Istorijski grbovi, heraldika - Strana 28
Strana 28 od 32 PrvaPrva ... 182627282930 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 406 do 420 od ukupno 479
  1. #406

  2. #407

  3. #408

  4. #409

  5. #410

  6. #411

  7. #412

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Породични грбови поново у моди

    Наследници племићких породица често не знају да имају плаву крв, али је највећи број лажних потомака, односно оних који само на основу истог презимена доводе себе у везу с племством

    Ако за почетак знате да поседовање породичног грба није само привилегија племића, већ и обичних грађана, као и да велики број људи и данас региструје своје породичне грбове, можда ће вас заинтересовати понуда неколико специјализованих фирми које нуде израду породичног грба. Број оних који су кренули овим путем и пожелели да својој породици оставе трајно обележје последњих година расте, па и у Српско хералдичко друштво, које се, између осталог, бави регистрацијом нових грбова, стиже повећан број захтева. Драгомир Ацовић, почасни председник друштва, каже да су пориви да се изради породични грб различити.

    Много људи прилази целој ствари у светлу тога да смо као земља, као народ, остали без икакве традиције, нас ништа не повезује ни узајамно ни у оквиру породице, па грб посматрају као неку врсту вертикале око које би могли да окупе бар сопствену породицу. Затим, неки људи себе виде као некога ко је или својим даром, срећом, приликама, дошао у ситуацију да постане родоначелник. Не да брише своје претке, него да постаје неко ко је породицу унапредио, издигао је из једног статуса и једног стања, и пребацио у неко друго стање и види себе у извесном смислу као родоначелника једне нове линије и жели да потврди тај факат тако што ће оставити не само своју фотографију и паре, него и један трајан симбол који ће окупљати његове потомке. Има људи који сматрају да је то добра идеја, да то има естетског и симболичког, па и филозофског оправдања. Постоје, наравно, и они који желе да профитирају представљајући се лажно или зато што њихова огромна сујета захтева да се то на неки начин визуелно изрази наводи Ацовић.

    Хералдичка комисија која одлучује о регистрацији грба руководи се прописаним стандардима и правилима. Садржај, међусобни однос фигура у грбу и боје три су ствари које сваки грб мора да дефинише и када се оне једном утврде непроменљиве су, а грб постаје заштићени знак, у овом случају, једне породице. Није реткост, међутим, да захтев за регистрацију буде одбијен.

    Обично је разлог да у том грбу има нешто што или већ постоји или је у нескладу са општим хералдичким нормама или садржи неку врсту претензије која се не може бранити. Рецимо, садржи неки елемент који сугерише да је носилац племић. На пример, то су коронети, круне или тип шлема. Постоје шлемови који се по традицији сматрају да припадају племићким породицама. Не прихватамо ни покровац или плашт шлема, не прихватамо да он може бити пурпуран и постављен хермелином јер то је владарска ознака. Обичан грађанин, колико год био драгоцен, вредан, паметан, нема смисла да стави тако нешто у грб јер је то претензија која не стоји и целу причу доводи до циркуса. Или, на пример, не можете ви као појединац, као породица, ставити у свој грб нешто што припада држави или општој традицији. Не можете да ставите двоглавог белог орла или крст са оцилима. Јесте то грб српске државе и српске нације, али нисте ви сами по себи представник ни нације ни државе објашњава Ацовић.

    Дешава се, међутим, да они којима Српско хералдичко друштво одбије да региструје грб то учине у некој другој земљи.

    Врло популарна места за регистрацију грбова су Јужноафричка Република и Зимбабве. Они имају добро уходан тај систем и све се врло једноставно ради имејлом каже Ацовић.

    Српско хералдичко друштво својевремено је урадило и процену броја српских племићких породица и дошло до бројке од око 2.000, што је, како истиче Ацовић, висок проценат у односу на број становника. Данас је тешко говорити о броју њихових наследника неки знају за племићко порекло своје породице, али је много више оних који о томе немају никаква сазнања.

    Највећи број људи представљају лажни потомци. Наиме, људи немају тачно сазнање о томе шта уопште значи бити племић и шта значи имати грб и чему то служи уопште. Због тога су склони да чим виде негде или чују да постоји неки грб и да је он припадао тој и тој породици, а они се исто тако презивају, помисле: Па, то мора бити да смо ми. То наравно апсолутно није тачно јер су код нас фиксна презимена релативно касно усвојена, тек негде око средине 19. века. Пре тога, свака наредна генерација презивала се према имену оца наводи Ацовић.

    Наследницима српским племићких породица породични грб је најчешће једино што им је данас преостало од некадашњег племства. Наш саговорник објашњава да они ретко поседују вреднију породичну архиву, а што се тиче имовине она је готово у потпуности изгубљена.

    Једна од најстаријих аутентичних племићких породица у Србији данас је породица Стратимировић. Највећи број породица је добило племство у 18. или у 19. веку. Захваљујући томе што је наша историја таква каква је, велики број тих племићких породица је имало чланове који су, рецимо, у Првом светском рату били на супротној страни. Први човек који је са аустријским трупама прешао преко Дрине и ушао у Србију је био Србин и то племић, човек који је окупирао Херцеговину у име Аустроугарске је био Србин племић. После тог искуства, када је дошло до уједињења, племство је генерално међу Србима било схватано више као знак да сте припадали непријатељима. Друго, српско племство је имало једну врло нездраву карактеристику а то је да су били врло анационални. Сматрали су да је много социјално пожељније представљати се као да припадате већинском народу. Драматичан случај је Шандор Петефи који је био Александар Петровић, из српске племићке породице, а који је говорио да је Мађар и да су му Мађари ближи од Срба каже Ацовић.

    Јелена Чалија
    Политика



  8. #413

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    На реду су грбови племенитих породица из Новог Кнежевца, неки од грбова су већ приказивани на теми.

    Мало је у Војводини насеља у чијој прошлости срећемо толико племићких породица као у Новом Кнежевцу. Од XVIII до XX века на овом малом простору настало је под занимљивим околностима највеће банатско средиште богатих и утицајних племића. Родоначелник и оснивач тог круга изабраних била је породица Ђурковић-Сервијски. Куповином имања и варошице Турска Кањижа Сервијски су поставили темеље првом велепоседу спахилуку код нас.

    Ширењем њихових брачних веза ту су се касније населиле и племићке породице Талијан (Tallin), Шулпе (Schulpe), Малдегем (Maldeghem)и Фајлич (Feilitzsch).
    У Обилићеву, сада у саставу насељеног места Нови Кнежевац, такође су живеле две породице племенитих Миоков и Нинчић. Иако је Обилићево некада било засебно место, административно у саставу Великокикиндског диштрикта, можемо и ове породице сматрати племством Новог Кнежевца.

    ПОРОДИЦА ЂУРКОВИЋ-СЕРВИЈСКИ



    Значајан датум у биографији Марка Ђурковића је добијање племићког листа и титуле с грбом, с потписом царице Марије Терезије. Племићки лист је додељен 1774. године и гласио је на име Марка и Константина Ђурковића, од тада с племићким предикатом де Сервиски, што нас накнадно упућује на порекло ове породице
    од Сервије. Браћа Ђурковић су се већ те, а и наредне 1775. године на званичним документима потписивала пуним племићким именом. Начин на који је племство добијено није нам познат. Може само да се претпостави да је Марко искористио своје чланство у конзисторијуму православне цркве као црквено-сталешки основ за
    добијање племства, ако се већ није потпомогао и новцем. Ни грађанима ондашњег Новог Сада то није било баш најјасније, па је чак постојала бојазан да браћа Ђурковићи бесправно користе племићке титуле, што се види из жалбе адвоката Јожефа Ковача Магистрату, 1778. године.

    Марко Ђурковић де Сервијски у Бечу 1. августа 1781. године, уз велико надметање, купио је посед Турска Кањижа. Посед је био процењен на 79.732 форинтe, а продат је за 90.000 форинти. У царском даровном листу (поводом куповине тог поседа), издатом 7. новембра 1783. године, Марку Ђурковић-Сервиском и Константину Ђурковић-Сервиском jе потврђeнo племство од 1774. године, уз прошире-ње племићког предиката, тада, Сервиски од Турске Кањиже. То племићко право простирало се, осим на Марка и Константина и на Маркову жену Катарину, сина Ђорђа, Константиновог сина Димитрија, као и на све њихове будуће потомке. Из даљег текста даровнице види се да је Марко био члан конзисторијума за избор митрополита, даје био асистент за вођење имовине Митрополије и да је предложен за члана Илирског школског фонда.

    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 02.09.2010 u 20:17



  9. #414

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА ШУЛПЕ


    Племићка породица Шулпе води порекло из Вестфалије, из града Werningerode. Родом су Немци, евангелистичке вере. Долазак племића Шулпе у Турску Кањижу сасвим је случајан. Аустријски официр и племић Виљем Шулпе већ је био прешао четрдесету годину живота и још увек је био у чину капетана када је у Новом Саду упознао Катарину Миланковић-Паћански, племкињу де Висак. За њу се у Новом Саду знало да је нећакиња и љубимица стрица, богатог трговца и господара од Турске Кањиже, Ђорђа
    Сервијског. Иако је Виљем био тачно стричевих година двадесет и две године старији од Катарине, склопљен је брак.

    Током војне службе у Галицији, изненада и из непознатих разлога, Виљем је умро. Катарина је тада била још млада за удовиштво и убрзо се удала за коњичког капетана Јохана Лукача. С њим је 1837. године родила најмлађу кћер Фридерику.
    Многочланој породици Шулпе-Лукач стриц Ђорђе је понудио своју наклоност и покровитељство и они су се тада преселили у његов дворац у Турској Кањижи. Тако су још као деца стигли први Шулпеови у Нови Кнежевац: три сестре и брат Емил.




    Племићки лист породице



  10. #415

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ПОРОДИЦА ТАЛИЈАН


    Андор Талијан, пуковник аустријске царске војске и мађарски племић, стигао је у ове наше крајеве за време револуционарних догађаја 1848-49. године. После ратова с Турцима, због уништеног племићког листа, Талијанови су морали своје старо и високо порекло поново да доказују. Претку Јохану, оданом поданику краља Матије II, уз пуно труда успело је да прибави краљев потпис на поновљеном племићком листу 1. јануара 1610. године. Предикат ове поновљене племићке титуле ће зато, по месту њиховог настањивања, бити Талијан де Визенек.

    Повратак Андора и Вилхелмине Талијан у Турску Кањижу уследиo je после смрти Ђорђа Сервијског, када је Вилхелминина мајка поделила наслеђену стричеву имовину својој деци. Пошто је Вилхелмина примила наследни део од 2.000 катастарских јутара земље Андор је послао прво свог брата Ендреа да води имање и да изгради дворац (курију) за њихово коначно пресељење. Андор је 17. фебруара 1866. године објавио свој племићки лист у Торонталској жупанији. Титула барона додељена је Бели Талијану 13. децембра 1911. године.Тада је постао члан Високог дома аустроугарског племства.



  11. #416

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ПОРОДИЦА ФАЈЛИЧ


    Федор Фајлич, млади немачки племић, стигао је до Баната и тадашње Турске Кањиже као аустријски царски официр, распоређен ту због револуционарних догађаја средином прошлога века. Рођен је у Кирбицу (Krbitz) у немачкој покрајини Саска (Саксонија), на познатом и прастаром имању Фајлич.



  12. #417

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ПОРОДИЦА МАЛДЕГЕМ



    Спона преко које ће у круг новокнежевачких племићких породица ући још једно племићко име била је Георгина Бауер, кћи Ота Бауера и Албертине, рођене Шулпе. На једном од балова запросиће је млади официр, уз то и доктор правних наука и високи племић, гроф Артур Малдегем.

    Породично име Малдегем данас ће свако у Белгији лако повезати с истоименим градом у Западној Фландрији. Тај град је своје име добио управо по овој породици о којој говоримо. Био је то њихов први завичај.

    Карло Малдегем из Минстера, рођен 15. априла 1797. године, касније витез Малтешког реда (Св. Јована), био је учесник у Наполеоновим ратовима, верно
    се борећи на његовој страни. Као Наполеоновом пажу допало му је у део да буде први који је Парижанима донео вест о поразу на Ватерлоу 18. јуна 1815. године догађај који ће радо потомство препричавати. Исти тај Карло био је отац Артура Малдегема,129 који је први стигао до Турске Кањиже, оженио се ту, али није ту и остао.

    Артур је 13. априла 1903. године, у својој 34. години живота, умро, остављајући за собом још живе родитеље, жену и четворо деце. По губитку сина мајку Георгину је вероватно почео да привлачи стари завичај и она је, да би што чешће била са својом једином родбином, решила да у Турској Кањижи сагради летњиковац.



  13. #418

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ПОРОДИЦА МИОКОВ


    Њихово племство датира од 30. маја 1811. године, када је епископ горњокарловачки Мојсије Мијоковић, по праву високог свештенства на друштвени ранг, добио од цара Франца I племићку титулу. Племство се простирало и на његову браћу Арона и Георгија свештенике у Обилићеву и на брата Саву, такође житеља Обилићева, односно Јозефова, како се тада место звало. Титула се односила и на Георгијеву децу рођену од мајке Макрене, удате Нојтић Александра, Наталију и Катарину, као и на Савину децу рођену од мајке Марије, удате Коларски Мојсија, Јакова, Марту и Јулију. Племићки лист с грбом Миокових објављен је у Тамишкој жупанији 21. марта
    1812. године.135 Осим обавеза и права које је племство имало према владарској кући и предности у друштву при избору на државне функције, племство Јозефова није уживало друге повластице. Становништво Јозефова под управом Великокикиндског диштрикта било је слободно и независно од овог племства. Осим што су неки од Мијоковића били свештеници, и с племићком титулом, живот им се
    није битно разликовао од живота других мештана.

    Племићки лист породице Мијоков је уништен током Првог светског рата. Некадашња велика фамилија смањила се до наших дана на само једну породицу; слабо се сећајући својих корена,



  14. #419

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ПОРОДИЦА НИНЧИЋ


    После Пожаревачког мира 1718. и развојачења границе 1751. године поручник Максим Нинчић је сигурно био међу оним официрима којима се после свега није ишло у паоре и обичне грађане. Из суседне Кањиже и Мартоноша већ се иселио 221 војник када је царица Марија Терезија донела декрет (за заустављање миграција), 28. фебруара 1751. године, којим је официрима који су били у граничној служби од 1740. године, уместо одласка, понуђено племство и земљиште за настањивање. Количина земље одређивана је према чину, а на рок слободног ужитка од 10 година.

    Поручник Максим Нинчић је испуњавао услове из тог декрета и, према свом чину, добио је 58 јутара земље и племићку титулу. Племићки лист је издат у Бечу 1. марта 1751. године, трећег дана по доношењу декрета. Њиме су племство добили Максим, његова жена Санда (удата Мирков), деца Лазар, Јован, Ђорђе и Јерина, као и сва њихова будућа покољења. Племићки лист с грбом породице Нинчић објављен је у Бачкој жупанији 1758. године.156 Поред породице Нинчић, међу новим племством Кањиже нашла су се и имена следећих официра: Зако, Зарић, Карапанџић, Међански, Сарић и Чанадац.



  15. #420

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika


    Nikola Kopernik


    Dante Aligijeri


    Galilejo Galilej


    Johan Fridrih fon Šiler


    Gete


    Baronski grb Rotšilda



Strana 28 od 32 PrvaPrva ... 182627282930 ... PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •