpela tamo osetan poraz morao je Matija lično da pođe tamo, da bi digao duh. Za taj pohod njemu su trebali pouzdani srpski ratnici i on ih je dobio u priličnom broju (oko 4.000 ljudi). Turci su, naravno, iskoristili tu zaposlenost Mađara na drugoj strani, pa su u septembru upali u Banat, ali su ih kod Bečeja, 9. septembra, presreli despot Vuk, Petar Doci i Pavle Kanjiži i naneli im težak poraz. Despot se isto tako pokazao junak i na drugoj strani. Kad su Turci u jesen 1483. iz Bosanske Krajine provalili do Kranjske i Koruške sačekali su ih na povratku, na Uni, "kod broda Zrinskoga", despot i hrvatski ban Matija Gereb, pa su ih 30. oktobra potpuno potukli i oduzeli im sav plen.

To je bio i poslednji podvig despota Vuka. Još relativno mlad, sa kakvih četrdeset godina, umro je 16. aprila 1485. nemajući muškog potomstva. Njega je proslavila naša epska poezija, i bugarštička i deseteračka, kao malo koga junaka posle Marka i Kosova.

Nije mnogo prošlo iza smrti despota Vuka kad je umro i drugi vođa Srba u Ugarskoj, vojvoda Dmitar Jakšić. Vraćajući se iz Turske, gde je bio kao poslanik kraljev kod sultana, on je u blizini Smedereva bio napanut i teško ranjen. Od te rane je i umro 8. novembra 1486. Dosta brojni potomci njegovi i njegova brata Stevana (+1489.) imali su svoja glavna imanja u aradskoj županiji. Narodna epika zapamtila je Jakšiće sem po njihovom junaštvu još po njihovim ženidbenim avanturama i po deobi. Sinovi Stevana i Dmitra, Marko i Petar, delili su doista imanje svoje porodice i dugo su se parničili oko deobe mezeheđeškog spahiluka, koji su im očevi dobili 1464. god., pa su to parničenje nastavili i njihovi potomci, naročito ženski.

Kralj Matija cenio je vrednost i saradnju Srba i odlučio je s toga, da njihovu despotovinu produži i dalje. Rešio se, isto tako, da produži u dinastiji Brankovića kao zakonitoj i najuglednijoj među Srbima. Izbor je pao na Vukova brata od strica Đorđa, sina slepoga Stevana. Stevan sam nije više bio živ. Kao izbeglica proveo je najpre kratko vreme u Ugarskoj, a zatim, pomagan od Dubrovčana, u Zeti i Albaniji, gde se i oženio Angelinom iz čuvene albanske porodice Arijanita. Pred kraj života otišao je, po pozivu svoje sestre Katarine, udovice Ulriha Celjskog, na njena dobra u Friaulu, u tamošnji grad Belgrad, koji ih je opominjao na otadžbinu. Životario je dosta teško. Pred smrt, 1. oktobra 1476., uputio je jedno dirljivo pismo Dubrovačkoj Republici, preporučujući joj svoju porodicu, jer, kako veli, "ničim nisam imao u mom ubogom domu učiniti testamenat". "Vlastelo, molim vam se, nemojte ostaviti moju Angelinu i moju dečicu da poginu po meni, i da vas bog nauči da imate k njima ljubav kako ste imali k našim prvim i s nama, i da ih ne ostavite u njihovo nevoljno vreme". Naskoro potom, 1477., Stevan je umro. Za čudo je, da nije stupio u veze sa svojim sinovcem Vukom. Njegova udovica Angelina nije se isto tako obratila ni Vuku, ni kralju Matiji, nego je krajem 1478. prišla caru Fridrihu. Ovaj je primio lepo i ustupio joj je grad Vajtersfeld u Kranjskoj. Njeni sinovi, Đorđe i Jovan, s njom zajedno, zakleli su se potom 9. oktobra 1479. caru Fridrihu na vernost. Car je prema njima ukazivao veliku pažnju i prisustvovao je 1485. god. u Inzbruku udaji Stevanove ćerke Marke za grofa Bonifacija Paleologa.

[vlado]

Srpska despotovina u Sremu

2.deo
Kad je Kralj Matija kao pobednik ušao u Beč 1. juna 1485. stigla mu je tu vest o smrti vernog despota Vuka. Koliko mu je bilo stalo do toga da za Vukova naslednika dovede baš jednog Brankovića vidi se najbolje po tom, što je poveo pregovore sa Angelinom i njenim sinom, iako je znao da su pristalice cara Fridriha. Ovi su prihvatili ponudu i iz materialnih i iz moralnih razloga. Car Fridrih im nije pravio teškoća. Iz Beča, preko Budima, došla je despotska porodica u Srem 15. februara 1486. noseći sa sobom i mošti slepog Stevana. Kralj Matija dao je novom despotu Đorđu Kupinik i Slankamen, a založio im je i Berkasovo sa njegovom oblašću. Da pokaže dobru volju prema mladom dvadesetpetogodišnjem despotu kralj ga je oženio rođakom svoje žene, Izabelom, princezom iz arogonske kuće, već 1487. godine.

Posle smrti kralja Matije (6. aprila 1490.) u Mađarskoj nastaše velike unutrašnje krize. Za presto se otimahu kraljev nezakoniti sin Janoš Korvin, zatim češki kralj Vladislav, austrijski nadvojvoda Maksimilijan i poljski kraljević Albert. Skoro celo dotad stvoreno Matijino delo došlo je brzo u pitanje. Despot Đorđe i slavonski velikaši bili su za Matijina sina, i na Rakoško Polje, gde se imao vršiti izbor kralja, stigli su 13. jula sa 7.000 konjanika. Korvin nije prošao. Većina magnata nije mogla da primi za vladara čoveka koji je nosio žig nezakonitosti. To je brzo shvatio i on sam, pa se nagodio sa izabranim češkim kandidatom. Kad su videli da su propali na izboru austriski nadvojvoda i poljski kraljević, svaki za svoj račun okrenuše vojsku na Mađare. Despot Đorđe je lojalno pomagao Matijina sina, a kad je on sam digao ruke od dalje borbe, Đorđe je, kao stari prijatelj Habzburga, prišao uz Maksimilijana. Ostale srpske vođe, Jakšići i Miloš Belmužević, ne htedoše da ga slede, nego se opredeliše za izabranog kralja Vladislava. Oni, šta više, uđoše i u borbu za njegova prava. Belmužević je čak i doprineo znatno, da su Maksimilijanove čete krajem 1490. god. bile razbijene kod Stonog Beograda i potisnute iz Ugarske. Posle tog austriskog neuspeha i posle poraza Poljaka na severu Vladislav je ostao gospodar situacije. Mudro se, već početkom 1491. god., izmirio sa svojim protivnicima, ne hoteći da ih progoni. Među njima bio je i despot Đorđe. Kao kraljev prijatelj on je sa ostalim Srbima sudelovao pri konačnom obračunu sa Poljacima u bitci kod Košica, 24. decembra 1491.

Kako je centralna vlast u Mađarskoj posle Matijine smrti počela naglo da popušta, to su sukobi između pojedinih velikaša bivali sve češći. Tako su učestale svađe i razbojništva između despota Đurđa i njegova suseda Lovre Iločkog, sina bosanskog "kralja" Nikole. Koliko su odnosi bili zatrovani i puni nepoverenja vidi se najbolje iz ovog slučaja. Kad su Turci 1491. god. krenuli akciju protiv Jajca despot nije hteo da se odazove ni pozivu kralja ni kaločkog arhiepiskopa da priskoči gradu u pomoć sve dok ne pođe na vojnu i njegov protivnik. Tokom 1493/4. god. u Slavoniji je između velikaša vođen bez malo pravi rat, sa plenenjem i rušenjem poseda i gradova. Đorđe i njegov mlađi brat Jovan, koji od 1492. god. nosi isto titulu hercega, otimali su se naročito za gradove Berovo i Kostajnicu. Kad je Lovro Iločki izazvao srdžbu kralja Vladislava srpski despoti su, po kraljevom pozivu, napali i zauzeli Lovrine gradove Mitrovicu i Orahovicu, krajem 1494. god. Strašna krbavska pogibija od 1493. god., koja je, po rečima jednog hrvatskog hroničara, pretstavljala "pravi rasap kraljevstva hrvatskoga" nije, eto, poslužila kao opomena ni najbližim susedima, ni samom dvoru, a kamo li ostalom svetu. Proces feudalističkog rasipanja snaga u uzajamnoj borbi uzimao je sve više maha i nije se skoro više dao ni zaustaviti.

Neočekivano, borbeni i dotle vrlo aktivni despot Đorđe zgadio se, izgleda, na sve, odrekao se časti i čina, i otišao u kaluđere. Sve je dosad ostala tajna šta ga je moglo opredeliti na taj korak. Očevidno je samo to, da je po sredi bilo neko veliko razočaranje. Znamo da je bio nesrećan u braku i da se rastao sa ženom. Krijući od majke i brata postrigao se za monaha u crkvi Sv. Luke u Kupinovu, jedne noći 1496. god., a sofiski mitropolit Kalevit proizveo ga je u Kupinovu za jeromonaha Maksima.

Vlast je primio njegov mlađi brat Jovan, koji je bio manje sentimentalna priroda. Ovaj se oženio Jelenom, ćerkom Stevana Jakšića, i tako se približio svojim sunarodnicima, s kojima do dolaska u Srem nije imao mnogo neposrednih veza. Bio je veoma borben i svoj kratki vek proveo je skoro stalno pod oružjem. A i prilike, u kojima je živeo, bile su sasvim pomućene. Franjo Berislavić, muž udovice despota Vuka, zajedno sa ženom i decom odmetnuo se u Turke i kralj im je zato 15. januara 1496. oduzeo poklonjena imanja. Kaločki nadbiskup i njegovi ljudi tražili su od pravoslavnih despotovih podanika propisanu desetinu, iako su Srbi od nje bili zakonom oslobođeni i nisu hteli da odustanu od toga pored svih Jovanovih pretstavki. Kralj je čak naređivao da se desetina pokupi silom. Sam nadbiskup je poručivao da mora braniti prava svoje crkve; "Bog je stvorio Ugarsku hrišćanskom, a ne šizmatičkom zemljom i despot nema tu vlast, da od nje načini srpsku državu." U isto vreme su Turci, s vremena na vreme, upadali u susedne oblasti, i pored toga što je između vladara bio sklopljen formalni mir, i vršili pokolje i pljačkanja. Tako je, prilikom jednog mučnog prepada, poginuo jedinac sin vojvode Miloša Belmuževića, hrabri Vuk. U takvim prilikama od srpskog despota tražilo se mnogo. I da bude dobar čuvar granice, i energičan borac, i vešt diplomata; da se brani i desno i levo; i da suzbija neprijatelje i one s polja i one oko kuće.

Na jugu poslednjih godina XV veka nije bilo nekih većih kretanja. Mađari su se držali još na celoj liniji od Beograda do Jajca. Najviše im je briga zadavalo to, što u oskudici finansiskih sredstava, nisu mogli da uredno isplaćuju vojnike i vrše potrebne nabavke i da opravljaju gradove, radi čega je sistem odbrane vremenom postajao sve labaviji. Naši ljudi, koji su bili obavezni da daju određene kontingente vojske (despot je, na pr., sam imao da dovodi 1.000 konjanika), muku su mučili sa oskudice novca. Nesigurna granica nije bilo područje gde bi izbeglice mogle stvoriti uslove za neku intezivniju privredu; za njih je, u ostalom, bilo dosta i to, što su davale najteži prinos u krvi.

Od početka XVI veka ratna aktivnost postaje mnogo življa. Turci su iz Bosne 1499. god. počeli da prodiru u Dalmaciju, potiskujući mletački, a u dobroj meri, iako u prvi mah posredno, i ugarski uticaj. Mlečani su, u zajednici sa Španijom, počeli potom pravi rat s Turskom, ali su ga vodili u glavnom pomoću flote. Za situaciju u Dalmaciji ništa nije moglo koristiti njihovo mnogo slavljeno osvajanje tvrđave Sv. Đorđa na Kefaloniji. Sem toga, mletačku je aktivnost mnogo sputavalo francusko prodiranje u severnu Italiju i njihovo zauzimanje milanskog vojvodstva. U našim oblastima prema Turcima hrišćanska solidarnost nije bila prazna reč. Susedi dalmatinski bili su svesni da i njih može, kroz kratko vreme, stići turska kriva sablja i sasvim je razumljivo što su smatrali za svoju dužnost da im pomažu. Janoš Korvin, koji je po sporazumu s kraljem Vladislavom imao dobiti naslov bosanskog kralja i uz to čast slavonskog hercega i bana Hrvatske i Dalmacije, nije imao sreće u tim taštim planovima. Ali je od 1498. god., kao slavonski i hrvatski ban, spojio pod svojom vlašću celo područje od Jajca do Senja. On se brzo pridružio Mlečanima u borbi protiv Turaka, ali nije uspeo. Na to su onda i Turci prešli u napadaj. Prvi cilj im je bio tvrdi jajački grad. U tom gradu vlast su imali pretežno mađarski banovi (obično po dvojica) i ponekad susedni hrvatsko-slavonski velikaši. Od njih se ističu naročito članovi porodice Berislavića, potomci starog bosanskog bana Borića, koji su verovali da je njihova starina iz Bosne, i to Ivan i posle Franjo, koji je ponovo stekao kraljevo poverenje. Posredovanjem papske kurije došlo je do mletačko-mađarskog saveza, a potom i do mađarske objave rata Turcima (1501. god.). Turski napadaj na Jajce 1501. god. završio je sa potpunim neuspehom; grad je, u poslednji čas, spasao Korvin sa hrvatskim i mađarskim četama. Borba se oko njega produžila, istina, i dalje. Turci nisu uspeli da zauzmu sam grad, ali su postepeno prodirali na zapadu do Lijevna i Cetine, a na severu do Maglaja. Njihove linije bile su se znatno primakle i samom Jajcu; svi važniji grebeni, gradići, i klisure oko grada s juga i istoka nalazili su se već u njihovim rukama.

[vlado]

Srpska despotovina u Sremu

3.deo
U ovom ratu istakao se i despot Jovan. Kao Korvin i on je bio "aktivista" i pre službene objave rata i vodio je pregovore s Mlečanima da digne vojsku u njihovu korist. Znao je svakako, da su na mađarskom dvoru postojali vrlo moćni uticaji za solidnarnu hrišćansku akciju, pa se nije morao bojati nikakve veće odgovornosti zbog svojih postupaka. Despot je operisao u Srbiji. S beogradskim banom Đorđem Kanjižijem dao je opsesti Smederevo, a sa drugom vojskom krstario je po okolini. Pred sam Božić izvršio je jedan vrlo smeo, skoro drzak, avanturistički podvig. Sa hiljadu konjanika on je preko oblasti oko Kolubare prešao u Bosnu, paleći i ubijajući, pa se odatle zdrave glave vratio u Srem. Drugi upad u Bosnu izveo je posle mesec dana, donoseći sa sobom velik plen. Zauzeti na drugoj strani Turci nisu želeli nastavak ovog rata sa Mađarima, a među mađarskim borcima naročito im je smetao ovaj borbeni srpski despot. U dva maha oni su preko njega nudili mir, a njemu lično obećavali su velike poklone. Kao posrednik javio se Ahmed-paša Hercegović kao Srbin i kao prijatelj Brankovića porodice. Ali se despot nije dao prelomiti. U leto 1502. on je s povećom vojskom, od 10.000 ljudi, kao vrhovni zapovednik na južnoj granici, prodro ponovo u Bosnu i kod Zvornika potukao Turke. Posle tog uspeha Jovan je uputio u Mletke svog brata Maksima, da povede pregovore s Republikom o daljoj borbi protiv Turaka, tražeći pomoć s njihove strane, koja je verovatno mogla biti čisto materijalna. To je i zanimljiv i važan korak, koji kazuje da se Jovan odlučuje na izvesne postupke, koji imaju tendenciju nečeg samostalnog. Mlečani su se izvinili Maksimu, koji je 19. novembra izišao pred dužda, da im je nezgodno zbog zime ulaziti u bliže pregovore o ratu. U stvari, oni su već bili ušli u pregovore s Turcima da se mire zabrinuti za razvoj događaja u svom neposrednom susedstvu. Jer Španija i Francuska, koje 1500. god. behu sklopile ugovor da dele Italiju, dođoše u sukob i tokom leta 1502. počeše sa međusobnim neprijateljstvima, koja su se sve više zaoštravala.

Despot Jovan nije sačekao dalji ishod rata. Razboleo se iznenada i već 10. decembra 1502. bio je pokojnik. Kako nije imao muške dece ni on, to je s njim izumrla muška linija despotske kuće Brankovića. Celo njegovo životno delo, izvedeno u kratkom roku, bilo je samo niz avantura, dostojnih epske pesme, ali beznačajnih za opštu narodnu sudbinu. Mađari su se samo branili, ali nisu bili više sposobni da preduzmu ma kakvu veću i organizovanu akciju za proširenje svojih južnih bedema. Srbi sami mogli su to izvesti još manje. A osećali su, međutim, i videli dobro kako turska sila stalno podriva i to novo područje na kom su se našli.

Mađarska glavna aktivnost, za vreme ovog rata, bila je upućena prema jugoistoku, u istočnu Srbiju i zapadnu Bugarsku. U toj mađarskoj vojsci nalazili su se, kao zapovednici srpskih odreda, braća Jakšići, Marko i Dmitar, i vojvoda Radič Božić, koji je malo pre toga prešao iz Srbije u Ugarsku. Mađari su prešli na starom istoriskom terenu oko Hrama. Zauzeli su Kladovo i Vidin, ali nikopoljske tvrđave nisu mogli zauzeti. Njihova ekspedicija nosila je od početka karakter privremenosti. Bila je kratka, sastojala se u rušenju i pljačkanju, i u prevođenju tamošnjeg življa. Kaže se, da je broj preseljenih Srba i ovog puta bio velik. Zapovednik mađarske granice, Pavle Tomori, pisao je malo kasnije, da se mogla izvršiti "sva" Raška, Srbija, Bosna i Bugarska, da je kralj hteo pokazati više slobodoumnosti prema njima, "koji u svojim dušama imaju ljubav za veru i smisao za svoju slobodu."

Posle smrti Jovanove kralj Vladislav je ponudio ponovo despotsko dostojanstvo njegovom bratu Maksimu. Ali Maksim nije hteo da se primi, želeći da ostane u svojoj svešteničkoj ulozi. Polažući na ugled Brankovića kuće Vladislav je despotsku titulu dao slavonskom plemiću Ivanišu Berislaviću, 1504. god., koji se pre toga oženio Jovanovom udovicom. Berislavići su bili susedi Brankovića i s njima već u bližim vezama, pošto se i udovica despota Vuka bila udala za jednog njihova člana, Franju. Tako su oni, kao po nekom pravu, dobili despotsku čast među Srbima. Ivaniš je dobio i posede Brankovića u Sremu. Odnos između njega i majke Jovanove i brata Maksima nije bio dobar. Bezimeni stari biograf Maksimov piše: "uvi, dođe inoplemenik u dom njihov i otačastvom i taj ih inoplemenik izagna." S majkom i sa moštima očevim i bratovim Maksim je otišao u Rumuniju, vlaškom gospodaru Jovanu Radulu, gde je bio lepo primljen.

Veze između Srba i Rumuna postajale su od druge polovine XIV veka sve srdačnije i sve neposrednije. Posle pada bugarske države oni su se, pred zajedničkom opasnošću od Turaka, kao dve hrišćanske i pravoslavne države, približavale u znatnoj meri. Uticaj srpske pismenosti oseća se na vlaškom području kroz ceo XV i XVI vek, dok je uticaj srpske umetnosti počeo i ranije. Lepi rumunski manastir Kozja, podignut 1386. god., očigledna je imitacija naše Ravanice; a srpskih uticaja moravske škole ima i više. Na dvoru službena kancelarija je slovenska, a takva je i sva crkvena književnost. Stevan Veliki ovako počinje mnoge svoje povelje: "Milostih bož? eh mя Stefan Voevoda, gospodarь zemli moldavskoi"; a slično i drugi. "Srpska struja", piše N. Jorga, "proširi se na štetu vizantiske jerarhije." On naročito ističe značaj Nikodima Grčića, učenog srpskog monaha rodom iz Maćedonije, koji je podigao više manastira u današnjoj Rumuniji i uveo u njih slovenski duh. Suzbijajući uticaj pristalica firentinske unije moldavsko sveštenstvo uputilo je sredinom XV veka svog mitropolita Teoktista u Srbiju, da ga tu posveti pećski patriarh. Srbin, carigradski patriarh Nifor s kraja XV veka, našao je svoje utočište u Vlaškoj i tamo je izvršio kanonsku konstituciju njihove crkve.

Rumunske hronike beleže, da je Maksim vršio osetan uticaj na vlaškom dvoru. Njemu se pripisuje u veliku zaslugu, što je izmirio Jovana Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, i to pred samu borbu između njih. Možda je bilo i njegove saradnje u radu patriarha Nifona, koga je, misli se, on preporučio vojvodi Radulu. Za njegova vremena počela je rad slavenska crkvena štamparija u Rumuniji sa štamparem Makarijem, koji će po svoj prilici biti onaj crnogorski štampar Crnojevićevih izdanja. U Vlaškoj Maksim je primio episkopski čin i postao je mitropolit njihove novoorganizovane crkve. Verovatno je zbog njegova ugleda došlo do braka između mladoga Njegoja Basaraba i Despine, Brankovića, koji će posle biti pomagači naših manastira. Vladika Maksim ostao je u Vlaškoj sve do Radulove smrti (u jesen 1507.). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio čovek sa kojim bi Maksim mogao raditi. Maksimov stari srpski biograf navodi, da je Mihnja ušao u sumnjive veze s Turcima, dok druge vesti govore da je Mihnja imao katoličkih tendencija. Ne slažući se sa njim, Maksim udesi, da mu se poveri jedna misija na mađarskom dvoru. Kad je svršio povereni mu posao on ne htede više da se vraća u Vlašku, nego siđe ponovo u Srem, a za njim doskora stiže i njegova majka. U otadžbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajući pod svojom duhovnom vlašću sve Srbe u Ugarskoj. God. 1512. došao je na vlaški presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj Maksimov, "veličanstveni zaštitnik umetnosti". U glavnom njegovom pomoću dovršio je Maksim manastir Krušedol, kao zadužbinu poslednjih Brankovića. U bogatoj riznici i danas se čuvaju njegove stvari, kao i rukopisi njegove biblioteke. Za podizanje manastira, prvog većeg kulturnog središta sremskih Srba, dao je, na molbu "majke Anđelije", svoj prilog i ruski veliki knez Vasilije Jovanović. Sem Krušedola, Maksim je podigao staro Hopovo, a možda i Pribinu Glavu. Njemu i bratu mu Jovanu pripisuje se podizanje i još nekih manastira, ali se to ne da pouzdano utvrditi. Među manastirskim radnicima, koji su nastavili tradicije naše stare književnosti, javljaju se u Slankamenu i po manastirima poneki ukrajinski pisari, koji su se, ne znamo otkuda i kako, okupili oko srpskih despota. Tada se, mimo sve druge gradove, kao malo kulutrno središte isticao Slankamen. U Krušedolu Maksim je završio svoj život, 18. januara 1516. Mnogi srpski pomenici tim datumom završavaju spisak naše stare "gospode", a tu je završna tačka i kod dobrog broja letopisa.

Međutim, srpska despotovina postojala je i dalje. Ivaniš Berislavić (latinski Johannes Berislo) potpisivao se s ponosom ,regni Rascie despotus�. Stanovao je u gradu Kupiniku (ili Kupinovu) i trudio se da dobije poverenje Srba. Sa beogradskim zapovednikom nije bio u najsrdačnijim odnosima, jer im je nedostajalo uzajamnog poverenja, a sa hrvatskim banom imao je objašnjavanja zbog sukoba i grabeža na granicama. Inače, u našem narodnom životu nije ostavio nikakva dubljeg traga.


.

[vlado]

Srpska despotovina u Sremu

4.deo
Vreme izvesnog zatišja, kad Turci za nekoliko godina nisu preduzimali nikakve veće inicijative protiv srednjeevropskih država, kao da beše malo uspavalo savest Evrope, pa i same papske kurije. Zapleti u Italiji obuzeše opšti interes. Borbe Francuske i Španije o posed Italije stvoriše teške krize. Papa Julije II izgledao je u politici mnogo drukčije nego po poznatom Rafaelovom portretu, gde bi čovek poverovao u njegovu smirenost. On je sav ušao u lokalnu talijansku politiku, koja je, istina, imala za Sredozemno More i širi značaj, ali koja nije obuhvatala i ostale katoličke zemlje i druge teže i za veru opasnije probleme. Jedno vreme bio se okomio na Mletačku Republiku, koja je svojom perfidnom politikom izazvala protiv sebe ne samo njega, nego i Francusku i cara Maksimilijana. U Kambreu su te tri sile stvorile i formalan savez protiv nje. Car Maksimilijan išao je čak tako daleko, da je u junu 1510. slao jednog posebnog poverenika bosanskom sandžaku Feriz-begu sa pozivom da napadne Mletke. Turci su i bez toga bili obavešteni o situaciji kod hrišćana. Među ostalima izveštavali su ih o tom i Dubrovčani, kojima je sultan Bajazit II zahvaljivao na dobrim i dovoljnim vestima.

I Mađari su hteli da iskoriste ovu mletačku nevolju i tražili su povratak Dalmacije. Među onim velikašima koji su bili rđavo raspoloženi protiv Republike nalazio se i despot Ivaniš, za razliku od većine hrvatskih velikaša koji su joj ostali prijatelji. Kad se 1509. god., s tim u vezi, odmetnuo bivši ban Andrija Bot, despot je sa 200 konjanika učestvovao u njegovom progonjenju, ali nije uspeo da ga savlada. Štitili su ga hrvatski i drugi prijatelji na sve načine. Za nagradu kralj ga je 1511. god. postavio još i za bana u Jajcu i poverio mu taj ugarski deo Bosne. Da bi lakše vodio poslove u Bosni i u Sremu Ivaniš je kao svoje sedište izabrao Brod, koji se nalazio kao u sredini. Ali na toj teškoj i odgovornoj dužnosti nije mogao ostati dugo; u toliko pre što ga je i zdravlje počelo izdavati. Zamolio je s toga kralja da za jajačkog bana nađe drugo lice i kralj mu je tu želju ispunio 25. maja 1513. Iako Ivaniš nije kriv lično, ipak su se događaji razvijali i na njegovu i na opštu štetu. Od dolaska na presto ratobornog i krvavog sultana Selima I (1512. god.) Turci su postali mnogo življi i agresivniji. U Bosni oni smelim zaletom još iste godine uzeše tvrdi grad Srebrenik sa Tešnjem i Sokolom. To je svakako doprinelo da kralj primi ostavku Ivaniševu. Jedan važan bedem na odbranbenom južnom sistemu bio je probijen; Bosna više nije imala neposredne veze sa Srbijom. Despot Ivaniš nije mnogo preživeo ovaj gubitak. Umro je na početku 1514. god., ostavljajući dosta mnogobrojnu porodicu.

I pre pada Srebrenika, koji je posle bio privremeno i nanovo osvajan, moglo se naslućivati da katastrofe mogu nastupiti svaki čas. Granica je bila nedovoljno zaštićena. Sam kralj Vladislav pisao je u leto 1511. god. za Beograd, "koji je bedem skoro celog našeg kraljevstva," da je u očajnom stanju (,ruina muri pene esse desolatum� njegove su sopstvene reči). U Jajcu su ljudi ponekad gladovali, a hrane je, skoro po pravilu, bilo uvek u maloj meri. Mnogi od imenovanih visokih činovnika nisu hteli prosto ići na dužnost, jer im se nisu isplaćivale nadležnosti ne samo u redu, nego ponekad nikako. Magnati su radili skoro svaki po svojoj volji; kraljev autoritet padao je očigledno. Finansiske teškoće stvorile su u celoj zemlji teško stanje. Ima pouzdanih vesti, da su Mlečani za novac pridobijali izvesne magnate za svoju stvar. Da bi se došlo do sredstava pravio se ogroman pritisak na narod i iz njega se cedilo sve, dok su mnogi magnati izbegavali svoje dužnosti prema državi.

Da bi otklonili pažnju od mletačkog pitanja njihovi prijatelji u Ugarskoj tražili su pokret prema Turcima. Pravdali su ga stalnim turskim povredama granica. U tom pravcu pomagala ih je i papska kurija, da bi ućutkala i svoju savest i prekore Evrope radi učešća u borbama po Italiji. U Ugarskoj se od 1513. god. propovedao i spremao krstaški rat. Izvesne borbe na granici vođene su već te godine s promenljivom srećom. Ali mesto akcije prema Turcima ceo ovaj pokret donese jedno veliko i opasno iznenađenje za samu Ugarsku. Krstaši (mađarski "kuruci"), među koje je ušlo i dosta velikaških kmetova ili "jobađa", nisu zadugo morali da se krenu na granicu. Nedostajalo je svega. I hrane, i odela, i oružja. U takvim prilikama nije bilo teško izazvati proteste ne samo protiv tih nedostataka, nego protiv celog poretka uopšte. Velikaši, mesto da im bar donekle izađu u susret, odgovoriše pritiskom i zabranom primanja jobađa u vojsku. Ali kad su se ovi dočepali oružja nisu više hteli da odustaju. Izbi besan ustanak protiv velikaša, koji se ubrzo raširi u neočekivanoj meri. Na čelo ustanika stavi se jedan plemić, Đorđe Doža, koga naši letopisi zovu Đurađ Sekula. Od maja 1514. poče paljenje i rušenje spahiskih čardaka i dvorova i nemilosrdno gonjenje i ubijanje plemića. Ustanak se širio po velikom delu južne Ugarske, kroz Banat i Bačku do Srema. Zahvatio je i jedan deo Srba. Stradala su imanja braće Jakšića u Nađlaku i jedan deo imanja bivših despota. Ali veći deo Srba ustao je protiv tih krstaša i pomagao je plemićsku vojsku u borbama protiv njih. Dožin ustanak dobio je smrtni udarac, kad je bogati plemić Jovan Zapolja stigao u pomoć opsednutom Temišvaru i tu razbio njegovu neveštu vojsku i kad je sam Doža zaglavio u begu. Ostatke ustanika, od kojih je među Srbima najaktivnije delovao neki pop Borbaš (ako mu to ime nije nadimak), razbile su čete despotice Jelene i pomoćni odredi beogradske posade. U tom ustaničkom pokretu naročito se beleži učešće šajkaša na strani krstaša. Ustanak je u glavnom ugušen već u junu 1514. god. Naši ga sveštenički hroničari beleže sa osudom. Nevolja je doista bila u tome, što su ti krajevi stradali ne samo od turskih provala, nego i u međusobnoj borbi.

Posle ugušenog ustanka prešlo se s novčanom pomoću kurije na rat protiv Turaka. Vođa mađarske vojske bio je pobeditelj krstaša, Jovan Zapolja, tada nesumnjivo jedan od najmoćnijih ljudi Ugarske. Akcija je preduzeta u Srbiji, s oslonom na Beograd. Ali, pod Avalom, 6. maja 1515. god., Mađare iznenadi smederevski sandžak Bali-beg i zadade im težak poraz. Međutim, na zapadu, svi turski pokušaji da uzmu Jajce i Klis ostali su te godine bez uspeha.

Despotica Jelena, čiji su ljudi učestvovali u borbi protiv krstaša, bila je dosta aktivna i energična. Ona je vladala u ime svog maloletnog sina Stevana, kome je na dan očeve smrti moglo biti deset godina. Mladi srpski despot rastao je u vreme stalnih borbi i kriza, kad se krhala cela zgrada jedne stare kraljevine, i s toga nije čudo što se u njemu razvio avanturista sa izvesnom hrabrošću, ali bez pravog moralnog uporišta. U Mađarskoj, kud je god pogledao, osećala se atmosfera rasula. Kralj Vladislav, koji sam nije imao nikakve lične snage, umro je 1516. god., i ostavio je iza sebe maloletnog sina Lajoša. Ugarska je, tuži se jedan njihov istoričar, imala kralja koji nije bio gospodar. Magnati su se prosto oteli, a kod svih suseda razvili se prohtevi. Car Maksimilijan nudio se za tutora mladom kralju i obećavao, ako treba, da brani mladog kralja od unutrašnjih neprijatelja. Zapolja je oglašavan za neprijatelja dinastije. Zalažu se pojedini gradovi i varoši; kraljevska kancelarija se raspada. Ivan Bornemisa, jedan od kraljevih tutora, pisao je poljskom kralju, da kralj sam jedva može živeti, "više puta nema ni u kuhinji ništa". Kraljevski pečat ide od ruke do ruke. "Nema nikoga, koji bi se usudio javno istupiti ili se zauzeti za svoga slaboga kralja."

Takvo je stanje u Ugarskoj u času, kad na turski presto 1520. god. dolazi jedan od najaktivnijih i ponajvećih njihovih vladara, Sulejman Veličanstveni. Mlad, sa dvadeset godina, pun visokih ambicija, taj daroviti vladar obraća celog života glavnu pažnju na evropske događaje. Njegov otac Selim II ostavio mu je i suviše velike tekovine u istočnom delu Sredozemnog Mora. Mladi Sulejman smerao je s početka da tamo, u izvesnoj meri, nastavi očevo delo i da održava mir na zapadu. Ali su sami Mađari, sa neverovatnom lakomislenošću, izazivali sukob. Oni su, kao da su raspolagali ne znamo kakvom snagom, otezali da obnove ugovor o miru, koji im je Sulejman preko naročitog poslanstva bio ponudio. Hteli su da nateraju Turke na ustupke. Bunila ih je njihova aktivnost oko Jajca i oko Šapca. U svom negativnom stavu otišli su tako daleko da su turske poslanike zatvorili i pobili. Na takvo ponašanje došla je kao odgovor turska objava rata i velika Sulejmanova ofanziva na dunavskoj i savskoj liniji.

[vlado]

Srpska despotovina u Sremu

5.deo
Turci su najpre zauzeli Šabac, oko koga su već od februara 1521. pripremali jaku vojsku. Savladali su najpre njega, 7. jula, da bi mogli preći u Srem i preseći s te strane veze sa Beogradom. Radi toga su odmah na Savi podigli veliki vojnički most, pod neposrednom pažnjom sultanovom. Despotica Jelena, uplašena kao prvi i neposredni sused, ponudila je sultanu pregovore. Sulejman je bio voljan da joj iziđe u susret i poštedi njeno područje, pa je poslao jednog svog čoveka da utvrde uslove. Međutim, despotica nije smela da sačeka Turke, ili su joj možda došle kakve poruke s hrišćanske strane, jer su se Mađari spremali na otpor. S toga pokupi svoje dragocenosti i pobeže s porodicom svojoj braći Jakšićima. Želeći da se pokaže ispravnom prema mađarskoj kruni ona uputi turskog izaslanika na mađarski dvor kao roba. To, naravno, razdraži Sulejmana i on s toga naredi da se despotica uhvati. Stradala su tom prilikom, prirodno, srpska naselja u Sremu, ali despotica se za vremena spasla. Sam sultan lično došao je 30. jula u Kupinik, mali trougaoni grad na Savi, da osmotri i njega i srpski despotski dvor u njemu. Posle te posete grad je bio razrušen, 9. septembra. Od dvora danas više nema ni traga, dok su se gradske zidine očuvale u priličnoj meri. Naš jedan letopis opisuje taj pohod ovako: Turci "prelažahu reku Savu kao po suhu, to jest po mostu, na onu polu Srema, a i drugi u lađama preploviše, tako da nije bilo moguće ni tim silnim rekama zadržati Izmailćane, iako se Mađar uzdao u te silne reke, Savu i Dunav. I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove." Iza Šapca pao je Zemun, koji su hrabro branili Mihailo i Marko Skoblići sa 400 šajkaša, pa potom i Beograd. Mađarski zapovednici Beograda, uplašeni i ostavljeni bez pomoći, pobegoše iz grada ranije, a odbranu prepustiše nižim komandantima. Među ovima se naročito isticao hrabri vođa srpskih šajkaša Petar Ovčarević. Mađarska vojska prikupljala se kod Sente i Tolne, ali se nalazila u priličnom neredu i bila je malobrojna. S njom se apsolutno nije moglo ništa pokušati protiv silne sultanove ordije. Izmorena i nevelika gradska posada predala se na to 29. avgusta.

Pošto je osvojio Beograd sultan je jedan deo njegova srpskog stanovništva dao preseliti u okolinu Carigrada. Između Zlatnih i Silivriskih Vrata osnovana je nova Beligrad-mahala, a iza Bujukdera stvoreno je i novo selo Beograd. Ovo je selo bilo oslobođeno od plaćanja poreza pod uslovom, da se brinu o pijaćoj vodi za grad i za bosforska sela. Iz Beograda su odnesene mošti Sv. Petke i Sv. Teofane i još nešto crkvenih utvari. Crkve su, kaže jedan izveštaj, bile sve opljačkane. Dok su vremenom ti stanovnici starog Beograda izgubili svoje tradicije i jezik, očuvana su u jednom drugom našem naselju dosta živa sećanja na staru otadžbinu. U selu Barjačiću na Dardanelima postojala je do Svetskog Rata jedna srpska kolonija od blizu 500 duša, koja je čuvala predanje da potiče iz Srbije "sultana" Lazara, od mesta Jagodice ili Jagodnice. Srpskog naselja bilo je i u blizini Barjačića, u selu Karađolu, sve do početka ovog veka. U oba sela govorilo se srpski.

Pošto su osvojili Beograd Turci su ga odmah utvrdili i dobro poseli, hoteći da ta važna tvrđava ostane u njihovim rukama. Domalo su tu preneli i središte vojne i upravne vlasti za Srbiju i granicu, koje se dotle nalazilo u Smederevu. Za turskog zapovednika bi postavljen Bali-beg, odličan vojskovođa, koji se istakao u poslednjim operacijama i koji je pre toga zauzimao važna mesta smederevskog i bosanskog sandžak-bega. Naši letopisi beleže, kako sultan "rasipa po Sremu gradove", i kako po Sremu "divna mesta i sela zapusteše", a crkve i gradove "Turci razoriše." Nastradali su svi važniji gradovi od Mitrovice do Petrovaradina i Slankamena.

Izveštaj Janoša Bebeka od 7. oktobra 1521. prikazivao je stanje u celoj zemlji da ne može biti gore. Među magnatima nema sloge; većaju po čitave dane, pa ništa ne mogu da svrše. Do tog dana već su se i razišli, "jedan gore, drugi dole." Vojnici žive bez plate i ne znaju kako da se prehrane. "Bojati se", veli on izrečno, "da ovo naše kraljevstvo ne izgubimo." I drugi se već pribojavaju za nj. Imali su, u ostalom, i zašto. Neaktivna skupljena vojska rasipala se na očigled svetu; vojnici su bežali "tajno i sramno". I bez tog rečitog Bebekovog izveštaja videlo se jasno, da je Ugarska u nemogućnosti da se sama odupre Turcima. Zadati joj je padom Beograda takav udar, probijena je najglavnija južna kapija države, a oni nisu stigli ni da pokušaju da taj zalet bar na jednoj strani obuzdaju. Turci su svršili što su hteli i početkom jeseni povukli su se prema jugu.

Mladi srpski despot Stevan Berislavić došao je možda već krajem 1521. ili početkom 1522. u opustošeni Kupinik i stupio je odatle u vezu sa Stevanom Batorijem, mađarskim palatinom. Ali se u praznom gradu nije mogao dugo zadržavati, nego je prešao u Brod, u ranije očevo sedište.

Pad Beograda i slabost Ugarske otvorili su mnoga pitanja. Šta sad? Ako podlegne Ugarska ugrožena je i cela srednja Evropa. Ali, ako i ne podlegne sasvim, može li ona sama, ovakva kakva je, sprečavati turska prodiranja u više pravaca? To se pitanje naročito nametalo Austriji, u čije su južne zemlje već provaljivale turske čete iz Bosne. S toga je nadvojvoda Ferdinand počeo pregovore sa Mađarima o saradnji, i to na taj način što bi njegova vojska mogla delovati po Hrvatskoj i što bi austriske posade ušle u izvesna mesta da ih brane. Njegovim težnjama išli su u prilog i dalji vojnički događaji. Sultan Sulejman postavio je za novog zapovednika u Bosni Husref-bega, dotadašnjeg sandžak-bega u Smederevu, sina zeta Bajazita II, koji se istakao u poslednjim borbama oko Beograda. Dobio je novi položaj da na njemu pokaže svoju punu vrednost. Svestan toga, on je već s proleća 1522. god sa hercegovačkim sandžak-begom preduzeo vojne operacije u Dalmaciji i zauzeo je Knin i Skradin, dok se Klis junački održao. Iduće godine Husref je zauzeo Ostrovicu, ali je bio odbijen od Krupe. Ali je glavnu pažnju posvećivao Jajcu, kao tada najvažnijem gradu neturske Bosne. Oba bana u tom gradu, Petar Keplević i Ivan Tahi, behu napustili rđavo snabdevani grad, ne hoteći da snose odgovornost za njegovu sudbinu. Kad su saznali za to Turci su opseli i stegli grad kao u klešta. Jedva i s mukom došla je u nj mala pomoć nadvojvode Ferdinanda, koja je spasla situaciju. Ali ona nije mogla da je izmeni. Radilo se na malo, sa sitnim sredstvima, i bez mnogo poverenja. I velika pomoć, i čak jedan veliki pokret, teško bi u ovo vreme mogli zaustaviti turski zamah, jer se proces u Ugarskoj razvijao potpuno onako kao i u balkanskim državama. Sa malim sredstvima samo se produžavalo životarenje jednog organizma, za koji više nije bilo nikakve nade da bi mogao ozdraviti.

Srbi su se, na granici, uglavnom, držali sa Mađarima, dok su oni u unutrašnjosti ostajali mirni. Bilo je slučajeva, da su poneki i na granicama prilazili Turcima gledajući njihovu snagu i uspehe. Takav je slučaj bio, na primer, sa pomenutim braniocem Beograda, Petrom Ovčarevićem. Jedan naš letopis, pisan svakako od nekog kaluđera, branio je postupak Đurđa Crnojevića, što je od Mlečana "videći njihovu prevlast i njihovu skvrnu veru" prišao Turcima. Drugi naši ljudi, iz hrišćanske solidarnosti, delili su sudbinu Mađara, iako je sve više postajalo jasno da neće ništa biti od ranije očekivane obnove srpske države njihovom pomoću. Kad je kralj Lajoš 1522. god. poverio odbranu teško ugrožene južne Ugarske kaločkom nadbiskupu Pavlu Tomoriu, koji je pokazivao puno dobre volje da doista bude od koristi, ovaj je obratio naročitu pažnju Srbima. Našao je odlična saradnika u dotle malo poznatom vojvodi Radiču Božiću, čoveku već u godinama. S njim je obnovio srpsku šajkašku vojsku, koja je vrlo brzo pokazala svoju vrednost. Već u junu 1522. god. "deli" Radič Božić, kako ga naziva jedna naša beleška, razbio je kod Petrovaradina jedan poveći turski pljačkaški odred. A iduće godine naneo je, zajedno s Tomoriem, osetan poraz bosanskom Ferkat-paši kod Manđelosa, u Sremu. Znatan uspeh postigao je Tomori naročito krajem 1525. god., kada mu je pošlo za rukom da pridobije čuvenog vlastelina Pavla Bakića sa Venčaca iz Šumadije, da pređe na mađarsku stranu. Ovaj ugledni srpski plemić prešao je u Ugarsku sa petoro braće i 50 konjanika i sa velikim imanjem. Njemu za ljubav ušao je ponovo u veze sa Mađarima i odmetnuti Ovčarević, želeći da ne ostane neka vrsta odreda. Kralj Ladislav, ceneći značaj Bakićev, poklonio mu je grad Šoljmoš malo pred svoju pogibiju, 18. jula 1526.

Turci nisu posle osvajanja Beograda operisali sa velikim vojskama od više desetina hiljada ljudi. Sultan je za to vreme osvojio Rodos i spremao veću akciju prema Egiptu. Njegovi sandžak-bezi vršili su napade u susedstvu istina sa željom ne samo da uznemiravaju nego i da osvajaju, ali za te svoje akcije kretale su samo one snage s kojima su raspolagale na svom području. Mađari su imali dva-tri veća lokalna uspeha, pa su se počeli zavaravati kao da opasnost nije onako neposredna i ozbiljna kako im se učinila tri-četiri godine ranije. I s toga su nastavili stare metode feudalne samovolje. O kraljevom lakomislenom životu pričale su se neobično teške stvari, i to osnovane. Državne kase bile su očajno prazne. Na molbe i preklinjanja pojedinih zapovednika s granice kralj je, kao prosjacima milostinju delio po nekoliko forinta. Srpskom despotu kralj je na četiri molbe dao svega 33 forinta, Radič Božić je dobio 185, a Marko Jakšić samo 4 forinta! I s toga je u zemlji nastalo zaprepašćenje, kad je Pavle Bakić doneo glas da Turci vrše velike pripreme i da je u njihovom planu čak pohod na Budim, i kad je taj glas od početka 1526. god. dobio nove potvrde.

[vlado]

Srpska despotovina u Sremu

6.deo
U Mađarskoj su, istina, počele odmah odluke, naredbe i većanja, ali sve više u teoretskom nego u praktičnom pogledu. Kralj je slao poruke na sve strane, ali ih je malo ko slušao. Njegova nada behu austriski nadvojvoda Ferdinand, njegov šurak, i papa, koji ga je uveravao o mogućnostima novog hrišćanskog saveza. Po računanju mađarskih odgovornih lica cela zemlja mogla je dići na noge do 60.000. Prema turskoj sili, koja je bila četiri puta veća, i to bi pretstavljalo malu snagu. A kakvi su tek izgledi mogli biti, kad Mađari nisu uspeli da saberu ni polovinu toga broja! Siromah Bakić, koji je sad čuvao granicu u Sremu, doživeo je teško razočaranje. U svojoj Šumadiji on nije mogao dobiti prava obaveštenja o prilikama u susednoj kraljevini, o kojoj se pričalo kao o nekom snažnom bedemu hrišćanstva i za koju su Srbi više od jednog veka vezivali svoju sudbinu. Sad je imao dovoljno prilike da vidi kako idu stvari i da zažali što je i sebe i svoje Srbe izlagao uzaludnim žrtvama. Mađarska više nije mogla da spasava ni sebe, a kamo li njih.

Početkom leta 1526. god. počela je turska ofanziva. Prvi je na redu bio Petrovaradin, koji je pao 29. jula posle tronedeljne opsade. Iza njega Turci su brzo i sa malo otpora osvojili susedne gradove u Sremu i kod Oseka napravili most za prelaz u srce Ugarske. Kralj Vladislav je prikupljao vojsku u Tolni, ali je do odsudnog dana jedva skupio do 20.000 vojnika. Mnogi magnati nisu prosto hteli doći, a mnogi su zakasnili, slučajno ili namerno. U toj vojsci nalazio se i dobar deo Srba pod zapovedništvom Bakića i Radiča Božića. Despot Stevan je, po kraljevoj naredbi, ostao da čuva Slavoniju od eventualnih napada Turaka s bosanske strane. Do bitke je došlo na Mohačkom Polju. Ona je bila brzo gotova, za dva sata, 19. avgusta 1526. Mađarska vojska bila je brzo rastrojena i potpuno poražena; sam kralj zaglavio je, na begu, u jednom nabujalom potoku. Pobednik sultan ušao je bez dalje borbe u mađarsku prestonicu 11. septembra. Ovog puta on nije u njoj i ostao i pobio na budimske bedeme turski barjak, nego se, po običaju početkom jeseni vratio u svoje zemlje.

Slomivši balkanske države, skrhavši sad i Mađarsku, Turci su zagazili u srednju Evropu i učvrstili se u njoj. Sudbina srpskog naroda bila je zapečaćena za vekove. Oni su čitav jedan vek i po davali otpor Turcima, od Marice do Drave, da bi ih zaustavili i spasli bar poslednje ostatke svoje države i svog nacionalnog poseda. S toga su se bili pridružili i Mađarima i krvarili za njih. Spasa nije bilo. Turska snaga bila je veća, bujnija, i mudrije organizovana. Otada Srbi postaju raja, u stvari roblje, podanici drugog reda, osuđeni da rade za druge. Njihova civilizacija, koja je tako lepo i vidno napredovala, presečena je grubo. Presahli su bogati prihodi darežljivih vladarskih ktitora, razbila se iniciativa kulturnih velikaša, prestala aktivnost izuzetno lepo vaspitanog ženskog dela našeg srednjevekovnog društva. Od XVI veka naši manastiri tavore živeći od starog kapitala, književnost zamire, umetnost prelazi u zanatstvo. Početak Novog Veka otvarao je celoj Evropi nove vidike; naš svet vraćao se, međutim, na stare patriarhalne običaje, lišavao se mnogih blagodeti nove kulture, i to što dalje sve više. Sloj višeg društva, koji je bio glavni nosilac naše srednjevekovne kulture, iščezao je pod Turcima skoro potpuno, ili se odnarodio, ili poseljačio; građanski stalež stvarao se, istina, i pod Turcima, ali sa ograničenim sredstvima; a seoski svet, koji će postati glavna narodna snaga, tuđio se od dodira sa vlastima i povlačio se sam u sebe. Sveštenstvo je sve više dobijalo značaj kao učitelj i vođa naroda, ali je njegovo obrazovanje, lišeno ranijih mogućnosti, sve očevidnije opadalo. Bilo je dosta primera da je jedva znalo čitati i pisati. Ali je ipak bilo aktivno, željno pokreta, i puno žudnje za slobodom. Ono je uspevalo da naš mali svet i u to doba robovanja diže crkve i manastire, male i skromne, ali ipak korisne; da stvara škole, makar primitivne i vrlo oskudne; i da čak pokušava podizanje štamparija. Sve je išlo teško, s naporom, ponekad sa zaziranjem za život. Nekolika veka takvog života bilo je strahovito iskušenje i nije čudo ako je ostavilo dosta traga.