IZ PERA JOVANE - devojka iz VRANJA (7)
Функција песме у епским формама друкчија је него у драми већ самим тим што је лишена певачког извођења. Ускративши јој вокалну и инструменталну непосредност, епски контекст тражио је од песме стриктнију применљивост лексичког значења на контексну ситуацију.
Функционалност песме у епским формама могућно је, отуда, потпуније него у драмама, измерити њеним доприносом разјашњавању расположења појединих личности, па чак и оних сижејних појединости које су наративно заобиђене; у недовршеној новели „Певци“, Стојан се дуго и постиђено двоумио да ли да запева. У приповеци „Увела ружа“ (прва верзија), претучена Паса проклиње судбину песмом, и свој живот приповеда:
„Мајка моја, црна била,
што ме даде за недраго
за недраго на далеко..“
Замандаљен пред светом као и његово чекмеџе, песми није одолео чак ни газда Младен. Није ништа мање личан и ништа мање непосредна ни Јованкина песма у истом роману:
„Што се, лудо, млад не жениш?
Што се, лудо, млад не жениш?“
И у драми и у епским делима Борисава Станковића, песма је лирски израз емотивне пренапегнутости патријархално васпитаног човека коме друштвене конвенције не дозвољавају пуну акциону одушку и искрене дијалошке изливе.
Зачудо, ова лирска предиспозиција Станковићевог талента нашла је свој прави и једини израз у епици и драми. Та спонтана Станковићева амбиција да све, и живо и мртво, до дна субјективизује,што је основна амбиција модерних романсијера, тражила је лирску интонацију, а њу је било тешко континуирано остварити на већим епским просторима и у повезанијој нарацији, па је приповедање мастимично испрекидано и неповезано.Зато се одавно примећена појава фрагментарности у књижевном делу Борисава Станковића не може тумачити пишчевом неукошћу и произвољном склоношћу ка невезаним елементима, или његовим недостатком смисла за такозвана лигаментна ткива, за прелазе који су од романсијера одувек захтевали највише времана и
умешности. Слажући у слику детаљ до детаља , Станковић не поравњава њихове слојеве, па се свака од тих мозаик-коцкица тродимензионално укључује у општу ликовну представу, чинећи је пластичном до пуне рељефности. Укупан резултат
таквог слагања слика очитује се у привидној независности ликовних ефекатаМинијатурне пластике врањских ентеријера у дане празника, акварели пчињских винограда, густа уља осамљеничких сутона, енгровски прецизне и проницљиве графике гробљанских „масовки“, широка платна призора у амаму, и на свадбама...
смењују се у динамичном ритму. Ритмичке односе ликовних маса у замашнијим делима Борисава Станковића карактерише неуравнотеженост, односно наизменичност минијатура и пространих планова. Устојство и распоред слика у краћим приповеткама, које су најчешће композицијски упрошћене и сведене на један,реевокативан тон, не нуде довољно јединственог материјала за закључке. Како сложеност овог дела маргиналног садржи и карактеристике ликовног обликовање мањих целина, то је упутно да се главни интерес обрати на њега. Стога се још једном ваља оградити од сваког критеријума који механичку симетричност делова узима за априоран знак ритмичке организованости и склада. Први део романа
„Нечиста крв“ претежним делом је посвећен Софкиним интимама. Већ први Софкин излазак из чауре сна и тихих, несметаних поседа маште, прво отворено суочавање са окрутношћу животне збиње, оличене у трагедију њеног оца, Мите, наговештава
нешто дгукчију „причу“ њене даље историје. Други део романа је триптихон који се широко раскриљава и обухвата три свестрано развијене сцене: у амаму, венчање и свадбену ноћ. Полазећи од чињенице да је у првом делу романа „Нечиста крв“, Софкина душа треперила, обамирала и најзад отупела, другом делу није преостало ништа друго сем да буде велико опело Софкиног тела. Софкина ломача за коју су је, како то већ хипокризија патријархалног реда налаже, лепо обукли, извија се у диму густих амамских испарења, окађена је у цркви загушљивим мирисима тамјана и воска, осветљена је џиновским ватрама Маркових сељака који дивљачки урличу док пламен прождире некадашља невестина уздања. У другом делу романа „Нечиста крв“, приповедач је прешао са задржане унутрашње радње сликане лирски минуциозно, на манифестациону која је допуштала мирнији тон и епски пространије захтеве. Нов угао посматрања отворио је нов видокруг размакнутијих и
прегледнијих облика. Следствено томе, једино је варка могла кумовати мишљењу да се роман дао завршити на крају првог дела, без већих последица. На основу свега тога може се закључити да Станковићево најзначајније дело, роман „Нечиста крв“, заиста „нема чврсту композицију и поступно, повезано излагање“ (Боривој Стојковић – „Један поглед на књижевни рад и вредност Борисава Станковића“), али само у односу на класичне и традиционалне пропорције и ритмове композицијских
решења. У драми „Коштана“ још су изразитије разлике у ликовном третману појединих сцена, и још је неуједначенији распоред драмских маса: после фолклорног шаренила у првој слици, уследила је патетична сцена материнске клетве и покајања која, на први поглед, нема ни психолошке ни акционе везе са претходном, и коју је тешко помирити са још присутним ехом распеваних кликтаја тек разбежане младежи. Мозаички састав и непропорционалност делова, јединствена
су карактеристика Станковићевог начина компоновања – од реченице до романа и драме. Има много примера који показују да епизоде у књижевном делу Борисава Станковића нису знаци анархично разгранате сижејне крошње, него су знаци
бокоровитости психолошког корена којим се дело храни. Будући да ритмичко-интонациони елементи у Станковићевом књижевном делу нису орнаменти који би, по цену оптерећења, украшавали литерарну грађевину, функционалност је
права мера њихове естетске врдности. Ритмичко-интонационе вредности књижевног дела Борисава Станковића одају потпуну песничку самониклост.
sledi nastavak !!!
Citat
