Istorijski grbovi, heraldika - Strana 20
Strana 20 od 32 PrvaPrva ... 10181920212230 ... PoslednjaPoslednja
Prikaz rezultata 286 do 300 od ukupno 479
  1. #286

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika


    Grb Vršca na staroj povelji

    (Gradski muzej Vršac)



  2. #287

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Grbovi viteških redova:

    Teutonski vitezovi


    Grb Velikoj Majstora


    Zastava i štit


    Grbovi



  3. #288

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Templari


    Templarski krst


    Štitovi


    Zastava


    Vitez



  4. #289

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Jovanovci


    Nezavisni Vojni Bolnički Red svetog Jovana iz Jerusalima, sa Rodosa i Malte


    Nosili su crnu odoru na kojoj je bio beli krst, koji podseća na gvozdeni krst, što je bio i njihov grb, po kome su bili prepoznatljivi sve vreme srednjeg veka.
    Nakon selidbe na Maltu, promenili su grb koji je i danas u upotrebi. Čini ga srebrni (argent) malteški krst na crvenom (gules) štitu.




  5. #290

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Viteški Red Svetoga Groba u Jerusalimu



    Red svetog Lazara Jerusalimskog


    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 25.02.2010 u 23:09



  6. #291

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Santjago de Kompostela


    Amblem reda


    Vitez

    Red Aviza


    Amblem


    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 25.02.2010 u 23:09



  7. #292

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Red Hrista




    Red zmaja



    Red zmaja (Lat: Societatis draconistrarum) je bio osnovan po uzoru na Red Sv. Đorđa (1318. godine) i nije se razlikovao od ostalih viteških redova onog vremena. Tadašnji kralj Ugarske, potonji Car Svetog rimskog carstva, Žigmund ga je osnovao 1408. godine. Prema statutu, čiji najstariji sačuvani prepis datira iz 1707. godine, Red je zahtevao od svojih članova da brane Krst i bore se protiv njegovih neprijatelja, uglavnom Turaka. Prvobitni red je imao 24 člana iz reda plemstva, među kojima su se isticali sledeći velikaši:

    Žigmund Luksemburški, kralj Ugarske i Car Svetog rimskog carstva (posle 1410. godine)

    Stefan Lazarević, despot Srbije

    Alfonso V, kralj Napulja

    Vladislav, kralj Poljske

    Austrijski vojvoda Ernest

    Kristofer III, vojvoda Bavarije i kralj Danske

    Tomas Maubrej, vojvoda od Norfolka (posle 1439.)

    Vlad Cepeš, vojvoda Vlaške (posle 1431. godine)


    Red zmaja je svoj simbol usvoji 1408. godine i predstavljao je sliku zmaja čiji rep obmotan oko vrata. Na leđima, od vrata do kraja repa, crveni krst Svetog Đorđa se nalazio na srebrnoj pozadini. Po širenju Reda i drugi simboli su bili u upotrebi, varijacije na temu zmaja i krsta. Na primer, neki pripadnici Reda su prikazivali zmaja koji je svezan krstom koji mu je bio prebačen preko leđa, drugi krst oko koga je obmotan zmaj uz natpis:


    O quam misericors est Deus
    Justus et paciens
    (Oh, kako je Bog milostiv,
    Pravedan i milosrdan)


    Drugi amblemi koje je red imao su bili ogrlica i pečat, svaki uz prigodnu varijaciju motiva zmaja.

    Posle smrti Žigmunda 1437. godine, Red zmaja je izgubio na svojoj važnosti, iako se ikonografija zadržala na grbovima nekoliko plemićkih porodica.

    Tekst za red zmaja preuzet sa ove stranice.

    O redu zmaja na vikipediji.

    Ostali viteški redovi na vikipediji.
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 02.03.2010 u 00:54



  8. #293

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Mislim da nije bilo:


    Grb kneza Mihaila Obrenovića


    Grb i standarta kralja Aleksandra



  9. #294

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Orlovi Nemanjića:






  10. #295

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Марко Поповић

    ХЕРАЛДИКА СВЕТОСАВСКОГА ДОМА У БЕОГРАДУ




    Истовремено са радовима на подизању нове зграде Народне банке, на Дорћолу, у улици Цара Душана, започета је изградња Светосавског дома. Ово здање грађено је за потребе Друштва светог Саве, које је основано 1886. године са циљем да шири просвету и развиј национану свест међу српским народом. У ту сврху Друштво је основало школу за дечаке из неослобођених крајева ''Старе Србије и Маћедоније'', а потом и нарочити пансион, односно дом за њихов смештај. У почетку су за ове потребе изнајмљиване просторије у граду, али су већ 1889. године започете припреме за подизање сопствене зграде – Светосавског дома. За грађење, прикупљани су прилози са разних страна. Израда пројекта, као и каснији надзор над извођењем били су поверени арх. Јовану Илкићу, који је ове послове обавио бесплатно [94].

    Светосавски дом пројектован је као двоспратно здање са симетрично конципираном главном фасадом [95], замишљеном у духу романтизма са елементима ране ренесансе и примесама византијских мотива. Изнад средишњег ризалита, који се завршава фризом аркадица и атиком, издизало се пирамидално кубе. Спратови су одвојени кордонским венцима и складно пропорционисани, уз посебну декоративну обраду прозора. Према првобитном пројекту било је, изгледа, предвиђено да зграда добије и леву бочну фасаду у ширини од по три прозора на сваком спрату, како је то приказано на једном Каницовом цртежу [96]. Међутим, због положаја плаца који није омогућивао подизање угаоног здања, ова замисао није остварена. Инвеститор је посебно инсистирао на обради фасада, што се види из захтева да ''лепоти и узвишености патриотске тенденције, за коју се подиже Светосавски дом, треба да одговара и спољашња лепота.'' На фасади Дома, стога су, посебно место добили хералдички симболи српских земаља, рађени према Џефараовићевој ''Стематографији'' [97], од којих још увек постоји једанаест. Сви су рађени у рељефу и некада су били обојени у складу са хералдичким правилима. Два већа и посебно издвојена грба налазе се на бочним странама истуреног лавног портала. То су, са леве стране пропети лав као амблем Македоније [98], а са десне орао са потковицама у љуну и канџама, за који се сматрало да представља грб Рашке [99], односно неослобођене Старе Србије. Ова знамења веома добро одсликавају значење Светосавског дома као прихватилишта за српску децу из јужних крајева, који су још увек били под Турцима.

    Сличну идеју симболичног приказа земаља у којима живе Срби одсикавају грбови који се налазе у полукружним тимпанима девет прозора и бифора првог спрата. Први над крајњим левим прозором је грб Хума – рука са исуканим мачем [100] а следећи до њега, грб Далмације са три крунисане лавље главе [101]. Над трећим прозором је вероватно грб Албаније – кула са купастим кровом, који се унеколико разликује од Џефаровићевог приказа [102]. Над бифорам средишњег ризалита први са леве стране је грб Трибалије, односно Шумадије – вепрова глава прободена стрелом [103]. На штиту је, у централном положају, приказана осмоугаона звезда, што би можда могло да симболизује рб Илирије, који је код Џефаровића приказан у виду шестокраке звезде изнад полумесеца [104], а до њега је грб Хрватске [105]. Даље у низу су грб Срема – лежећи јелен под стаблом [106], затим грб Славоније – три хрта у трку [107] и над крајњим десним прозором грб Босне [108]. Изнад сва три прозора првог спрата неизведене леве бочне фасаде такође су били замишљени грбови, али о томе како је требало да изгледају не располажемо никаквим подацима. Као украс фасаде био је предвиђен и један слободно стилизован српски грб. Према одлуци Главног одбора Друштва, израда двоглавог орла поверена је вајару Петру Убавкићу. Његов модел од гипса био је једно време изложен, а затим упућен на изливање у крагујевачки Војнотехнички завод [109]. Није нам познато да ли је ова бронзана скулптура коначно израђена али, судећчи према старијим сачуваним фотографијама, не би се могла искључити могућност да она никада није ни постављена [110]. Може се само претпоставити да је за овог слободностојећег двоглавог орла било предвиђено место над атиком средишњег ризалита, изнад поља у којем се налазио натпис ''Дом светог Саве''.

    На овој познатој београдској грађевини налазило сејош једно хералдичко знамење, у фронтону над главним порталом, од којег више нема трагова. На очуваним фотографијама не може се поуздано уочити изглед овог рељефног детаља, али би се према положају могло претпоставити да се ту некада налазио целовит грб раљевине Србије – штит са двоглавим орлом на порфири над којом је краљевска круна.

    Светосавски дом грађен је са много амбиција и у уверењу да ће и сама зграда својим изгледом допринети остваривању циљева и напретку Друштва светог Саве. Изведена у духу романтизма, декорација ове зграде одсикава тежње и стремљења онога времена, усмерених ка ослобођењу и уједињењу свих српских земаља, што је посебно истакнуто хералдичком симболиком.


    Izvor, reference, fotografije grbova - http://czipm.org/svsdm.html



  11. #296

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Bela Crkva, grbovi i pečati kroz istoriju:


    Prvi pečat iz 1767. godine sa inicijalima T.W.K.G.S.
    Teutsch (Deutsch) Weisskirchen Gemeinde Siegel


    Grb i pečat izrađen 1769. godine


    Grb i pečat iz 1792. godine kao c.k. Vojni komunitet


    Opštinski grb i pečat Mađarske vlasti 1848.godina
    od 19. avgusta 1848. godine
    do 21. januara 1849. godine


    Opštinski grb i pečat Srpske vlasti 1849. godina
    od 21. januara 1849. godine
    do 8. maja 1849. godine


    Grb i pečat iz 1850. godine za vreme Vojne granice


    Gradski grb i pečat od 1872. do 1876. godine, Kraljevski Mađarski slobodan grad Bela Crkva, Novi pečat: grada i Magistrata


    Gradski grb i pečat
    od 1876. do 1918. godine
    Bela Crkva grad sa uređenim Magistratom


    Grb grada Bele Crkve
    1945. godina





  12. #297

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Александар Бачко



    ПЛЕМИЋКА ПОРОДИЦА
    БРАНОВАЧКИ



    Породица Брановачки је из Сенте у Бачкој, у покрајини Војводини. Крсна слава ове фамилије је св. Ђорђе, односно Ђурђевдан, 6. маја по новом календару (23. априла по старом).

    Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова. На овом месту ћемо набројати само неке од њих, који су живели током 18. и 19. века. Новосадски градоначелник Стеван Брановачки рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао приседник Окружног суда у Новом Саду и потпредседник тамошњег Окружног суда. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.1)

    Његов син Евген (Ђена) Брановачки био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податке, да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.2)

    Господар Симеон Брановачки умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је источно од јужних врата тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.3)

    Георгиј Брановачки је заједно са својом децом: Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу источно од јужних врата цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној от Стојановић (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години. У браку је провела 13 година.4)

    На јужној певници храма у Сенти очуван је и натпис од 26. августа 1835. године, у коме се наводи, да је ту сахрањен Теодор Брановачки, који је тада умро у 26. години. На истом месту је сахрањена 10. априла 1845. године и Христина Брановачки рођена Димитријевић, која је живела 33 године. Споменик је поставио Теодоров син (Христинин супруг) Стефан Брановачки, диштр(иктски) таначник, фишкал и привр(едник), заједно са својом децом Јевгенијем и Милицом. Они су несумњиво били идентични са поменутим Стеваном, каснијим новосадским градоначелником и његовом децом.5)

    Како је забележено 1883. године, 10. августа сваке године биће одржаван парастос фамилији Ђене и Иде Брановачки у православној цркви у Сенти. Од њиховог фонда је, између осталог, 1893. године освећена и српска православна школа, лоцирана на једном салашу код Сенте. Тоша Брановачки је био учитељ, а један његов запис из 1889. године се очувао на минеју у сенћанској цркви.6)

    Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.7)

    Сви наведени Брановачки, по свему судећи, воде порекло из Сенте, или су тамо рођени. Средином 18. века се ово веома специфично и ретко презиме помиње само у Сенти и у Старом Бечеју. Наиме, 1751. године су два огранка Брановачких, практично независно један од другог, добила племство.8)

    Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 1. марта 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу. Ова документа су била издана у Бечу. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Симеон, Гаврило, Марко, Јован и Марта. Суботин син Симеон је свакако био идентичан са поменутим господаром Симеоном Брановачким, умрлим 1825. године. Породици Суботе Брановачког је даровница издата 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (specificatio nobilium in Inclyto coroniali districtu Tybisciano Szentha Subota Branovacsky led). Петар Брановачки (Petar Branovacski), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, свакако је био члан његове уже породице, вероватно један од млађих Суботиних синова.9)

    Михајлу Брановачком, потпоручнику у Старом Бечеју, као и члановима његове уже фамилије, такође су у Бечу 1. марта 1751. године били издати племићки лист и грбовница. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и ћерка Ана. Даровница на поседе у Старом Бечеју издата је Брановачком 1758. године. Нема података о Михајловом мушком потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.10)

    Племство које је додељено овим официрима из породице Брановачки је у вези са догађајима на простору Потисја средином 18. века. Наиме, 1751. године је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки.11)

    У старијим пописима такође наилазимо на претке ове породице. Наиме, у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. нема чланова ове породице, али су зато у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. У питању је старија варијанта презимена породице Брановачки. Тада су пописани: Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (compania prima equestris ordinis corporalis Thesa Branovsanin, Thesa Branocsanin), Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Czvejo Branovcsanin), као и Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (compania pedestris ordinis David Branovtsanin manuarius, David Bravnotsanin). Нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици помиње се Радоња Брановчанин. Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота и Михајло Брановачки.12)

    Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј највероватније преселили 1743. године. Наиме, тада је Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Због тога се већи број граничарских (војничких) фамилија преселио у Шајкашку, а неки од њих највероватније и у друга места у Потиској војној граници, која су и даље имала граничарски статус.13)

    Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом Brano које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана).14)

    С обзиром да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.15)

    Дакле, преци породице Брановачких су живели у месту некадашњем Брањеву (Брањову) између Бикића и Матеовића у мађарском делу Бачке (источно од Баје). По имену места порекла формирано је њихово презиме. Највероватније су боравили у овом месту још пре Велике сеобе Срба (1690. године). Негде на прелазу из 17. у 18. век преселили су се они у Суботицу, где се три домаћина која су припадала овој породици помињу 1720. године под старијим презименом Брановчанин. Из Суботице су огранци ове фамилије прешли у Сенту и Стари Бечеј највероватније 1743. године. Поручник Субота Брановачки, као и његова жена и деца, добили су 1. марта 1751. године племство. Истог дана је племство добио и потпоручник Михаило Брановачки са својом супругом и ћерком. По свему судећи, потомство Михаила Брановачког је нестало по мушкој линији, док се потомство уже породице Суботе (данашња породица Брановачки) разгранало по Сенти и другим местима. Ова фамилија је дала већи број истакнутих чланова, међу којима можемо поменути: новосадског градоначелника Стевана Брановачког, добротворе Ђену и Иду, господара Симеона и друге.


    Истраживање порекла породице Брановачки је
    иницирала и омогућила гђа. Јасмина Ћирић,
    која води порекло од ове фамилије

    Izvor



  13. #298

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    ЦРТИЦЕ О БАРОНСКОМЕ ДОМУ
    НИКОЛИЋА - ПОДРИНСКИХ


    Пример Високоблагородне куће Барона Николића - Подринских је одличан пример отуђенога српскога Племства. Њихов случај је од посебне важности за нас јер је овај Високоблагородни српски род у блискоме сродству са многим европским Владарским и аристократским кућама. Међутим, њихово несумњиво српско етничко порекло доводе у сумњу они, који сопствених повесних величина и немају, те им је преостало једино да ''краду'' туђе!

    Хрватски лист "Gloria", на пример, својевремено је тврдио да су, 1820. године Господње, Барони Иван и Никола Николићи - Подрински уписани у Магистрату међу загребачке грађане, а да је као ознака националности стајало: "Croate". То, нажалост, није немогуће (упркос ''калибру'' речене ревије, као и хрватских извора уопште), али да ли су Барони Николићи заиста по крви и пореклу били хрвати?

    Одговор је: "Ни случајно!". Наиме, први од Николића, који је добио признање племићскога достојанства и угарску баронску титулу био је Војвода Сава Николић. Тешко је наћи српскије име и презиме под капом небеском! Војвода и, потом - Барон Сава Николић добио је том приликом, уз презиме и префикс Подрински према крају одакле старином ова српска аристократска кућа потицаше. Подриње, ипак, никада није хрватско било нити ће икада бити! Колико је вероватно да би један Војвода и Барон Сава Николић - Подрински, заповедник крајишке војне команде у Бјеловару и, притом, потомак благородне породице из Подриња могао бити: "Croate"? Но, преверавањем и кроатизацијом су неки његови потомци то могли "постати", ако се и то може. Иначе, Високоблагородни Господар Сава је племићску Повељу и Грбовницу примио 1688. године Господње, благовољењем Њ. Ц. В. Цара Леополда I. Како ћемо доцније видети, то није ни једина ни најважнија веза баронскога Дома Николића - Подринских са аустријским Царским Домом Хабсбурга.

    Основни грб, којега је баштиник постао Војвода и Барон Сава Николић - Подрински, био је плави ратнички штит на којему се пропињао златни лав (тзв. "rampant") и који је у уздигнутој десници стезао исукани мач, а у левој руци је држао за косу одрубљену турску главу - тако чест мотив у славонској српској хералдици (наравно, овај грб је кроз столећа претрпео измене, те је квадриран и знатно обогаћен). Грб је пун символике, јер је и у самој Царској Повељи о додељивању баронскога достојанства Војводи Сави стајало да је: "сам од најраније младости успешно стајао на нашим славонским границама против природнога непријатеља хришћанскога имена". Није ли то још један јасан доказ о српскоме идентитету Војводе и Барона Саве, када знамо да је војничка - граничарска служба била "резервисана" у аустријским и угарским земљама, за дуги низ векова (од приспећа Турака у комшилук ових земаља, па до развојачења Војне границе, тј. Крајине), готово искључиво за Србе, као веште и прекаљене ратнике? Но, када су несрећни хрвати својатали и једнога Цара Душана или Патријарха Арсенија III (Чарнојевића), што не би и једнога бјеловарскога Војводу Саву?!

    Породица Николића - Подринских се угасила као лоза смрћу Баронице Вере Николић - Подрински, која се упокојила у Загребу 1972. године у 86. години живота. Иначе, први су се од Николића у Загреб доселили Барон Иван 1816., а за њим и његова браћа Никола, Андрија и Александар, 1818. године. Интересантно је да су Барони Николићи напустили Бјеловар под врло драматичним околностима. Наиме, потомци Војводе и Барона Саве су у једноме тренутку окренули своје мачеве против легитимне власти Цара Леополда II. Тада су многи од Николића страдали у одмазди, а преостали су се настанили у Карловцу. Одатле су се, почетком XIX века неки од њих населили у Загребу, где су се бавили трговином и стекли незамисливо велику имовину. Од поменуте четворице браће Николића, најпознатији је био Барон Никола Николић - Подрински. Он је се 1820. оженио Елизабетом Деметер, сестром познатога позоришнога посленика Димитрија Деметра. Иначе, породица Деметер је грчкога порекла, што, такође, не смета хрватима да својатају овога познатога посленика на пољу позоришне уметности. Елем, том женидбом он је постао сродником познатога Бана хрватскога Ивана Мажуранића, који је био ожењен Николином свастиком Александром.

    Наставак текста на: http://www.czipm.org/podrinski.html
    Аутор је Ненад М. Јовановић



  14. #299

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Radosavljević


    ŠTIT: poluokruglo polje štita je kvadrirano; u desnom gornjem crvenom polju štita nalazi se šest zlatnih ljiljana (3,2,1); u levom gornjem plavom polju štita nalazi se savijena oklopljena srebrna ruka, u desno okrenuta, koja u šaci drži mač; u desnom donjem plavom polju štita nalazi se zlatni most sa zlatnim stupovima; u donjem levom crvenom polju štita nalazi se 16 romboidnih mačeva, okrenutih vrhovima jedan prema drugom.

    NAKIT: iznad štita nalazi se srebrna kaciga sa zlatnom krunom na kojoj se nalaze, između raširenih crnih orlovskih krila, dve ukrštene crveno-zlatne zastave, a ispod njih crni okrunjeni orao sa svake strane, okrenut jedan prema drugom.

    PLAŠT:s desne strane plavo-zlatni, a s leve crveno-zlatni.

    Grb je objavljen: 1. Ivan pl. Bojničić, Der Adel von Kroatien und Slavonien, Nrnberg, 1899, tab. 111.

    (Tekst sa wikipedije)

    Grbovi nekih porodica (deo je već prikazan na temi) - http://www.relikon.com/arhiva/grbspisak.htm

    Dodatak, razne ilustracije (pri dnu stranice) - http://goldarms.narod.ru/opus2.htm

    heraldički bukvar (makedonski) - http://heraldika.org.mk/Herald-buk-0.pdf
    Poruku je izmenio Turkmenbashi, 14.03.2010 u 14:25



  15. #300

    Odgovor: Istorijski grbovi, heraldika

    Sremski Karlovci, nekoliko pečata (izvor)

    Pečat varoši Karlovaca


    Od nepoznatog autora sa kraja XVIII veka. Sastoji se od konture Saborne crkve svetog Nikole sa dva tornja i stilizovanog kubeta, a okolo je tekst slavenoserbske recenzije; Po originalu, rekonstruisao slikar Dušan Rašković.

    Pečat Kancelarije privilegovane vojne opštine karlovačke

    Od nepoznatog umetnika, sa početka druge polovine XVIII veka. Sastoji se, od impozantne građevine sa dve kule, između kojih, na stolici sedi božiji vojnik, arhanđel Mihailo, zaštitnik mesta. U desnoj ruci drži terazije, da meri ljudske duše, a u levoj mač, za kažnjavanje grešnika. To je pravi grb Karlovaca, a ne sadašnji sa kunom, koji je 1865. godine pozajmljen od tadašnje Kraljevine Slavonije i bivše Virovitičke županije. Po originalu, rekonstruisao slikar Dušan Rašković.

    Pečat - grb Karlovačke gimnazije


    Prvi pečat Karlovačke gimnazije, koga je po narudžbi mitropolita Stratimirovića, izradio poznati bečki bakrorezac, Johan Matija Šmucer, 1795. godine, na osnovu koga je 1891. povodom stogodišnjice, izrađen školski grb. Sastoji se od postolja sa lirom, na kome se zagrljene nalaze dve muze, simboli probuđene nauke i poezije. Iznad njih se u vidu oblaka gubi neznanje, a sa desne strane, rađa prosveta kao sunce, dok su levo vinogradi, glavni privredni izvor Karlovčana. Prva muza, pokazuje rukom na prosvetu, a druga, na sredstva za prosvetu. Sa obe strane postolja, izvrnuti su rogovi puni cveća, kao znamenje sreće, plodnosti i koristi. Oko njih je isprepletana vrpca, sa latinskim tekstom, da se darežljivošću nauci, oplemenjuje ljudsko dostojanstvo . To je aluzija na veliki prilog Sabova, jer u podnožju spomenika stoji 1791. godine, datum osnivanja Karlovačke gimnazije.


    Grb Karlovačke mitropolije 1713. godine, Pečat Karlovačke bogoslovije



Strana 20 od 32 PrvaPrva ... 10181920212230 ... PoslednjaPoslednja

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •