Todora Škoro

[tetkaD]

NEKA MI SUDE GREŠNICI


Pristajem
Neka mi sude grešnici
Svi preljubnici
Ti zlikovci okoreli
Neka mi budu dželati
Verovaću im na reč
Da strašne su moje nevere
Neoprostive
I kaznu kad mi odmere
Na samoću bol i patnju
Osude
Ako te ne volim
Pristaću
Jer ko od njih jadnih
Bolje zna šta je greh
Ali molim pre strašne
Pokore
Neka se ljubavi kojoj sude
Poklone

[tetkaD]

kod princezine cipele


Čika-Kosta sa Čubure bio je najbolji obućar u gradu. U kućerku, ćeramidom
pokrivenom koji se, sam Bog zna kako, ugnjezdio između dve otmene petospratnice, ili su ga one, niknuvši kasnije, stisle između sebe, bila je njegova radnja.
On sitan, okretan, jedva da je nadvisivao tezgu koju je stalno glancao jelenskom kožom. Iznad ulaza stajao je natpis "Pepeljuga", tako se radnja zvala. A u izlogu bila je jedino lakovana, boje slonove kosti, prava princezina cipela, kleo se čika-Kosta, i svi mu verovali. Sva Čubura je tu priču znala. Slušala bi je svaka mušterija svaki put kad dođe, dok bi on pristavljao kafu i ratluk. Bez toga se iz njegove radnje nije moglo izići. I pričao bi tada, zanesen, o predratnim danima, o Londonu, o njegovom radu u Kraljevstvu, i o neopisivoj sreći koja ga je zadesila jednom da princeza proba par njegovih najboljih cipela i za njih se odluči.
- Bile su to najlepše cipele koje sam u životu napravio - govorio je zanesen.
O cipeli u izlogu su svi samo nagađali, verujući da je to princezina stara cipela, niko se nije pitao šta je s drugom, nije ni bilo važno. Jednostavno, to mesto, taj dućan oduvek je bio poznat kao "princezina cipela".
Ono što je još izdvajalo čika-Kostu od drugih obućara u varoši bilo je to što je on donetim cipelama umeo da udahne neki novi život, lepotu toliku da ih njihov vlasnik ne bi u prvi mah prepoznavao kad po njih dođe. Kod njega kao da su sve te stare, pohabane cipele postajale princezine. Kojom magijom je to uspevao, niko nije znao. Samo, sa svakim parom oštećenih cipela postupao je nekako nežno, gladio ih, dugo zagledao, a onda bi ohrabrujuće i nepokolebljivo izgovarao:
- Još ćete vi, lepe moje, onoliko sveta videti i kaldrme preći - obraćao se cipelama.
Vlasnik njihov ostajao bi zbunjen, a na molbe da ih samo okrpi ili zameni štiklu, čika-Kosta se nije obazirao. Svakoj cipeli kao da je radio "generalku". Kad bi je popravio,pažljivo bi ofarbao izbledele rubove i špiceve, a onda uglancao da se u njima moglo ogledati. A naplatio bi samo ono što se od njega tražilo da popravi.
Takav je bio čika-Kosta.
Godine su se nizale, vremena se menjala, a on, tužan, stojeći ispred svog dućana, gledao hiljade nogu koje promiču u nekim jeftinim cipelama, donetim sa najdaljeg istoka, koje ni prvu kišu ne bi izdržale. Takve niko nije donosio na popravku. Jednostavno su kupovane druge. Tek ponekad, retko, video bi kako iz luksuznih kola izlaze neke noge u skupim dobrim, baš dobrim sjajnim cipelama,čiji bi vlasnici, u odelima i akten-tašnama brzo nekud nestajali. Ali, ni takvi nisu bili njegove mušterije. Oni bi te svoje skupocene cipele zamenjivali još skupljim a da se ove još nisu ni pohabale.
Ostale su ćika-Kosti tek malobrojne otmene gospođe čije bi dobre stare cipele vraćao u život po ko zna koliko puta. Sve dok bi u njima, sedim i dostojanstvenim bilo života, dok se ne bi ugasile, a njihov život on nije umeo da produži...
Ipak, tačan u minut, dolazio je svakog dana u svoju naherenu radnju, glancao izlog i princezinu cipelu u njoj. Jednog dana, nekoliko njih mladih. skoro golobradih, u odelima i onakvim skupim sjajnim cipelama kročiše mu u radnju. Skoro da ih je izbacio. Kafu koju je bio pristavio popio je sam, njih je zamolio da odu. Dugo je nalakćen na tezgu razmišljao.
- Investitori. Preduzimači. Bogataši...- mrmljao je tiho. - Misle da je sve na prodaju. E, pa nije. Pepeljuga nije!
Odbio je toga dana glatko začuđene, užurbane momke koji su mu ponudili mnogo para za njegov kućerak. Da ga rasture, zbrišu i na tom mestu podignu petospratnu, verovatno staklenu građevinu koja bi bila banka.
- Neću - reče tiho.
Ponudiše mu više.
- Niste me čuli? - upita ih. - Rekao sam da neću da prodajem.
Jedan od njih obavi tihi brzi razgovor preko sjajnog mobilnog telefona, okrete se i reče:
- Recite cifru. Gazda kaže da vam damo koliko tražite.
Gledao ih je sažaljivo.
- Pozdravite gazdu. I kažite mu da me zaboravi. I mene i "Pepeljugu".
O tom događaju nije, kao o princezinoj cipeli čika-Kosta pričao Čuburcima, pa ipak su svi sve doznali. Jedni su mu se zbog toga divili, drugi ga žalili, ali su svi, zamičući kraj radnje gledali u nju kao da je vide poslednji put, pitajući se kad će, umesto ćeramide na njoj, kao i svugde po gradu, da nikne neki moderni visoki krov.
I nikao je! Na zlokobno crnoj zgradi, svoj od stakla na kojoj je pisalo "Italiano".
Dva meseca posle one nemile posete ugasio se čika-Kosta tiho, a nemilosrdni buldožeri su, dok se njegova duša još čestito nije ni smirila, zabrujali, rušeći i mrveći ćeramidu pod sobom. Princezina sjajna cipela ostala je negde ispod šuta. Sinovi Kostini nisu odoleli dobroj ponudi mladih bogatih u sjanim cipelama. Prodali su dućan. Sada se tu, na četiri sprata, prodaju, kažu, najbolje cipele u gradu, vrhunske, blještave. Samo, sve one nekao liče. I imaće samo jedan život. Nema čika-Koste da im podari drugi.
Ipak, nije se moglo sve zatrti. Naziv "Italiano" je samo na velikoj reklami. U gradu, svi taj centar najkvalitetnije obuće i dalje zovu "Kod princezine cipele".

[tetkaD]

TVOJA VILA




( Za ratnika Isaka)




Veliki moj Dečače,

ono što voliš nisam ja,

meni ni nalik nije.

I ako kažem

da za sve su krivi stihovi

i rime,

i tvoj bol koji si

u mome poznao,

veruj mi.

Al� budi srećan i voli!

Pa makar mene lažnu,

pa makar mene nevažnu

u vilu pretvori,

i neka gori,

i neka boli,

znam, tek za tu vatru

vredi živeti...

I ne misli šta znakovi

pored puta znače,

i ne prihvataj kada te plaše

da nikada nisam ni bila,

da sam zalutala u tvoju bajku vila,

da ostaćeš sam,

kao i pre mene,

Moj veliki Dečače...

[dori]

Ciganska..

Tamo gde njište

vranci razuzdani



Tamo gde mrka put

vatrom gori



Tamo gde telo

igrom zbori



A greh kaznu grli



Tu moj je dom



Zovu ga čergom

prokletom.

[tetkaD]

stranci

nije moj put
za tvoje
korake

neznanče

idi i nosi
ukradene mi
osmehe

varljive

i noći
bez istine
pune požude

moja zora
tvoj lik
ne poznaje

[tetkaD]

ТАМА

Светило моје,
свет без тебе
не светли,
ни свеци ми
нису свети,
ни њихови ореоли
светли,
без тебе,
Светило моје,
мој свете
на небо вазнети.







ОНОМЕ КОЈИ ЈЕСТЕ

У безречју, а не у стиху
те налазим.
Насмешен и благ
збориш језиком љубави
пред којим васиона ћути,
а песници поглед крију.

[tetkaD]

DIVA


Gazila je nečujno
kao po oblaku
a planetu pomerala
Okretala za sobom
sve oči
Mirisom ih opijala
Dražila prkosom
u izvijenoj obrvi
Birala da bude neshvaćena
I voljena i omražena
godinama
koje su se odbijale od nje
stareći neka druga lica
obična
Tek na pragu nemoći
pred koji je stupila sama
zabole je zavist
prema tuđim borama
u kojima poznade
svagdanji život
koga se odricala

[tetkaD]

OBASJANA


čekam te

tamo gde jutro
prestaje
da među dlanovima
ti nestanem vrelim
da me upiješ
kao kap rose
sunce
u trenu kad jutro
u dan uvire

čekam te



OPSENA


Jednom,
shvatićeš to
da sam varljiva
kao stanište
Svetog Graala,
iako sklupčana
u tvome snu
gde si me zarobio,
gde si me voleo,
gde si me izgubio
verujući ludo
da sam istinski
postojala.
Jednom
shvatićeš
koliko sam
varljiva

[tetkaD]

Utisci: Todora Škoro
Published on 10/27,2009

"Zorica Sentić Zo. Žena čije ruke mogu da obuhvate svet. Osmeha širokog iz koga se izliva duša, ona koja bi sve da usreći, da niko tužan ne ostane. Stiha lakog, a dubokog, i oblikom i značenjem. Pesnikinja do srži. I čovek, još i više...
Rođena u... nije ni važno gde, njen je ionako ceo svet, ali je ona, Zo, ipak naša. Poželela da se iz Francuske koja ju je decenijama gradila - ali joj nije oduzela dušu - vrati nama, vrati Srbiji, onoj najudaljenijoj, onoj najnapaćenijoj, onoj koja je Pariz i London samo na slikama ponekad viđala. Poletna, čovekoljubiva, pravdoljubiva i iznad svega nesebična, ova sluškinja lepe reči i lepih osećanja, Srbijom je zastrujala kao topao vetar, noseći i sprovodeći ideju koje se nisu dosetili niti je pokrenuli čak ni oni čiji bi to posao bio.
"Darujmo lepu reč" je akcija kojom Zorica Sentić želi da usreći one koji, ma gde bili, treba i moraju da budu srećni - decu. Da im omogući, da makar kroz knjigu, i najpre kroz knjigu, maštom odlete daleko, upoznaju daleke predele, ljude, nauče lepe reči, lepa osećanja, da ćitajući postanu i ostanu bolji ljudi. Kao da joj je to jedanaesta Božija zapovest, istrajava Zo u tome da i najudaljenije selo u Srbiji dobije biblioteku. Zahteva, ili moli, ponozno traži, ili samo nagoveštava svima koji to mogu da knjigom, onom koja im je višak u kućnoj biblioteci, koju mogu da daruju, pomognu ovoj humanoj akciju.
Neobičan je, zato, skoro jedinstven štand "Darujmo lepu reč", na galeriji između hale jedan i četiri na Beogradskom sajmu knjiga. Na njemu se knjige mogu kupiti, ali se tu knjige i donose i ostavljaju. Za sve one koji nemaju, od onih koji imaju. Nije teško, nije preskupo. Nije veliko odricanje, a sreća onih koji će tim knjigama biti darovani je nemerljiva.
Akciji su se priključili mnogi uglednici, ali i obični ljudi, koji nikako nisu obični, divni su, jer, vođeni dušom, koja u ovo strašno vreme preti da utrne i zagubi se u svakom od nas. Ne dajmo joj da se zagubi. Krenimo za akcijom plemenite Zo. Ulepšajmo drugima život, a sebi bar jedan dan plemenitošću koja ne košta mnogo.
Pokažimo da to je to što, kroz istoriju, pa i danas, Srbija nekako nije umela blagonaklono da gleda na svoje posebne kćeri i sinove - samo slučajnost! Zorica Sentić Zo jeste posebna, rođena je, uvek bila i biće takva. Njoj ova akcija nije potrebna da bi tu svoju posebnost uvećala. Ova akcija je na korist samo onima, gladnima lepe reči, u najudaljenijim predelima Srbije, koje će Zorica, poput siročadi, kao prava majka - nahraniti... Mojom, tvojom knjigom koja, pročitana, stoji zaludna na polici.
A knjiga je - da se čita. Darujmo je zato."

[tetkaD]

BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK - NOVI BROJ

U novom broju Balkanskog književnog glasnika (BKG), časopisa koji spada u vodeće među elektronskim književnim izdanjima na prostorima jugoistočne Evrope, izišao je i izbor mojih pesama. U novoj, 24. svesci ovog dvomesečnika koji inače neguje modernu poeziju, prozu i esejistiku, mogu se pročitati još i pesme Zorana Bognara, Roberta Roklicera, Gordane Simeunović, kao i prozni radovi Srđana Sandića, Jasne Žmak, Mihaele Gašpar... Od književnih prikaza i eseja u ovom broju, izdvajam studiju "Sinestezija u poeziji" prof Đorđija Vukovića.
Balkanski književni glasnik ima tradiciju dugu šest godina. Glavni i odgovorni urednik je Dušan Gojkov, a urednik izdanja Vesna Denčić.


BKG

[tetkaD]

Okamenjena

Mislila je na čarapu, pocepanu visoko na butini, i nadala se da žica neće da krene naniže i otkrije pogledima znatiželjnih taj peh. Suknja od crnog tvida sezala je do pola kolena, kako dolikuje, a ta prokleta čarapa je bila baš tanka i poderala se jutros kad ju je navlačila. Drugi par nije imala u kući i zato sad plaća danak tom ženskom neoprezu i to je opterećivalo više nego što je trebalo. A crna je, naravno da je crna i videlo bi se ako žica krene. „Valjda neće“, pomisli.
Požele da skine tamne naočare, ali shvati da su joj suze još sinoć usahle, a i inače nije mnogo plakala u ta dva dana, ne zna zašto, možda će kasnije plakati, sad ne može. Shvati da su joj, dakle, oči manje crvene, manje natečene, manje izgubljene nego što bi to trebalo da bi stotine pogleda, kao nehotičnih i ovlašnih, a zapravo ispitujućih do srži, bile zadovoljne i zadovoljene. Umesto toga naočare samo bolje namesti na nosu.
Trnula joj je i ruka, savijena u laktu, koju je pridržavala, stišćući je u pravilnim, samo njoj znanim razmacima, sestra njenog muža. Drugu bi čak povremeno prebacila preko njenih ramena obgrlivši je onako kako nikad do tada nije. Nikada za dvadeset pet godina braka sa Petrom nije bila ni približno bliska sa njegovom sestrom. Sad je osećala kako joj je ta njena ruka na ramenu teška, kako je peče. Smetala joj je i avgustovska žega paleći je po sveže ofarbanoj, u punđu zategnutoj crnoj kosi. Kapljicu znoja, stvorenu negde u vlasištu, koja se neumoljivo sporo slivala niz potiljak, zakrivudavši prema uhu, pa pored, preko žile kucavice, osećala je kao nož koji je para. Nije je otrla maramicom koju je inače držala stisnutu u šaci.
I leđa su je već bolela, i tabani joj goreli od neudobnih, preuskih elegantnih cipela, ali se nije pomerala. Kao slika, onakva kakvu želi da vidi taj veliki skup, stajala je okamenjena. Prava prilika skrhane udovice.
Prvu lopatu bačene zemlje koja je potmulo odjeknula udarivši u poklopac sanduka, dočekala je skoro sa olakšanjem. Ali je znala da mora da izdrži, a onda, kad večeras bude pala na kolena nasred njihove zajedničke sobe, može da vrišti, da urla, da pusti da je bol satre. Ali to mora u osami. Mora.

[zosim]

Todoru Škoro poznajem preko njenih pesama i priča. Zapravo znam je preko vedrine koja me obasjava kada njena majka uđe u moju ordinaciju. Milo, drago biće razgali mi srce kad god se pojavi. Imao sam sreću da na vreme dijagnostikujem njenu bolest i uspešno lečim tu dragu ženu, već u poodmaklim godinama koje se ne mogu otkriti na njenom licu i telu, jer je radost i vedrina koju zrači neprestano podmalađuju. Evo, družimo se na redovnim kontrolama već duži niz godina, savladala je opaku bolest, svojom svetlom dušom. Sećam se, jednom prilikom dok sam se vraćao iz Beograda, u autobusu je primetih kako s mirom i blagošću koja joj se neprestano očituje na licu, čita knjigu poezije. Pozdravio sam je i tada dobio zbirku pesama njene voljene kćeri. Bio je to moj prvi susret s Todorom Škoro. I danas se radujem svakoj njenoj novoj knjizi.

MIRIS NEVERE

Strepim
hoće li i ovog proleća
boleti mirisi lipa i ljiljana
ili će mi vetar
neki novi behar doneti
da opije me,
da zavede me
i neku drugu ruku
da u njoj poznam tvoju
i stegnem je.


LOV LEPTIRA

Neka me puste sva htenja
i nadanja,.
ja u sećanja zaranjam
tek pedalj viša od trave,
sa suncem u pletenicama
mesto mašne.
Neka me puste želje varljive
kao Šeherezadine priče,
dok život promiče, a ja ga
od njih prokletih ne vidim.
U sećanju me zato tražite,
negde u vlatima zelenim,
kako još nekog leptira lovim
pre nego što uzleti.

[tetkaD]

TREN

Ne, nisi ti
moj san,
ni dan nisi
svevidni, dugi.
Tek si tren u zoru,
dah mimohoda
tame i svetla,
beznađa i želja,
jave i sna,
u tesnim dverima
životnog neizmera.

[tetkaD]

Varka

U tami zaumlja
mnim:
ne postojiš
i nije te bilo.
Varka si tek
i sen,
vetrom donet
kao tuga
na moje krilo
dok snim.

[tetkaD]

IZNOVA
Jednom,kad sećanja bude višenego želja učiniću sve da prevarim vreme,da umesto napred,ono unatrag krene
.Spaliću zato uspomene da samo pepeo ostane.
A onda,moraću da opet budem mlad,smišljaću iznovaljubavne zavete i želeću ponovo da te sretnem pod lipom u junu, kao nekad.
Kad jednom, iz pepela,moj novi svet iznikne biće lepši od ovog sada biće isti kao on,ali on biće, a ovaj bio je.
Zato,spaliću sve da bi opet moglo da bude kao pre.