Nasilje u porodici

[Lillith]

Više od 70 odsto dece u Srbiji roditelji kažnjavaju fizički ili psihološki, a oko šest odsto žena odobrava nasilje u porodici, saopšteno je danas u Beogradu.
Najnovije istraživanje UNICEF-a o položaju žena i dece u Srbiji obavljeno je u više od 9.000 domaćinstava u Srbiji, uključujući i oko 20 odsto najsiromašnije romske populacije. Prvi put su ispitani kažnjavanje dece, stav žena o nasilju i položaj dece ometene u razvoju. Zamenica direktora UNICEF-a za Srbiju Marija Luiz Fornara rekla je na konferenciji za novinare da je Srbija među prvima objavila rezultate istraživanja sprovedenog u više od 60 zemalja sveta.
Ispitivanje pokazuje da je u Srbiji veliki broj dece zbog siromaštva i nacionalne pripadnosti isključeno iz obrazovnog, zdravstvenog i sistema socijalne zaštite. Podaci dobijeni istraživanjem treba da doprinesu boljem planiranju programa zaštite, rekla je Fornara. Ona je navela da je verovatnoća smrtnosti romske dece do pet godina skoro tri puta veća od nacionalnog proseka.
U vrtiće ide samo trećina dece u Srbiji i svega četiri odsto Roma. Više od 80 odsto romske dece roditelji kažnjavaju fizički ili psihološki, a 35 odsto Romkinja odobrava nasilje u porodici, pokazalo je istraživanje. U Srbiji 11 odsto dece ima smetnje u razvoju, dok je taj procenat kod romske populacije dvostruko veći. Sedam odsto dece iz romskih naselja i četiri odsto dece u Srbiji radi.
Pre 18. godine u brak je stupilo više od osam odsto žena u Srbiji i čak 46 odsto Romkinja. Kontracepciju koristi samo 41 odsto žena u Srbiji, dok se upola manje Romkinja štiti od neželjene trudnoće i polnih bolesti. Istraživanje koje su obavili agencija Stratedžik Marketing i Zavod za statistiku, pokazuje da je najlošija situacija u jugoistočnoj Srbiji, a najbolja na području Beograda. Ispitano je oko 27.000 osoba od 2000. do 2005. godine, a od ukupnog broja oko 4.000 su deca, a oko 7.000 žene. Podaci o njihovom zdravlju, ishrani, obrazovanju i ekološkoj zaštiti prate se i dalje.
Menadžer za sprovođenje Strategije za smanjenje siromaštva Aleksandra Jović rekla je da evidencija iz ove godine pokazuje da je u Srbiji siromašno više od trećine mladih do 18 godina. Taj problem, kao i ostale činjenice iz istraživanja, moraju se imati u vidu prilikom planiranja budžeta Srbije za narednu godinu, navela je Jović.

Izvor Blic

[DrinChe]

Prisutnije je nego sto mislimo. Prijateljica radi u vrticu i danas smo bas o nasilju porodicnom pricale.I nemoci ili slabosti da joj se odupremo pojedinacno.
Kaze,danas je doslo dete ponovo u masnicama.I ponovo isto ispricalo- tata ga je malo gurnuo,pa se saplelo o loptu,a onda ga je tata opet slucajno sapleo,pa je opet palo... Modrice se ponavljaju svaki put kada vikend provodi kod oca.

Pitam je zasto ne prica sa majkom i zasto ga ne prijave...Pita me:"pa zar mislis da majka ne vidi isto sto i ja?"
...
Kaze da ne zna sta da radi,da nocas zeli jos jednom da razmisli.
Roditelji tog deteta nesrecnog su pred pomirenjem i ponovnim sklapanjem braka-odlucili su da im je ipak dobro da zive zajedno(!?).

Jadno dete...
I sta?Da ostane na tome?Nisam roditelj,ali znam sta bih.Ko bi me cuo,pitam se?
Zna li iko ko slusa i uspesno resava ove teske situacije?

[SQUAW]

Alarmantni podaci o povećanoj agresiji u porodicama

Svaka četvrta žena žrtva nasilja




BEOGRAD - Od početka 2008. godine, 20 slučajeva nasilja u porodici završeno je smrtim ishodom, dok je u Sigurnu kuću u Beogradu već smešteno 143 žene i 153 dece. Situacija je alarmanta i vreme je da sve društvene i državne institucije zajedno krenu u rešavanje ovog problema - rekla je Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici, na tribini �Nasilje u porodici�, koja je organizovana zbog učestalih zločina u porodici.

Javnost u Srbiji nedavno je bila šokirana porodičnim tragedijama, u kojima su žrtve nasilnika bile supruge, deca i roditelji. Dragana Milošević i Zlatana Filipović pokušale su da pobegnu od muževa koji su ih godinama maltretirali. Nisu uspele da se otrgnu i s decom nastave život bez trzavica. Iznerviran što supruga ne želi da mu se vrati, Sava Milošević je Draganu i decu ranio, a pobesnelog Slavoljuba nisu mogli da savladaju prolaznici, već je Zlatanu na smrt izboo nožem, a zatim presudio i sebi.
- Poslednji slučaj iz Beograda, kada je čovek ubio suprugu iako je imao zabranu prilaska, naterao nas je da dignemo glas jer porodično nasilje podriva celokupan društveni sistem. Potrebno je precizirati kakve je mere moguće preduzeti i kojim redosledom i kome treba da se obrate žrtve nasilja, jer žene često, zbog straha, odustaju od pokretanja postupka protiv nasilnika. Podatak da je savetovalište primilo od početka godine 2.800 poziva dovoljno govori - rekla je Vesna Stanojević na tribini na kojoj su učestvovali i predstavnici Ministarstva za rad i socijalna pitanja, pravde i zdravlja.
Neuropsihijatar Bojana Kecman navodi da ne postoji �model nasilja u porodici�, već da je svaki slučaj poseban.
- Svaki slučaj je skup mnogo faktora. Kao što je psihopatologija, bolest koja je skrivana i nije lečena. Uz to, porodični problemi se nisu rešavali, nagomilavaju se i, kada dođe �žuta minuta�, sve ispliva. Alkohol je, takođe, jedan od faktora zbog kojih eskalira nasilje - kaže dr Kecman.
Zoran Pašalić, predsednik veća sudija za prekršaje Republike Srbije, smatra da su marginalizacija ovog problema, opšta situacija, ali i leto razlozi povećanja porodičnog nasilja.
- Suština svakog nasilja u porodici je opšta nesigurnost, život pod konstantnom tenzijom koja se ispoljava prema slabijim članovima porodice. A to mogu da budu supruge, roditelji i deca - kaže sudija Pašalić.
Istraživanja pokazuju da su na meti muškaraca supruga i roditelji, dok žene nasilje iskazuju na muževima i deci. Očevi retko ubijaju decu, a kada se odlučete na taj čin, to je iz razloga što žele da naude suprugama. Prema podacima NVO �Incest trauma centar�, u Srbiji svaka četvrta žena doživi fizičko nasilje, a čak 80 odsto žena koje su doživele neku vrstu nasilja nikome se ne obraća za pomoć. Prosečan period od početka nasilja do prijavljivanja iznosi 12 godina i dva meseca. Jedan od razloga što se žene ustručavaju da prijave nasilnike je i sporost sudova.
- Prema zakonu, postupak sa elementima nasilja je hitan, a prvo ročište mora se odrediti za najviše osam dana od podnošenja tužbe. Nažalost, zakonodavac nije predvideo rok za okončanje postupka, tako da postupci često traju i po osam meseci - navodi Ana Maričić iz Ministarstva pravde.

Dokaz potvrda o povredama

- U slučaju povreda, žrtve mogu da odu na pregled kod sudsko-medicinskih veštaka na Institut za sudsku medicinu, koji će u protokolu navesti stepen povrede i sredstvo kojim su te povrede nanete. Jer, u običnom lekarskom izveštaju nije navedeno kako su povrede nastale - kaže sudija Pašalić.

Blic

[NSdjanka]

Meni se dopada kako su to rešili u Austriji... Ne beže žena i deca iz kuće od nasilnika, nago dasu udalje od kuće i zabrane mu i prilaz i ulaz... Ne može biti nagrađen zato što se iživljava... Mislim da ovde, kod nas, zaista treba da se skrati postupak... Policija izlazi sto puta, uzimaju se izjave svedoka (kojih naravno nikad nema), pa lekarska uverenja i ko zna još koliko ponižavajućih i besmislenih radnji treba da se urade, da bi muž i otac (recimo), bio kažnjen nekom paušalnom kaznom zato što nije dobar muž i otac (najblaže rečeno)... A posebno me nervira kada kažu da će sve to jednog dana doći na red, jer ne može sve od jednom, ima toliko važnijih stvari, presudnih za našu zemlju i budućnost , a što mu budućnost raste uz batine umesti uz uspavanku, jbg... Ako se zakoni budu pisali i usvajali jedan po jedan, možda i postanemo pravna država tamo negde 21008. godine... Ako nas do tada ne istrebe zakonom zaštićeni nasilnici... A čemu nam služe silna ministarstva, boga ti pitaj...

[prewrnuta_torta]

Ne možeš pomoći osobi koja, grubo rečeno, nije da ne želi, možda se plaši da prihvati pomoć ovakve vrste. Na pitanje, ''dokle?'' odgovara sa ''navikla sam''...
Nasilnici, uglavnom prodju nekažnjeno...
mislim da žrtvi nasilja treba pružiti maksimalnu podršku, zaštitu, ali dok ona sama ne ''preseče'' neke stvari, ne raščisti sama sa sobom, može reagovati hiljade socijalnih radnika, isto toliko policajaca, rodjaka, prijatelja...
O deci kao žrtvama nasilja ne smem ni da pomislim.

nasilnici uvek prodju nekaznjeno... a deca zive u strahu da ce bilo kakav njihov postupak dovesti do ponovnog fizickog sukoba... jako je tuzno sto ti nasilnici su i sami u detinjstvu bili na neki nacin maltretirani i to onda ostane u njihovoj psihi... pa i sami pocnu da se tako ponasaju prema svojoj deci... ili jednostavno imaju alkohol kao okidac za sve svadje i batine... bolesno je sto obicno nasilnici posle batina, nekad u strahu da ih ne privedu, placu i krenu ko najobicnije pi*ke da se izvinjavaju da se to opet nece ponoviti... a ponovi se... i to sto si rekla... navikne porodica, naviknu zrtve... misle da svi tako zive... ne zele da prijave nasilnika jer ih je sramota od komsija... i trpe... ili jednostavno ne mogu da se izvuku iz tog ciklusa jer nasilnik preti, da ce oduzeti decu ili da ce ih isterati na ulicu...
naravno da im treba pruziti svu mogucu podrsku... pa makar to bilo sat vremena mira... da je poslusate... jer sve zavisi od zrtve... kada ce skupiti dovoljno snage da resi da nesto promeni.
a deca... ako imaju veliku ljubav drugog roditelja... mogu ostati normalna i citava... ali uvek ostaje trenutak i postoji mogucnost da ce i ona jednog dana postati nasilnici...

Odrasla sam sa time. Bila bih tada zahvalna da je netko od susjeda reagirao na ono sto se desavalo u nasoj kuci godinama. Da nije sve zavrsilo samo navlacenjem zavjesna na prozor ...Ljudi imaju gadnu naviku ulaziti u tudje zivote onda kada to nitko od njih ne trazi , ali zato zatvaraju oci kod takvih stvari.

komsije... uvek su tu kada ih ne trebate... obicno se pred ljudima stvara lazna idila o srecnoj porodici... kao da je sve u redu... ljudi zatvore oci i zive u toj iluziji... a daleko je od srecne porodice...
takodje... nekoliko puta je komsinica dosla na vrata da vidi sta se desava... i tada bi bio nabacen onaj lazni osmeh da se nista ne desava...

Da li se svi ti ostali plase neke osvete ili zajebancije sa zakonom,mislim na razna svedocenja,povlacenja po sudovima i kojekakvim institucijama?

da... ili samo zele da zive u lazi... a mozda ih plasi cinjenica da se nasilnik nece libiti da zapreti osobi koja pokusa da se mesa u njegov zivot.

Jednom nasilnik uvek nasilnik u porodici, ne treba čekati da se popravi, prekinite odmah manje će boleti, bez obzira na nešto lepo što je bilo, to su uspomene.

odlicno receno... lepe stvari nestanu iza ruznih... ali posle prelomnog trenutka... zrtve progledaju i shvate kako su ziveli do tada...

Mislim da ovde, kod nas, zaista treba da se skrati postupak... Policija izlazi sto puta, uzimaju se izjave svedoka (kojih naravno nikad nema), pa lekarska uverenja i ko zna još koliko ponižavajućih i besmislenih radnji treba da se urade, da bi muž i otac (recimo), bio kažnjen nekom paušalnom kaznom zato što nije dobar muž i otac (najblaže rečeno)... A posebno me nervira kada kažu da će sve to jednog dana doći na red, jer ne može sve od jednom, ima toliko važnijih stvari, presudnih za našu zemlju i budućnost , a što mu budućnost raste uz batine umesti uz uspavanku, jbg...

da... toliko nepotrebnih radnja i podataka se trazi umesto da nasilnika strpaju iza resetaka na dug vremenski rok...
tuzno je sto drzava malo preuzima povodom toga...

[little fairy]

U mojem krugu obitelji i prijatelja ne postoji obiteljsko nasilje. Da li bih se upetljala, da saznam za tako nešto vjerujem da bih jer tu ne pati samo žrtva već i njezina neposredna okolina. Znam da se kaže ''Ne petljaj se tamo gdje ti nije mjesto'' ali ako mi je do nekoga stalo, zašto ne pomoći? Tada smatram svojom dužnošču upetljati se.

Ne mogu reći da ne shvaćam osobe koje opstaju u takvim uvjetima jer tko zna o čemu se točno radi. Nekada davno bih osudila takve osobe koje trpe nasilje ali danas razumijem da postoji više čimbenika zašto je to tako.

Ne opravdavam, samo kažem da ne osuđujem.

Ne podržavam i ne zalažem se, samo kažem da razumijem.

Jedini izlaz, gledajući sa naše strane, je odlazak od agresora ali žrtva to ne vidi i jedina naša pomoć je pružiti bezrezervnu pomoć i čvrstu ruku prijateljstva.

[maski]

obrazac u ponashanju jednog nasilnika



by maski

[jamiroyu]

Par postova me nagnalo da otvorim temu....nazalost hteli mi to da priznamo ili ne problem nasilja u porodici u bilo kom obliku je pristutan i okruzeni smo istim...."Nasilje u porodici je ponasanje kojim jedan clan porodice ugrozava telesni integritet,dusevno zdravlje ili spokojstvo drugog clana porodice"- sve jasno definisano....pitanje za sve ...da li ste spremni da u slucaju saznanja o nasilju u vasem okruzenju ( komsije,prijatelji,rodbina ) preduzmete ista i sta je to na sta ste spremni a u cilju pomoci ugrozenoj nesretnoj osobi....Teska je tema...i nazalost ce se neki u njoj i pronaci..mozda je ovo prilika da znaju da nisu sami i prepusteni sebi...Ja imam tu srecu da zivim u harmoniji...otac i majka i posle 50 godina braka se vole i postuju....od njih sam i naucio da postujem svoju porodicu.....gledam princezu kako odrasta i ne smem ni da pomislim da je iko ikada na bilo koji nacin povredi....moja ideja je da ovom temom, skrenem paznju na problem nasilja u porodici, kao i na frapantan podatak istrazivanja da svaka cetvrta zena na Balkanu trpi nasilje u porodici....TREBA LI TO DA IGNORISEMO ??? STA SMO SPREMNI DA UCINIMO???

[ANIBAS]

Bilo koji oblik nasilja je za svaku osudu.Kada je u pitanju nasilje u porodici,
postoje mnogi oblici i činioci koji do njega dovode,nažalost...veoma široka tema.
Mesto koje treba da bude oaza spokoja,izvor sreće i radosti,sklonište od zla,a to nije..
nezamislivo mi strašna i nadasve bolna misao.

Svakako da ne treba sedeti skrštenih ruku već
pomoći koliko god je to moguće s'naše strane;
pričom,savetom,pa i intervencijom ukoliko situacija nalaže.
Nikad nisam bila u situaciji da doživim bilo koji oblik nasilja u porodici
direktno...verovatno zbog toga,fala bogu,ne bih ni trpila,borila bih se svim raspoloživim sredstvima
po cenu sopstvenog života,samo da ga se rešim.
Najstrašniji oblik nasilja u porodici, za mene je,nasilje nad
decom...odvratno i svirepo nasilje nad kojim se gnušam.
Nasilje za svaku osudu bez ikakvog opravdanja koje zaslužuje najstrožu kaznu.
Jednom rečju- noćna mora.

[Goga]

Ko su žrtve porodičnog nasilja? Kako ih prepoznati? Kako ih otvoriti da priznaju? Kako ih
podstaći da odreaguju i tome stanu na kraj? Kako im pomoći da se izvuku iz toga? Kako im pomoći kasnije da se psihički stabilizuju?
Šta se dešava sa nasilnicima?
Ko sve i na koji način na ovu spoznaju treba da odreaguje? ...

Uh, teška tema, tužna tema, ali to je na žalost ono što se ''dešava nekom drugom''..

Slučaj za koji znam je ''dugogodišnji''. Nisam ćutala, rekla sam svoje mišljenje - da će za tu gospodju uvek biti mesta pod mojim krovom, ali...
Ne možeš pomoći osobi koja, grubo rečeno, nije da ne želi, možda se plaši da prihvati pomoć ovakve vrste. Jako sam tužna kada pomislim da ona, negde tamo trpi psihičko ili fizičko maltretiranje. Jasno mi je da su u pitanju i godine provedene u braku, strah koji joj je uliven do srži. Na pitanje, ''dokle?'' odgovara sa ''navikla sam''... Dodje kod mene, poigra se sa Kikijem, ''napuni baterije'' i odlazi sa strahom i suzama u očima. I tako... u krug...
Nasilnici, uglavnom prodju nekažnjeno...
mislim da žrtvi nasilja treba pružiti maksimalnu podršku, zaštitu, ali dok ona sama ne ''preseče'' neke stvari, ne raščisti sama sa sobom, može reagovati hiljade socijalnih radnika, isto toliko policajaca, rodjaka, prijatelja...
Meni preostaje da ''budem tu'', a boli...
O deci kao žrtvama nasilja ne smem ni da pomislim.

Pisala 09.06.2006.
Nastavila se na nekom drugom mestu.
C/P rad:












Ne zanosim se državom apsurda u kojoj živimo, kao nekim vidom pomoći.
Ni Za Šta.
Ne znam, možda grešim dušu, ali Projekti Sigurnih kuća mi tako smrde.
(čim čujem reč projekat, ili agencija, pada mi mrak na oči)

Elem...
Zlostavljač je u primeru koji sam navela, i sam bio svedok zlostavljanja, kao dete.
Ima model. Loš primer, koji mu se kao detetu, urezao u psihu.
Da li je to iniciralo loše ponašanje, ne znam kako drugačije da ga nazovem,
a da se ne iznerviram.
Da li je nemoć.
Da li su godine lokanja alkohola,
koji mu je pojeo mozak...

U krajnjem slučaju ne zanima me.

Zanimaju me žene u konkretnom slučaju.
Taj ''klik'' o kom je Elica pisala,
Odluka.

Bez obzira na emancipovanost, koja jeste bitna,
ali ne i presudna.
(uvek postoji linija većeg otpora - izgovora, koliko nećeš
aka ''promeniće se'', ''ma, dobar je on'' ) dobar je do qurca.

Odluka da se tamo neko, ili neka pogleda u ogledalo,
kaže sebi:
Yes, You Can!!!
Samosvesno, bez ikakvog računanja na pomoć.

Svesna žena da može sama, da se izbori.
Samim izlaskom iz pakla, biće šibana na milion načina,
njeno je da li će i kako će reagovati na to.
Nema tu mnogo ''psihičke pripreme''.

Živa glava, i Go - Go.

Psi laju, a karavani prolaze.

Za sve postoji vreme, trenutak - treba ga zgrabiti.

Živeti život.


Znam zašto i na ovaj način pišem o ovoj problematici.

Hajde sada da pišem o sebi.
Mene moja majka nije rodila
da bih vreme, život, deo života delila sa nekim ko će da me zajebava.
Ko će da podigne ton.
U mom domu toga nema.
Jasno je stavljen do znanja i na znanje šta, i dokle može da se ide.

Kada više ne bude moglo, ćao.
Svako na svoju stranu.
I svima lepo.

Stavka broj jedan, dete - deca - ne smeju da ispaštaju zbog govnarija roditelja.

Život će ionako da ih šiba, zašto da trpe?

U krajnjem slučaju, ta malena bića nisu tražila da budu rođena.
Treba ih hraniti ljubavlju, nežnošću, komunikacijom, igrom.
Bez tabua.



Odoh u off

[čista iluzija]

Ja sam u forumu društvo oko nas pokrenula temu sa nazivom "Nasilje nad ženama",na koju nije bilo odgovora, ne znam zašto,valjda upravo iz razloga koji je i uzrok tog istog nasilja,zatvaranje očiju okoline pred samim pomenom istog.

Pre nasilja u porodici dolazi nasilje nad ženom.
Lično smatram da uzrok treba tražiti na dnu piramide ne u njenom vrhu ,a porodica je sam vrh.

Takodje smatram da je za samo trajanje i prolongiranje nasilja odgovorna sama žena.Ne treba,naravno osudjivati nikog ni suditi o nečijem životu ako nisi akter istog ali....mislim da je neke stvari bolje prekinuti dok su u samom začetku nego kad se to gnusno ponašanje prenese na nedužne i najnezaštićenije članove porodice.

Da sam kojim slučajem ja žrtva ,ne daj Bože i moja deca,znam i iza toga stojim ,da bih otišla u dve krajnosti:

1.Iz istih stopa ga napustila kad prvi put digne ruku na mene...što sam i učinila.
2.Počinila ubistvo iako je to apsolutna krajnost,pa nakon odredjenog broja godina,nakon odslužene kazne pokušala da živim sa svojom decom kako to oni zaslužuju,a zaslužuju najbolje moguće.

Možete me sad osuditi u smislu da niko nema pravo da oduzme oca deci ili bilo čiji život...ali da li znate da mnoge žene nisu uspele da pobegnu i da se sakriju ni u mišiju rupu od skotova koji nisu prezali na kraju ni da ih ubiju.Pa....bolje ja njega nego on mene.

[Mish]

Nasilje nad ženama nije jedini oblik nasilja u porodici. Mada, ovo društvo nad njega najviše toleriše.
Tražiti krivca u žrtvi, a ne u nasilniku je licemerno. Kriveći žrtve za ono kroz šta prolaze zabijamo nos u pesak i ne reagujemo.

Nikad nije kriva žrtva, nego nasilnik.
Naravno da je i meni čudno zašto žrtve ćute i trpe. Ali svi zaboravljamo da je i žrtvino psihološko stanje izmenjeno. I najčešće žrtve krivca vide u sebi.

Vrzino kolo...

[believer]

majka moje drugarice je trpela fizicko nasilje
On je bio alkoholicar i nasilnik i to je trajalo godinama,i nisam sigurna da se i sad ne desava iako su matorci s ozbiljnim zdravstvenim problemima
Obicno se misli da se to desava u redovima polusveta...Ona je bila najbolji student u svojoj generaciji i lepotica (cak i ovako matora,ona je zadrzala deo te lepote)
On je takodje bio odlican student.
Oboje su bili vrlo postovani u svojoj profesiji,dobrog imovnog stanja,s realno dobrim sansama za lep zivot
I niko,niko nije znao sta se desava izmedju zatvorenih vrata.
I ja sam toj drugarici malo zavidela kad smo bile deca....
i kad mi je posle mnogo godina ispricala desavanja iza zatvorenih vrata ja sam ostala zatecena,i zabezeknuta,i bez odgovora

i njena majka,zrtva ,se prema svojoj kceri sad ponasa kao nasilnik
psihicki je urnise
i moja drugarica je nadmasila svoje roditelje u svemu...i u nacinu na koji zivi,i u profesiji je daleko ispred njih......

[Bazilej]

Prekjuče sam pričao sa nekom ženom, koja me je zvala poslom, a inače mi je njena sestričina koleginica s faksa i nisam pojma imao.
Bila je udata za nekog tipa koji j asistent na nekom od PF u BG, i kaže mi : razvela se pre par godina, lemao je svako malo.
Mislim da to nije do obrazovanja, već do psihe.

Ranije, to je bio tabu, sada više nije, pa se mnogo više priča o tome.
Inače nasilje je pojava koja je učestala i nikada ne gubi na intenzitetu, jer skotovi uvek postoje.

Mada, po meni, gore od fizičkog je psihičko nasilje, ono što čoveka dovodi u stanje odumiranja.

Tome je teže odupreti se, neopipljivo je.

[Bombica]

U svemu tome najgore je sto nasilnik uvek zna kako da prvo psihicki unisti svoju zrtvu.Da je dovede do stadiuma da ona pocne njemu verovati da je on u pravu i da je sama doista bezvredna i zasluzuje to sto joj se radi. Nije bas jednostavno i lako suditi drugima zasto i kako trpe nasilje, pa pricati sa strane kako bi odma mi to presekli za sekund, samo da nam se jednom desi. Nije mi se desilo takvo nesto, vec nesto drugo za koje sam mislila da nikad necu moci da predjem preko toga. Nesto za koje bila sam uvek u prici - ja to nikad ne bih oprostila i presla preko toga. Ipak...stvari i prilke se menjaju. i tako jednom predjes, u nadi da je to samo jednom. pa eto mozda se ponovi, mozda ne....a ako se ponovi, opet das sebi razloga da ostanes...i tako u krug. poenta mi je - i kad se desava nasilje, nada da ce sve biti OK je zadnja koja nestane. a vreme prolazi. poddrska - da! ali dok ta osoba sama ne resi da rascisti, dzaba nama pricanja i savetovanja.