Svetislav Basara
Prikaz rezultata 1 do 7 od ukupno 7
  1. #1

    Svetislav Basara

    Svetislav Basara




    Svetislav Basara, rođen 1953, jeste savremeni srpski književnik. Objavio je više od dvadeset književnih dela, uključujući romane, zbirke pripovedaka i eseje. Dobitnik je mnogih književnih nagrada u Srbiji, a njegov roman Fama o biciklistima neki u Srbiji smatraju jednim od deset najboljih romana u prošloj deceniji. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2006. godinu za svoj roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti.

    Dela:

    * Bumerang
    * Dzon B. Malkovic
    * Fama o biciklistima
    * Fama o biciklistima
    * Kinesko pismo
    * Kratkodnevica
    * Looney Tunes
    * Mongolski bedeker
    * Na gralovom tragu
    * Na ivici
    * Najlepse price
    * Napuklo ogledalo
    * Peking by Night
    * Srce zemlje
    * Sveta mast
    * Ukleta zemlja
    * Uspon i pad Parkinsonove bolesti

    Wikipedia


    Teško je svakog dana biti pametan


    U četvrtak je u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda održana promocija nove knjige Svetislava Basare - Eros, giros i tanatos - zbirka eseja i članaka iz 2009 i 2010, u izdanju novosadskog Dnevnika. Najnoviji Basarin naslov nadovezuje se na prethodnu (treba napomenuti, izvrsnu) knjigu ovog autora, Fundamentalizam debiliteta. Pored autora, u razgovoru su učestvovali Teofil Pančić i moderator Marjan Čakarević.

    U uvodnoj reči, Čakarević je šaljivo parazrafirao Koštunicu (po kome, kao što znamo ko ne razume Guču, ne razume Srbiju) rekavši da ko ne razume Basaru zapravo ne razume Srbiju.


    O Basarinoj političkoj kolumnistici govorio je Teofil Pančić, koji je primetio da je taj rod novinsko esejističkog pisanja, na granici između žurnalizma i literature, nešto što mnogim čitaocima izgleda prilično lako. Mnogi pisci, uključujući i jako dobre među njima, okušavali su se u ovom žanru ali malo ko se tu duže i razložnije održao. Basara je u tom smislu naveden kao jedan od pozitivnih izuzetaka. Pokazalo se da je Basara eskalirao do neviđenih razmera i toliko se izbezobrazio da je počeo da piše i dnevne kolumne. Pančić je istakao da je pisanje kolumne nešto što je mnogo napornije nego što ljudi misle, dok je dnevna kolumna još zahtevnija, nadovezavši se citatom da je teško svakog dana biti pametan. Basari to polazi za rukom, a pritom ostaje i zavodljiv i duhovit.

    Basara je svoj mentalitet pisca i čoveka koji voli da se igra sa tekstom i sa stvarnošću, na inteligentan način prebacio u novinsko žurnalistički žanr, i to je ono što je, po Pančiću, lako moglo da ne uspe. Ta vrsta poigravanja može dosta brzo da se izliže, napiše se jedan genijalan tekst, pa sledeći bude prosečan, a treći ništa ne valja.

    Dilemu da li tekstove koji su već jednom negde objavljeni treba ukoričiti u knjigu, Pančić je uspešno otklonio stavom da ono što nema smisla objaviti drugi put, nije imalo smisla objavljivati ni prvi. Nešto jeste ili nije dobra i zanimljiva tekstualnost.

    Ono što se ne moze osetiti dok se ti isti Basarini tekstovi čitaju svakodnevno u štampi, a može kada su objedinjeni u knjizi, jeste i piščeva evolucija pogleda na ljude, fenomene, političke i društvene procese, te je to i dobra prilika za čitaoca da proveri u kojoj meri korespondira ili ne korespondira sa piščevim mišljenjem, zaključio je Pančić.

    Jedan od Pančićevih omiljenih bisera iz poslednje Basarine knjige, onaj je u kome se autor sa ljubavlju i pažnjom izjasnio na temu anonimnih poruka, komentara ali i pretnji na raznim forumima, sajtovima i slično - sklonost uporediva sa poznatim žanrom iz doba socijalizma, koji Basarina generacija pamti, a to su tekstovi ispisani po zidovima javih toaleta i sličnih javnih prostora, na najrazličitije teme. Sve što se nije smelo reći glasno (od seksualnih do političkih frustracija) ostavljano je u vidu grafita, čiji su autori ostali zaštićeni anonimnošću. Isto se danas radi po forumima, ama im smrad ostaje zajednički.

    Basara se prisutnima požalio na to što se mnogi ljudi iz njegove okoline pitaju zašto se on, kao ozbiljan pisac, bavi kolumnama i žurnalistikom, te da se pribojavaju da će time okrnjiti svoju postmodernističku auru. Kolumne je počeo da piše sasvim slučajno, objasnio je autor, dok je razlog što se bavi političkim i svakim drugim glibom u zemlji Srbiji, vrlo jednostavan. Živi ovde i sve što se dešava najdirektnije se tiče i njega. Posle dužeg razmišljanja o sveukupnoj propasti Srbije i svega sto je čini, Basara je zaključio da uzroke mora potražiti na samom početku stvaranja tzv. države - "u ovakvom, populističkom kulturnom modelu, ugrađenom u same temelje moderne srpske države. Taj model je kontaminirao čitavu srpsku duhovnost i kulturu. Uprkos otporima kojih je bilo od početka, sve se pretvorilo u jedan statičan, inertan, orijentalni model kulture i samim tim politike, jer politika je direktno povezana sa kulturnim nivoom", rekao je Basara i za primer uzeo Francusku, gde država stanovniku nekog gradića ili sela na jugu Francuske omogućava isti kvalitet života koji imaju i stanovnici Pariza - dok je u Srbiji situacija potpuno drugačija. Na samo par desetina kilometara od Beograda (u kome takođe ništa nije sjajno), počinju duhovna bespuća, materijalna i svaka druga beda. Za drugačije i nema mesta, jer je čitava novija istorija sastavljena od mita i laži, sukoba sa svetskom realnošču, neprekidnim udaranjem glave u zid i upotnom istrajavanju, zaključio je autor.

    Svetislav Basara je prisutnima pojasnio da se u svom pisanju kolumni neizostavno mora služiti i humorom i ironijom, te da mu je teško i pisati ako bar malo ne začini humorom. Kod nas je politika metastazirala u sve, a ne bavi se onim zbog čega i postoji, konstatovao je Basara. Poslovično ima uticaj na medije ali i na kulturu, tačnije, pokušava da kanališe kulturne tokove u pravcu koji odgovara političkim elitama. Državnu kulturnu politiku Basara je definisao rečima selo gori, a baba se češlja. Država nema potrebe da tako nešto potpomaže i finansira.

    Pitanja iz publike donela su, između ostalog i komentare o Basarinom ambasadorovanju na Kipru, pa i raspitivanje o tome gde su pare koje je opljačkao Milosevićev razbojnički režim - na šta je Basara zaključio da su na Novom Beogradu. "Kada sam pošao na Kipar, delovi Novog Beograda su bili pusta ledina, a sada niču poslovno-stambene zgrade, što znači da su pare vraćene u Srbiju i da ih lopovi pametno ulažu".

    Mogle su se čuti i kritike o piščevom menjanju političkih dresova, na šta je stigao odgovor da je u pitanju jedna jedina stranka (Demokratska), koja se vremenom cepala na više njih, te da iz toga proističe takav utisak. Autor je podsetio da se na samom početku višestranačja u Srbiji učlanio u DS, potom se odvojio u DSS, a kada je tokom protesta 1996/1997 shvatio da Koštunica radi za Milosevićev režim, sa grupom nezadovoljnika osnovao je DHSS

    e novine
    Poruku je izmenio Cecara, 09.02.2015 u 22:18
    Život nije, i nikada nije bio, pobeda sa 2:0 kod kuce protiv lidera lige, posle rucka u restoranu brze hrane.

  2. #2

    Odgovor: Svetislav Basara

    E bas volim Basaru,
    Mis"o mu postujem.
    Naravno, pored knjizevnickog rada ima i kriticko misljenje
    prema nasoj aktuelnoj stvarnosti i o onoj od pre,
    Vivisekcira uzroke naseg propadanja.
    Bolno za one koji su na toj liniji.

    Gubitnickoj.
    Ali koja nema kraja.
    Jer barjaktari propadanja cuvaju taj plam.

    Istina ponekad zna da zaboli.

    Pise Basara o svemu i kaze izmedju ostalog :

    Kulturni dodatak
    Zašto se Srbija raspada

    Sada je na snazi podela na patriote i građaniste, podela koja ponovo stiče, za sada, stidljivu podršku države. Mi, zapravo, ponavljam to po ko zna koji put, nemamo problema sa politikom već sa kulturnim modelom nasleđenim iz prve polovine pretprošlog veka. Zbog toga ne treba osipati drvlje i kamenje na skupštinske budalaštine i razularene poslanike. Iako nemaju veze sa parlamentarizmom, oni nesvesno obavljaju svoju parlamentarnu ulogu predstavljaju nas u dlaku onakvima kakvi jesmo.

    KULTURNI MODEL I NACIJA
    Za razliku od drugih socijalističkih zemalja (osim Rusije) pad Berlinskog zida i slom komunizma u Srbiji nisu rezultirali obnovom građanskog društva, kulture i sistema vrednosti, već se u istorijskom smislu otišlo korak nazad. Ako je komunistički pokret još uvek deo svetskoistorijskog procesa, izraz emancipacije proletarijata i sekularne inteligencije, sled sumanutih i tragičnih događaja s kraja osamdesetih i početka devedesetih bio je revolucija lumpenproletarijata i ološa.

    Taj prevrat je izveden iza dimne zavese lažnog višepartijskog sistema i još lažnijeg parlamentarizma. Iz kaljuge komunističkog društvenog uređenja mora se priznati funkcionalnijeg od aktuelnog i kakvog-takvog kulturnog poretka, Srbija je prekonoć skliznula u tribalnu utopiju u kojoj su prividi institucija postali još prividniji, a sva moć uzurpirana od strane raznoraznih veća staraca i starica.

    Hunte zla

    Može misliti ko šta hoće, ali nikakvog tu nacionalizma nije bilo. Kao što ga nema ni danas. Nacionalizam je moguć isključivo unutar slobodne nacije, a srpski narod se, nažalost, nikada nije uzdigao iz orijentalne začaranosti i neslobode. Nacionalizam je koherentna ideologija čiji je cilj očuvanje vitalnih snaga nacije od pogubnih uticaja kasnog modernizma: razobručenog hedonizma i svakojakih subverzivnih sloboda; neuspeh i anahronost te doktrine skriveni su u tome što je ona iako rado koketira sa crkvama kao i svaka ideologija u suštini antireligiozna i ne uspeva da uvidi eshatološki smisao disolucije u savremenom svetu, rasula koje se može (i mora) usporavati i kanalisati, ali koje nije moguće zaustaviti.

    Ali ako uporedimo nacionalizam Francuske akcije, recimo, sa srpskim nacionalizmom iz devedesetih i dvehiljaditih, videćemo zapanjujuću nezainteresovanost očeva i sinova nacije za dobrobit naroda. Zapravo je uspon plemenske kulturne, političke i ekonomske hunte iz devedesetih širom otvorio poklopac Pandorine kutije svih zamislivih zala i Srbiju pogruzio u beznađe, a mlade naraštaje u narkomaniju i nihilizam, pri čemu je monopol nad distribucijom droge, recimo, držala Državna bezbednost. Očevi nacije bili su vođeni isključivo orijentalnom idejom teritorijalne ekspanzije kao proširenja prostora pljačke i harača. Već površna analiza pokazuje beslovesnost te ideologije, tačnije odsustvo bilo kakve smislene ideologije, osim ukoliko pod ideologijom ne podrazumevamo otužno jadikovanje i zapomaganje nad porazima i bitkama izgubljenim upravo zato što su vođene iz nepromišljenih i neartikulisanih motiva. Teško je otrgnuti se utisku da srpske pseudoelite srljaju iz rata u rat ne bi li vanrednošću ratnih situacija obezbedili minimum nacionalne kohezije i prikrili suštinsku nemogućnost konstituisanja Srbije kao racionalne i funkcionalne države slobodnih ljudi. Isto je tako teško otrgnuti se utisku da se ta unutrašnja nestabilnost, možda i nesvesno, nastojala prevazići višedecenijskim utapanjem (sakrivanjem?) Srbije unutar većih državnih celina koje su trebale da posluže kao spoljašnji potporanj silama unutrašnje nestabilnosti. A uzgred i kao sjajan povod za samosažaljenje i jadikovanja.

    Od svog nastanka pa do danas, Srbija nije smogla snage da postoji za sebe; da sama sebi bude svrha, da unutar raspoloživog prostora uspostavi realan kulturni i državni poredak. Niti se ikada osim usamljenog Đinđića u srbijanskoj političkoj eliti pojavio iko ko razume da Srbija kao geopolitička činjenica nije isto što i Srbija kao geografski pojam. To nerazumevanje (i ne samo ono, dug je to spisak) učinilo je da ključni faktor srpskih labavih jedinstava uvek bude neko PROTIV, neka negacija. Eventualna ZA uvek su povezana sa nečijom podrškom našem PROTIV. Aktuelni faktor nacionalnog okupljanja je protivljenje i animozitet prema NATO-u i Evropskoj uniji, što ne znači da je imalo oslabilo resantiman PROTIV Turaka, Nemaca, Hrvata, Albanaca, Vatikana, masona, Kominterne, Amerike...

    Probna uređenja

    Akumulacija tog negativiteta, te nesposobnosti da se preboli poraz, da se prevlada ogorčenost, paralizuje istorijske procese, blokira konstruktivnost, iscrpljuje društvenu energiju i predstavlja solidnu osnovu za buduće poraze i dezintegracije.

    Projektujući ono negativno na pomenute adrese (koje su eventualni korisnici, nikako uzroci naših dezintegracija), profesionalni patrioti i Srbi još uvek uspešno maskiraju vrišteću činjenicu da su faktor srpske nestabilnosti i dezintegracija upravo oni. I njihovi, isto tako profesionalni preci, koji su u XIX veku započeli procese nacionalne dezintegracije proglašavajući etničke Srbe islamske i katoličke vere Turcima i Šokcima. Od te podele pa do podele Srba na radničku klasu i poštenu inteligenciju i reakciju bio je samo korak. Sada je na snazi podela na patriote i građaniste, podela koja ponovo stiče, za sada, stidljivu podršku države. Mi, zapravo, ponavljam to po ko zna koji put, nemamo problema sa politikom već sa kulturnim modelom nasleđenim iz prve polovine pretprošlog veka. Tokom novije istorije Srbija je podjednako neuspešno promenila i isprobala sva postojeća društvena uređenja: od monarhije, preko socijalističke republike, zaključno sa (navodno) demokratskom i kapitalističkom državom. A sve je, nekako, sve to vreme, ostajalo isto, kvazidefinisano labavom običajnošću i vođeno samovoljom već ovih ili onih staraca.

    Ništa drugo nije moglo proizići iz ideologije Vuka Karadžića (lingvistika je tu samo izgovor, uostalom pozajmljen od Save Mrkalja) koja je za sva vremena zacementirala populizam, a prostotu i prostakluk ustoličila kao vrhunsku vrednost. Sve se to, u komplikovanoj stvarnosti XXI veka, pretvorilo u grotesku. I biće sve grotesknije. Zbog toga ne treba osipati drvlje i kamenje na skupštinske budalaštine i razularene poslanike. Iako nemaju veze sa parlamentarizmom, oni nesvesno obavljaju svoju parlamentarnu ulogu predstavljaju nas u dlaku onakvima kakvi jesmo.

    Svetislav Basara
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  3. #3

    Odgovor: Svetislav Basara

    Ево мало шта други кажу о Басари и гомила цитата С. Басаре:

    По саморазумевању хришћанин, монархиста, антикомуниста и десничар, он је данас један је од најомиљенијих аутора оних који по Србији шире борбени атеизам, просветитељски радикализам и носталгију за југокомунизмом као претечом евроутопије. Басара је, заправо, Другој Србији драгоцен као десни критичар српског национализма, неко ко српске националисте напада са идеолошке позиције поштовања за монархију, Бога и византијску традицију. Још важније, Басара често прича оно што Друга Србија мисли, али се, барем у штампаним медијима, уздржава да изговори. Као књижевник вешт са речима, као карактер без много кочница или скрупула, Басара увесељава Другу Србију богатим речником увреда не само на рачун живих српских националиста, већ и на рачун најистакнутијих личности из српске политичке и културне историје. Тиме Басара активно учествује не само у деструкцији националног самопоштовања (на коме Друга Србија тако предано ради), већ и на стварању некаквог новог националног идентитета.

    Басара као другосрбијанац

    Убрзо пошто се, 2005. године, вратио са Кипра, Басара се свом силином бацио у напад на српске националисте, пре свих на Коштуницу и Ћосића. Како се може видети из његове књиге Фундаментализам дебилитета (Службени гласник, Београд 2009; у даљем тексту ФД) - збирке чланака објављених између 2006. и 2008. Басара је Коштуницу без реалних основа оптуживао да је кренуо у реализацију поступног државног удара и у суспензију уставног и правног поретка (ФД, 137), да је увео неку врсту `меке` диктатуре (ФД, 114) и меке тираније (ФД, 126), да око себе ствара опскурни псеудорелигиозни култ (ФД, 19; 80-81), па чак и да намерава да Србију врати натраг у тоталитаризам (ФД, 126). Коштуница нема никакву идеологију, никакав план и никакву идеју осим опстанка на власти уз помоћ бескрајног низа марифетлука, тврдио је Басара (ФД, 17), и, као и Друга Србија, оцењивао да је Коштуница највећа препрека дефинитивној европеизацији Србије (ФД, 97).[1]

    Ове свакако претеране оптужбе Басара је зачињавао простачким увредама (које, изгледа, увек причињавају нарочиту радост Другој Србији). Тако је Коштуницу звао: маргинални полуинтелигент (ФД, 81), Лажни Месија из Белановице (ФД, 190) болесно амбициозно Мртво пувало (ФД, 192) и слично. Исту методу критике, која је почивала на комбиновању бесмислених оптужби са вулгарним инвективама, Басара је примењивао и на Добрицу Ћосића. Ђосић је, наводно, измећарио Титу и жарио и палио као уметнички гаулајтер Србије (ФД, 24), тако што је постављао своје клонове на стратешки важна места по факултетима, редакцијама, уредничким местима. Баш као и Латинка Перовић, и Басара иза сваког националистичког потеза власти у Србији, у последњих педесет година, види Добрицу Ћосића. Наводно, у Титово доба, Ћосић је био вођа трибалног клана који је држао кључеве свих врата (ФД, 28) и вршио деценијску негативну селекцију (ФД, 27), а у Коштуничино време, Ћосићеве небулозе и халуцинације постале су интегрални део `државне` политике, а он је неометано и неовлашћено постављао своје људе на кључна места у државном и информативном систему (ФД, 162) Ћосић је, по Басари, у Коштуничино време чак указом постављао чланове фамозне РРА! (ФД, 150).

    Уз стално грђење Коштунице и Ћосића, Басара је стекао наклоност другосрбијанских кругова и тако што је у својим текстовима непрестано наговарао Србе да се помире са сецесијом Косова и окрену борби за ЕУ. Басара је критиковао српске националисте што, као земљорадници у души (ФД, 163), не схватају модерни свет и драматичну промену у геополитици, где су територије од секундарног или чак терцијалног значаја (ФД, 163). Пошто територије више нису важне, Срби треба да се што пре помире са неминовношћу губитка Косова (ФД, 144; 147), како не би косовска митоманија прогутала целокупну српску стварност (ФД, 92). Мора се рећи истина, подучава нас Басара. А она, упрошћено, гласи: `Косово ће бити независно; ми смо урнисана и осиромашена држава и ништа ту не можемо учинити, осим да ту независност не признамо (ФД, 182).

    Ипак, излаз постоји. Србија само треба имати стрпљења да сачека десетак година после којих ће сви Срби, били они на Косову или у Шведској, бити унутар једне једине политичке заједнице (ФД, 144; слично 179). Реч је, наравно, о интеграцији Србије у реални политички и економски систем ЕУ (ФД, 126) који ће нам свима донети добро и решити наше проблеме, па и муку са отргнућем Косова. Против тог универзалног решења буне се само корумпирани политичари и национска интелигенција (ФД, 46). Европска унија је, умирује нас Басара, устројена тако да не угрожава суверенитет ове или оне нације, већ само спутава узурпацију суверенитета од стране политичких класа и ограничава незајажљивост економских елита (ФД, 144). И тако, уместо да размишљамо о Косову и неправди, треба само да се препустимо вођству бриселских бирократа и њихових овдашњих идеолошких пропагандиста, па ћемо се сви убрзо наћи у митској Дембелији и у хиљадугодишњем блаженству.

    Басару је Друга Србија, међутим, највише волела зато што је потврђивао један од њених најважнијих негативних стереотипа онај о примитивизму српских патриота (национаца, како их он зове; ФД, 35, 42). Басара је ишао тако далеко да је последња два века српске историје видео само као дефиле националистичких простака. Тако су за Басару, који воли да се гради носиоцем европско-византијско-племићког духа, Први и Други српски устанак били само побуна примитивних сеоских старешина, државни удар у једном од вилајета империје у расулу, а не промена система владавине и оријенталног културног модела. (...)Пљачка турске имовине биће један од пресудних мотива и главних послова `револуционара` (ФД, 8-9; исто ФД, 66-7). Милош и Карађорђе су, за Басару, били не само оријенталци, са свим особинама оријенталаца, већ и класични зликовци (ФД, 67) који су постали родоначелницима генерација зликоваца, лопужа и хохштаплера (ФД, 68).

    Док је политичка револуција Карађорђа и Милоша била побуна српских примитиваца, културна револуција Вука Караџића била је само простачка револуција, која је одбацила аутентичну елиту и на њено место инаугурисала осредњост, вулгарност и ксенофобију (ФД, 35). Тај родоначелник владајућих дрипаца (ФД, 125), тај највећи разоритељ традиције (ФД, 100), тај троноги (ФД, 45) хохштаплер (ФД, 67), крив је зато што је у средиште културе поставио слепачке нарицаљке Филипа Вишњића и Тешана Подруговића (ФД, 186), а језик простака и простачке умотворине(...) прогласио идеалом коме треба тежити (ФД, 70). Вук је такође крив што се национална култура Срба стала уобличавати на презиру према високој култури, елитизму и духовности (ФД, 33), па је и данас, између осталог захваљујући и Вуку, у Србији на делу унутрашња најезда масе која окупира национални, културни и политички простор (ФД, 44).

    Овај скоројевићки презир према народу тако драг другосрбијанским снобовима код Басаре је рационализован идејом да су, заправо, Карађорђе, Милош, Вук и остали српски народњаци само израз оријенталног менталитета стеченог под Турцима (ФД, 34). Басара не само да за нашу главну бољку проглашава оријентализам, већ он последњих двеста година српске историје види као непрестани рат овдашњих моћних и злих азијата против финих али малобројних европејаца. Србија се, по Басари, већ два столећа колеба између азијског и европског цивилизацијског круга (ФД, 21), а једина наша нада је да ће европска Србија после дуге рововске битке потиснути азијатску Србију (ФД, 193)[2].

    По Басари, сво зло у српској историји долази од азијата. Атентат на Ђинђића је, рецимо, био државни удар азијата (ФД, 67), после кога је дошло до формирања Коштуничине владе као апсурдне коалиције азијата свих боја (ФД, 94). Комунизам је, такође, био само једна од тачака азијатског пута Србије, када је дошло до стварања посебне подврсте људског рода, генетских мутаната (чак и физички налик једне на друге), који су систем вредности западне хришћанске цивилизације без којег нема ни права, ни државе, ни политике систематски девастирали (ФД, 55). И данас је у Србији дошло до поларизације на блок азијатских и на блок европских снага (ФД, 42). Наспрам евроцентричног дела Србије (ФД, 44), којег чини реформски и демократски блок (ФД, 174) предвођен Борисом Тадићем и Демократском странком (ФД, 174) стоји махала азијатске чаршије (ФД, 44), овдашњи нови Азијати (ФД, 21), азијатска улема, предвођена Добрицом Ћосићем (ФД, 22) и, наравно, главни азијатски сатрап Коштуница.

    И код Друге Србије, са њеном причом о европским вредностима, постоји један имплицитни антиоријентализам, једна евро-снобовштина, један слабо прикривени култур-расизам. Код Басаре се, међутим, све имплицитно претвара у експлицитно, па тако прикривени другосрбијански расизам код њега добија форму антиазијског крсташког рата, чак антиазијског културног нацизма. Пошто у Србији никад није дошло до промене система источњачке деспотије (ФД, 161: у изворнику цела ова реченица је истакнута курзивом), за Србију је, као рецимо, за Авганистан или Ирак, много боље да има једног диктатора и само једну странку (ФД, 11). Оријентална Србија до демократије може доћи контролисаном диктатуром (ФД, 16), која би изгледала тако да се прогласи суспензија рада политичких партија на период од четири године које би биле искоришћене за демонтажу парализованог и корумпираног система (ФД, 16). Док траје диктатура, послове развоја економије, пројектовања институција, реформе војске и полиције, израде устава, писање стварне историје засноване на чињеницама, реформе школства и универзитета... воде експертске групе (ФД, 16), објашњава нам Басара.

    Петог октобра је, по Басари, требало забранити СПС и СРС, распустити све институције, почев од тадашње Удбе закључно са САНУ (ФД, 15). Зато би, међутим, у евро-диктатури, коју Басара предлаже, требало избећи ту грешку и револуционисати буквално све. Уколико хоћемо да преживимо, каже Басара, овде се мора променити све: устав, застава, химна, правопис, личне карте, регистарске таблице... Дословно све (ФД, 76). Басара сматра да је чак и српска тробојка настала као резултат оријенталног импровизаторског, површног, фалсификаторског духа (ФД, 123; 167)[3] и да је треба променити. Уместо традиционалног црвено-плаво-белог барјака, Басара захтева да српска застава буде слична онима које имају скандинавске протестантске земље крст на једнобојном пољу, с тим што би овде крст био жут, а поље црвено (ФД, 167).

    Ове бизарне идеје о евро-диктатури и евро-револуцији одозго током које би наша ЕУ-авангарда од једног народа направила други, од Срба-азијата Србе-европљане, од примитивних Турака напредне Швеђане, те, дакле, идеје су веома честе у Другој Србији. Оно што Басара, међутим, овим идејама додаје осим чудачких замисли о промени правописа и заставе јесте једно дубље неповерење према демократији и отворено заступање насилног елитизма. Док наши грађанисти декларативно не воле демократију само у националистичким народима (какви су још увек Срби), Басара је отворени антидемократа.

    Опште право гласа је, пише он у књизи са философско-теоријским амбицијама Дрво историје (Службени гласник, Београд 2008; у даљем тексту ДИ), један од најрегресивнијих псеудомитова (...). Давање права одлучивања свакоме, ставља најумније и најспособније у положај талаца аморфне масе назване народ. Елита, у смислу у којем је дефинише Ј. Евола, више није стању да предводи (ДИ, 91). Зато, захтева Басара, право гласа би требало да имају само независне личности; они који испуњавају извесну квоту пореза или личности од великог научног или уметничког угледа (ДИ, 92). Због тога би се то право, по Басари, морало одузети свим непродуктивним и паразитским слојевима у које наш аутор, између осталих, убраја и пензионере, иза којих одмах додаје и особе лечене од психоза и неуроза, као и оне са криминалним досијеом (ДИ, 92).

    Код Басаре, уопште, амбиција да све промени, да, као припадник елите и духовног племства, свима влада, комбинована је са израженим осећајем ускраћености за оно што му припада, због чега он страсно мрзи све који му не дају оно што је његово. Могло би се рећи да га је то што на време није добио НИН-ову награду својевремено учинило мрзитељем НИН-а. То што је његово амбасадоровање на Кипру завршено без одговарајућег продужетка на неком другом месту, вероватно га је највише и учинило мрзитељем Коштунице. То што није одмах ушао у САНУ, учинило га је мрзитељем Академије. (И Борис Тадић би требало да му нађе неко амбасадорско или министарско место, како се и сам ускоро не би нашао на Басариној листи за пет минута мржње).

    Али, резултат незадовољене амбиције и сталног осећаја за ускраћеност је политички радикализам и авантуризам, чежња да се обори поредак и коначно узме оно што му припада. То је револуционарност једног Катилине (Catilina), припадника вишег слоја чија неутажива лична амбиција није задовољена са довољно моћи и новца, па жели да уз помоћ руље или спољног непријатеља, сруши републику и успостави неограничену личну власт. На том путу ка моћи и новцу не бирају се савезници, па је тако и могуће да један десничар, попут Басаре, залута у псеудолевичарски свет људских права, феминизма, ГЛБТ инклузије, богоборства и клирофобије...

    Та противуречност између Басариног политичког (и финансијског) избора и његовог дубинског вјерују јесте нешто што највише пада у очи сваком читаоцу Басариног дела и додатно објашњава онај вишак мржње коју Басара испољава према духовном свету из кога је поникао и коме природно припада. Наиме, Басара и сам, као хришћанин и конзервативац, мора видети у каквом се друштву тренутно налази и њему је, јамачно, мучна сва та идеолошка представа са дечјим правима, ГЛБТ поносом, феминистичком позитивном дискриминацијом, као и са агресивном дехристијанизацијом Европе и изградњом бриселске Вавилонске куле. Али, баш зато што, суштински, дубоко презире своје тренутно друштво, он агресију коју то друштво у њему изазива усмерава на духовну средину из које је израстао и којој припада, али која не може довољно да задовољи његове потребе. Стога он вероватно најстрасније мрзи управо оне којима је у духовном погледу најближи, и та мржња је тим већа што више и сам увиђа да су људи које мрзи већма у праву.

    Басара као универзални хришћанин

    Басара, будући да је десничар, не само да исповеда многе ставове који су у несагласности да другосрбијанском идеологијом, већ се Басара и наши грађанисти у неколико важних питања суштински разликују.

    Док је Друга Србија највећма антирелигиозна (или чак паганска), Басара је отворени хришћанин. Он верује да је на овом свету једном живео Бог, да је био у нашем обличју, да је распет, умро на крсту и васкрсао (ДИ, 16). Он верује у Провиђење (ФД, 162; ДИ, 71; 130), Сатану (ДИ, 17; 130), Адама и Еву (ДИ, 79), пад (ДИ, 18), антихриста (ДИ, 127), Апокалипсу (ДИ, 142), бесмртност душе (49), дакле све оно чему нас Свето писмо учи. Он каже да је најбоље све оно што пише у Библији схватати дословно (ДИ, 74; 79), као што верује и у магијске моћи клира: Тврдња да молитве монаха држе овај свет на окупу није претеривање, вели Басара. (...)Пустињачке молитве заиста су нека врста `проводника` којима Божанске енергије продиру у свет историје и одржавају га на окупу (ДИ, 89).

    Истина, његово хришћанство није баш сасвим православног типа. Басара се можда може назвати универзалним хришћанином, који оштро одбацује балкански етнофилетизам (он критикује потискивања универзалних Христових заповести у корист релативизма националних интереса; ФД, 14) и самостално, са протестантским самопоуздањем, тумачи Јеванђеље. Суштински ближи протестантизму (у неким аспектима поноворођенима, а у некима мормонима) него православљу, Басара храбро исповеда чак и најрадикалније хришћанске поставке које сигурно да нису најмилије његовим садашњим другосрбијанским пријатељима.

    Тако Басара, у складу са својом прокламацијом да Свето писмо треба узимати дословно, заступа отворени креационизам. Басара чак иде тако далеко да оптужује еволуционисте за кривотворење. Наука фалсификује параметре на основу којих се одређује старост предмета из палеоисторије, тврди Басара, конструише налазе разних кромањонаца и пекиншких људи како би подупрла сумануту доктрину еволуције (ДИ, 76). Једини паметан потез који је Влада (Коштуничина - А. С) успела да уради, објашњава на другом месту Басара, јесте увођење креационистичке теорије о настанку света у школски програм, који убрзо, под притиском вролевичара (писање је изворно А. С), бива поништен (ФД, 82). Као што се види, Басарина приврженост креационизму је толика да се он чак не либи да што је једино место у целокупном његовом опусу у томе похвали и Коштуничину владу, односно његову, од стране другосрбијанаца најнападанију министарку, Љиљану Чолић.

    Басара дословно преузима и библијску концепцију духовног сукоба Вавилона, земља греха и пада, и Израиља, земље врлине и вере. Истина, Басара не каже ко би данас чинио духовни Израиљ, али је врло јасан која земља представља Вавилон. Последњи Вавилон јесте Америка (ДИ, 27), тврди Басара, то је главно место површности, безосећајности, идолатрије новца, фискализације времена (Time is Money), сумануте потрошње и разобручености сваке врсте (ДИ, 83-4). На друштвеном плану, Америка приводи крају процес глобалне окупације света изведене advertisingom, softwareom, наметањем онога што се назива American Way of Life. На сцену ступа High-tech тоталитаризам, тоталитаризам ниског интензитета, али високе ефикасности (ДИ, 55).

    Басара чак верује да је пропаст и распадање Америке ствар релативно скоре будућности (ДИ, 186). Акције које Америка спроводи по свету, симулирани ратови које изазива, нису ништа друго до одлагање сопственог распада (ДИ, 218), објашњава нам Басара. Читалац се једноставно мора запитати ако је већ Америка Вавилон и ако је већ њена пропаст тако близу, зашто је онда један хришћанин, неко ко верује у антихриста, Апокалипсу и Спаситеља, постао верни сарадник организација које су на директном платном списку Вавилона и зашто један хришћанин, очигледно свестан шта ради, безрезервно служи оној жени што је зајахала Звијер а на чијем челу лепо пише: Вавилон велики, мати курвама и мрзостима земаљскима (Откр. Јов. XVII, 3; 5)? Можда зато да би од Вавилона извукао што више новаца, како би тако Вавилон што пре осиромашио и пропао? Или можда зато да би курва вавилонска што пре и пред целим светом показала своју блудничку природу?[4]

    Басара у је свом десничарењу, као и у свим другим питањима, радикалан и спреман да иде даље чак и од најрадикалнијих десничара присутних у нашој јавности. Он не само да напада материјализам (ДИ, 73) и десакрализацију модерног света (ДИ, 238), већ отворено одбацује и рационализам[5], логику (ДИ, 56), ренесансу и хуманизам (ДИ, 58-9; 243-4), просветитељство (ДИ, 114), перспективно сликарство (ДИ, 71), науку и технологију[6]. Басара у својој радикалности иде тако далеко да критикује чак и хелиоцентризам. Псеудонаучно измештање Земље из средишта васионе, вели он, представља инаугурацију самовоље и нереда и погодује успону провинцијалности, партикуларизације и десакрализације (ДИ, 238).

    Такође, када пише о рок музици, Басара каже исто што мисле и многи, у нашој јавности маргинализовани, верски фундаменталисти: Негде од средине седамдесетих година, рок (најпре вид побуне против социјалне инерције) постаје криптоидеологија западних плутократија (...). Са плоча рок и панк бендова чују се отворене сатанистичке и деструктивне поруке, управо онакве какве одговарају интересима креатора Новог светског поретка (ДИ, 218-9). Исто, сигурно на ужас другосрбијанаца и њихове снобовске урбаности (а сасвим у складу са десним мишљењем), Басара са презиром говори о граду и урбанитету. Град је симбол човекове жеље за самосталним животом, за животом без Бога (ДИ, 46), град дехуманизује човека. Најпре тако што га одваја од Бога, потом што га удаљава и од природе (ДИ, 85). Град је легло порока и тескобе који као једину алтернативу нуде утапање у разврат и узајамну обману (ДИ, 29)[7]. Уз град, Басара одбацује и неке од најважнијих технолошких симбола модерне цивилизације. Тако је за њега аутомобил корак даље у изоловању појединца од заједнице и природног окружења. (...) Прекорачење брзине хода или коњског галопа представља hbris (ДИ, 87). Још горе ствар стоји с путовањем авионом. Прећи 3.000 километара за три сата, пише Басара, је терористички акт уперен на саму суштину природних закона (ДИ, 198).

    Уз ова бизарна или бар лицемерна схватања о граду, авиону или аутомобилу (јер се таквих ставова можете доследно држати једино ако сами живите ван града и путујете до њега запрегом што сумњам да Басара чини), наш писац има и неке сасвим сувисле ставове које ће многи поздравити (мада свакако најмање они из Друге Србије). Тако Басара критикује наше упорно каскање за (безумним) узорима Запада (ДИ, 51), речима које би потписао и Св. Николај Жички: Вазда провинцијално (и несрећно) заљубљени у Европу, загледани у њен лажни сјај, некритички смо прихватили готово све што је долазило северно од Дунава. Не само у новије време (ДИ, 60). Што је најлепше, Басара који је у својим дневним колумнама у Данасу један од најгласнијих подржавалаца војвођанских аутономаша[8], начелно уопште нема добро мишљење о аутономији. Напротив, за њега аутономија представља коначну вавилонизацију, повратак идолопоклонству и трибализму, то је процес осамостаљења мноштва псеудодржавица као део процеса распадања света (ДИ, 88).[9]

    Опет се читалац мора запитати па зашто онда Басара толико воли друштво идолопоклоника града, аутономије, брзине, рок музике, зашто је и он, који за себе каже да је хришћанин, у тој гомили која бестидно и ругајући се игра пред највећим хришћанским светињама, да би се одмах затим ничице бацила пред ноге курви вавилонској? Да није, можда, наш добри хришћанин, у тој гомили зато да би све те заблуделе и несрећне душе хришћански просветлио и продуховио, како би онда, сви заједно, на челу са Петром Луковићем, на коленима допузали до Саборне цркве и масовно се покајали? Баш пожртвовано.

    И Басарина критика феминизма, такође, годи ушима сваком десничару. Феминизам је последњи стадијум Ортегаигасетијанске побуне европског олоша, оштар је, као и увек, Басара (ФД, 53), то је један тоталитарни пројекат зато што самоуверено узима за право да из атара свог серкла води послове, ни мање ни више, него целокупног женског рода (ФД, 53). Отуда Басара са презиром помиње Жене у црном (ФД, 52), као и феминистичке активисткиње које глуваре светом сакупљајући отпатке са дна европске мисли (ФД, 54). Сличну органску одбојност једног десничара, Басара показује и према ГЛБТ борцима. Поводом најаве геј-параде у Београду, Басара није могао да се уздржи а да не каже да он лично мисли да парадирање сексуалном оријентацијом било које врсте указује на лош укус и извесну вредносну дезоријентацију[10]. Зато се, ваљда, Басара толико и дружи са главним промотерима феминизма и ГЛБТ покрета код нас, да би их одвратио од скупљања отпадака са дна европске мисли и увео у истинске мисаоне дубине десне и хришћанске Европе. Право мисионарење.

    Истина, Басара је лукави мисионар, па као средство придобијања заблуделих душица користи њихово дивљење за окултно и Кабалу (које су за све наше урбане паланчане појам духовности; а и тако фенси, јер се тиме бави Мадона). Наступајући као неко ко је упућен у тајне Кабале (ДИ, 184-5), Басара активно просветљава наше другосрбијанце тако што им из угла окултног тумачи неке од најважнијих политичких покрета. Тако, објашњава Басара, не само да је нацизам у основи имао конзистентну идеологију засновану на окултизму (ФД, 159), већ и на комунистички покрет треба гледати као на једну од окултних секти. За амблем покрета насталог на `теоријским` поставкама марксизма, објашњава Басара, преузет је пентаграм, симбол космичког нереда. Није ни мало случајно што је Маркс апостазирани Јеврејин. Јеврејска традиција нам је подарила Кабалу, мистичко сазнање о устројству света и структури Генезе. Било је логично да Јевреј који је отпао од јеврејства буде тај који ће иницирати деконструкцију света (ДИ, 171).

    Уопште, уверава нас Басара, Комунистичка партија и није била политички покрет, већ атеистичка месијанска секта (ФД, 9). Комунистички покрет, нарочито у својој стаљинистичкој фази, није за Басару био погрешан због тоталитаризма и заговарања перманентног грађанског рата, већ зато што је Маркс као апостазирани Јеврејин одступио од Кабале. Да није било тог отпадништва, ми бисмо већ сви одавно живели у хиљадугодишњем царству Aziluta, Beriaha, Yeziraha и Asiyyaha. Амин![11]

    Слободан Антонић
    Боље је наставити да пијеш, него престати кад не треба.

  4. #4

    Odgovor: Svetislav Basara

    Moj lični utisak o Svetislavu Basari je krajnje negativan. U vezi njega nikada nisam siguran da li istupa kao književnik, kvazifilozof, umišljeni prorok, nacionalista (sic), monarhista, političar, doušnik, žandar, egzekutor ili ko zna već šta. Jedino sam siguran da svoj nesumnjivi talenat koristi za ličnu promociju ne birajući za to načine, ali zato vrlo smišljeno birajući saveznike, koji su u trendu, moćni i čine se kao budući pobednici na globalnom nivou, potpuno i bezrezervno im, kako to samo Srbi ponekad umeju, podilazeći. Pri tome izgleda zaboravlja da su i od najmoćnijih država i saveza moćnije univerzalne i moralne ljudske vrednosti koje već vekovima prkose sili, opstaju i hrabre sve one koji žele da misle svojim glavama i shvataju slobode na način kako se ona oduvek i shvatala.

    Dakle, Basara je došao u Srbiju da uče Srbe kako i na koji način trebaju biti Srbi, jer, eto, Srbi to ne umeju sami, a po njemu nikada nisu ni znali. U tom svom misionarstvu gubi meru i kompas vređajući neprimerenim rečnikom sve one koji ne misle kao on, odnosno ne toliko koliko on već njegovi mentori i trenutni moralni i svekoliki drugi uzori, ali, priznajem, to često vrlo vešto maskirajući se lažnim konzervativizmom, hrišćanstvom i navodnim dsničarenjem.

    Ne verujem u neku njegovu dugotrajnost kao intelektualca i pisca. Više verujem da će biti upamćen kao svojevrsni indikator i miljenik svih onih umornih od čekanja da bolje žive, pri tome imajuću na umu standard, standard i samo standard.

    Ali, budućnost će već pokazati koliko vredi svako, pa i Svetislav Basara.
    Opet sam ti u kafani, mene bez nje ništa nema
    Tu su moje lude noći, nikad nisam u samoći,
    Hej kafano, moja rano...
    Samo na www.VojvodinaCafe.rs - Muška kafana,
    Bircuz koji radi 25 sati dnevno!

  5. #5

    Odgovor: Svetislav Basara

    Ovaj Antonic zna ponekad da iznenadi.
    I to onako prijatno.
    Ko bi rekao.
    Analizira Basaru sve onako Krepko potKrepljeno citatima.
    Fala mu sto citira Basaru,
    Na taj nacin na indirektan nacin , onako iz offa( ), ukazuje na nosioce i
    uzroke naseg nazadovanja.
    A Basara to radi onako 'tacno u sridu ".
    Ogoljava do kraja.
    I zato mu mis"o cenim i postivam.
    I To izaziva odijum kod onih prema kome je kritika i totalno razoblicavanje upuceno.
    Kod onih koji "sve volec svoj narod neizmerno " isti taj narod vode i gde su ga doveli
    i gde ce ga dovesti.
    Ko bi ako ne oni ?
    Oni znaju i oni ga vole.
    Iako to znanje i ta ljubav mnogo kosta.
    Mozda nailazi na nerazumevanje jer suocavanje sa samim sobom , sa svojom slikom u ogledalu , ponekad zna da bude bolno.
    Suocavanje sa posledicama njihove "ljubavi ".
    I naravno , ti "cuvari vatre " , nosioci tog nakaradnog i stetnog misljenja (uverismo li se ?), pogleda , iluzija i obmana , u toj borbi za ocuvanje svojih pozicija, jer sve je naravno interes
    i to onaj sopstveni (nismo mali valjda znamo ), u zelji da ocrne one koji ne misle tako koriste
    dobro poznate reci ..." mentori " stranci '......jer oni su naravno "nasi " .
    Oni su "prvi ".
    Koliko su "Nasi" i koliko su "Prvi " svedoci smo vec , pa moze se reci decenijama.
    U poslednje dve posebno isto tako. Kontinuitet.
    Svedoci smo cuvara i nosioca ostvarivanja nacionalnih interesa kroz ceo protekli vek.
    Istorija stradanja i stagnacije.
    Nemogucnost da se stvori iole sredjena drzava u kojoj ce narod biti koliko - toliko
    srecan i zadovoljan.
    Bez pomisli na beg
    Uvek je nesto drugo prece i uvek je neko drugi kriv.
    Vidimo rezultate ovih pravovernih " tumaca " i "prosvetitelja " koji , naravno ,
    najvise vole svoj narod , narod osiromasen i uplasen , suocen sa posledicama "njihove ljubavi."
    Naroda koji i dalje treba da ih prati na tom putu "srece i blagostanja " sve usput pevajuci
    "padaj sliko i nepravdo , sretna ce se zemlja zvat " .
    I sve tako do slobode .
    Samo sto ta sloboda nikako da stigne izmedju ostalog i ona ekonomska koja je mozda
    i preduslov za sve druge.
    Ali to je opste poznato.
    To je ovde vec standard.
    Vidimo rezultate perjanica misljenja i pogleda na svet , tumaca nacionalnih interesa
    a la Cosic , Kostunica , Amfilohihe , Krestic , Antonic , Vucelic , Vukadinovic , i jos mnogih
    analiticara , istoricara....
    Treba li nabrajati ?
    Sve ono sto oni tako lepo neguju i zalivaju.
    Zarobljeni u svojoj zoni sumraka , u stalnom sukobu sa realnoscu i nemogucnoscu
    da sagledaju svet oko sebe , da mu se prolagode i pronadju svoje mesto za dobrobit ovog naroda.
    Da ga povuku napred , ojacaju ekonomski i demografski i kulturoloski i kako ne vec .
    Umesto toga vecito vracanje unazad rizikujuci nova stradanja i zaostajanja a radi "goluba u ruci ".
    i zato ih Basara ( izmedju ostalih ) kritikuje i ogoljava bez milosti.
    Analizira i daje svoje vidjenje zbog cega smo po svim pokazateljima pri samom dnu Evrope.
    I zbog cega se broj mladih i obrazovanih ljudi koji beze odavde meri stotinama hiljada.
    Naprimer , 6oo lekara u jednom danu.
    I ko je za to kriv.?
    Pa kaze Basara.
    A tako nesto reci je jako hrabro jer odmah slede epiteti , etikete i tako dalje.
    Ali je njima to sasvim okej.
    Jer ostaju oni , ta intelektualna , politicka i verska "elita "
    i ostaje neobrazovan i siromasan narod . Neslobodan samim tim.
    A njega je najlakse izmanipulisati i homogenizovati.
    A onda sa njima na celu kolone u svetlu buducnost.

    Srbija bi sigurno rekla.
    "nemojte me toliko voleti i toliko braniti , ako boga znate ?"
    A znaju , kako ne bi znali ?
    Ko zna ,ako oni ne znaju/
    Vernici su to.
    Pravi vernici.
    Samo je pitanje cega ?
    Hej Joe...Supercalifragilisticexpialidocious !

  6. #6

    Odgovor: Svetislav Basara

    Odlican pisac. Ne preterano meni simpatican svojom pojavom i stavom ali kao pisac..sjajan.
    Fama o biciklistima je sada prevedena i na engleski cak
    Uglavnom, sve najbolje
    Poruku je izmenio Cecara, 25.05.2011 u 16:52 Razlog: obrisan link ka sajtu

  7. #7

    Odgovor: Svetislav Basara

    Da li je neko procitao novu knjigu od Svetislava Basare Mein Kampf?
    Htela bih da je kupim pa me interesuje da li je dobra kao i ostale njegove knjige.
    Poruku je izmenio Cecara, 09.12.2011 u 07:48 Razlog: reklama - neće moći

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •