Miroslav Antić

[SQUAW]

Još gorča pesma



Priznajem:
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I umesto da sam veliki,
ozbiljni,
najdragoceniji tata,
ja pravim takve detinjarije
od kojih i ti pocrveniš.

I umesto da je mama nežna i pažljiva mama,
onako kao mame iz doba našeg detinjstva
kad su nas budile poljupcima,
a ne sanjivim gunđanjem,
� mama se sada u tvojim očima razbija
iz jutra u jutro kao ispušteni tanjiri
koji se ne mogu slepiti.

Podetinje i tetke iz prepotopskih vremena,
kenjkave usedelice sa braon ovalnih slika
iz doba vatrogasnih i zanatlijskih balova
kad su im se udvarali učitelji
ili šefovi stanica
i stavljali u danas već požuele spomenare
jedan cvet da se presuje
uz pet�šest glupavih stihova.

Podetinje i strogi i ukrućeni ujaci
što nose u gornjem džepu maramicu,
još uvek fitilje brkove
i satima nagvaždaju:
eh,
kako je to nezaboravno bilo, eh,
u ona stara i nepovratna vremena, eh,
kad su služili, eh, artiljeriju, eh,
avijciju ili mornaricu.

Bake podetinje tako što zaborave kraj bajke
koju ti uporno pričaju iako si već odrastao,
imaš lične brige,
lični džeparac
i ličnu prvu ljubav.

A deda podetinji tako
što nosi za stolom portihlu
i mljacka uz krompir�pire kako su nova deca
sto puta gora i bezobraznija
nego kad je on bio mali.

Zaista,
mi ponekad čudno podetinjimo
i to: bar jednom dnevno,
kao da smo malo ćaknuti,
možda od neke tuge
ili od pakosti
što više nemamo vaše šmrkave dane.

I rado bismo menjali ovu prosedu kosu
za vaših četrnaest nepodšišanih godina.

I naočari sa skupim zlatnim okvirima
za klackalice, za ljuljaške i lopte.

I ove brige od zore do mrkle večeri
za jednu vašu jedinicu iz hemije.

Toliko bismo,
možda stvarno od nevolje,
želeli da i vi budete, makar malo,
makar jedno popodne, jedno jutro
u našim zboranim kožama:
da nosite u džepu cigarete i ključeve,
da prija ukus crne kafe sa saharinom,
da gledate u nebo i da merite pritisak,
da jedva razumete decu, isto ovako
kao što mi sad jedva umemo da vas razumemo,

a da večito,
večito,
žalite za detinjstvom.

Podetinjimo tako.
Navijamo vas kao igračke.
Mučimo.
Cmačemo.
Kinjimo.
Mazimo.

Bijemo vas.
Delimo savete.
I pravimo se pametni.
I navijamo vas dok se ne umorimo.
A vi ste sad već ozbiljni. I vidim:
samo sa blago smeškate
i pravite se da sve to trpite što se mora.

U stvari,
nije istina da roditelje ne možete birati.
Može vam tata biti i jablan ispod prozora
ako ima strpljenja da s vama šapuće tajne.

Mogu vam mame biti i oblaci na nebu
ako vam slete na jastuke da bude mekše u snu.

Mogu vam biti rod okeani i ptice,
reke i trave.
I možete se prezivati
po onoj strani sveta koju najviše volite
ili po godišnjim dobima,
po vetru,
ili po svetlosti.

Vi potičete od zvezda, samo vam niko stariji
nije pošteno objasnio taj rodoslov.

Nad nekim krovom,
u nekoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
vidite kako do vas iz tame prastarog neba
dopire sjaj odavno pogašenih galaksija
koje nikada više neće imati svoju večnost,
već samo odsjaj večnosti.

Ti utrnuli svetovi,
od kojih vuče poreklo i ovo čovečanstvo,
opominju nas zlatnim glasom
da ništa u vama ne počinje
i da se ništa u vama ne može ni završiti.

Sklopite oči,
ali to ne znači da ste podigli sazvežđa.
Nebo može biti siromašnije
za jednu mrtvu zvezdu,
ali ne i za njenu svetlost.

Nad nekim krovom,
u nekoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
jedna nova planeta koja tek raste iz magle
već je pomalo umorna i od vašeg umora.

Umorna od umora sve dece
što kolutaju očima kao glupave lutke,
poslušno klimaju glavama
i podnose svoje starije mudro
i sažaljevaju pomalo.

A čuo sam��������;
baš juče, u jednoj vašoj drugarici,
od takve neuke i mrzovoljne igre
odjednom nešto je naprslo.

Ili, ako se sećate
onog dečaka proletos,
od takve igre s njega je sasvim opao lak.

Priznajem,
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I kao da smo vas kupili u radnji,
a ne stvarali danima od najlepših vidika,
od pene najčistijih potoka
i od mekote pahuljica,

�navijamo vas dušmanski kao obične igračke
dok se ne zasitimo pet ili deset minuta.

Posle vas bacimo u ćošak.
I ostavimo.
I vratimo se svojim prezaposlenim žurbama,
svome gunđanju
isvojim izgužvanim i naboranim danima
koji se još uvek zovu
na stranom i nemuštom jeziku svih matorih
tako mnogo uobraženo
i bezobrazno: život.

[SQUAW]

IKONA

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muzevi,
i moje zene,
i postelje u kojima su snovi zanata.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruzeni
ove slucajne veceri
daleko,
u nepovrat.

Mozda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.

A posle
da jedno drugome
malo lepoga dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.

Nikada necu zbog tebe
ici da locem rum,
ni da srocim za vecnost
najbolju pesmu kraj case.

Malo mi se osmehni
kad se vratis niz drum.
I, nemoj da mases.

Ni ja necu da masem.

[DrinChe]

Tragovi

Svake subote poštar ti je donosio
od mene po jednu poruku.

Sećaš se, pisao sam ti sa zvezde Vege.
Pisao sam ti iz oka jednog kita.

Pisao sam ti iz srca jednog sata.
Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.

Uvek je bila prava marka
i pravi pečat naše pošte od prekoputa.

Ima li ičega goreg, nego ako ne umeš više
da se igraš ni pravog pečata?

Horoskop nije pečat.
To je žig.

Sećaš se kaubojskih filmova kad se žigošu stada?
Samo, ovo je nešto mnogo tužnije.

U knjizi o mudrostima sam pročitao:
"Mašta je stvarnost, lepša od same stvarnosti".

A ima, vidiš, i takvih koji su živi po zanimanju.
Ima i takvih koji su živi iz pristojnosti.

Ima i takvih koji su predivno živi,
a pojma o tome nemaju.

Misliš da možda izmišljam? Ne izmišljam.
Evo, pogledaj novine.

Ovako izgleda horoskop. To su tih 12 znakova.
Najkraća azbuka na svetu.

Azbuka proročanstva na jeziku svih naroda.
Na jeziku svih stoleća.

Od Sumera, gde je kolevka ljudske pameti.
Od Vavilona, Egipta, Indije, stare Kine.

Do ovih naših dana: najlakša azbuka na svetu.
I zato najpogrešnija.

Oni, koji su naučili te znake,
tužni su kad pročitaju da su tužni,

iako bi im, možda,
tog dana sve ličilo na praznik.

I nisu srećni kad su srećni,
već kad im objasniš da su srećni.

I nisu prevareni kad su prevareni,
već kad im objasniš da su prevareni.

I nisu ljudi kad su ljudi,
već kad im objasniš da su ljudi.

Šta da ti kažem, sine moj,
sad vidiš kakav je to svet.

[DrinChe]

KMEZAVA PESMA

U ovoj ulici i prolece je osedelo
i sve je nekako i namrsteno i starije.
Sad vidim da je, u stvari, jedino vredelo
detinjstvo bezbrizno i sarene lagarije.

Al' odavno smo pojeli secerleme.
Pobegle senke...jurnjave...kikot pticiji...
Zvonici matori kaslju pozutelo vreme
niz drvorede sto vise nisu niciji.

Mnogo je blesavo sto smo ovako umorni,
sto dane odrasle i krpimo i paramo
i ne umemo ko nekad od srca, bezazleno
budni da sanjamo i sebe najlepse varamo.

Decaci, molim vas, lazhite kol'ko god umete,
jer jednom kad se starost u dusu zarije
bice vam jasno da od svega razumete
samo te davne skupocene lagarije.

[DrinChe]

Njegov Mokrin

...Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren...

***uz Nepovratnu pesmu...***

[DrinChe]

NEREGRUTOVANI HEROJ

Ne razumem se ja
u mudrost kamenja shto miruje,
i to mi je sva krivica.

Mozda sam samo zbog ljuljashki
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Shta inache da radim,
ovako divno pogreshan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

mozda postoji molitva
koja sve reshava
i sve prashta.

Mozda i u kockicama
uzidanim u drumove
zivi neki nemir,
neprestan
i dug.

Ali,shta cemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bashta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

[SQUAW]

Zadihana pesma

Devojčica mnogo znam.
Ako neka bude htela,
ceo svet ću da joj dam,
i dalje do kraja sveta
na pedeset puškometa:
bar još dva-tri sela.

Kupiću joj šal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomiću je kroz aprile
rukom oko pasa.

Ja sam vašar. Eto šta!
Ja sam tristo cuda.
Muzika sam. Gužva. Smeh.
Vrteška. I luda.

Sve ću zbog nje da proćerdam.
Što će meni svet na dar.
Kupiću joj jeftin đerdan
i minđuša par.

Biće jutra mokra, rosna,
opečena od proleća.
Na dlan njiva žut i pljosnat
prosuće se sreća.

Pa ću tako lud da gorim,
da se pesmom niz drum javljam,
da se nikad ne umorim
od neba i zdravlja.

[SQUAW]

Šta je u malom veliko

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
običnih malih života.
I mnogo nekakvih toplih
i blagih predvečerja
i dobrih vedrih svanuća.

I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bilo?

Nikad nas ne bi bilo.

[SQUAW]

O ljubavi i još ponečem


Ovu knjigu nisam napisao ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mmnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojcica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak.

Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođena pesme, one što ko zna od kada, postoji u svakome od nas.
I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Miroslav Antić
(Plavi čuperak)

[Loula]

PLAVA ZVEZDA

Iza suma, iza gora, iza reka, iza mora, zbunja, trava
Opet tebe nocas ceka cudna neka zvezda plava
Zvezda prava.
Cak i ako ne verujes
Probaj toga da se setis
Kad zazmuris i kad zaspis,
Ti pokusaj da je cujes,
Da odletis,
Da je stignes i uhvatis, i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
Mora lepse da se spava, da se sanja do svitanja,
Mora dalje da se luta, trista puta, petsto puta,
Mora druga da se nadje… treca… peta…
Mora u snu da se zadje na kraj sveta
I jos dalje iza kraja-do beskraja.
Mora biti takve zvezde!
Sto se cudis?!
Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis
Pazi samo da se negde ne izgubi, ne povredi.
Takva zvezda u zivotu mnogo znaci, mnogo vredi.
Ja ti necu reci sta je ova zvezda plava, zvezda sjajna.
Kad je nadjes-sam ces znati:
Sad je tajna!

[SQUAW]

Zaruke

- Ustani Ružo, očešljaj se.
Došli su ti Romi, prosci.

- neću ga, majko, ne mogu,
jel je Miloš mator,
jer je mnogo crn i garav
ko garava šerpa.

- Ustani, Ružo, očešljaj se.
Miloš te je kupio.

- Čekaj samo dok ja umrem,
pa me više nikad nećeš naći.
samo će doći jedna luda tica
na moj grob,
da mi plače ko da mi je ona mama
a ne ti.

Samo će doći jedan blesav vetar
na moj grob,
i šareno šašavo cveće
da mi plaču ko da su mi oni mama
a ne ti.
Čekaj samo dok umrem,
pa ćeš da me uvek praviš od blata.
Da oživim.
A ja: ništa.
Nikad više.

Sad vidiš da ne mogu da ustanem,
ni da se očešljam,
ni da obujem bele cipele.

Sad vidiš da ne mogu da se udam
od jedanaest godina.

[SQUAW]

RIKA JELENA

I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa cemu onda sukob

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste licnosti.

Jedno ja postuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem,
jer hoce da ga silom promeni
i zato je i ono unapred porazeno

Svi su izgubili bitku vec unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Ricu jeleni
Tuku se celima.
Stado kosuta drhti kao lisce

Vazduh se zgrusava od urlika.
Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treci
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve kosute.

Sto ste mastali jeleni?
Sto ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treci.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prosao i taj umorni
osmi dan.

[SQUAW]

[SQUAW]

Junačka pesma

Poznajem jednog kapetana.
Brada mu duga skoro do juga.
Oplovio je pola sveta.
Oplovio je sto okeana
i mnogobrojna mora druga,
i mnogobrojna mora treća,
i mnogobrojna mora peta.

Taj je kapetan strašno jak.
Na leđa može da digne džak.
Koješta - džak!
Bar dva - tri džaka
i uvrh toga još sedam đaka
i pet mornara, jakih momaka.

Pa kad sve to lepo na leđa stavi,
on se ovako važan pravi:
prošeta,
recimo,
čitavom lukom
i sruši kuću levom rukom.
Ispije mleka osam oka
i šest buradi višnjevog soka,
pa tako pijan sve usput gazi
i okolo se na decu plazi.

Znam i tog trećeg kapetana.
Glas mu je jači od uragana.
Brada mu duga dalje od juga
i oko zemlje još dva - tri kruga.

Tek taj je strašan!
Tek taj je jak!
Slobodno šeta kad je mrak.
Ne plaši se hladne vode.

Ne plaši se nijednog miša.
U berbernicu bez mame ode
i nešto pevuši dok se šiša.
Mislim da nikad prst ne sisa.
Ume, al' neće da se bije.
Taj se ne boji zemljopisa,
računa,
crtanja,
istorije...

Ničeg se, kažem,
taj ne boji.
Lako je njemu,
lako je njemu
da bude takav junak u svemu.
Lako je njemu da suče brk,
lako je njemu da bude jak,
kad je iskusni morski vuk,
a ne običan razmažen đak.

[strong_coffee]

Ne znam da li je bilo (ne bi me cudilo da jeste )

Parafraza XVII

Plakati pa dušu žvakati.
Suze u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.