Sveta Petka

[Aiko]

Света Петка

Света Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

izvor Srpska Pravoslavna crkva

[Aiko]

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.


Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

[Aiko]

Nebeska čovečica

SVETA Petka uživa ogromno poštovanje kod Srba. Po broju svečara (onih koji su je uzeli za svoju slavu) ova svetica zauzima peto mesto - iza svetog Nikole, svetog Jovana, svetog Đorđa i arhangela Mihaila. Njoj je naš narod posvetio 240 poznatih parohijskih i manastirskih crkava. Mnoge od njih i danas postoje - druge su ostavile značajan trag u prostoru i raznoraznim zapisima.
Hramove ovoj svetiteljki Srbi su počeli da zidaju još u doba Nemanjića. Najviše ih je bilo na Kosovu i Metohiji - kako po gradovima (Prizren, Priština, Peć), tako i po selima.
Poslednji srpski despoti i despotice, takođe su mnoge hramove posvetili Svetoj Petki. Sa velikim talasima srpskih seoba poštovanje Svete Petke se sa juga prenosilo do Dalmacije i Mađarske, a najsnažnije se iskazalo u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Šumadiji i Sremu.
U predgovoru bogato ilustrovane monografije �Sveta Petka - slava srpska i zaštita vernih�, koju su ovih dana zajednički izdale �Svetigora� i Kompanija �Novosti�, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije kaže:
- Bog u svakom pokolenju podiže i �na svijećnjak stavlja� dostojne svoje svetilnike da spasonosno svetle ljudima, i za svoga zemnoga života, a još silnije i delotvornije posle njega. Tako je i nama, pravoslavnima Balkana, pre više od deset vekova poslao Prepodobnu majku, našu Petku - Paraskevu, nebesku čovečicu i zemaljskog anđela, od našeg krštenog plemena, iz jedne od brojnih srpskih Slavonija, kojima je bila prošarana teritorija moćnog Vizantijskog carstva. Kao svoju čudesnu dobrotvorku Svetu Petku proslavljaju sve zemlje i narodi na Balkanu i u celoj vaseljeni, koji su izabrali da na zemlji žive Nebom i Hristom.
Mitropolit Amfilohije kaže da se o Svetoj Petki malo zna - pojedinosti njenog rođenja, detinjstva i prve mladosti ostale su za nas nedokučive. Pouzdano
se, međutim, zna da je kao mlada sve biće svoje, telo i dušu, mladost i lepotu, prinela na dar Bogu, dobivši od Boga mnogo više od �sto puta toliko�.
- To, pak, nije učinila javno - kaže Amfilohije - pred licem celog sveta da dobije pohvalu od ljudi, nego u tajnosti, živeći godinama nepoznata, sa vetrovima i pticama, u pustoši balkanskih zabiti. Otišla je samo radi podvizivanja, napustivši svoja rodna Pristaništa-Epivate, na obalama Mramornog mora, na dan hoda udaljena od Carigrada.
Mitropolit Amfilohije smatra da Sveta Petka �kao pustinjica, a ne opštežiteljna monahinja�, možda i nije menjala svoje slovensko kršteno ime, kao što je učinio njen stariji brat u monašstvu nazvan Jevtimije Maditski. Pošto se Jevtimije upodobio između 989. i 996. godine, može se zaključiti da je Sveta Petka živela u drugoj polovini desetog i početkom jedanaestog veka. Sveta Petka se podvizivala u surovim uslovima. Nekad su to bile neprohodne gore, nekad kamene i bezvodne pustinje. Bila je okružena divljim zverima, hranila se gorkim planinskim plodovima. Neka žitija govore da je boravila u Trakiji i Palestini. Tamo je ostala sve dok joj Bog nije rekao da se vrati u svoju zemlju.
Kad je stigla u Carigrad, a zatim u svoje rodno mesto Epivate, tamo su je bili svi zaboravili. Ali, ona se na to nije obazirala. Nastavila je da se podvizava, hodajući poljima i brdima svoga zavičaja. Kad se predstavila, neki dobri ljudi sahranili su je kao strankinju, van seoskog groblja. Pokopali su je na mestu gde ju je smrt zatekla, na jednom polju, pored mora.


Feljton Večernje novosti

[Aiko]

Mornar i svetica

RPSKA pravoslavna crkva slavi četiri svete Paraskeve - Paraskevu Mučenicu, Paraskevu Prepodobnomučenicu, zvanu Rimljanka, Paraskevu Velikomučenicu, zvanu Ikonijska i Paraskevu Srpsku, koja nosi svoje srpsko-slovensko ime Petka.
Sveta Petka je najmlađa od ove četiri svetice. U njenom žitiju, nastalom u bugarskom gradu Trnovu, u 13. veku, kaže se da je ona rođena u selu Epivati kod grada Kalikratije, na obali Mramornog mora. Njeni roditelji nisu pripadali �ni prebogatim veleposednicima, ni onima koji su patili od siromaštva�. Kad je dostigla punoletstvo, Petka je tvrdo odlučila da ostavi roditelje i prijatelje, i sve što je od ovog sveta, i postane Hristova sledbenica.
Pisac Petkinog žitija kaže: �Okrilaćena dobrodeteljima ona ode u pustinju i prebivaše tamo, uzljubivši bezmetežni život, uistinu anđeoski, smirivajući telo svoje postom i bdenjima. U pustinji Petka ne vide ni jelo ni piće, a hrana i jelo behu joj suze i neprestane molitve. I prevali tako ceo život, posvećena dobrodeteljima u toj zemlji. Živeći vrlinski, hodajući neravnim i trnovitim putem, sjedinjenog srca i uma, u duhovnom smiraju, nije želela da se priopšti nikome od zemnorodnih, no prebivaše vascela ustremljena Bogu.�
Kad je osetila da se približava kraj njenog ovozemaljskog života, Petka se vratila iz pustinje i stigla u Carigrad. Pošto je u ovom gradu posetila sva sveta mesta, otišla je u zavičaj u kome je svoj blaženi duh predala u ruke Boga.
Pisac Petkinog žitija daje dosta podataka o tome gde je ova svetica sahranjena i kako su pronađene njene mošti. Njeno telo pokopano je izvan groblja, iz čega se izvodi zaključak da nije bila Grkinja, već strankinja.
Nedaleko odatle bio je sahranjen neki mornar koji je bolovao od teške bolesti. Iz njegovog plitkog iskopanog groba izbijao je jak smrad. Kako je u blizini bio podignut jedan podvižnički stub na kome se podvizivao jedan stolpnik, i kako podvižnik više nije mogao da podnese nesnosne mirise, sišao je sa stuba s namerom da mornarevo truplo dublje zakopa. U tome su mu pomogli neki meštani.
Kopajući novi grob za nesrećnog moreplovca, naišli su na grob Svete Petke. Iako su videli da je njeno telo celo, samo od sebe očuvano, savršeno (netruležno) i zdravo, tome nisu pridavali neki značaj. Rezonovali su ovako: da je telo te žene sveto, Bog bi ga već otkrio čudesima. Pošto nikakva čudesa nisu do tada primetili, zaključili su da nije reč o nekom svecu i mornarev leš stavili su u grob u kome je počivala Sveta Petka.
Pisac Petkinog žitija kaže da je jedan od tih meštana, po imenu Georgije, noću usnio san u kome se javila carica okružena mnoštvom velmoža. Jedan od velmoža rekao je Georgiju: �Čoveče, zar se Boga ne bojiš? Ono telo na koje si naišao, sveto je. Vi pogreboste istrulelo i zlosmradno truplo sa telom božanstvene Paraskeve.�
Georgiju se u snu obratila i Sveta Petka: Rekla mu je: �De, brzo pohitaj i izvesti sve da me brzo oslobode toliko silnog smrada! Ako to ne učiniš, znaj uistinu da ćeš ognjem izgoreti i poginuti.� Preplašen, Georgije je odmah istrčao iz kuće i obavestio susede šta je usnio. Meštani su uzeli sveće i sjatili se oko groba Svete Petke. Izvadili su njeno telo iz zemlje, stavili u kovčeg i odneli u crkvu svetih apostola. Svetiteljkine mošti počele su odmah da izlivaju mnoga isceljenja - slepi su progledavali, hromi prohodavali, a zdravlje se vraćalo i onima koji su bolovali od drugih bolesti.


Feljton Večernje novosti

[Aiko]

Bitka za mošti

GOTOVO ceo jedan vek mošti svete Petke bile su pohranjene u crkvi Svetih apostola u njenom rodnom mestu Kalikratiji, u okolini Carigrada. U jeku latinske okupacije vizantijskog prestonog grada (1231-1238 ) bugarski car Jovan Drugi Asen, tast srpskog kralja Vladislava, sinovca Svetog Save, koristeći svoje ratne pobede nad Latinima, uspeo je da mošti ove svetiteljke prenese u svoju prestonicu Trnovo.

Asen je nastojao da od Trnova napravi novi pravoslavni centar. Ovde je sabrao mošti mnogih svetitelja (svetog Jovana Rilskog, Ilariona Meglenskog, Mihaila Vojina, svete Filotije, Jovana Polivodskog, carice Teofilije). U Trnovu se 1936. godine upokojio i Sveti Sava. Njegova sveštena grobnica, zajedno sa moštima drugih svetaca, govori da je ovaj bugarski grad tada postao prava riznica pravoslavlja.
Patrijarh bugarski Jevtimije, autor opširnog žitija svete Petke, kaže da je car Asen bio spreman da od Latina preuzme mošti svete Petke, makar zato morao da plati najvišu cenu. Na to se odlučio pošto je do njega dopro glas o velikoj slavi ove svetiteljke. "Asen je", piše patrijarh Jevtimije,"želeo da se nasladi netruležnim blagom časnog ćivota sa moštima Prepodobne, kao što jelen gori za izvorima vodenim. Jer ona neprekidno prosijavaše čudesima svuda rasprostirući blagotvorne zrake, i ozarivaše krajeve zemlje."
Asen je, ističe patrijarh Jevtimije, skovao dobar plan da se domogne moštiju svete Petke. Uputio je u Carigrad poslanike koji od Latina "nisu iskali ni srebro ni zlato, niti bisere, niti skupoceno drago kamenje, nego pravoslavlja vredan kovčeg Prepodobne".
- Zar je išta moglo da mu bude draže od tela Prepodobne - pita se Jevtimije.- Na umu mu stalno beše ova misao: "I polovinu carstva da mi zatraže, gotov sam da im dam. Sve bih od srca dao, samo da bih dobio blago za kojim žudim."
Kad su od bugarskih poslanika čuli šta im car Asen nudi za Petkine mošti, Latini su rekli da će njegovu želju odmah ispuniti. Toliko su bili predusretljivi da su kazali da bi caru bugarskom dali i svoju dušu, kad bi to bilo ikako moguće. Asen je bio toliko radostan da se "krilima vinuo u nebo". Odmah je uputio u Carigrad mitropolita Preslavskog da preuzme telo svete Petke i prenese ga u Bugarsku.
Na putu za Trnovo kovčeg sa svetiteljkinim moštima narod je dočekivao sa velikom radošću i pobožnošću. Sam car Asen, sa majkom i suprugom, velmožama i celokupnim crkvenim klirom, izašao je nekoliko kilometara daleko od grada da svečano dočeka Petkine mošti.
- Tu je - piše patrijarh Jevtimije - sa trepetom primiše na ruke, iz sveg srca i duše celivahu je sa ljubavlju. Kada je, pak, donesoše u Trnovo, položiše je u carsku crkvu, gde leži i danas dajući različita isceljenja onima koji sa verom i ljubavlju pritiču njenom kovčegu slavnom. (Ove reči autor Petkinog životopisa, zapisao je u 14. veku.)
MoŠti svete Petke boravile su u novosagrađenoj crkvi u Trnovu od 1231. do 1393. godine. Potom su prenete u bugarski grad Vidin, gde su bile tri godine. Od 1396. do 1398. bile su u gradu Seru, smeštene u prostoriju u kojoj je odlagan lični ratni plen turskog sultana Bajazita. Od 1398. do 1521. mošti ove svetice biće u crkvi Lazarici u Kruševcu (?), a potom u novosagrađenoj crkvi svete Petke u Beogradu.
Godine 1521. kovčeg sa Petkinim moštima stiže ponovo u Carigrad. Pohranjene u riznici patrijaršijske crkve svetog Đorđa, ovde borave sve do 1641. godine, kada su prenete u Rumuniju, u crkvu Sveta Tri jerarha, u Jaša-Podgorju. Tamo će ostati sve do 1885. godine. Odatle su prenete u Sabornu crkvu u Jaša-Podgorju, gde se i danas nalaze.

Feljton Večernje novosti

[dori]

U kapelici uz crkvu manastira Sv. Petke u kojoj se čuvaju jastučnica i pokrov ove svetiteljke, nalazi se i stub za koji mnogi veruju da je čudotvoran

Ako ste u blizini Vrnjačke Banje, Trstenika ili Kraljeva, osim manastira Žiče i Ljubostinje, svakako posetite i onaj posvećen sv. Petki u selu Stublu. U ovom selu 11 kilometara udaljenom od Banje, na padini obronka Gledićkih planina, beli se, kao kocka šećera, crkva posvećena ovoj svetiteljki.

Manastir u Stublu je po mnogo čemu poseban. Osim prelepih fresaka kojima je ikonopisana crkva, a čiji je autor protosinđel Stefan Đorđević, u manastiru se svakog petka u 17 časova služi moleban, a potom vernici prolaze ispod raširenog pokrova svetiteljke, dobijenog iz grada Jašija.

U Stublu se osmog avgusta slavi i sveta Petka Rimljanka, koja je živela između 1. i 2. veka, a koju narod naziva i Trnova, jer se veruje da već od prve polovine avgusta leto počinje da �trne�, tj. polako da nestaje, i na taj dan se održava tradicionalni narodni sabor. Na Dan sv. Petke 27. oktobra sabora nema, ali se svečano obeležava.

S oltara drevne crkve

Uz manastirsku crkvu se nalazi i Kapela svetog kamena, u kojoj se čuva deo oltara o kojem postoji zanimljiva priča. Pretpostavlja se da je �sveti kamen� oltarski deo neke drevne crkvice � verovatno od trošnog materijala, jer ni u temeljima nisu sačuvani njeni tragovi, od koje je jedino on ostao. Godinama je bio nepokriven, izložen svim ćudima vremena. Početkom prošlog veka sa njega je netragom nestala i horizontalna ploča koja se tu nalazila, pa otad podseća na četvorougaoni stub ukopan u zemlju.

Vlasnik livade na kojoj se nalazio bio je izvesni Arsenije, oženjen 1875. udovicom Rumenom, koja je imala sina Tihomira Milosavljevića. Narod se odvajkada uz molitve okupljao oko tog kamena, što vlasniku livade nije bilo po volji, pa ga je jednog dana izvadio i bacio u potok. Kad se vratio kući, zatekao je pastorka teško bolesnog. Pokajao se i vratio kamen na staro mesto, a mladić je odmah ozdravio.

Potom su obojica 1906. godine podigla na livadi crkvicu daščaru. Livadu je, zajedno sa crkvicom, posle Arsenijeve smrti 1930. nasledio Tihomir a od njega je 1965. godine kupio Stojan Komatović iz obližnjeg sela Ravanice, koji je želeo da na tom mestu podigne novu, veću crkvu i manastir, težeći i sam monaškom životu. Kamen temeljac je položen 1972. godine. U proleće 1975, kad je bila skoro završena, stigla je naredba da bratstvo napusti manastir. Svi su otišli na razne strane, ostao je samo Stojan, sada već monah Sava, koji je prodao svoje dve krave i od tog novca nabavio kamen i pesak, da bi podasuo put od autobuske stanice ka livadi, u dužini od 300 metara. Na Dan svete Petke 1978. vladika Stefan je svečano osveštao crkvu i dao blagoslov.

Od daščare do kapele

Crkvica od dasaka je, nažalost, izgorela u požaru 1986. godine, pa je kamen opet ostao na otvorenom, sve do 1988, kad je Dragiša Gojković podigao o svom trošku današnju kapelu. Povod je bio čudesno spasenje na njegovom imanju na Kosovu, gde ga je od sigurne smrti spasla �žena u crnom� u kojoj je, po njegovom uverenju, prepoznao lik svete Petke.

Preselivši se u Vrnjačku Banju gde je kupio kuću, Dragiša je čuo za požar u Stublu, pojavio se u manastiru, ispričao bratstvu priču o čudu koje mu se desilo i predložio da plati i materijal i radnike, kako bi se podigla kapelica posvećena svetiteljki koja mu je pomogla. Tu je smešten i kamen koji je otad na sigurnom, pod krovom osmougaone kupole crkvice nazvane Kapela svetog kamena. U kapeli se ne vrše bogosluženja � mesto je isključivo pokloničko. Kamen posećuju mnogi koji uz veru i molitve očekuju da Bog preko njega čudotvori.

------------------------------------------------

Pokrov svete Petke

Kao što je poznato, telo svete Petke počiva u rumunskom gradu Jašiju. Veliki ugled koji sveta Petka uživa u pravoslavnom svetu podstiče narod na poklonička putovanja. Sa jednog od takvih, manastiru iz Stubla su tamošnji monasi, čuvari kivota svete Petke, 1998. poklonili najpre jastučnicu na kojoj je počivala glava svetiteljke, a sledeće godine i pokrov.