Arheološka nalazišta u Srbiji

[nenad.bds]

ГРАДИНА (ДОМБО, ДУМБОВО)
РАКОВАЦ

U centru Novog Rakovca.

''На северним обронцима Фрушке горе источно од Думбовачког потока, на потесу Стучица, налазе се локалитет Градина и село Нови Раковац. На простору Градине су у периоду 1963�78. проведена систематска археолошка ископавања концентрисана на откривање остатака средњовековне цркве. Издвојене су две њене фазе, романичка и готичка. Романичкој фази припада тробродна црква са трима полукружним апсидама, испод којих се налази крипта. Готичка црква, која делимично лежи на темељима романичке, имала је тространу апсиду са контрафорима. На локалитету Градина налазио се манастир Домбо, који је у XV веку опасан бедемом и шанцем. Упркос томе, Турци су у првој половини XVI века заузели и спалили овај манастирски комплекс, да би одредбом Карловачког мира био потпуно порушен 1702. Део откривених остатака је конзервиран. Средњовековном периоду на Градини претходила је римска градња, из које потичу остаци хипокауста неке грађевине и покретан археолошки материјал. У најстаријим слојевима констатовани су трагови земљаног утврђења из старијег гвозденог доба. Археолошка ископавања са прекидима још увек трају. '' (Споменичко насчлеђе Србије; Завод за заштиту сппоменика културе РС)

Налазиште је категорисано коа споменик клутуре од великог значаја.

''Na Srbiju, kao zemlju ranog hrišćanstva, upućuje i mnoštvo nalazišta na severnim obroncima Fruške gore. Jedan od najznačajnih, i ne manje zagonetnih, je kompleks lokaliteta u selu Rakovac, gde je centar mnogih, prostorno i vremenski povezanih zbivanja - naselje Gradina. Prve podatke, o predmetima iz Gradine, srećemo u literaturi s početka XXveka (Brunšmid, 1903,1912), gde se govori o kamenim pločama iskopanim u vinogradima izvesnih LJ. Sedlačeka (lokalitet Stručica) i N. Feketea:�... a kraj oba se nalaze, još i sada, u zemlji, razvaline neke stare crkve ili manastira�...

Sada istraživanja obavlja Muzej Vojvodine u saradnji sa Pokrajinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture.

Dokazi o sarmatskim grobovima
Izuzetno su zanimljivi nalazi, iz rimskih nekropola, gde su pronađene ostave sa pravougaonim ikonicama sv. Đorđa, medaljoni i frizovi sa životinjskim figurama, što upućuje na sarmatske grobove. Na ikonicama se nalaze tekstovi napisani grčkim jezikom...

Ove ruševine, kasniji istraživači (R. Veselinović, I. Čanki, Š. Nađ), povezuju sa srednjovekovnim gradom sremskih biskupa, pod nazivom Dumbovo, Dombo, koji je nikao, kao po nekom pravilu, koje je vladalo u Srbiji, na starovekovnom lokalitetu. Naime, dosadašnjim iskopavanjima je, na Gradini, utvrđen preistorijski kulturni sloj, zatim period rimske gradnje, romanička i gotička crkvena arhitektura, a evidentiran je i srednjovekovni period adaptacije manastira u utvrđenje (XIV, XV vek).

U okolini je otkiveno mnoštvo grobova.

Za manastir Dombo (opatija svetog Đorđa, kod Dumbova), znalo se samo toliko da se nalazio negde u Sremu, na obali Dunava, pored Dumbovačkog potoka, gde se nalazi i potez Dumbovo, odnosno, breg istog imena. Međutim, istočno od Dumbovačkog potoka, udaljen 2,3 km, u brdu, odnosno na potezu Stručica, nalazi se lokalitet Gradina i, novopodignuto selo, Rakovac. Istraživanja su potvrdila da se baš na tom lokalitetu nalazio manastir.

Rimski period je, pored pokretnog arheološkog materijala (novac, nakit, posuđe, opeke), utvrđen i ostacima hipokausta neke rimske građevine, koja je, većim delom, izvan gabarita crkve. Dosadašnji radovi omogućavaju da, sa dosta sigurnosti, izdvojimo ranohrišćanske arhitektonske faze, na koje su ukazali istraživači S. Nedvidek i V. Bunardžić.

Pored Gradine, sa crkvom i manastirskim kompleksom, do sada su evidentirani sledeći starovekovni lokaliteti: Crkvina, na potezu od Klisa (Stari Ledinci?), zatim, seoske ulice, gde je nađena ostava sa ikonicama i nekropola, vodovod, te nekropola s početka nove ere; jugozapadno od Gradine, nađeni su zidovi na kolskom putu, itd.

Cev za vodu upućuje da je tu bilo rimsko kupatilo.

To su romanička trobrodna bazilika i gotska crkva. Trobrodna bazilika je crkvena građevina koja se prilično retko sreće na ovim prostorima: apside, pod kojima je nađena i kripta, polukružnog su oblika. Gotska crkva, koja delimično leži i na temeljima romaničke, imala je trostranu apsidu i kontrafore. Zapadni delovi crkve su delimično otkopani, no opšti izgled ukazuje na postojanje pravougaonih kula, prisutnih u obe građevinske faze.

Građevinski materijal je rimski, a zidovi gotske crkve imaju i spolije romaničke kamene plastike, koja je, najčešće, rađena u peščaru, krečnjaku i mermeru. Ova, preromanička i romanička skulptura, ukrašavana maštovotim dvočlanim i tročlanim prepletima, lozicama i palmetama, najzanimljivija je među nalazima iz Gradine. Freskoslikarstvo je očuvano u manjoj meri - delimično su sačuvani ostaci nekada oslikane romaničke kripte. Izuzetno su zanimljivi nalazi, iz rimskih nekropola, gde su pronađene ostave sa pravougaonim ikonicama sv. Đorđa, medaljoni i frizovi sa životinjskim figurama, što upućuje na sarmatske grobove. Na ikonicama se nalaze tekstovi napisani grčkim jezikom, a njih je rastumačio Franjo Barišić (Zbornik Filozofskog fakulteta, knjiga Dž-1, Beograd 1968.).''
('Srpski stari vek' piše: Miodrag Milanović - preuzeto sa sajta majdanpek.ace)

Налазиште се припрема тако да буде доступно посетиоцима.

''Село Раковац се налази у брдима Фрушке горе на путу Беочин-Нови Сад. Од Беочина је удаљено око 4 km и Новог Сада 13 km.

Настао је као прњавор, насеље манастирских кметова поред манастира Раковац саграђеног у XVI веку.

У току 1943. године манастир је порушен (данас делимично обновљен), многи житељи побијени, а село спаљено. После рата село није обновљено, већ је низводно, северније подигнут Нови Раковац (касније промењен назив у Раковац, а старији део села у Стари Раковац.

Током последњих 50 година спонтаним миграцијама село је обновљено досељеницима из Босне у потрази за послом у фабрици цемента у Беочину, а и многим другим који су овде успели да реше свој стамбени проблем. ''
(Из Википедије)

Центар Новог Раковца

[nenad.bds]

Viminacijum - rimski grad i vojni logor

�Viminacium� Beše to nekad blistav grad. Bogati hramovi, široke ulice, luksuzne vile, velike terme, amfiteatar� Poharaše ga varvari pre par godina i malo ostade od njegovog predjašnjeg sjaja. U samom gradu je nešto od kuća i javnih gradjevina već obnovljeno i život se polako vraća, ali u ovim smutnim vremenima ne imadoh poverenja u ovdašnje ljude.

(�) U svom, doduše kratkom, životu ne videh grad na tako dobrom položaju. Tu se račvaju putevi ka zapadu, istoku i jugu Carstva. Reke su ovde široke i plovne. Dunavom bismo brzo stigli u Panoniju, Norikum, Reciju ili Dakiju. Kud ti pogled seže svuda voćnjaci, njive, šume� Ljudi se razmileli po poljima, vredno rade, reklo bi se, sve je u najboljem redu. A onda, u trenutku, kad ti pogled padne na ruševine logora Sedme Klaudijeve i razrušeni veliki Hram kapitolinske trijade, postaneš svestan nedavnih razaranja. A beše sjajan taj vojni logor! Veliki skoro kao onaj u Kastri Regini ili Veteri. Čak se i sada, izdaleka vide moćne kamene kule. A tek kakva beše Porta Praetoria! Kakvi sjajni arhitektonski ukrasi! To nigde ne videh!

U samom gradu življaše u dubokoj starosti majstor-slikar. . . Ne mogu više da mu se setim imena, samo znam da je u fresko oslikavanju vila i memorija, nadmašio svog učitelja, slavnog Flavija Hrizantija. Osetih Kajevu tugu nad prošlim vremenima te stadoh da ga tešim da će se grad uskoro popuno oporaviti i da će ponovo uživati u svemu onom u čemu čovek njegove učenosti i kulture može da uživa.�

''Priča o nekadašnjem sjaju i propasti rimskog grada i vojnog logora Viminacijuma, skrenula je pažnju ne samo nacionalne, već i svetske javnosti, koja sa nestrpljenjem očekuje da Viminacijum na svetskoj kulturno-istorijskoj sceni zauzme mesto koje mu sa pravom pripada.

Dosadašnja saznanja upućuju na to da današnji areali sela Stari Kostolac i Drmno, koji se nalaze na 3 km od Kostolca i oko 100 km jugoistočno od Beograda, leže na ostacima Viminacijuma, glavnog grada rimske provincije Gornje Mezije (Moesia Superior), u kasnoj antici provincije Prve Mezije (Moesia Prima). U rimsko doba grad se, na severnoj strani, oslanjao neposredno na rukavac Dunava, dok je, sa zapadne strane, bedeme grada Viminacijuma dodirivala reka Mlava. Tek u kasnijem periodu, Viminacijum se proširio i na levu obalu reke Mlave.

Vojni logor na Viminacijumu je nastao kada je Rimsko Carstvo došlo do dunavskog prostora. To se najverovatnije dogodilo prilikom dolaska Rimljana na Dunav, u prvim decenijama I veka. Otkriće keltske nekropole na Viminacijumu, na lokalitetu �Pećine�, jasno je pokazalo da su u predrimskom periodu na ovom prostoru živeli i Kelti.

Istraživanje nekropole potvrdjuje da je Viminacijum ponikao na teritoriji keltskog plemena Skordiska. Strabon u Geografiji , odnosno u svom izveštaju, navodi da su u ovoj oblasti Mali Skordisci izmešani sa starijim tračkim plemenima. Za razumevanje istoriografije Viminacijuma i procesa urbanizacije provincije, izuzetno je značajna činjenica da Rimljani nastanjuju prostor gde su živeli Kelti.

Veličina i značaj Viminacijuma su, svakako, uslovljeni povoljnim geografskim položajem u sistemu odbrane severnih granica Rimskog carstva. Ne manje privlačno za Rimljane bilo je i zaledje doline Mlave, bogato rudom i žitaricama. Rimski pisac po imenu Solin navodi podatak da je Mezija poznata i kao Moesia Cerrina (Cerraris horeum).

Godina osnivanja nije tačno utvrdjena. Momsen je mišljenja da je provincija osnovana 20. g. pre n. e, po nekim pretpostavkama nastala je u godinama oko Histovog rodjenja, dok Fus smatra da nije mogla biti osnovana pre 44. godine n. e.

Od značaja je svakako i činjenica da se logor, a kasnije i grad, nalazio na raskrsnici puteva koji su povezivali severni deo Balkanskog poluostrva sa ostalim delovima rimske imperije ...

Stoga nije neobično da se Viminacijum javlja u antičkim izvorima, počev od II pa sve do IX veka. Pominju ga Ptolemej, potom Honorijeva Kosmografija (Cosmographia Iulius Honorius), redigovana u V i delimično u VI veku, koja odslikava stanje iz druge polovine IV veka, Historia Augusta � vita Severi, Hijeroklov Synedemos, kao i svi sačuvani rimski itinerari: Tabula Peutingeriana, Itinerarium Burdigalense, spis Notitia dignitatum, Codex Theodosianus i Codex Iustinianus, ali i kasniji pisci - Teofil Simokata, Theophanes Confessor i Anastasije Bibliotekar.

U latinskm izvorima zabeležen je kao Viminatio - na Tabuli Peutingeriani ; kao Viminacio i Euminacio pominje se na Itinerairumu Antonini Augusti, a javlja se i kao civitas Viminacio na Itinerariumu Burdigalense iz 333 godine.

VIMINACIJUM � TURISTIČKA ATRAKCIJA

Opljačkan i uništen sredinom V veka, Viminacijum je ostao zaboravljen pod zemljom kao Pompeji, koji su 79. godine nestali pod naletom lave iz Vezuva. Ta analogija, ali i činjenica da ostaci rimskog grada i vojnog logora predstavljaju svetski dragulj, razlog su što je Viminacijum dobio naziv balkanski Pompeji.

Svi nekadašnji legijski logori i rimski gradovi danas se nalaze ispod savremenih aglomeracija: Londinium se nalazi ispod današnjeg Londona, Novaesium ispod Nojsa, Castra Regina ispod Regensburga, Mogontiacum ispod Majnca, Mediolanum ispod Milana, Emona ispod Ljubljane, Aquincum ispod Budimpešte, Singidunum ispod Beograda, što otežava istraživanja. Ono što Viminacijum izdvaja od drugih arheoloških lokaliteta i daje mu posebnu važnost, jeste izuzetno bogatstvo koje se krije već u površinskom, oraničnom sloju. Zahvaljujući tome, u poslednjih 25 godina istraženo je preko 13. 500 grobova i u depoe Muzeja smešteno više od 40.000 predmeta.

Medjutim, pogled na Viminacijum, uprkos tome što predstavlja izuzetan, u svetskim razmerama neponovljiv lokalitet, ne može a da nas ne podseti na žalosnu istinu da bogatstvo, čija se vrednost ne može ni približno proceniti, odlazi i obogaćuje muzeje drugih zemalja i privatne zbirke.

Viminacijum se danas nalazi na prostoru napredovanja površinskog kopa �Drmno�. Imajući u vidu važnost energenata za razvoj zemlje, traže se rešenja da prostor Viminacijuma ipak bude sačuvan u što većem obimu i, kao izuzetno dragoceno svedočanstvo, ostavljen budućim pokoljenjima.

(Tekst je u kraćim odlomcima preuzet sa sajta Viminacijum.org)

[nenad.bds]

ЧАРНОК
(Код Бачког Доброг Поља - Врбаса)

''Налази се јужно од Врбаса, у атару Бачког Доброг Поља, на потесу Чарнок. На овом простору утврђено је постојање двају типова насеља (отворено и затворено) каснолатенског периода. Утврђење је елипсоидног облика, са насељем које је заштићено земљаним бедемом изграђеним насипањем земље из рова. Унутрашњост насеља чине две зоне: једна са објектима, јамама и силосима, налазила се непосредно уз бедем, а друга захвата средишњи простор који је имао функцију трга. Остаци више стамбених хоризоната и покретног археолошког материјала из утврђеног дела насеља одређују припадност типу келтских насеља � земљаних утврђења (oppidum-a), изграђених у Подунављу и Панонској низији крајем II и почетком I века пре н. е. Керамички материјал овог утврђења хронолошки припада фази Гомолава IVb (латенској провенијенцији), односно латенској популацији (Скордисцима) која је током I века пре н. е. насељавала простор између Тисе и Дунава. Ван бедема, са источне стране утврђења констатовано је постојање отвореног типа насеља. Објекат је неправилног кружног облика, подсећа на полуземуницу до које се долазило ровом. Претпоставља се да је ово насеље претходило изградњи самог утврђења. Јужно од опидума је средњовековно насеље са црквом. Археолошка ископавања обављена су у периоду од 1984. до 1991. године.'' (Споменичко наслеђе Србије; Завод за заштиту споменика културе РС)

Чарнок је споменик културе великог значаја.

''Iz perioda bronzanog doba (1800 � 800 g. pne), konstatovano je naselje sa nekropolom u neposrednoj blizini Čarnoka kao i manje naselje na severnoj, levoj obali Crne bare. Veoma značajno nalazište mladeg gvozdenog doba (IV o.p.n.e. -1 o.n.e.) na lokalitetu Čarnok - Bačko Dobro Polje, uspešno se istražuje i štiti zahvaljujući Muzejskoj zbirci, Opštini Vrbas i Muzeju Vojvodine.

Dolaskom Kelta na ova područja, u drugoj polovini IV veka, počinje se sa upotrebom grnčarskog kola, masovnom izradom gvozdenog oruđa i oružja i kovanjem novca. Čarnok je keltski opidum (zemljano utvrđenje) koje prvenstveno predstavlja trgovački centar,a kasnije dobija i odbrambenu ulogu.Od I v.n.e. ovi prostori deo su tzv. barbarikuma koji se nalazi naspram Rimskog Carstva i doživljava direktne uticaje rimske civilizacije. Istovremeno dolazi do naseljavanja Sarmata, pripadnika iranskih naroda, koji donose i grčko - helenističke kulturne uticaje. Od IV veka n.e. naše prostore zapljuskuju talasi naroda koji su nošeni velikom Seobom naroda. Najduže se zadržavaju Avari, o čemu svedoči nekropola na lokalitetu ciglana ,,Polet,,.

Početak IX v. označava kraj avarske dominacije i kontrolu Franaka a zatim Bugara nad ovim prostorima. Krajem IX v. u Panonsku niziju stižu i ugarska plemena. Ovo potvrđuju nekropole iz X v. sa nomadskim karakteristikama kao i srednjevekovna naselja, koja su istraživana na ovim terenima, gde je konstatovan horizont X-XII v.�� (Vojvodina online)

��Ovih dana nastavljena su iskopavanja na arheološkom nalazištu iz bronzanog doba "Čarnok", nedaleko od Vrbasa, koja već nekoliko godina na ovom lokalitetu vrše Marija Jovanović i Nebojša Stanojev, stručnjaci Muzeja Vojvodine uz pomoć Vesne Grgurević, arheologa vrbaske Muzejske zbirke. Prema rečima Marije Jovanović, ove godine radovi na Čarnoku će trajati svega desetak dana, a osnovni razlog za tako kratko angažovanje na ovom vrlo značajnom arheološkom nalazištu je, naravno, nedostatak novca.

- Više nego ograničena sredstva koja su odobrena ove godine za Čarnok, nažalost biće dovoljna samo da zatvorimo jednu od sondi koje smo otvorili još 2005. godine i da na njoj završimo istraživačke radove. Radi se o sondi u kojoj su nađene tri minijaturne peći koje su najverovatnije služile za sušenje manjih količina žita i koje su raritet za ova područja jer su do sada nalažene uglavnom velike keramičke peći za te namene", kaže Marija Jovanović.

Poslednji iskopani predmeti iz ovog višeslojnog keltskog utvrđenja iz I veka nove ere, stari su preko dve hiljade godina. Iskopavanje Čarnoka, koji se prostire na gotovo 23 .000 kvadratnih metara, vrše stručnjaci Muzeja Vojvodine svakog leta i to još od 1984. godine. Predmeti koji su pronađeni tokom poslednjih iskopavanja preneti su u Muzejsku zbirku u Vrbasu, gde se vrši konzerviranje i restauracija predmeta.

- Čarnok je keltsko utvrđenje iz prvog veka p.n. ere i jedan je od najbolje očuvanih lokaliteta u Bačkoj, koji potvrđuje da su u to vreme ovde živeli Skordisci, keltsko pleme. Istraživanja na Čarnoku, mada sondažnog karaktera, omogućila su da se pronikne u tehniku gradnje utvrđenih naselja u Bačkoj.

Pored samog bedema koji čini jednu zonu, nalaze se još dve zone u unutrašnjosti naselja. Jedna sa objektima uz sam bedem, a druga je središnji prostor koji je u stvari bio žitni trg, na kojem se obavljala trgovina. Materijali do sada pronađeni u istraženim stambenim objektima su karakteristični keramički oblici latinskog porekla - siva glačana keramika, pitosi, pseudokantarosi i sl. Takođe, pronađeni su ostaci ugljenisanog zrnevlja, kao i ostaci pasa i konja koji mogu da ukazuju na određeni ritual vezan za njihove običaje, objašnjava Vesna Grgurević, arheolog Kulturnog centra Vrbas.�� (Članak N. Božović na sajtu Kelti.rs)

''Predmeti iz utvrđenja stari 2.000 godina
Keltsko naselje ispod Čarnoka

VRBAS - U keltskom naselju Čarnok, arheološkom nalazištu kraj Vrbasa, pronađeni su veoma vredni predmeti stari više od 2.000 godina, peć od žute zemlje i originalni lonac za sušenje žita. Predmete su prilikom iskopavanja pronašli arheolozi Muzeja Vojvodine i Muzejske zbirke Vrbasa. Peć je zajedno sa loncem prenesena u Muzejsku zbirku, gde će biti izvršeno konzerviranje i restauracija, a zatim će biti predstavljeni javnosti.

- Predmeti su od neprocenjive vrednosti i do sada slični nisu pronađeni ni na jednom drugom mestu. Čarnok je bio naselje koje se bavilo uzgajanjem žitarica i u njemu se nalazila žitna tržnica na kojoj se trgovalo hranom. U iskopanoj sondi pronašli smo peć prečnika 30 centimetara i posudu koja se postavljala na peć i služila za sušenje žita. Za skoro 25 godina na ovom mestu pronađeni su vredni predmeti od keramike, ugljenisano žito, razne korpe, ali i stambeni objekti i radionice - rekla je Vesna Grgurević, arheolog u Muzejskoj zbirci. Ona kaže da je pored naselja pronađena i jedna greda za koju se pretpostavlja da pripada nekropoli, ali da će istraživanje oko naselja, od kojeg zavisi sklapanje cele slike o životu Kelta na ovim prostorima pre 2.000 godina, umnogome zavisiti od finansijskih sredstava.

- Čarnok je najmlađe najočuvanije keltsko utvrđenje u Bačkoj, i na ovom prostoru bilo je još pet keltskih naselja. Na bedemu Čarnoka kao ostatak stepske klime raste endemska biljka asparagus, a jedna ovakva biljka raste još u Deliblatskoj peščari i u Južnoj Rusiji. Ceo lokalitet zaštićen je botanički i arheološki, kao lokalitet od posebnog značaja za Republiku Srbiju - kaže arheolog Grgurević. Arheološka istraživanja u Čarnoku započela su 1902. godine, od 1984. vrše se kontinuirano svake godine. Grgurević je uverena da se istraživanja moraju nastaviti jer se ne sme dozvoliti da nedostatak novca spreči otkrivanje mnogih detalja o životu u Vojvodini pre dva milenijuma. Restauraciju pronađenih predmeta vrši Jožef Erdelji, konzervator savetnik u Muzeju Vojvodine.

- Retkost je da se predmeti ove vrste pronađu ovako očuvani. Posebna dragocenost je što su u samoj pećnici, na takozvanom roštilju, pronađeni veliki fragmenti ognjišne posude, koja će takođe biti restauirana - rekao je Erdelji.

Iskopavanja su vršili arheolozi Marija Jovanović i Nebojša Stanojev iz Muzeja Vojvodine, i arheolog Vesna Grgurević. Međutim, lokalitet je i dalje nedovoljno istražen i niko ne zna šta sve krije zemlja nad keltskim naseljem.

Elipsasto utvrđenje
Čarnok je keltski opidum, zemljano utvrđenje koje ima oblik elipsastog prstena, opasan je bedemom i okružen rovom. U unutrašnjosti elipsastog utvrđenja, uz sam bedem, nalazili su se objekti u kojima se živelo i gde je skladišteno žito. Središnji trg utvrđenja služio je za trgovinu žitaricama. Stanovnici naselja pripadali su keltskom plemenu Skordiska, što potvrđuje keramički materijal - objašnjava arheolog Vesna Grgurević.'' (BLIC - Goran Dobrilović | 15. 08. 2007. |)

---------

Dodjem slike napravljene po lepšem vremenu:

Poljski put kojim se dolazi od asfaltnog puta Novi Sada - Vrbas.

Za razliku od vremena kad su napravljene starije fotografije i kad je na tablama pisalo da je Čarnok i arheološko nalazište, sada su novopostavljene table koje označavaju da je to prirodno dobro.

U objašnjenju se kaže da je zbog dužeg vremena neobradjivanja zemljišta na arheološkom nalazištu, tu sačuvano neko stepsko bilje koga nema, ili se retko nalazi na drugim mestima.

Tabla na lokalitetu.

[nenad.bds]

GAMZIGRAD - FELIX ROMULIANA

''Gamzigrad je arheološko nalazište blizu Zaječara u istočnoj Srbiji antičke rimske carske palate Feliks Romulijane (lat. Felix Romuliana) koje se od 29. juna 2007. nalazi na UNESKO-voj listi svetske baštine.

Gamzigrad predstavlja rezidenciju rimskog cara Gaja Valerija Maksimijana Galerija (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. g.), zeta Dioklecijanovog. Po majci Romuli nazvao ga je Romulijana (Romuliana). Palata izgleda nikada nije dovršena, a carevi 4. veka su velelepni posed prepustili hrišćanskoj crkvi. Tokom 5. veka palata je razarana od strane varvara, a u 6. vek Romulijanu je Justinijan I obnovio u vidu pogranične tvrđave. Nakon najezde Slovena krajem 6. veka, nekadašnja carska rezidencija je napuštena. Moćan grad, na 6,5 ha, sa oko 20 utvrđenih kula. Unutar se nalazila raskošna palata, dva paganska hrama, tri hrišćanske crkve i druge građevine; podni mozaici se smatraju ravnima najboljim ostvarenjima kasnoantičkog doba u Evropi.
Prvi opis i stručnu ocenu Gamzigrada – Romuliane dao je baron Herder, saksonski rudarski poglavar, u putopisu “Rudarski put po Srbiji“, 1845. godine. Posle barona Herdera, za Gamzigrad se zainteresovao austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji 1860. godine obilazi ove ostatke i ostavlja nam crteže zida i okoline. Kasnije o Gamzigradu pišu M. Milićević (1876.), J. Dragašević (1877.), V. Karić (1887.), J. Mišković (1887.), M. Valtrović (1890.) i S. Mačaj (1892.), da bi se početkom XX veka interesovanje za ovaj jedinstveni spomenik antičke civilizacije potpuno ugasilo. Tek posle Drugog svetskog rata obnovljeno je interesovanje za Gamzigrad. Već 1950. godine arhitekta Đurđe Bošković izradio je novu osnovu gamzigradskih bedema, naznačio položaj najznačajnijih građevina unutar njih i istakao potrebu da se ovaj važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži.

Prvi opis i stručnu ocenu Gamzigrada – Romuliane dao je baron Herder, saksonski rudarski poglavar, u putopisu “Rudarski put po Srbiji”, 1845. godine. Posle barona Herdera, za Gamzigrad se zainteresovao austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji 1860. godine obilazi ove ostatke i ostavlja nam crteže zida i okoline. Kasnije o Gamzigradu pišu M. Milićević (1876.), J. Dragašević (1877.), V. Karić (1887.), J. Mišković (1887.), M. Valtrović (1890.) i S. Mačaj (1892.), da bi se početkom XX veka interesovanje za ovaj jedinstveni spomenik antičke civilizacije potpuno ugasilo. Tek posle Drugog svetskog rata obnovljeno je interesovanje za Gamzigrad. Već 1950. godine arhitekta Đurđe Bošković izradio je novu osnovu gamzigradskih bedema, naznačio položaj najznačajnijih građevina unutar njih i istakao potrebu da se ovaj važan kasnoantički spomenik zaštiti i istraži.

Arheološka istraživanja, započeta 1953. godine, pokazala su da u okviru gamzigradskih bedema postoji nekoliko palata i hramova, koji najrečitije govore o značaju i nameni Gamzigrada. Od 1970. godine Gamzigrad se sve češće pominje kao palata neke istaknute ličnosti rimskog carstva iz 3. veka, ili čak kao palata jednog cara iz tog perioda i upoređuje sa carskim palatama u Splitu, Solunu, Maloj Aziji i na Siciliji. Međutim, nadostatak pisanih spomenika onemogućilo je da se bliže odredi vreme nastanka naselja, kao i da se sazna ime imperatora i antički naziv naselja. Sve dileme bile su razrešene otkrićem natpisa, 23. juna 1984. godine. Na fragmentu arhivolte isklesan je natpis Felix Romuliana (Srećna Romuliana), naziv rezidencije rimskog cara Gaja Galerija Valerija Maksimijana (293. – 311.n.e.).

Na osnovu arheoloških nalazišta Gamzigrad se sagledava u šest perioda:
* kao praistorijsko naselje iz II i I milenijuma p. n. e.;
* kao rimsko poljsko naselje (villa rustica) iz II veka n. e.;
* kao rimski dvorac s kraja III i početka IV veka;
* kao crkveno dobro iz IV i V veka;
* kao ranovizantijsko naselje V – VII veka;
* kao srednjevekovni grad (XI vek) i
* kao privremeno sklonište u vreme turskih osvajanja u XIV i XV veku.

Tragovi boravka prvih stanovnika Gamzigrada otkriveni su severno od bedema kao i unutar naselja u nasutoj zemlji. Od nalaza imamo: kamene sekire iz perioda III milenijuma pre n. e. (mlađe kameno doba i početak neolita), zatim ulomke grnčarije iz poznog bronzanog doba (druga polovina II milenijuma pre n. e.), ulomke grnčarije i bronzanog nakita iz perioda starijeg gvozdenog doba. U V i IV veku pre n. e. Tribali osnivaju svoje naselje unutar gamzigradskog bedema, koje nije dugotrajno, tako da je Gamzigrad tokom IV veka pre n. e. napušten.
Kako na području Crne Reke (Crnog Timoka) nisu otkriveni arheološki spomenici iz poslednjih stoleća stare ere, neizvesno je koje su stanovništvo Rimljani zatekli u ovoj oblasti. Moguće je da su ovde, uz proređene i oslabljene tribalske zajednice živele i grupe Meza i Skordiska.

Početkom 3. veka naše ere u južnom delu Gamzigrada sagrađeno je veliko poljsko imanje (villa rustica), a na obližnjim površinama su nađeni ostaci napuštenih zgrada za koje se smatra da su služile za čuvanje poljoprivrednih proizvoda i stada (ostave i štale).

Krajem 3. i početkom 4. veka, na prostoru oko 6.5 ha, sa dimenzijama 240�190 m, izgrađene su dve gotovo paralelne fortifikacije i ugrađene unutar njih: palate, hramovi, građevine za smeštaj vojske i gostiju, magacini i ostale građevine.

Sredinom 4. veka Gamzigrad je opusteo, da bi posle 380. godine ponovo oživeo.
U 5. veku Gamzigrad je stradao u neredima izazvanim najezdom Huna 441. godine. Ubrzo posle tih nereda je obnovljen, ali skromno, bez značajnijih graditeljsnih poduhvata. Intenzivna izgradnja nastaje polovinom 6. veka. Zgrade podignute u ovom periodu popaljene su i porušene najezdom Avara, koji su 585/6. godine osvojili gradove u priobalnoj Dakiji. Oko 615. godine Gamzigrad je napušten, da bi tek posle 971. godine ili u prvoj deceniji 11. veka, posle osvajanja od strane Vizantije, 1002. godine, bio ponovo naseljen.

Gamzigrad je konačno napušten u drugoj polovini 11. veka i više nije nikad obnovljen. Iz razdoblja 14. i 15. veka imamo nekoliko nalaza na osnovu kojih možemo pretpostaviti da su ruševine Gamzigrada u vreme turskih osvajanja poslužile kao privremeno sklonište.

Otkrivanjem natpisa FELIX ROMULIANA, 1984. godine, konačno je razrešena zagonetka Gamzigrada. Za pravom istinom o Gamzigradu tragalo se blizu 150 godina. Sadržaj natpisa je celovit naziv mesta koje se pominje u dva istorijska izvora, u delu nepoznatog pisca iz oko 360. godine, u Epitomama Aurelija Viktora, i u Prokopijevom panegiričkom spisu “O građevinama” (De aedificiis), nastalom između 553. i 555. godine. U Epitomama sadržan je podatak da je rimski imperator Galerije rođen u Priobalskoj Dakiji, gde je i sahranjen, i to u mestu Romulianumu, koje je nazvao po imenu majke Romule. U Prokopijevom delu, među kastelima koje je Justinijan obnovio u oblasti grada Akve, pominje se i Romuliana. To znači da je naziv mesta u kome je rođen i sahranjen Galerije posvedočen u tri oblika, i to kao Feliks Romuliana (na natpisu iz 306. – 311. godine), kao Romulianum (oko 360. godine) i kao Romuliana (oko 555. godine).
Više podataka o Galerijevoj graditeljskoj delatnosti daje Laktancije u spisu “O smrti progonioca”. Opisujući složene prilike u Carstvu u 306. godini Laktancije saopštava da je Galerije već tada odlučio da 312. godine, pošto proslavi dvadesetogodišnjicu vladavine, ustupi vlast Liciniju, Severu, Maksiminu i Kandidijanu, i da od tada živi u bezbednosti i miru, u zaklonu neosvojivih zidina. Odluka koju je doneo podrazumeva početak izgradnje rezidencije 306. godine i određuje 312. godinu kao termin okončanja te izgradnje.

Galerije je rođen negde oko 250. godine, od majke varvarke koja je 245. godine, ispred naleta Karpa, pobegla sa leve obale Dunava u Priobalnu Dakiju i udala se za čuvara stoke, zbog čega je kasnije Galerije dobio nadimak Armentarije (lat. armentarius, Govedar), nadimak koji ga je pratio i kada je postao imperator. Istakavši se kao hrabar vojnik u Aurelijanovim i Probovim jedinicama, Galerije je bio zapažen od Dioklecijana, koji ga je usinio i proglasio za cezara, a kasnije mu dao za ženu svoju kćerku Valeriju. Kada su 305. godine, posle povlačenja s vlasti Dioklecijana i Maksimijana, Galerije i Konstancije I Hlor postali avgusti, trebalo je da zajedno vladaju dvadeset godina, posle čega bi, po Dioklecijanovom političkom programu uspostavljanja tetrarhije (četvorovlašća), ustupili titulu i vlast cezarima, Severu i Maksiminu. Međutim 306. godine Konstancije Hlor iznenada umire u Britaniji i Galerije postaje prvi poglavar Rimske Imperije.

Kao što je pomenuto, Galerije je nameravao da, posle povlačenja sa vlasti, u zavičaju provede “mirnu starost”, ali je 311. godine, na putu za Sofiju, umro. Prema Laktanciju, Galerijevo telo, unakaženo teškom bolešću, spaljeno je u Sofiji, dok Aurelije Viktor tvrdi da je Galerije sahranjen u Romulijani. Na osnovu ovog drugog podatka, pretpostavljalo se da je imperator sahranjen u hramu – mauzoleju u centralnom delu naselja, ali se prilikom arheoloških istraživanja nije naišlo na tragove ukopa. Danas je izvesno da su Galerije i njegova majka Romula sahranjeni u blizini Romulijane, na lokalitetu “Magura”. Ovde su otkrivene dve zidane grobnice, bogato uktašene arhitektonskom plastikom, i dve humke sa lomačama na kojima je izvršeno spaljivanje i apoteoza imperatora i njegove majke.'' (Sa sajta zajecar.eu)

[nenad.bds]

Upisuje li se Novi Sad na mapu arheoloških nalazišta?

Arheološko nalazište na Sajlovu � više od "lokaliteta"

''Arheolozi i saradnici Zavoda za zaštitu spomenika kulture, Muzeja grada i Muzeja Vojvodine završili su iskopavanja na jednom delu trase budućeg Bulevara Evropa, a za preostali deo radova ostalo im je ukupno 30 ugovorenih radnih dana.
Na nalazištu koje su ocenili kao izuzetno vredno, do sada su pronašli ostatke naselja iz praistorijskog, bakarnog i kasnoantičkog doba i dokaze da je Novi Sad u proteklih sedam hiljada godina konstantno imao stanovnika. Ti nalazi izlaze iz okvira onoga što je bitno samo za grad, pokrajinu i republiku, navode stručnjaci.

Iznenađeni količinom artefakata
Ostaci zemunica i poluzemunica u kojima su nekadašnji stanovnici Novog Sada živeli, 19 praistorijskih grobova, nekropole i naselja iz bakarnog doba, kao i rimski novčići koji dokazuju da je u antičkom periodu ovde postojala trgovina između Rimljana i Sarmata, najvažnija su otkrića u prvih 30 dana istraživanja na lokalitetu Sajlovo.
Iako već godinama ukazuju na prostor stare obale Dunava kao potencijalnog nalazišta, arheolozi su iznenađeni količinom i vrednošću pronađenih artefakata.
"Nalazi i ovo nalazište izdvaja Novi Sad, pokrajinu i državu po važnosti onoga što smo pronašli�, navodi glavni arheolog-konzervator Dušanka Veselinov��� (Sajt RTV - 25. oktobar 2010)

��Arheološki park na trasi bulevara
... Na lokalitetu Sajlovo, zapravo, otvoreno je višeslojno arheološko nalazište � ostaci naselja, naseobinskih objekata i nekropola od najstarijeg neolita, pre 7.000 godina, preko eneolita � bakarnog doba, pre 5.000�4.000 godina, do velikog kasnoantičkog naselja iz III�IV veka nove ere.
Odranije je bilo poznato da je ovaj prostor stare visoke obale Dunava zona potencijalnih arheoloških lokaliteta, a kako će se zaštita arheološkog kulturnog nasleđa uklopiti u gradske urbanističke planove, koji oko nove saobraćajnice predviđaju izgradnju infrastrukturnih objekata, ostaje tek da se vidi. Zaštita kulturne baštine obaveza je ne samo grada i pokrajine, nego i države Srbije, koja je prošle godine potpisala (revidiranu) Konvenciju iz La Valete.

� U arheološkim iskopima otvorena je površina od oko 3.500 kvadrata, i u �malom� uzorku do sada je otkriveno 113 kuća (zemunica, poluzemunica, koliba i jama), ekonomskih (ostava, silosa i trapova) ili komunalnih objekata (rovova i odvodnih kanala), 19 grobova, kao i obilje pokretnih arheoloških nalaza (kamenog i koštanog alata, grnčarije, raznih predmeta pokućstva za svakodnevnu upotrebu i životinjskih kostiju) � objašnjava rukovodilac istraživanja Dušanka Veselinov, arheolog-konzervator Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada.

Najstariji stanovnici na ovim prostorima živeli su u zemunicama i pravili grnčariju. Grube keramičke posude izrađivane su od zemlje u koju je dodavana pleva, bile su oblikovane rukom i ukrašavane noktom, a potom pečene u otvorenim jamama. Iz ranog neolita otkriven je i jedan grob pokojnika koji je bio sahranjen na ostacima izgorelog stambenog objekta.
Pronađeno je i nekoliko predmeta iz mlađeg neolita � vinčanske kulture, ali je najveće iznenađenje za arheologe bilo otkriće nekropole iz bakarnog doba i 14 grobova sa pokojnicima sahranjenim u fetusnom (zgrčenom) položaju. Uz nekropolu pronađen je i deo naselja iz ovog perioda, što Sajlovo izdvaja kao lokalitet na kojem se može mnogo više saznati o životu ljudi iz bakarnog doba, jer su do sada otkrivane samo nekropole...�� (POLITIKA - Miroljub Mijušković objavljeno: 01.11.2010.)

[nenad.bds]

LEPENSKI VIR

Lepenski Vir je od pre mesec dana drugačiji za posetioce. Ovde ga prikazujem onako kako je izgledao nešto pre zatvaranja za posetioce pre tri godine.

Ulaz u hol - mali izložbeni prostor iznad natkrivenog prostora.

Lepenski Vir je toliko značajno i toliko bogato arheološko nalazište da ga je nemoguće ozbiljnije predstaviti na ovde raspoloživom prostoru. Zato ovde dajem samo jedan broj skraćenih ili krnjih fragmenata iz Vikipedije.

��Lepenski Vir je jedno od najvećih i najznačajnijih mezolitskih i neolitskih arheoloških nalazišta. Smešteno je na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri, u Srbiji, u centralnom delu Balkanskog poluostrva. Ovaj lokalitet, koji je ime dobio po dunavskom viru, bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije.
Između 1965. i 1970. otkriveno je ribarsko lovačko naselje sa začecima kultivacije i domestifikacije. Tokom iskopavanja otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekata (kako stambenih, tako i sakralnih) koji su izgrađeni u preriodu od oko 6500. do 5500. godine pre naše ere.

Pogled na ulazni hol preko nastrešnice od salonit ploča podignute pre 40 godina.

Glavni rukovodilac istraživanja ovog lokaliteta je bio profesor dr Dragoslav Srejović, arheolog, akademik i profesor Univerziteta u Beogradu.

Kultura Lepenskog Vira se rasprostire duž Đerdapa, na još šest lokaliteta. Tri lokaliteta su nizvodno od �Gvozdenih vrata� - Ostrovul Bokului, Skela Klodovei i Ostrovul Korbului. Ova kultura je zahvatila i oblast Transilvanije.

Hronologija:
- 1965. godine započeto je arheološko istraživanje malog naselja iz epohe mlađeg kamenog doba;
- 1967. pronalazak čuvenih mezolitskih skulptura, otkriće kulture svetskog značaja; i
- 1971. završena su iskopavanja (nalazište preneseno 29,7 m više da bi se, zbog izgradnje hidrocentrale �Đerdap�, izbeglo potapanje lokaliteta).
U svojoj najstarijoj fazi ova kultura ima epipaleolitski karakter. Proto Lepenski Vir pripada ranom mezolitu, Lepenski Vir I i II - poznom mezolitu, a Lepenski Vir IIIa - starijem neolitu. Prve tri faze predstavljaju lovačko-sakupljačke zajednice, dok je u četvrtoj fazi.

Buđenje kulture Lepenskog Vira i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti, otpočinje oko 7000. g. stare ere. ..
.... Naselja su podignuta na najnižim dunavskim terasama, grupisana su 2-3 u zoni u radijusu od 10 kilometara. Staništa Lepenskog Vira su u obliku kružnog isečka, elipse, trougla zaobljenih uglova, sa ukošenim zidovima i krovovima koji naležu na osnovu. Na ovom arheološkom nalazištu u sedam sukcesivnh naselja (Proto Lepenski Vir, Lepenski Vir I a-e, Lepenski Vir II) otkriveno je 136 stambenih i sakralnih objekata, koji su izgrađeni u razdoblju od 6.500 do 5.500. godine p. n. e. Naselja imaju potkovičastu formu sa nekom vrstom potkovičastog trga u sredini. Naselja su orijentisana ka reci, grupisana u dva krila. Jedno usmereno uz vodu, a drugo niz vodu. Između ova dva krila se nalazi �trg�...

... Najranija svetilišta se javljaju na Lepenskom Viru Ib. Istog su oblika kao i svetovni objekti, ali su precizno i solidnije građena. Unutrašnjost je raščlanjena na dva dela: svetilište i prostor za stanovanje. Ognjišna konstrukcija i dalje zadržava osovinski položaj i okružuje se �stolovima�. Svetilište zauzima � stambenog prostora. Svi elementi enterijera, kao što su ognjište, žrtvenik, �stolovi�, skulptura, zaliveni su u čvrstu krečnjačku masu poda. U svetilištima iz Lepenskog Vira g-e javljaju se novi elementi: trouglovi sa produženim kracima od crvenih kamenih pločica, uglavljenih u pod, uz ognjište....

.... Monumentalna skulptura se javlja kad i prva svetilišta, kao element u entrijeru. Javlja se samo na onim lokalitetima gde su postojala svetilišta, u Lepenskom Viru, Hajdučkoj vodenici, Padini. Skulpture se postavljaju iza ognjišta i žrtvenika i učvršćuju se u pod.

Nekoliko skulptura je u malom izložbenom prostoru u ulaznom holu.

Veličina skulpture zavisi takođe od veličine svetilišta. Najveća je 62 cm, pronađena u svetilištu najprostranijeg staništa od 42m�, a najmanja 16 cm u staništu od 8m�.

Skulpture se modeluju tehnikom iskucavanja, a ređe klesanjem. Mogu se podeliti u 3 grupe:
.... Najstarije skulpture prikazuju ljudsku figuru u celini, ali samo je glava oblikovana - obrve, dugi nos, velika usta... Prvi put se modeluje ljudska glava u natprirodnoj veličini. Akcentovanjem pojedinih crta lica raniji naturalizam prerasta u apstraktno ekspresionistički stil.

... Najčešći predmeti za svakodnevnu upotrebu izrađivani su od kamena i roga jelana, sileksa (koji dominira u starijim fazama), kvarca (karakterističan za mlađe faze) i silikatne stene. Prisutni su odbici od jezgra, bez dodatog retuša, ili veoma grubo retuširani. Najviše je prisutno iveraka poligonalne osnove i ljuspičasto retuširane ivice, zatim su nađeni strugači i strugalice, rezači, šiljci, ubadači i svrdla.

Neolitska revolucija - Oko 5300. godine pre nove ere stanovnici Lepenskog Vira doživeli su tzv. neolitsku revoluciju. Ovo je period koji obeležava početak boreala, kada nivo vode opada, reke ustaljuju tokove, stvara se �crnica�, a tople šume se rasprostiru do srednje Evrope. Stanovnici Lepenskog Vira u ovom periodu pripitomljavaju prve životinje i počinju da se bave zemljoradnjom. Ova najmlađa faza na Lepenskom Viru pripada kulturi Starčeva.

Život na Lepenskom Viru zamro je oko 4500. godine pre nove ere, kada su stanovnici krenuli u potragu za većim obradivim površinama.

--------

Autor projekta zaštite i revitalizacije lokaliteta Lepenski Vir je arhitekta Marija Jovin dok zaštitna konstrukcija i uređenje zaštićenog prostora je urađena prema projektu arhitekte Siniše Temerinskog . Celokupan projekat obuhvata uređenje 55 hektara zaštićenog prostora. Predviđena je izgradnja Vizitorskog centra za posetioce, etno naselja, istraživačke stanice, pristaništa na Dunavu i sabraćajnice kojom će turistima obezbediti prilaz do lokaliteta. Do decembra 2010 godin podignuta je velika zaštitna mrežasta konstrukcija iznad lokaliteta čime je samo nalazište trajno zaštićeno a prethodno su uklonjene drvene grede i salonit ploče koje su oko 40 godina predstavljale privremenu i jeftinu zaštitu ovog vrednog arheološkog nalazišta...

Izgled nove konstrukcije na dan ponovnog otvaranja nalazišta za posetioce, 26. juna 2011.

Novom zaštitnom konstrukcijom otvoren je pogled na stenu Treskavac na levoj obali Dunava (Rumunija) prema kojoj je i celo naselje bilo orjentisano jer je imala kultni značaj za stanovnike naselja. Sama konstrukcija je izgrađena na način da prati padinu ka Dunavu. Nakon ovoga predviđeno je da se ukloni lesna prašina sa naselja da bi se došlo da sloja crvene kamene drobine podova kuća kako bi se pristupilo konzervaciji staništa. ��(Znatno skraćeni izvodi iz Vikipedije)


��- Završeni su veoma složeni radovi na čeličnoj konstrukciji i prostornoj rešetki pokrivenim prozirnim polibikarbonatnim pokrivačem, tako da je 4.000 kvadratnih metara nalazišta, amfiteatar, postavke pokretnih nalaza i radionica, te prateći prostor sada pod sigurnom belom mrežom - kaže arhitekta Siniša Temerinski koji je sa svojom koleginicom Marijom Jovin autor projekta koji se kao pravi beli biser pojavio na đerdapskoj padini van domašaja jezerskih voda.
Radovi su trajali od jeseni 2008, a izvedeni su zahvaljujući spremnosti Vlade Srbije da u ovaj projekat Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja - Sektora za turizam, preko NIP-a uloži 350 miliona dinara. Potrajali su, ali će biti završeni kada se u ovom kompleksu nađe i niz drugih objekata koji bi Lepenski vir približili posetiocima i sa kopna i sa vode, centar za prijem posetilaca, etno-apartmani, pristanište, istraživačka stanica i drugo, za šta su urađeni projekti u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, u saradnji sa Turističkom organizacijom opštine Majdanpek i Sektorom za turizam Ministarstva ekonomije.
- Zahvaljujući izvedenim konzervatorskim radovima na nalazištu, uređenju muzejske postavke i pripremljenoj virtuelnoj rekonstrukciji neolitskog sela, Lepenski vir i u ovoj fazi posetiocima može da pruži potpuno drugačiji doživljaj i omogući im da rekonstruišu sliku i osećaj pred prirodom koji su imali i njegovi nekadašnji stanovnici - ističe Temerinski objašnjavajući da čitava konstrukcija prati nagib padine čime je Lepenski vir vraćen prirodnoj sredini i da je to najvidljivije sa reke. ��

Etnološki deo u obliku iz 2008.