Godišnjica najnovije srpske revolucije...

[euridika]

Za nekoliko sati ućićemo u 5. oktobar 2006 godine. To će biti šesta godišnjica od najmasovnijeg okupljanja građana nošenih istom idejom na ulicama naših gradova. Možda je ova tema trebalo da bude postavljena 24. septembra kada je sve počelo, kada je veliki vođa, poslednji put, najintenzivnije i najpokvarenije do tada pokušao da udari na našu inetligenciju i na našu svest. Objavili su da ulazimo u drugi krug glasanja za predsedničke izbore, objavili su to i pored brojeva koji su jasno govorili u prilog tome da će u drugi krug ući samo oni koji nikada u životu nisu uspešno sabrali dva i dva... Onda smo se malo mučili, smišljali, pokušavali da pregovaramo sa onima sa kojima nikada nikakvi pregovori nisu bili mogući, i na kraju smo izašli na ulice, po ko zna koji put u našim malim životima u kojima se već nagomilalo onoliko istorije koliko nije u nekoliko pokolenja kod nekih srećnijih nacija. O energiji, motivu, odlučnosti izlišno je govoriti. Ja sam na taj dan bila u Beogradu, sa tih nekih pola miliona ljudi, neki od vas su bili u nekim od vaših gradova, neki na barikadama, gde se branila poslednja odstupnica čovečnosti. Bilo je veličanstveno i veliko, uz nažalost dve ljudske žrtve, mada je moglo da bude i mnogo gore. To su neke od onih stvari koje će nama običnim malim ljudima zauvek ostati nepoznanice, ko, kako i šta se sa kim dogovarao u tim momentima. To bih ostavila istoriji i istoričarima, ako je upošte moguće pisati i brisati našu istoriju. Ono što ja pamtim vezano za taj dan jeste da sam se u nekoliko naleta jako uplašila, jer me je masa nosila kud je htela i nisam mogla da vidim šta se zapravo dešavalo. Pamtim da su mi grlo, nosi i oči bili sprženi suzavcem i da, kada sam konačno prodisala i progledala neki drugi vazduh je strujao mojim gradom, otrčala sam kod drugarice u njen iznajmljen stan na Slaviji i gledale smo interviju sa novim predsednikom države na državnoj televiziji. Posle smo šetale oslobođenim Beogradom, kako smo to volele da kažemo, i disale konačno nekako drugačije. O tome šta i kako se desilo u danima, mesecima i godinama koje su sledile svako od nas ima neko svoje lično svedočanstvo. Što se mene tiče, ja sam u tom danu ostavila svu svoju energiju i nadljudsku volju, da po cenu bilo čega istupim za ideju, za "našu stvar". Zanima me kako je ovaj dan, i da li je uopšte obeležio vaše živote. Zanima me kako ste se osećali tada, nekoliko dana pre, nekoliko dana posle i kako se osećate sada kada već imamo šestogodišnju distancu. Ne moramo da se opterećujemo suvim činjenicama, isečcima iz novina, sa sajtova nekih tv stanica, samo naše lično poimanje, pošto je taj dan kao i svi dani pre i posle njega trebalo da bude u funkciji poboljšanja kvaliteta naših običnih života.

[valter]

-Ali, vrlo bitan momenat.
...ja sam generacija '99, cirka 30-es % srednjeg skolovanja,.. kako prosvetara, tako i sa nase strane. proveli u strajku....
... bez prijemnog, suvim prosekom udjem na VTA (bitno je T)...
... 04. negde u ovo vreme na duznosti uz kafu (a imao sam crnjak san)
... i tako, malo kafica, malo dzezvica... a VTA
i sta reci (mozda ko je sanja? Denic).

[Mish]

Pamtim bes koji je prethodio tome.
Veru, zanos, optimizam, nadu da dolaze neke bolje godine, zajedništvo koje smo svi na trgu kod Miletića imali. Euforiju koja je sledila u danima posle.
O toku narednih šest godina ne bih ovom prilikom.

[Kunic]

Tresla se gora, rodio se miš. Evo nama 6 godina posle trećeg srpskog ustanka opet socijalista na vlasti. Toliko o tome.

[euridika]

Tresla se gora, rodio se miš.

Dobro, bar se zatresla, i to je nešto, nema ništa dok se ne pokuša, mi smo svoje uradili (mi obični mali naivni ljudi), nismo baš očekivali ovakav ishod, negde se sve to zaglavilo, neko se opasno preračunao...

Evo nama 6 godina posle trećeg srpskog ustanka opet socijalista na vlasti. Toliko o tome.

Dobar si mu epitet zelpio, ja sam ga proglasila revolucijom a ti ustankom, nije ni loše od koga je

A braća socijalisti, to je tužno i ponižavajuće i neprihvatljivo, ne što su oni na vlasti, već što su isti socijalicti na vlasti! Tužno je što mi brzo zaboravljamo, prelazimo preko stvari, guši nas svakodnevica, mirimo se sa situacijom kakva jeste, ipak je malo bolje, kažemo, ne učestvujemo aktivno u političkom životu naše države, bežimo u neke druge stvarnosti (ja sam pobegla, mnogi su pobegli), a o onda se budimo i gledamo iste mumificirane ogavne face kako nam se smeju u lice i samo konstatujemo iz daleka ili iz bliza da nam se još smeju u lice...

[nattydread]

sjecam se 5. oktobra po tome sto je cijeli studentski otisao na ulice, ukljucujuci i pola grada. i jednostavno se osjecala ta neka pozitivna energija i atmosfera. ja sam bila ponosna i tada sam odlucila da ne idem za australiju, iako su me gotovi papiri cekali (ovu glupost ne bih da komentarisem)...i tako, stojimo mi medju masom, ali nema nam cigara. dok smo se mi nekako iskobeljali iz mase do trafike, kupili cigare, vratili se u masu, ja skontah da onoga nema vise. onda mi je zazvonio telefon, javlja mi se frend iz turske, sretan kao malo dijete, iako me zna samo preko neta i tada u tom trenutku sam bila ponosna sto sam iz srbije. naravno, cijeli dogadjaj se proslavio. a ja sada namjerno ne bih o onome sto je bilo dalje da ne kvarim prvobitnu ushicenost ovoga posta...