Viktor Segalen (rođen 1878. u Brestu) svakako nije jedini francuski pesnik koji je putovao. Putovali su pre njega i trubaduri, i truveri, i srednjevekovni pesnici, i barokni, i romantičari, i naši savremenici. Segalen, međutim, odlazi na svoje prvo putovanje prema Okeaniji bez ikakvog drugog povoda osim činjenice da je kao mornarički lekar određen da se ukrca na jedan brod koji ga prvo odvodi prema Americi, odakle treba da nastavi put prema Tahitiju. U tom trenutku, oktobra 1902., Segalen ima 24 godine i uopšte nije upleten u književna zbivanja Pariza. Na Markiskim ostrvima, svega šest meseci pre njegovog dolaska, umro je Pol Gogen, i Segalen s poštovanjem prikuplja slike, skice i predmete koji su pripadali velikom slikaru. Ako mu je prvo putovanje bilo i nametnuto, nakon povratka u Brest razmišlja jedino o novom odlasku, u Kinu. U aprilu 1909. kreće za Kinu gde u Tjencinu susreće Pola Klodela koji se nalazio u diplomatskoj službi u Kini. Tokom godinu dana Segalen krstari centralnom Kinom, da bi se krajem 1910. nastanio u Pekingu. To je vreme kad započinje pisanje svojih pesničkih tekstova koje će pod naslovom Stele objaviti u Pekingu 1912.godine. Ova pesnička zbirka, koja po formi oponaša dimenzije najpoznatije kineske stele, objedinjuje u sebi i Segalenovu ličnu dramu traganja za središtem, ali i njegovu naučničku svest i savesnost pred jednim svetom koji se pred njim otvarao u gotovo zastrašujućoj lepoti i veličini. Segalen je na Stelama radio pune tri godine.
(iz prikaza Kolje Mićevića)
Stele su spomenici svedeni na ploču od kamena, visoko dignutu, sa natpisom. One usecaju u nebo Kine svoja ravna čela. Ukazuju na neočekivano: na rubovima drumova, u dvorištima hramova, pred grobnicama. Označavaju neki događaj, neku volju, neko prisustvo, prinuđuju na uspravan zastoj, s licem naspram njihovih lica. U poremećenom kolebanju Carstva, one jedino unose postojanost. Epigraf i klesani kamen, eto čitave stele, tela i duše, potpunog bića. Ono što podupire ili nadvisuje samo je čisti i ponekad tašt ukras.
STELE PREMA JUGU
BEZ OZNAKE VLADAVINE
Poštovati Mudrace priznate; prebrajati Pravične; kazati svim licima da je ovaj ovde živeo, i da beše plemenit i njegovo ponašanje čestito,
To je dobro. To nije moja briga: toliko usta o tom raspravlja. Toliko vitkih kistova se trudi kako bi precrtali formule i forme,
Da se memorijalne ploče blizne kao stražarske kule duž drumova Carevine, pet hiljada po pet hiljada koraka.
0
Osetljiv na ono što nije izrečeno; podređen onom što nije obnarodovano; pružen prema onome čega još nije bilo,
Ja posvećujem svoju radost i svoj život da objavim vladavine bez godina, dinastije bez ustoličenja, imena bez ličnosti, ličnosti bez imena.
Sve što Vrhovno-Nebo obuhvata i što čovek ne ostvaruje.
0
Nek dakle ovo ne bude označeno nikakvom vladavinom; - ni Hsia utemeljivača; ni Čua zakonodavca; ni Hanova, ni Čangova, ni Sungova, ni Janova, ni Velikih Mingova, ni Čingova, Čistih, koje usrdno služim,
Ni poslednjeg od Čingova čija slava označi razdoblje Kuang-Siu, -
0
Već ovom jedinstvenom epohom bez datuma i bez kraja, neodredivih osobina, koje svaki čovek uspostavlja sam u sebi i pozdravlja,
U zoru kad postaje Mudrac i Vladar na prestolu svog srca.
Citat
