Istorijski grbovi, heraldika
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 479

Hybrid View

Prethodna poruka Prethodna poruka   Sledeća poruka Sledeća poruka
  1. #1

    Istorijski grbovi, heraldika

    Хералдика је наука о грбовима, помоћна историјска наука, настала у 11. веку.

    Хералдика се, по областима којима се бави, углавном дели на:

    * државна хералдика - грбови савремених, и историјских, држава
    * градска хералдика - хералдика разних градова и општина
    * обласна херладика - области и покрајине разних држава
    * црквена хералдика - свештенство и црквена хијерархија
    * академска хералдика - академске институције
    * породична хералдика - грбови племићких фамилија
    * грбови разних појединаца
    * спортска хералдика - грбови спортских савеза, спортских клубова

    Хералдика је развила велику разноврсност симбола којима се користи, и доделила специфична значења сваком од њих:

    * основне боје
    * животиње
    * биљке
    * митолошка бића
    * предмети

    Извор: Википедија

    Напомена: За више информација о самој хералдици и опширније о хералдичким правилима и грбовима, књига Драгомира Ацовића - Хералдика и Срби, или било која књига која се детаљно бави хералдиком и грбовима.
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 15.10.2009 u 17:29



  2. #2

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Историја

    Хералдика је основа савремених графичких комуникација и примењене графике у целини, чији принципи обезбеђују природне односе: наука-естетика, идеја-естетика-функција, функција-реализација; уникат-масовне комуникације, традиција-савремено, привреда-култура-уметност итд.
    Хералдика је скуп великог броја хералдичких правила, али стално треба имати на уму, да правила никада нису могла бити савршена, да су се стално мењала кроз векове и уже периоде, тако да су била различита у разним деловима западне Европе. Ова област је апсорбовала у себе прехералдички период разних народа и култура и заједно са својим прехералдичким периодом (различитим културама и обичајима европских народа), дала значајан допринос култури и постала важна ризница опште културе.

    Народи који нису имали своју хералдику или континуитет у овој области, као што је то случај са јужнословенским народима, морају упознати њене основе, како би брже и лакше савлађивали целину својих савремених културних потреба, без лутања, заобилажења и тражења онога што је већ давно пронађено. Аутор овог прилога има намеру да на популаран начин у неколико наврата (са што више визуелних и аутентичних примера), изнесе у најкраћем обиму главне особине хералдичких принципа.

    Хералдика је помоћна историјска наука, која заједно са сфрагистиком (проучавање печата), генеалогијом (проучавање сродства), нумизматиком (проучавање новца), археологијом, дипломатиком, палеографијом и другим наукама, проучава настанак и историјски развој грбова; утврђује правилности код састављања грбова, начине ликовно-графичког обликовања грбова; утврђује начин читања и тумачи значења фигура у грбовима; истражује коме припада неки грб из прошлости итд.

    Хералдика се јавила у XI веку, у време крсташких ратова (1096-1270), који су имали јаке и различите утицаје и последице на западну Европу, а у нашој теми је посебно заначајно да је источна култура нарочито утицала баш на ову област, преко усмене и писмене литературе и нове симболике: крилати лавови, змајеви, џинови, монструми, легендарне и митолошке фигуре које су се нашле у хералдици западне Европе.

    Овај источни утицај је у почетку створио приличну збрку, јер се поред постојећих симбола и фигура, са одређеним хералдичким значењима, нагло појавило и много нових симбола и фигура са новим значењима или су замењивали претходне фигуре. Забележено је да је већ код другог крсташког похода (1147) француски краљ Луј VII инсистирао на сређивању хералдичких правила, која су постепено регулисана, негде раније а негде касније. Али, поуздано се зна да је немачки краљ Фридрих Барбароса (1152-1190), када је кренуо да осваја света места (1189), имао узорно сређена хералдичка правила, што се сматра за почетак праве хералдике.

    Војна организација западне Европе, нарочито у периоду крсташких ратова, највише је допринела развоју хералдике, преко многобројних знакова, фигура и симбола, које су установљавале војне јединице како би се разликовале и распознавале, нарочито у биткама, када је долазило до међусобног мешања крсташких и непријатељских војника.

    Војни турнири, који су уведени између 1150. и 1160. године, а сматра се да их је увео Фридрих Барбароса (Fridrich Barbarosa), прво у Немачкој (затим су се раширили по целој западној Европи, где су витезови приказивали своја јунаштва и војне вештине) били су расадници хералдике. Учесници су били потпуно покривени оклопима, тако да се нису могли препознати, па је хералдичко обележавање имало пресудан утицај. Нарочито се огледало на штитовима, који су представљали један од најважнијих делова оружја. Фигуре на штиту су лично обележје витеза и противник није имао право да га присвоји или се бори за њега. Грбови су саставни део оружја и одатле потиче њихов војни карактер и порекло.

    Почеци хералдике су се сводили само на описивање грбова, затим се појављује значајан текст о хералдици, који је написао Конрад фон Муре, око 1240. (Konrad von Mure), а за првог хералдичког научника сматра се Бартоло де Сасоферато, око 1350. (Bartolo de Sassoferrato). Прва хералдичка правила установио је Клемент Принсо (Clement Prinsault) у трактату од 1416. а правила за састављање елемената у грбовима (блазонирање) установио је Клод-Франсоа Менестрије, око 1650. (Claude-Francois Menestrier). Време до краја XV века се назива ПЕРИОД ЖИВЕ ХЕРАЛДИКЕ, са строгом применом хералдичких правила, а време од XVI до XIX века ПЕРИОД МРТВЕ ХЕРАЛДИКЕ, где се често одступа од правила или се установљавају нови принципи.

    Због честе злоупотребе и фалсификовања у хералдици, а нарочито у средњем веку, она се у научном смислу дели на АУТЕНТИЧНУ и НЕАУТЕНТИЧНУ. За прву постоје тачно утврђени извори докумената, са потребним елементима, који су довољни доказ за сва правна лица, градове, области, државе и др. Већ у XIII веку појавили су се хералдички зборници (грбовници), који су описивали и приказивали грбове и добијене заслуге по хералдичким правилима. За аутентичне изворе сматрају се и: повеље за додељивање грбова и титула; штитови, шлемови, челенке и друга стара војна опрема и оружје на којима се налазе грбови. У другу групу аутентичних извора долазе: стари печати и новац, надгробне плоче и споменици, историјске зграде и други предмети од камена, дрвета и коже који приказује ликове грбова. Велики им је недостатак када немају боје, које су у хералдици веома значајне.

    Неаутентични хералдички извори су, углавном, описи грбова, али је хералдичка наука заинтересована и за ове изворе.

    У почетку крсташких ратова, једно кратко време, свако је од племенитог рода могао да саставља свој грб са фигурама које је сам изабрао. Пошто су грбови постали наследни (преносили су се на децу и њихову децу; спајале су се породице које су имале своје грбове итд.) питање права и начина састављања грбова постајало је све сложеније. Важећа хералдичка правила бивала су, такође, сложена и право на састављање грбова добили су ХЕРОЛДИ (немачки: гласник). Они су даље утврђивали правила, најављивали турнире, водили протокол код такмичења, најављивали витезове и гласно описивали њихове грбове, звања и заслуге. Херолди су били војна лица, живели су на дворовима, бавили су се и пословима дипломатије, водили протокол на дворским свечаностима, церемонијама, посредовали у двобојима и контролисали утврђења правила.

    Херолди су били толико вешти у састављању грбова, да се од њих развила врло сложена наука хералдика, која је дуго била тајна, а њена правила су се само усмено преносила. Заслуга за тако дуго одржавање хералдике припада херолдима. Поред састављања грбова, они су водили грбовнике и тако оставили најдрогоценије документе

    Од XIV века организовани су у цехове, који су имали највећи друштвени углед.

    Реч знамење у нашем језику најприближнија је појму грб и хералдички обичаји у средњевековној Србији.

    Данашње значење, смисао и садржај речи грб, изгледа да је у нашем службеном језику први пут забележен у Сретењском уставу Кнежевине Србије, 1835. године. Сматра се да је термин преузет из Русије (герб), који је до њих дошао преко Пољске (herb) и Чешке (erb), а ови су усвојили немачку реч erben, која значи наследити, наслеђивати или уопштено значење господство.

    У западној Европи, где је хералдика настала, грб се по правилу означава истом речју као и оружје, из чега се јасно види настанак грбова и њихова изворна сврха са наглашеним војним карактером. Латински arma (armorum insignia) значи грб и оружје; немачки Wappen (грб), Waffen (оружје), француски armoiries armes (старији и млађи облик речи); енглески arms (грб и оружје); италијански arma (грб, оружје).

    Први и најбитнији елемент сваког грба је штит, штит је у средњем веку оружје, оружјем се долазило до почасти, привилегија и господства, а они су постали наследни.




    Милош Ћирић, Хералдика 1, Универзитет уметности, Београд 1983.



  3. #3

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Као и свака наука, тако и хералдика има своја правила. Иако представљена као помоћна историјска наука, хералдика је много више, она је област/тематика за себе.

    У хералдици постоје стриктна правила, која се морају поштовати ако се нешто жели назвати грбом, у супротном то је ништа више до сликовне представе или лепог мотива. Хералдичких правила има много, али се могу издвојити основних осам правила:

    Прво правило: грб мора бити јединствен и оригиналан; то би у ствари значило да се грбови морају разликовати међусобно макар у детаљима, ово је фундаметално,али и врло често игнорисано правило. Хералдика је у суштини облик препознавања и проблем настаје управо на том пољу, када треба препознати, тј. разликовати грбове људи истих презимена, представљало би прави проблем разлучити грбове свих породица које се презивају Петровић, ако се не би следило/поштовало ово правило.

    Друго правило: једна особа, једна институција, један град, једна држава...не смеју имати у употреби више од једног грба; то значи да неко не може истовремено да истиче два или три грба, већ да се дичи једном верзијом.

    Треће правило: само оно што задовољава и уклапа се у хералдичка правила је хералдички исправно; то би значило да хералдику и хералдичаре у првом моменту не занима уметнички утисак неког грба, већ исправност и примењивост правила, тек на крају се разматра питање естетике.

    Четврто правило: у хералдици постоје десна и лева хералдичка страна и то са становишта онога који носи штит; то би у преводу значило да је оно што је посматрачу лево то је у хералдици десно, иначе десна хералдичка страна је нешто позитивно, то је тзв. мушка страна, и ако су елементи на грбу позиционирани или су окренути ка десној хералдичкој страни онда је то нешто позитивно

    Пето правило: постоје пет основних боја, два метала и три помоћне боје, што се све назива тинктурама. Основне боје су: црвена, плава, зелена, црна и пурпурна; помоћне боје су: тамно-црвена, смеђа и боја крви. (види Значење боја у хералдици)Метали су: злато и сребро, а приказују се на грбовима као жута и бела боја. У хералдици је дозвољено да се неки елемент прикаже и у својој боји и то се онда назива природном бојом и обликом приказа. Из овога произлази правило да се боје не смеју мешати и приказивати једна преко друге на грбу, као ни метали, већ се може постићи комбинација метала и боја; а све то ради смањивања конфузије приликом истицања грба и повећавања јасноће приказа, нпр. црна фигура на зеленом штиту би била тешко разазнатљива. Наравно, одступање од правила је када се елемент прикаже у својој природној боји.

    Шесто правило: косо позиционирани грбови асоцирају на велику старост порекла носиоца грба (армигера), највероватније пре 13. века.

    Седмо правило
    : косо позиционирани елементи на грбу као што су пречке, ленте и греде, од леве на десну хералдичку страну, представљају грбове ванбрачне деце.

    Осмо хералдичко правило: правило сједињавања грбова, у средишну позицију грба иде грб победника или породице која доминира, а у десну хералдичку страну иду грбови осталих према достојанству ка левој хералдичкој страни; у случају брака у којем су оба супружника армигери/носиоци грба, грб мужа иде на десну, а супруге на леву хералдичку страну.

    Извор: Википедија
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 09.10.2009 u 14:13



  4. #4

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ГРБ

    Грб је посебна фигура или симболично обликовање, белег, амблем тј. наследни непромењени, постојан знак, састављен по хералдичким правилима.
    Грб је један од првих знакова неких општина, привредних или друштвених организација. Одређено лице, породица, народ или држава, организације или слично, настојали су свој заједнички интерес да означавају једним општим знаком. С временом и са дужином употребе тај знак се пајавио у грбовима.
    Постојаност и наследност су важне карактеристике грбова. Међутим. и постојаност и наследност су релативни, будући да су се неки стални грбови мењали, што је зависило ад освајања, женидбевих веза, од умирања и сл.


    ПОДЕЛА ГРБОВА

    Грбове можемо поделити на различите начине зависно од примене. Ипак најчешћи случај је да се деле по сталешкој припадиости у феудалном друштву. Тако имамо:

    1. Грбове феудалног племства
    2. Грбове црквеног племства
    3. Грбови градског патрицијата

    Грбове можемо поделити, поред осталог по томе коме припадају, тј. по општој припадности, па имамо:

    1. Породичне приватне грбове
    2. Грбове друштвених организација

    По територијалној припадности грбове делимо на:

    1. Градске грбове
    2. Провинцијске или покрајинске
    3. Државне грбове
    4. Земаљске грбове

    Постоји подела грбова по томе о чему говоре амблеми (ликови) у грбу:

    1. Исказни грбови
    2.Неисказни грбови

    Надаље постоји подела грбова по месту на којем су постављени, као и где су постављени:

    1. Нумизматички (на новцу)
    2. Сфрагистички (на печатима)
    3. Грбови знамења
    4. Грбови у грбовницима
    5. Архитектонски грбови

    ДЕЛОВИ ГРБА

    Потпуни грб има ове саставне делове:

    1 Штит
    2. Шлем (кацигу)
    3. Накит или украс
    4. плаштеве
    5. знакове чина и достојанства

    Ово су елементи који су постављени над штитом па су обавезни делови грба. Поред њих постоје и ликови који окружују грб и нису његови саставни делови:

    1. Чувари грба
    2. Застори
    3. Редови
    4. Гесла и ратни поклици
    5. Заставе

    Извор: Википедија
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 09.10.2009 u 14:14



  5. #5

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Хералдичке боје и орнаменти


    У хералдици је дозвољена употреба следећих боја и метала:

    БОЈЕ:

    1. црвена
    2. плава
    3. зелена
    4. црна

    МЕТАЛИ:

    1. сребро – приказује се белом бојом
    2. злато – приказује се жутом бојом

    Поред њих дозвољена је употреба боје људског тела, ликови црнаца се приказују црном бојом, а животиње се боје искључиво помнутим бојама и металима.

    Поред боја дозвољена је употреба орнамената, који су у 12. и 13. веку замењени конвенциајлним знаковима, а то су:

    1.тзв. Хермелин
    2.тзв. Веверичји трбушчић
    3.тзв. Крзна


    Боје у грбу који није обојен, а репродукован је у било којој врсти штампе, означавају се посебним системом линија, тако што свака боја или метал имају своје цртане знаке. Такав начин означавања боја на необојеним грбовима у хералдику је уведен у 13. веку. Све боје и метали приказују се у облику правоугаоника са следећим цртама:


    Извор: Википедија
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 09.10.2009 u 14:14



  6. #6

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ШТИТ

    Штит је симбол војног порекла. Он је основни и први елемент грба. Он је у ствари део оружја на којем је било главно хералдичко обележје и феудална припадност. У почетку су штитови сачињавали потпуни грб. Били су врло једноставни, у једној боји и са мало фигура, а касније се повећавао број различитих елемената у грбу и око њега. Штитове углавном делимо на:

    1.троугласти или варјашки
    2.овални или италијански
    3.квадратни или шпански
    4.четвораугаони или француски
    5.одсечени или немачки.


    ФИГУРЕ У ШТИТУ

    У штиту мoгу бити две основне врсте ликова (симбола) и то:

    1. геометријска деоба
    2.природни ликови (симболи)


    Геометријске деобе штита


    Водоравно раздељен штит подједнако је раздељeн водоравном линијом у два дела. Ако је деобена линија помакнута у горњем делу тада се горњи део зове глава штита. Ако је деобена линија помакнута према доњем делу тада добијамо подножје штита. Две водоравне линије каје деле штит зову се греда или појас. Ако ширином штита пролазе три водаравне линије тада добијамо трораздењен штит са четири места.

    Усправно раздељен штит је ако линија која га дели пролази усправно средином штита. Тако раздељен штит зове се раскољен штит.

    Косо раздељен штит је ако коса линија иде од горњег десног угла на леви доњи угао, или што је ријеђе ад горњег леевог на доњи десни.

    Квадрирање или четворењем добијамо спајањем усправне и водоравне деобе у штиту.

    Главни колац настаје спајањем врха штита и колца, а спајањем греде и колца настаје крст.

    Рог настаје спајањем косих и левокосих греда у штиту. Ако рог досеже до половине штита зове се снижени рог. (види слику)


    Природни ликови (симболи)



    1. живи симболи
    2. елементи и небеске појаве
    3. митолошка бића
    4.уметнички симболи

    Живи симболи

    1. људски симболи
    2. четвероножне животиње
    3. птице
    4. рибе
    5 мекушци
    6. биљке

    Елементи и небеске појаве
    У грбовима се често појављују елементи и небеске појаве: сунце, месец, звезде, комете, тресак грома, пламен, стрела, дуга, облак, тробрег, шиљасти брег, вода, море, вулкан, река, језеро, острво и долина.

    Митолошка бића

    а) божанства из античке митологије (Бако, Дијана, Ескулап, Јупитер, Марс, Меркур, Мвнерва итд.)

    б) митолошке животиње најбројније су у хералдици. Најчешће су: двоглави орао, Базилиск, медузина глава, Феникс, Грифон, Хидра, Сфинга, Једнорог, Лав, Пантер, Пегаз, Риба, Даждевњак, Сирена, Змај.


    Уметнички симболи

    У такве симболе у хералдици спадају сви предмети које је израдила људска рука. Њихов број је веома велик. Наводимо само оне које се чешће појављују као хералдички ликови у грбовима а могу се сврстати у скупине:
    - кућни предмети
    - одевни предмети
    - оруђе
    - оружје
    - музика
    - игре
    - симболи световне и црквене власти
    - грађевине
    -бродови
    -слова и речи
    -кућни знакови

    Извор: Википедија

    Додатак:

    Живи симболи:


    лав неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
    тигар јунаштво и храброст у боју, неко чији ће бес бити смртоносан ако се узнемири;
    медвед немилосрдност у заштити потомства;
    вук означава храбре и тврдоглаве који на крају успеју у својим напорима, оне које је опасно изазивати;
    носорог велики бес када је изазван;
    слон храброст и снага;
    леопард дивљи и неустрашиви ратник;
    пантер као што лав означава храброг човека, тако пантер може да представља прелепу жену, која је, иако неустрашива, нежна и пуна љубави за своје потомство, и браниће их до смрти;
    коњ спремност за све врсте подвига за краља и отаџбину;
    бик јунаштво и великодушност;
    вепар страшан борац када је у потери, који престаје да се бори тек када смрт наступи, па се према томе може сматрати прикладним амблемом ратника;
    коза амблем војника који осваја победу пре применом политике него ратних вештина;
    јагње нежност и трпљење под патњом;
    ован ауторитет;
    зечеви неко ко ужива у повученом и мирном животу;
    веверица повучени живот у природи;
    јеж штедљив, опрезан човек;
    лав неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
    дабар вредноћа и истрајност;
    лисица неко ко ће искористити до крајности своју проницљивост, оштроумност или мудрост у своју корист и одбрану;
    ловачки пас (мастиф, талбот) храброст, будност и верност;
    мачка или планинска мачка (пума) слобода, будност, проницљивост и храброст;
    камила послушност, стрпљење и неуморна упорност;
    пчела добро вођење послова;
    мрав симболизује човека вредног, мудрог и штедљивог;
    лав неустрашивост, достојанство, краљевска величанственост;
    паук мудрост, рад и рационалност у свим пословима;
    скакавац мудрости и племенитост;
    двоглави орао и орао означава човека од акције, преокупираног узвишеним циљевима и важним пословима, духовитог, надареног, бистрог расуђивања и разборитог у двосмисленим стварима;
    соко неко ко је упоран у остварењу својих жеља;
    сова неко ко је будан и оштрог ума;
    паун лепота и поносно држање;
    пеликан посвећеност и пожртвованост;
    рода амблем захвалног човека, детета својим родитељима;
    лабуд љубитељ поезије и хармоније;
    петао храброст, увек спреман за бој, за борбу до смрти;
    голубица љубав и мир;
    гавран неко ко је, наследивши мало од својих предака, захваљујући провиђењу постао творац своје среће или неко издржљиве природе;
    делфин милосрђе и нежна приврженост деци;
    корњача нерањивост на нападе;
    једнорог изузетна храброст;
    грифон обухвата скуп особина изузетног војника чија је великодушност такве природе да изазива многе опасности, па чак и саму смрт, само да не допадне заробљеништва;
    змај немилосрдни бранилац блага;
    сфинга свезнање и тајновитост;
    пегаз наглашена активност и енергија ума која може донети славу;
    сирена елоквенција;
    кентаур за оне који су најбољи у свом домену;
    феникс ускрснуће;
    јелен политика, мир и хармонија;
    људска глава част;
    рука вера, искреност и праведност;
    нога снага, стабилност и брзина;
    лобања смртност;
    око, очи далековидост (посебно се односи на људе у власти).


    Неживи симболи:

    Боје и метали


    црна (sable) постојаност, понекад и тугу, бол;
    плава (azure) верност и истину;
    црвена (gules) војничка храброст и великодушност;
    зелена (vert) нада, радост и понекад верност у љубави;
    пурпурна краљевска величанственост, сувереност и правда;
    боја кестена (tenne) амбиција;
    боја крви (sanguine) победник у боју;
    злато (or) дарежљивост;
    сребро (argent) мир и спокој.

    Опширније - http://www.czipm.org/simvolizam.html
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 11.03.2010 u 11:31



  7. #7

  8. #8

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Grbovi srpske vlastele, nastavak:

    Vojinovići


    Grb Vojinovića je poznat samo na osnovu grbova "ilirske" heraldike. Verodostojnost grba je podložna sumnji u istoj meri kao i verodostojnost ostalih grbova iz Korenića-Neorića koji se ne mogu konfrontirati sa primarnim arheoložkim, numizmatičkim i drugim izvorima za heraldiku. Na ovom mestu ne može se ulaziti u detaljno razmatranje pouzdanosti "ilirskih" grbovnika. Kritičke analize ovih grbovnika pokazuju da su se oni zasnivali dobrim delom na autentičnoj heraldičkoj građi. Ovaj grb Vojinovića je nacrtan prema grbu kod Korenića-Neorića koji se od grba u Fojničkom grbovniku razlikuje samo po detaljima barjaka u čelenci.

    Literatura: Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 12.10.2009 u 21:14



  9. #9

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Bio sam u uverenju da sam ovde prikazao moje 'otkriće', no nisam uspeo da ga najdem.

    Pre oko godinu dana zapazio sam oronulu kuću u Kovilju s grbom koji se pogledom sa ulice nije razaznavao (od mnogih naslaga kreča) i godinom gradnje na zabatu kuće - 1926. Čovek iz kuće prekoputa takodje nije znao o kakvom se grbu radi.


    Prošao sam u još nekoliko navrata pored iste kuće i uspeo da slikam tako da se naknadnim poboljšanjem fotografije mogao razaznatni grb Kraljevine Srbam Hrvata i Slovenaca, što i odgovara godini gradnje kuće.


    Danas sam prošao istom ulicom i kuća je obnovlljena.


    Na žalost, grb koji je imao 84-tvorogodišnju prošlost zamenjen je aktuelnim grbom, koji nije spojiv sa godinom gradnje ispod njega.


    Ovaj nedostatak osećaja za čuvanje autentičnog iz prošlosti (da ne upotrebim prejak izraz 'istorije' za ovaj konkretan slučaj) potsetilo me je da sam u Kotoru, gradu punom kamenih grbova plemstva, slikao i jedan koji mi je privukao pažnju jer ga drugde nisam našao 'uživo' - grb FNRJ. Prvi grb druge Jugoslavije, sa pet baklji našao se verovtano ubrzo posle oslobodjenja na mestu nekog ranijeg kotorskog grba na glavnim vratima gradskih zidina. Parola 'Tudje nećemo ...' bila je aktuelana u veme tzv. Trščanske krize koja je okončana 1953.


    Da li je neko shvatio da nije dobro istoriju 'osavremenjavati' ili je u pitanju neki banalniji razlog što je stari grb FNRJ još tu - ne znam.
    Poruku je izmenio nenad.bds, 05.12.2010 u 20:06

  10. #10

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Nenad je već prikazao grb Tekelija, pa da se nadovežem jednim tekstom. Tekst je objavljen u Glasniku SHD Gazette, a autor je ako se ne varam D. Acović:

    С Р П С К О Д Р У Ш Т В О З А
    Х Е Р А Л Д И К У , Г Е Н Е А Л О Г И Ј У , В Е К С И Л О Л О Г И Ј У И
    Ф А Л Е Р И С Т И К У Б Е Л И О Р А О


    ГРБ ТЕКЕЛИЈА ОД КЕВЕРМЕША И ВИЗЕША


    Породица Поповића се из дела Србије под турском окупацијом иселила у крајеве под влашћу Круне светог Иштвана у седамнаестом веку. Породично предање, како извештава Сава Текелија, говори да су некада били власници Текије, те да надимак Текелије - који се касније трансформисао у алтернативно презиме рода вуче корене одатле. Има, ипак, и друкчијих мишљења, па се спекулисало и са могућношћу да назив Текелија има неке везе са изумирањем великог и утицајног рода Текели де Кежмарк у Угарској, и са настојањем да се макар сличношћу презимена део њихове славе и утицаја преслика на наше Поповиће! Први значајни Поповић-Текелија за кога знамо био је Јован Рођен је у Араду и рано се определио за војну службу. Знамо да је учествовао у опсади Будима 1686, и да је 1697. године извео велики подвиг известивши принца Евгенија Савојског о почетку повлачења Турака из Бачке, што је овоме послужило да турске трупе изненади у повлачењу и потуче их до ногу код Сенте 11. септембра.
    Кажу да је Јован Текелија трупе савојског принца провео по ноћи без месечине кроз богазе између мочвара и бара. У време када је извео овај подвиг, који му је донео надкапетанство Поморишке границе, Јован Текелија је већ поседовао статус и достојанство угарског племића. Његова је каријера у царској војсци од тада ишла узлазном линијом. Био је задужен за изградњу арадске тврђаве, а у периоду 1706-1709. учествовао у биткама против Ракоцијевих устаника (тридесет првог јула 1708. године пао је у заробљеништво Ракоцијевих куруца, да би тек наредне године успео да буде ослобођен у замену за двојицу угледних устаничких вођа). За те своје подвиге одликован је Великом златном медаљом за храброст на ланцу. Године 1715. откупио је пустаре Кевермеш и Визеш, па му је 1724. године одобрено да он и његови потомци могу убудуће користити име и племићки суфикс племенитих Поповића-Текелија од Кевермеша и Визеша.

    Капетан Јован Поповић-Текелија није се разликовао по свом виђењу судбине Срба у Угарској од виђења великог броја Срба официра у Преку. Заједно са надкапетаном Потиске крајине Вулином Илићем, сазнавши да Петар Велики
    спрема рат са Турском, понудио је марта 1711. године руском цару ангажовање Срба на страни Русије и Православља. Како из Русије није било одговарајуће реакције на понуду, Јован Поповић-Текелија и Вулин Илић, којима се сада придружио и хаџи-Мојсије Рашковић, обновили су своју понуду цару. Њихова процена је била врло оптимистичка (Илић је нудио 20.000 Срба граничара, а Текелија и Рашковић 10.000), али ни то није изазвало већу пажњу руског двора у том моменту. Тек касније, око 1724. године, цар ће се сетити ове понуде и покренути акцију за пресељавање Срба из Угарске у Русију.


    Јован Поповић-Текелија је имао четири сина: Ранка, Јована, Михаила (Мишка) и Саву. Сва четири сина су изабрали војну службу. Ранко је постао капетан, Јован врховни капетан поморишке границе, Мишко капетан у Сомбатхељу, а Сава поручник. Ранко се женио два пута. Први пут Алком, кћерком пуковника Мојсија Рашковића (о тој женидби је спевана и народна песма), а други пут Аном Цветковић. Имао је пет синова, и (чини се) није био неки узорни отац! Када се 1841. године по други пут оженио, уместо да см као официр крене под заставу, извукао се шаљући наместо себе свог трећерођеног сина Петра. Млади Петар Текелија је у војној служби остао пуних седам година, а када се коначно вратио родитељском дому није му дуго требало да се са оцем сукоби око команде над граничарима. Сукоб је морао бити веома озбиљан јер се завршио коначним разлазом оца и сина. Ранко Поповић-Текелија, поред свих заслуга, изгледа да није био нарочито образован, нити се претерано трудио око своје деце. Петар Поповић Текелија, напустивш и родитељски дом, потражио је срећу у Русији. Његова каријера у служби цара била је спектакуларна; сматра се да све до 20. века ни један официр Србин није начинио такву војну каријеру као он! У Седмогодишњем рату стекао је велико искуство борећи се у саставу јединица
    које је Катарина Велика послала у помоћ Марији Терезији. Осим искуства и чина стекао је и гадну рану на глави коју му је сабљом нанео неки пруски драгон; од снаге ударца прсла му је лобања, па су кости морали утезати гвозденим обручем.
    Ожиљак од те ране Петар Текелија је читавог живота носио као неку врсту одликовања. По завршетку рата унапређен је у чин потпуковника,
    а по избијању Рускотурског рата 1768. године командовао је Српским хусарским пуком. У бици код Бендера рањен је стрелом и пушчаним метком, а јунаштво и вештина у командовању донели су му орден Св. Георгија 3. степена и орден Св. Ане 1. степена. Поседовао је сопствени пук са којим је успео да без крви угуши једну од повремених побуна Запорошких козака, а портрет му је висио у Ермитажу још за његова живота! Причало се да су само он и капетан Петар Манојловић имали дозволу царице Катарине Велике да могу у војној служби носити бркове. После Кримске експедиције добио је чин Генерал-ан-шефа и велико имање у Витебској губернији са 500 душа. лин Генерал-ан-шефа је у то време био положај теоретски раван чину фелдмаршала, али у пракси је био подређен фелдмаршалу (касније је замењен изразом Генерал пешадије или Генерал коњице). Својим бројним одличјима додао је и орден Св. Александра Невског. Савременици га описују као човека темељног али не дебелог, средњег раста, светле пути и жућ кастих очју; кажу да је био веома ћутљив, не много образован, али природно мудар и одмерен. Као многи други Срби., високи официри у Русији, није се женио нити је имао потомства. Био је побож ан и богато даривао српске манастире. Каријеру овог изузетног човека окончао је необичан и трагичан усуд: после успешног похода у Другом руско-турском рату, када је командовао над 84.000 војника на широком потезу од Црног до Каспијског мора, и када је стекао орден Св. Владимира 1. степена, установио је свој штаб на реци Куми. Ту је примио од локалног татарског хана на поклон прекрасног коња кога је желео што пре да појаше. Коњушар, који није имао искуства са татарском дресуром и обичајима, ставио је коњу стандардне жвале, услед којих је животиња подивљала, збацила Петра Текелију на
    земљу и сручила се свом тежином на лежећег Генералан-шефа. Од страховитог притиска генералу је прсао зид трбуха и просула се утроба.
    Ова тешка повреда није убила Текелију, али се од ње никада није опоравио. На своју молбу разрешен је дужности 1790. године и вратио се у своју резиденцију у Миргород, у коме је боравио од када је постављен за заповедника Нове Србије. Ту је и умро две године касније, од последица несрећног пада. Његово, имање, име и титула прешли су, како наводи Мита Костић, дому Куракиних. Петар Текелија је имао брата Јована, ожењеног Мартом, синовицом митрополита Павла Ненадовића. Имали су два сина (Петра и Саву) и једну кћерку, која се удала за Аврама племенитог Путника, заповедника Панчевачког пука.


    Сава Поповић-Текелија свакако је најзначајнији припадник овог изузетног рода. Рођен је у Араду 17. августа (по старом календару) 1761. године; тамо је и преминуо после осам деценија радом испуњеног живота, 21. септембра 1842. године. Био је човек великог дара и, мада му је образовање - чини се -
    било доста хаотично, завршио је и докторирао правне науке у Бечу. За разлику од својих родитеља, који изгледа да су осим српског знали само нешто румунски, јер је остало записано да је једном приликом цар Јозеф Други боравио у њиховом дому у Араду, и да гост и домаћини нису били у стању да се разумеју, поседовао је таленат за језике, па је говорио (поред српског) и румунски, мађарски, немачки, латински, италијански, француски, шпански, а - кажу - и неке од семитских језика!

    Поседовао је једну од најбогатијих и највећих приватних библиотека у нас, штампао је о свом трошку значајну мапу Србије и српских земаља, а 8. августа 1838. године изабран је за доживотног председника Матице српске. Доста је писао и аутор је једне од, у Срба ретких, аутобиографија. Године 1790. одржан је у Темишвару Српски црквенонародни сабор на коме је Сава Поповић-Текелија био један од посланика. Сабор је држан у тешком периоду аустријско-угарских сукоба, и посланици су се међусобно оштро поделили по питању стратегије даље политике и судбине Срба у Преку. Сава Текелија је заступао опозиционе ставове према бечком двору, и заговарао блискије односе и тешњу сарадњу са Мађарима верујући да су земаљски закони за Србе боља заштита од крунских привилегија које Цар по својој вољи може дати, али и одузети. У то време Сава је држао положај подбележника чанадске жупаније и период између Темишварског сабора и 1802. године време је његове највеће политичке активности. Из тог времена потиче његов Меморандум о стварању Илирије упућен Наполеону (који је у доброј мери реализован 1809. године) и Меморандум цару Францу Првом о политици Аустрије према Србима, у којој се залагао за обнову Српског царства. У приватном животу Саве Поповића-Текелије није био среће. Године 1815. оженио се Амалијом Безек, мађарском племкињом са којом није имао деце. Развео се 1821. године, и више се није женио. Прву биографију о високоплеменитом господину Савви от Тјукули, господину Визеша и Кевермеша, златне надпетице каваљеру, Њиовог цесаро краљевског и апостолског величества совјетнику, многи славни мађарски комитата приседатељу и свију права доктору написао је др Јован Суботић. У Нолитовој библиотеци Српска књижевност објављено је Описаније живота мога Саве Текелије (приређивача Александра Фориш ковића) 1989. године. Један од највећих спомена који је остао за Савом Текелијом био је његова задужбина Текелијанум, основан 21. августа 1838. године у Пешти, са циљем да обезбеди смештај за сиромашне српске студенте који долазе на школовање у мађарску престоницу. У ту сврху купио је једну већу кућу у улици Ваци, близу српске цркве, а задужбини је даровао још једну кућу у Пешти, три куће у Араду, 28 јутара земље и 100.000 форинти. У згради Задужбине налазиле су се спаваонице, библиотека, као и просторије за рад Матице српске, њеног Летописа и т.д. Текелијанум је у прво време
    примао 12, а потом 18 питомаца. После смрти оснивача управу над Задужбином преузела је Матица српска. Рачуна се да је од оснивања до почетка Првог светског рата кроз Текелијанум прошло укупно 346 питомаца. Поред Текелијанума, Сава Текелија је основао још једну задужбину за школовање по 4 сиромашна српска студента из Војне крајине на бечком политехникуму, за шта је одвојио 108.000 форинти, а питомце је одабирао Митрополит карловачки. Породица Поповић-Текелија се угасила са Петром Поповић ем-Текелијом, Савиним старијим братом, који је умро 1844. године. Био је жупан чанадски, краљевски и дворски саветник. Руски огранак
    Текелија се угасио са Лазаром Лазаревичем Текелијом, руским поручником, погинулим у бици код Трапезунта у Малој Азији.

    Грб племените породице Поповић-Текелија од Кевермеша и Визеша представља плави штит на коме по зеленом тлу ка левом боку ступа златни дворепи пропети лав који обема предњим шапама држим златно копље са кога лепрша развијени црвени дворепи стег са мотивом двоглавог црног орла, а иза лава на заузданом и зеленом ашом опремљеном сребрном коњу ступа природни коњаник у црвеној униформи, црним чизмама и калпаком са белим пером, са сабљом у левој руци. челенка је једно сребрно нојево перо, а плашт је црн постављен златом (десно) односно црвен постављен сребром (лево). Иначе, у односу на упис у Краљевској књизи (Том 1, лист 231) повремено налазимо и представу грба Текелија који се у неким детаљима разликује. Тако, на пример, на осмртници Саве Текелије видимо у челенци два нојева пера, а на његовом портрету (који је радио Тан Мор) три пера у челенци, лав не ступа испред него упоредо са коњаником, аша је црвена, а чизме у коњаника, који сабљом замахује уместо да је држи испред себе, су златне. чак се и боја плашта разликује. Угарска хералдика, за разлику од других националних хералди- чких система у Европи, склона
    је наративности, па овако компликоване композиције на штиту нису ретке. Ретко је, међутим, и у угарској и у свакој другој националној хералдици, наићи на оријентисаност хералдишке композиције ка левој страни (можда свега око 1% грбова има такву оријентацију). Мотив двоглавог црног орла на стегу који на копљу носи лав вероватно потиче од пуковских боја јединице у којој је служио Јован Поповић-Текелија (то је само претпоставка за коју за сада нема довољно чврстих доказа). Златни дворепи лав је, иначе, део грба Диштрикта великокикиндског и коришћен је често да представи Банат, који као територија није никада имао свој грб.







Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •