Иван Мештровић ( (15. август 1883, Врпоље 16. јануар 1962, Саут Бенд САД) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта. Један је од највећих скулптора 20. века. Дипломирао је ликовну академију у Бечу, а затим је био професор на ликовним академијама у Загребу, Сиракузи (1947) и Саут Бенду (1955).

Мештровић је рођен у месту Врпоље у Славонији, али је своје детињство провео у селу Отавице, код Дрниша у Далмацији, одакле су му били родитељи (оба места су у то време припадала Аустро-Угарској). Као дете док је чувао овце, Мештровић је слушао епску поезију, народне песме и историјске баладе. Рођен је у сеоској католичкој породици, а његова религиозност обликовала се под утицајем пучке религиозности, Библије и касног Толстоја.

Са шеснаест година, Харолд Билинић, каменорезац из Сплита, препознао је његов таленат и узео га је за шегрта. Његов уметнички таленат развио се гледањем знаменитих грађевина Сплита и уз помоћ Билинићеве супруге која је била професорка у средњој школи. Ускоро су пронашли једног бечког власника рудника који је финансирао Иваново пресељење и школовање у Бечу. Морао је у накраћем року да научи немачки и да се прилагоди новој средини. Упрокос бројним проблемима завршио студије.

Своју прву изложбу приређује 1905. године у Бечу са групом Сецесија, уз приметан утицај стила Арт Нуво. Његов рад је убрзо постао популаран и Мештровић почиње да зарађује довољно за учешће на међународним изложбама, на које је путовао са својом супругом Ружом Клајн.

Године 1908. сели се у Париз. Скулптуре створене у том периоду му доносе и међународну репутацију. У Београд се сели 1911, а убрзо потом у Рим, где је на римској међународној изложби примио награду за дело Српски павиљон. Тамо је провео наредне четири године проучавајући скулптуре античке Грчке.

На почетку Првог светског рата и након атентата у Сарајеву, Мештровић је покушао да се врати у Сплит преко Венеције, али га је од тог пута одвратио његов негативни став према аустро-угарским властима. Током рата је учествовао на изложбама у Паризу, Кану, Лондону и Швајцарској. Био је члан Југословенског одбора.

По завршетку Првог светског рата враћа се у новоосновану Краљевину Југославију и упознаје другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек којом се и оженио. Имали су четворо деце: Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, где су се преселили 1922. Касније би зимске месеце проводили у својој палати у Загребу, а летње у летњој кући направљеној 30-их година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу.

Путовања по свету су се наставила. Излагао је своја дела: у Бруклинском музеју (1924), Чикагу (1925), као и у Египту и Палестини 1927. године.

Због његовог става према Италији, када је осудио италијански ирединтизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посети Берлин, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана, пребацио се у Венецију и Рим, а доцније у Швајцарску. Цела његова породица није успела да се извуче пред налетима рата његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петра затвориле су комунистичке власти.

Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946, Универзитет у Сиракузи понудио му је место професора и он се преселио у Сједињене Америчке Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.

Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију последњи пут да би посетио Алојзија Степинца, католичког кардинала који је сарађивао са усташама, и Јосипа Броза Тита.

а захтев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.

Смрт Мештровићеве деце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обележио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико месеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години у граду Саут Бенд, у држави Индијани (САД). Његови посмртни остаци су пребачени у Отавице.

Иван Мештровић је извајао преко педесет споменика током свог двогодишњег боравка у Паризу (1908-1910). Тему боја на Косову нарочито је обележио споменик Косову у Паризу. Много његових раних дела носе пансловенску ноту са циљем да се сви јужни Словени уједине.

Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музиче инструменте и капеле. Себе је практично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дела из тог периода су Распеће и Madonna; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.

У његова најпознатија дела се убрајају:

* Гргур Нински у Сплиту
* Јосип Јурај Штросмајер у Загребу
* Захвалност Француској у Београду на Клемегдану
* Незнани јунак на Авали код Београда
* Светозар Милетић у Новом Саду
* Индијанац у Чикагу

Галерије са његовим делима:

* Мештровићева галерија у Сплиту, отворена после његове донације 1950, која укључује 86 статуа, 17 цртежа и осам бронзаних статуа на отвореном, 28 рељефа у дрвету.

* Меморијална галерија Иван Мештровић направљена 1973. Врпољу, његовом родном месту, са 35 радова у бронзи и камену.

* Народни музеј у Београду, који поседује споменике као што су: Милош Обилић, Косовка девојка, Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа, Удовица


Иван Мештровић - Википедија