Једна од омиљених подвала аутономаша – сепаратиста је и она о пљачки Војводине од стране Србије, која се за ову прилику назива Београд. Како је могуће да се после деценија „пљачке“ деси да Војводина буде све богатија, а централна Србија све сиромашнија, то нико жив не може да објасни. Чињенице, међутим и овде говоре другачије: у периоду између два светска рата, простор Баната, Бачке, Барање и Срема, сматран је најбогатијим пољопривредним делом државе, а примера ради, град Нови Сад је у периоду Краљевине највише изграђиван и у њега је највише инвестирано. Сиромашење Војводине после Другог светског рата, али и централних делова Србије, спровођено је економском политиком југословенских комуниста, по којој су средства деценијама одливана у Хрватску и Словенију. Такође, познато је и колико је привредних постројења демонтирано и пренето у друге крајеве социјалистичке заједнице, чак и у Албанију, али не и у централну Србију. О овоме говори мноштво објективних, на науци заснованих економских анализа, које, наравно, нису тако гласне као ПРОПАГАНДА сепаратиста. Да би се показала сва апсурдност аутономашке приче о економској експлоатацији, те да би се показало да су прави заговорници економског (и сваког другог, наравно) пуног просперитета Војводине управо они који се залажу за снажну и јединствену српску државу, најбоље је позвати се на пример државе која се сматра најдемократскијом, најслободнијом и економски најразвијенијом – Сјединњене америчке државе. У овој држави је развијени север четири године водио крвави гађански рат против неразвијеног југа, од 1861-1865. Северу је била потребна јака јединствена држава, због тржишта и јефтине радне снаге, југ је тежио конфедерацији. Па, ваљда је логично да развијени српски север – Војводина, из истих разлога, у условима приватне својине, без државних стега и социјалистичкх мера планске привреде, тежи једниственој српској држави зарад свог властитог бољитка. Или, ако су данашњи аутономаши заиста поборници модерне Европе и међуанродне заједнице у коју нас, као, „воде“, а која су, као што је познато, у епохи глобализације, логично је да до глобализације прво дође у властитом дворишту – Србији. Који су то, нама смртницима непознати економски закони којима се руководе другови демократе када говоре о глобализацији у свету, а дезинтеграцији у властитој кући?
Ђорђе М. Србуловић