Ovde cemo postovati razna dogadjanja, vesti, zanimljivosti, susrete i uopste razmenjivati informacije iz sveta knjizevnosti, a koje nisu vezane za odredjenu knjigu ili autora.
Think Tank Town
Dva leskovačka dana
Par dana nakon okončanja trećeg Think Tank Town književnog festivala u Leskovcu, naš saradnik Predrag Ž. Vajagić najzad je došao sebi (barem mu se tako pričinilo, a i dobitak je sumnjiv) pa je, kohabitujući s tastaturom, napisao i hitro nam isporučio ovu reportažu
Dan prvi, petak 2. oktobar
Dve zaumno simbolične slike uvlače mi se kao putna prašina pod kožu tokom šestosatnog autobuskog poskakivanja do Leskovca, gde evo već drugu godinu zaredom, kao škrabalo na razne teme u tamošnjem časopisu za Balkan - Think Tank, bivam pozivan da, kako to kažu zapljuvani političari, uzmem (doduše bezopasnu dozu) učešća na književnom festivalu Think Tank Town.
Malo pre Beograda, dakle, autobus čekajući nekakvo ukrštanje za koje inače mislih da je svojstveno samo vozovima, pristaje pored stovarišta gde viljuškar na buljuke razgoni tone reciklirane novinske hartije već srezane u tiskovne rezance. Naziru se masni naslovi i natrćene zadnjice, černozem udarnih vesti, obmane s mrčenjem papira, nehonorisana skribomanija u fronclama što lelujaju (ili se to plaze) na vetruštini. Jeziv prizor za nepoćudno oko novinara koji je u životu lišen svega, osim taštine. Koji kilometar dalje, zahvaljujući krmeljivoj vizuri (danku ustajanja u pet, meni vrlo nesvojstvenom), bezazleni natpis koji najavljuje kružni put uspevam, nasmejavši se u sebi, prekrstiti u križni put. Autobus na sprat, u čijem smo prizemlju samo neka baka koja kida zrna kuvanog kukuruza i posprema ih u bezuba usta i ja, ipak, uz stenjanje dolazi u srpski Mančester, za koji kasnije, u razgovoru s direktorkom leskovačke (verovatno narodne) biblioteke gde se održavaju svi programi festivala, saznajem da je smogom najzagađeniji grad u zemlji, barabar s Pančevom od koga se razlikuje samo po tome što ovdašnji vazduh, koji ostavlja skramu na staklima naočara, retko zarad analize trpaju u epruvete (mehove?).
Telefonskom navigacijom Saša Stojanović Čarli, alfa i omega, te sva grčka pismena redom festivala, pisac romana WAR, koji je bio u užem izboru za prošlogodišnju NIN-ovu nagradu (nemojte me samo pitati ko je taj NINo?) upućuje moje korake ka bibliotečkom bekstejdžu u kom (čino)dejstvuje, sipajući svoje opaske iznad flaša kojima je zatrpan sto, poznati hrvatski novinarski žrec � Igor Mandić, koji je juče i presekao pupčanu vrpcu trećeg TTT festivala. Činjenica da će za koji dan pregaziti sedmu deceniju nimalo ne ometa Igorovu visprenost, ubitačnu moć zapažanja, sposobnost da (pod stalnim udivljenjem svih prostosrdačnika) secka i na kamaru slaže svoje lascivne silogizme i konstatacije od kojih je trenutno aklamacijom prihvaćena ona uvek aktuelna da �bez infekcije nema revolucije�. Par čašica docnije, ovaj prevratnički naboj se uvrće u farsičan povik: �Smejte se, smejte, četnici�.
U brvnari izvrsno uređenoj u etno stilu blagujemo jagnjetinu koja se topi pod nepcima, hvalimo gastronomska pobratimstva prisrkujući rakiju iz fraklića vrlo pametno serviranih u čaši punoj opiljaka leda koji se lepe oko dna bočice, magle joj bokove i održavaju temperaturu žeženom napitku. Jurica Dikić (inače grafički urednik TT-a, tvorac plakata festivala i naš dobrodušni vozač s kraja na kraj grada ušuškanog u kotlinu) vadi iz vrećica svoj duvanski i lulaški takum nasleđen od dede i zameće se prava rasprava o ocilima i njihovoj heraldičkoj sudbi koja ih je, u četvororedu, dovela na državni grb. Mandić odbija svoje dimove iz lule, konstatuje da je za muškarca �najgore da mu se glava uskurči, a kurac počne filozofirati�, pa odlazi da �ubije oko� u sobi pred večerašnju promociju, a mi se vrćemo u biblioteku.
Najgore za muškarca je da mu se glava uskurči, a kurac počne filozofirati: Igor Mandić je otvorio Think Thank Town
Današnji program otvara duel �knjigom na knjigu� u kom se obračunavaju Marko Stojanović, crtač i promišljalac stripa s knjigom �Južnjačka uteha�, a nasuprot njemu svojim delom o tajni niških laguma pobočke napada Dejan Stojiljković, iliti Dexa Pantelejski čiji je roman istorijska metafikcija koja se bavi nacističkom potragom za mačem Cara Konstantina u Nišu krajem Drugog svetskog rata. Priča, kako kaže autor, u sebi ima elemente misterije, trilera, horora,...Otud, verovatno, i oblaporno interesovanje publike za roman koji je Laguna otisnula već u tri izdanja. Dok dva dobra prijatelja i saradnika završavaju svoju promociju, eto i novosadskih položajnika koji učestvuju u programu pod nazivom �Poetsko � poetički NS karambol�: književni kritičar Vladimir Kopicl (koji svojom staloženom duhovitošću i dokazanom obaveštenošću odudara od galamdžija koje katkad i ja pokušavam predvoditi) i mlada pesnikinja, performerka i �feministica� Maja Solar, koja se hrabro usudila da, kao vegetarijanka, kroči u grad u kome se meso nemilice guta, žvaće i priznaje kao jedino božanstvo u rahatu blagoutrobija. Svoje stvaralaštvo je, u nekom intervjuu, ova autorka jednom (pa umreženo - umnoženom) rečju predstavila kao:
Uprkos, ili bolje - zahvaljujući tome, uspeva da privuče pažnju i probudi simpatije publike (ne)svikle na poeziju.
Zatim je došla nafaka da se predstave stvaraoci iz Zaječara, a posebno zanimljivu priču ima Miloš Petković koji govori o 24. majskom festivalu mladih pesnika u pomenutom gradu i Dejan Sotirović sa video performansom �Splav Meduze�.
Sala se puni do pucanja kad reč uzima Igor Mandić koji je, nakon gostovanja na hrvatskoj televiziji gde je pokazao da nažalost zdrav razum još uvek predstavlja raritet, posebno cenjen i kod obične srbijanske raje. Manjak vazduha i mesta nadomešćuje višak dobre atmosfere, podbadanja s bine, Igorovog kozerstva kojim kupuje publiku (ona će mu to na kraju promocije, veseleći ga duhovno i banknotno, i uzvratiti).
Nakon toga sledi odlazak u restoran gde u pomalo kamernoj atmosferi (hajmo to pripisati umoru) ponovo shvatamo zašto je Leskovac grad u kom se neprestano penje gastornomskim lestvicama užitka, i u kom važi pravilo �na ljutu �ranu, ljutu kapljicu�. Pad u krevet i u san, nakon ovog petka, je gotovo istovremen, s tim da ne jamčim tačnu rekonstrukciju redosleda.
Dan drugi, subota 3. oktobar
Ovo je dan temperiran i za moj nastup jer od 17 časova zborim, zajedno s Čarlijem, Dexom i Pecom (sile osovine Stojanovic- Stojiljković- Stanković) o novom, još neizašlom, broju Think Tanka koji, inače, slavi petogodišnjicu. No, tekućinska dopuna je celodnevna, Dexa pored književnog, ima dobar i iskonski cug; Miloš, rasterećen posle jučerašnjeg zaječarisanja, ne zaostaje, tako da se izmičem makar pola sata u sobu, da predupredim eventualno verbalno saplitanje u odsudnom času. Stigli su i veseli mostarci predvođeni Goran Karanovićem o kome je gre�ota ovde ne promumlati koju. Karanović je dvadeset šestogodišnji junoša koji je glavni urednik i problematični guru internet portala Knjizevnost.org . Portal je u potpunosti posvećen književnosti u regionu, te na njemu svi oni koji gonetaju ili uparuju pisanu reč mogu pronaći informacije o brojnim konkursima, festivalima, novim i bajatijim izdanjima proze i poezije. Tu su (jašta brate) i razgovori ugodni s književnicima, kolumne brojnih autora, kritička variva i klin čorbe. Uz Gogca (koji kao po komandi čim me vidi pevuši ono već legendarno �Boorn tu bee Vaaajaagich�) ovog puta su veseli i pustopašni, te za zajebaciju svake vrste obučeni Ivo, Vlatko i Mirko. Dobro su ukomponovani i raspoređeni, malo ih je, al� su epski opaki, prosto se utrkuju u vrcanju varnica duhovitosti i kreativnosti. Posebno prija što se najsočnije šale na sopstveni račun, pa čovek ne mora stalno biti napet i spreman za uzvrat. Ovaj dan je prošao u duhu kalamburske igre rečima okončane lozinkom �Ko je počupao zube Džeki?�, ali je apsolutno nemoguće objasniti misaone i govorne vrtloge koji su, uz usputno amarkordsko gaženje malih lastavica, do ovog dovele. No, vratimo se na mene (makar da me dokrajčimo). Na predstavljanju časopisa govorim o tekstu planiranom za novi broj posvećen erosu i pornosu. Traktat se zove �Mali bukvar za velike masturbatore� ili �Drkaj i za pojas zadeni�. Tema kontraverzna, a skaredne citate i reminescencije treba govoriti pred publikom u kojoj vidim mantiju sveštenog lica (otkud taj sad, baš sad tu?) i izborane upitne poglede nekih žena u godinama. Srećom, nema maloletnica koje bi upotpunile zbunjujući i neprikladni fotorobot publikuma. Govorim o onaniji i celibatu, posebno se (to je ta mazohističko perverzna crta u mom tzv. karakteru) zadržavam na seksualnom suzdržavnju u manastirima tokom srednjeg veka. Pažnju i kikot izaziva pominjanje vesla čistote - specijalne drvene prakljače kojom su monasi upasivali košulju u pantalone izbegavajući rizično dodirivanje prstiju po genitalijama. I taj naš govorni defile prođe, pa žurimo u donje odaje da plašimo Mostarce lažnom vešću kako se oko biblioteke okupljaju Obrazovci sa upaljenim bakljama.
Dok oni kao cvikaju, a mi ih kao branimo, upriličen je sastanak Asocijacije nezavisnih časopisa za kulturu i umetnost ( Koraci - Kragujevac, Gradina - Niš, Art 032 - Čačak, Pressing - Niš, Tok - Prokuplje, Think Tank - Leskovac), a vižljast aplauz dobija uurednik Koraka � Mirko Demić, ovogodišnji laureat vrlo bitne Andrićeve nagrade za zbirku pripovedaka �Molski akordi�. Posle te debate nastupa ozbiljni profesor dr Milo Lompar govoreći o Crnjanskom i Mefistofelu. Negde u tu uru dajem brzopoteznu slikopisnu izjavu novinarki koja me podučava, medijima nesviklog, da umesto da zurim u kameru, gledam u njene oči, što vrlo rado činim dok mi se u glavi odmotavaju stihovi pesme o zapaljenom Travniku:
�Devojka ga oč�ma zapalila
izgoreše dva nova dućana
dva dućana i nova mehana
i mešćema gdje kadija sudi.� ...
Pesnička trojka stasala ispod starog mosta uskoro nastupa, vešto čitajući svoje naoštrene stihove. Sličan performans u Makarskoj ovako opisuje vispreni splitski pisac Željko Barišić:
�Performans se sastojao u naizmjeničnom čitanju po tri pjesme višekratno i duhovitim opservacijama ponaosob. Svatko tko je upoznat s radom ovih autora zna da njihove pjesme izravno, inteligentno, stilski sjajno, duhovito ect. govore o sadašnjem trenutku u Mostaru, u BiH i šire. Našlo se tu gramzivih gostujućih profesora, triper esforovaca, besramno plaćenih viskih predstavnika, korumpiranih domaćih političara, jadnika izgubljenih u bespućima tranzicije i isključivosti, zapravo buljuk svega onoga što čini i diktira današnji naš život u ovim krajevima. I sve to skupa je nepatvorena pjesnička opservacija i dokument vremena u kojem živimo. Briljantno napisan, nije naodmet to ponavljati, jer momci su se latili nečega što sigurno neće baciti stigmu na poeziju kao nešto unjkavo, dosadno i nerazumljivo. Naprotiv.�
No, hajde da u duhu one stare popevke: �Evo zore, evo dana, evo Ive, Vlatka i Gorana� poslušate o kakvim se mladuncima iskljucalim iz antipoetičkih ljuski radi.
Prvo Vlatko Marinović:
Narod je jamijo kopat
Narod je jamijo kopat
Od noseva do masovne iza kuće
I rupe za trešanja
Oboje iza kuće
I neće na dobro
Izbezumljeni očevici svjedoče svoja trumatična iskustva
Kako narod pronalaze u svojim posljednjim hropcima sklupčanih pokraj raspaljenih freza na njivama
Dok freze paranoidno sriču svoje zadnje kapi mješavine
Snažnije iz naroda nalaze u predsmrtnom živčanom grču
Koji zabacuje s lijeve nadesno i obratno
Gadno je za gledati
I sigurno neće na dobro
Jer je narod nemilice jamijo kopat ko budala!
Sunce cijedi sol iz tjela
Mozak sahne, preskače i bulazni
Neprirodno je toliko kopat
Ali, džaba...
Sve ukazuje na to da se narod ne zna držati pravila o pravilnom rukovanju dikelom i krasnom
Ne drži se liječničkih savjeta i ne postupa po dijagnozama
Toliko puta je dokazano da se narodu ne može kazat
Nama je kopat, ko vode se napit
Only God saves, kad narod jami kopat
Jamilo se kopat
I sve da hoćeš, sad više i ne može na dobro.
Zatim Ivo Krešić:
Socijaliziran
Bio sam gladan,
Napravio sam kađu od žileta i pjene.
Obrijao želudac.
I napunio stomak zrakom.
Progutao sam istinu.
Poslije je došlo sito vrijeme.
Pojeo sam zemlju.
Posrkao svemir.
I možda sam uspio u svemu.
Legao sam da spavam.
Bili su to čudni dani kad su fazani letjeli unaokolo.
A hobotnica istraživala morsko dno.
Ja sam se snašao jer sam dobro promislio.
Ali, moji mali crvi su uginuli.
Težak san.
Postavši leš bez društva crva
Ja sam shvatao besmislenost samoće.
Istrgao sam trule žile i ponudio ih ljudima na korištenje.
Tako sam se rodio ponovo u njima.
Ja sam bio sretan i bez žila.
A, tu je i Karanović:
Most do zavičaja
Ne kažem,
I ja ću s uzdahom misliti o rahatluku
Šipku i kamenu
U dobro zagrijanom stanu
Neke sređene države
Miljama daleko.
Dolaziti na ljeto i govoriti kako je ovo Kalifornija
I kako tamo ništa ne valja
Kako samo čekam da se vratim
Makar da umrem
U zavičajnoj ljepoti
Pokazivat ću onda slike stana što je država dala
Sina na školovanju, mlade žene
Mačke, kera i auta
Moj drug iz klupe će tumačiti ulogu balkanskog rakijaša
Sa pogledom nešto mrljavim od xanaxa
I disanjem soptavim od cigara
Ja ću, tako jesti šipak
I čuditi se kako su ljudi ovako oronuli
Kad je rijeka zelena
A nebo tako plavo.
Posle toga, žezlo je prigrabio tek pristigavši Ljuba Živkov koji je svojim dobro znanim satiričnim stilom držao pažnju publike uz najavu da će sledeće godine dovesti i svoju tamburašku bandu da najzad i pred Leskovčanima potvrdi opravdanost svog čest(it)og pozivanja na muzičko nadahnuće.
Time je vrlo uspešni Think Tank Town za ovu godinu zakatančen. Laknulo je i svemogućem Čarliju koji je, kao i obično, skup izneo na svojoj grbači, a gosti su se preselili u maliganima bremenitu atmosferu gde se nadgornjavanje oteglo do duboko u tminu, uz obećanje da će se obnovljenim snagama i sledeće godine krenuti u bespoštedni književno - gastronomski džihad.
Postoji u Alan Fordu scena kad prodavac koji je naslagao ne baš bistrooku ribu na kartonsku tacnu ubeđuje kupce u svežinu izloženog morskog espapa rečima: �Zar ne vidite da su još žive, poskakuju kad udarim koljenom po kutiji!� Na isti način može se govoriti o znakovima života kulturne provincije nad kojom preti teški malj u rukama ministara i njihovih fariseja dok osmatraju s koje strane je najlakše �malo ubiti� vanprestoničku kulturu. Ipak, ova dva leskovačka dana pokazala su da i udarci kolenom umeju stvoriti kreativni ritam o kome mnoge dotirane i lažno - sjajne manifestacije mogu samo sanjati. I u snu � zavideti!
Citat
