Branislava Džigurski
Branislava Džigurski (1978: diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost i jezik; živi u Zrenjaninu; povremeno objavljuje (Ulaznica, Emitor, Internet)
Od zidova pećine do monitora
Pisano 10. 06. 2010.
(o virtuelnoj književnosti i nekim sitnicama u dijahroniji)(događanja nekih pojava u različito vreme)
Nekada davno, postojao je svet u kojem je bilo nemoguće pisati, jer neartikulisani glasovi su se smenjivali u kakofoniji. Ljudima je bio potreban jezik. I čovek ne bi bio Čovek, da se nije izvukao iz opšteg bezvučja. Nastala je reč. Ubrzo je usledila potreba da se izgovoreno i sačuva od prolaznosti. Predstava u mislima pretvarana je u sliku, što je prvi pokazatelj razvoja puta današnje semiologije.
Ali slika: ograničena i nemušta u svojoj komunikaciji, neprecizna u šarolikosti značenja, sama po sebi često ostaje nedorečena. Zidovi pećine, glinene tablice, nisu davali dovoljno prostora da se čovek iskaže. Iz te potrebe nastalo je pismo, prva velika revolucija, korak ka ostvarivanju savremene forme civilizacije. Ono što se prenosilo usmenim putem, nalazilo je put ka pisanom tekstu. Pergament, pa papirus postaju novi prostori za pisanje. Zapadna civilizacija stremi ka svom zenitu, iako mudri Istok pre nje nalazi izlaz iz predmetne ograničenost: papir. Prepisivačke škole, pojedinci koji veruju u svoju misiju očuvanja izgovorene u napisanoj reči, do 1457. strpljivo i uporno koriste blagodeti papira, pera i sveće.
Gutenbergova štamparija javlja se kao nova revolucija i otvara vrata jednom drugačijem obliku izražavanja. Tekst postaje dostupniji i veći u svom obimu. Roman zamenjuje spevove, čija je forma prilagođena usmenom prenošenju. Čovek sve više vremena provodi čitajući redove koji se šire u svojoj narativnoj i deskriptivnoj prirodi. Stvara se specifičan odnos ljubavi i poštovanja prema pisanoj reči gde velike prozne forme preuzimaju vodeću ulogu.
Nakon tehnoloških revolucija, čovekov intelektualni, kreativni svet doživljava ekspanziju u svojoj disperzivnosti. Struja. Radio. Film. Televizija.
Potreba da se čuva od zaborava ono izmaštano, kontemplirano u književno-umetničkom tekstu, postaje sve veća, pa čak i za ono što je prolazno u svojoj univerzalnoj vrednosti. Umetnička suština književnosti približava je novim oblicima. Avangarda početkom 20. veka literarno delo sagledava iz vizure drugih umetnosti, naročito slikarstva, pri čemu korelacija umetnosti postaje uobičajena pojava. 20. vek postaje doba izobilja, u kome se čovek, polako gubi. Romane i poeziju počinje da piše polupismen svet, koji svojim glupostima nalazi opravdanje u umetničkim slobodama. I nije više smisao napredak, jer je njega teško definisati.
Postmodernizam se predstavlja kao kulminacija haosa.
Na početku 21. stoleća postajemo svedoci povratka kakofoniji u kojoj su Reč i jezik zloupotrebljeni. Raznoliki glasovi dopiru sa svih strana, te je teško iskristalisati jednu liniju, jedan ton. Poslednja revolucija u razvoju ljudske misli koja traži izraz, ogleda se u postojanju računara i pojavi Interneta, koji dozvoljavaju još veću širinu izražavanja, i time protežu traganje u beskraj. Ograničenost pisane reči iz starog veka se pretvara u bezgraničnu liniju stvaranja koja trpi razna buncanja kvazi-filozofa i umetnika. U mnoštvu sadržaja i formi, umetnost može biti sve (ako je proprati adekvatno predstavljanje potencijalnoj publici). Čovek se, protiv svoje volje, vraća na početak: veliko izobilje vodi oskudici. Iščitavanje tekstova na Internet portalima i blogovima podseća na kreketanje žaba u ustajaloj močvari, sa po kojim cvrkutom zalutalog slavuja, kome nedostaje snaga da se čuje. (Da, i ovo moje kreketanje verovatno ne vodi ničemu).
U virtuelnom prostoru žive se paralelni životi, alternativni svet realnosti u kome se kao jedina zakonitost za opstanak nameće dovoljna jačina glasa na granici buke. Lutanje i zavodljivost brzine nagoni prosečnog čitaoca da teškom mukom nalazi izlaz iz bespredmetnosti i besmisla. Inovativna prednost vodi pogrešnoj interpretaciji i upotrebi: u zenitu tehnološkog i intelektualnog razvoja vidljiv je povratak na početak. U izobilju umetnost se teško definiše i nalazi svoje čitaoce.
Zidove pećine zamenili su monitori u koje buljimo, lutajući u mnogostrukosti informacija. Javlja se potreba za novim načinom razmišljanja, jer čitajući gubimo dosta vremena samo pokušavajući da napravimo selekciju, a ona je potrebna za pravilnu recepciju. Nisam sigurna da je čovek predodređen za širinu izobilja. S druge strane, hipertekst potire linearan način čitanja i razmišljanja. Oseća se potreba za novom sposobnošću čitanja, ali i stvaranja. Roman na Internetu, u svom tradicionalnom obliku, za sada, čini se nemogućim (da ne kažem neudobnim, jer ne mogu da zamislim da čitam stotine stranica preko monitora; možda neko to i može). Izvesno je da nepreglednim prostranstvima virtuelne književnosti vladaju kratke forme. Poezija dobija priliku da se vrati na velika vrata. Kratka priča postaje najpopularnija forma izražavanja i zauzima tron nove književnosti.
Teško je danas biti običan čitalac virtuelne književnosti. U iščekivanju nove forme književnog stvaranja, pisac tradicionalne oblike prostim postupkom prebacuje u moderni medijum, ostavljajući nove mogućnosti, poput hiperteksta, u zapećku
Branislava Džigurski
Citat
