Ne znam ništa o njegovom rođenju, detinjstvu, školovanju, smrti. Vlada ustaljeni kliše komunističkih optužbi i tendenciozne skrajnutosti u beznačajnost. Ali, generacija kojoj pripadam u školama nije učila ni o Milutinu Milankoviću, tako da tama koja prikriva život i delo čoveka koji je anatemisan na istorijskoj, nekritičkoj pozornici, ni malo ne iznenađuje. Ono što jasno pada u oči to je prozorljivost i vanvremena aktuelnost njegovih misli. Zato čitajmo njegovu teško obelodanjivanu zaostavštinu bez predrasuda.
Jer Dimitrije Ljotić nije bio mislilac po pozivu niti mu je mislilaštvo bilo zabava u intelektualističkoj dokolici. Njegova misao nije imala ambiciju da bude knjiški dopadljiva (mnoge su uzete iz njegovih stenografskih govora i predavanja) ili svojom namernom složenošću isključiva, originalna, to jest namenjena ljubiteljima brevijara. Ne, ona je bila plod nužde, rezultat životne stvarnosti, imperativ jednog istorijskog trenutka, čedo jedne burne epohe. Zato je ona morala da bude namenjena svima, i kneževima i čobanima, i političarima i studentima, i svakome razumljiva. Otuda je kod Ljotića vrlo teško odvojiti takozvanu apstraktnu misao, koja važi za sve sredine i za sva vremena, od konkretnih, aktuelnih opažanja, vezanih za savremene događaje i za sudbinu naše nacije. Služenju narodu sa vlasti Ljotić je smatrao normalnom obavezom. Ali, služenje narodu van vlasti on je smatrao visokom moralnom obavezom čovekovom. Ono što je on nekada govorio o politici, o upravljanju državom, o krizi savremenog sveta, o komunizmu, o velikim preokretima, o čoveku i moralu, a što je tada nailazilo u javnosti, naročito kod odgovornih upravljača, na puno nerazumevanje, pa čak i podsmeh, danas postaje očigledna stvarnost, nametana gvozdenom logikom celokupnog razvoja stvari. Njegove misli, njegove dijagnoze, njegova predviđanja, njegovi zaključci, uputstva, opomene, sugestije, sve više postaju zakonima života na svim stranama i za sve koji žele da se spasu katastrofe koja se nadvila nad čovečanstvom. Duboko versko shvatanje i osećanje, koje je bilo središna tačka i u privatnom i u javnom Ljotićevom životu, nekada je moglo izgledati nesavremeno. Danas, međutim, korifeji svetske nauke, fizičari, hemičari, biolozi i drugi, ukoliko više otkrivaju tajne života i prirode, utoliko sve jače ukazuju na veru i na Boga. I religija više nije stvar samo verom oduševljenih ljudi, već i preokupacija hladnih naučnika. Svi koji su slušali Ljotića ili čitali njegova dela, osetili su snagu reči i pamtili njegove originalne misli o svim životnim problemima.
IZGUBLJENI PUT
Retko u kojoj tragediji da junak nije skrivio, na ovaj ili onaj način, svoj tragični kraj. Ni Evropi nisu odmereni sadašnji nemiri, sadašnje nevolje i sadašnje bespuće slučajno i slučajem nego po zasluzi.
Tokom sto pedeset godina svoje poslednje istorije, Evropa se podala materijalističkom bezboštvu i hristoborstvu. I izgubi orijentaciju. I smete se. Kao brod na pučini okeanskoj kome su busolu ukrali ili mu oblaci severnjaču sakrili. Zaboraviše da kad busole na brodu nema, može brod biti i sa najvećom drugom tehničkom opremom, - ništa mu pomoći neće. Lutaće i propasti zajedno sa svima putnicima i svom drugom tehnikom i bogatstvom.
Mi danas živimo u najburnijem istorijskom vremenu, koje je ljudska povesnica od seobe naroda pa na ovamo zabeležila. Pred našim očima su se rasprskavala, u tren oka, kao vatrometi, ogromna materijalna bogatstva, vekovima gomilana; druga opet, kao mehurovi od sapunice su, kao u snu, rasla i nadimala se, da bi ih za tren nestalo. Nove države niču a stare se survavaju kao kule od karata ili pokušavaju bitnu izmenu čak i društvene osnove. Njiha nam se pod nogama sve što smo dotle za čvrstu osnovu držali. Čak i u takozvanim egzaktnim naukama ostalo je malo nepokolebanoga, a da ne govorimo o onima koje ni pre nisu smele da se nazovu nepromenljivim. Viševekovni običaji i mišljenja kojima se starost ne da sagledati, za nekoliko godina bivaju porušeni.
.
,
Citat
