Sedeo sam u dvorištu napuštene kuće. Bezglasno ječanje duše mastiljavilo je podatnu belinu parčeta papira koji sam držao u ruci, kad ... Počeše da nas granatiraju. Ustao sam i potrčao ka podrumu susedne kuće koji nam je služio kao sklonište. Ali, odjednom se ustavih. Gonjen zaglušujućom unutarnjom grajom stihova koja je nadjačavala fijukanje i tesak granata, spustio sam se u kanal pored druma i nastavih da pišem.
Kad sam se vratio sa ratišta odneo sam pesme u redakciju Književne reči. Od njih šest ili sedam obelodanjene su četiri. Od tog trenutka one su počele da žive svoj život. Neko ih je čitao u Švajcarskoj i jedna od njih se pojavila u prevodu na nemački u Antologiji poezije pesnika sa bivšeg prostora Jugoslavije. Kasnije je pročitana u radio emisiji u Kelnu. Dve su prevedene na slovenački i pojavile su se u književnim časopisima u Kranjskoj Gori i Ljubljani.
Da. Čovek mora da uloži svoj život da bi ono što stvara uistinu zaživelo.
Ako želite, podelite to iskustvo, ostavite svedočenja na ovom mestu.
OČAJNA PESMA
Raskrinkavali smo intimu
zatvorenih dvorišta
remetili san izgladnelih
ostavljenih životinja
iz soba nas začuđeno posmatraše
iz straha nedovršene namere
zaustavljeni gestovi svakodnevnice
mirisavih ljubavi nepoznatih
kreveti neraspremljeni
Poluispijene čaše plakale su
od tugom iskrivljenih nekih usana
zaboravljene
A mi stranci uplašenih
očajnih lica
uzjahani i bičevani razbaštinjenom
današnjicom
i vonjem kljaste sutrašnjice
opoganjeni
rafalima ubijali smo tišinu
napuštenih domova
Zosim Popac
Citat
