Света лоза кнеза Лазара
Prikaz rezultata 1 do 15 od ukupno 15
  1. #1

    Света лоза кнеза Лазара

    1. Прибац Хребељановић на двору цара Душана

    На дан 21. августа 1331. године окончан је сукоб између краља Стефана Дечанског и његовог сина Душана и то потпуном победом сина над оцем. Овакав епилог био је веома драматичан и помало неочекиван за све посматраче са стране јер је син (Душан) са сасвим малим бројем најоданијих присталица успео да изненади свога оца (краља Стефана Дечанског) у његовом дворцу у Неродимљу.
    Сам сукоб оца и сина изазвао је велику буру међу властелом и њихову међусобну поделу на оне који су подржавали оца (Стефана Дечанског) и сина (Душана). У самом почетку сукоба краљ Дечански је био у великој офанзиви па се једно време чинило да је Душан изгубљен тако да је под неповољним околностима за себе пристао да се преда оцу (краљу Дечанском) и априла месеца 1331. они су склопили нешто што би се тек условно могло назвати миром. Није прошло ни три месеца након овога "мира" када је Дечански одлучно позвао сина да дође код њега оптужујући га за поновну издају. Било је јасно да Душану нема спаса уколико послуша оца и оде код њега, стога он под притиском своје властеле које му је остало веома мало верне, изврши изненадни напад на Неродимље.
    Краљ Стефан Дечански је успео да побегне, али краљица (Марија Палеолог) и деца су остала тако да их је Душан заробио. Сам краљ Дечански није стигао далеко па је у тврђави Петрич био убрзо опкољен и заробљен. Убрзо након тога (8. септембра 1331) Душан је крунисан за краља, што је значило да је Стефан Дечански свргнут. Но, то још увек није било оно најгоре што га је задесило јер је са краљицом и децом отпремљен у Звечанску тврђаву где је дана 11. новембра 1331. године изгубио живот "А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења" (Григорије Цамблак).
    Да ли је то било насилно или не остаје питање и мноштво претпоставки, но за нашу причу то није толико битно. Оно што је нарочито важно јесте да је у овом сукобу оца и сина властелин Прибац Хребељановић, не толико богат, али и не сувише ситан, пружио сину (Душану) пуну подршку и тиме стекао његову захвалност. Да ли је он од самог почетка био на Душановој страни, да ли је учествовао у нападу на Неродимље, касније на Петрич, остаје непознато, али да је био на страни Душановој остаје сигурно.

    Имајући на уму то да је Душан био на рубу пораза и вероватног губитка живота те да га је само овако изузетно хитра акција извукла из тешке ситуације то је сасвим сигурно да је он осећао неизмерну захвалност према свима онима који су га у овој акцији, ризикујући свој живот, помагали. Стога је након победе и каснијег крунисања он несебично поделио награде својим присталицама. Како је и Прибац био међу њима то је и њему требала припасти одговарајућа награда. Ипак чини се да Прибчева улога и није била посебно велика, а самим тиме таква је била касније и награда о чему сведочи добијена и више него скромна титула логотета, а потом нешто касније и пехарника (велики слуга). Но имао је за неку утеху то да се налазио непрестано у близини краља Душана, доцније цара, а што је било разлог да се касније сама његова улога преувеличава: "Овом предодређеном кнезу Лазару би родитељ велики слуга царев Прибац, који великом цару Стефану приблизибиваше усрдношћу и љубављу, телесним узрастом и врлим навикама, тако да су обојица као један изгледали, или, такорећи везани беху љубављу као да су једна душа у два тела" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Иако се биограф труди да Прибца приближи цару Душану толико да "везани беху љубављу као да су једна душа у два тела", то никако не може бити тачно јер је Прибац тек један од многобројних који се налазе на двору и има неку титулу која изван дворске околине можда може и да изазове завист, али на самом двору она не значи много.

    Познато је то да је цар Душан радо уздизао потпуно непознату и незнатну властелу на веома високе положаје у држави руководећи се искључиво тиме да ли су они способни и употребљиви за разне државне послове. Међу ту ситну и непознату властелу спадао је свакако и Прибац, али изгледа да се радило о старој Српској породици па то "Летопис Пећки" посебно напомиње када говори о Лазаревим родитељима, односно Прибцу "ни син, нити унук пређеречених царева, али од прародитеља из те земље српске би рођен и васпитан, не од простих". У даљњем тексту летописац помало претерује уздижући Хребељановиће: "Родитељи његови бејаху велможе и први у палати пређеречених царева, и чином часни, и владаху у домовима царским. По сродству бејаху неки ближњи самодршцима". То наравно није тачно јер је Прибац себи успео да прибави титулу логотета тиме што је подржавао Душана у сукобу са Стефаном Дечанским, али по свему судећи није имао већих способности да напредује даље или у конкуренцији са осталим далеко насртљивијим и бучнијим није успео у довољној мери да привуче цареву пажњу. Чини се да је "Повесно слово о кнезу Лазару" ту много реалније када наводи: "Овај свети и увек помињани Лазар отачаством и рођењем и васпитањем од српскога колена беше, рода славна и светла и одлична, и од благочестивих родитеља".

    Било како било, Прибчеве дворске титуле су остале веома скромне, а самим тиме и његов утицај на двору је био тек ограниченог домета. Стога и његово се име спомиње веома ретко међу разноразним списима, повељама, итд., па стога редак изузетак чини једна повеља краља Душана из фебруара 1340. године коју је писао "Pribez logofeto". И овако мала и неприметљива титула постала је још мања од онога момента када се Душан крунисао за цара (16. април 1346. године) и када је по угледу на Византијски царски двор увео у Србију нове титуле попут оних највиших: деспота, севастократора и кесара.

    Управо огромно проширење државних граница довело је у околину цара Душана нове људе који су постепено потискивали оне које су били око њега и који су му и помогли у сукобу са оцем - краљем Стефаном Дечанским. И не само то. Управо ти нови људи захваљујући новоосвојеним Грчким територијама које су добили на управу стекли су огромно богатство, моћ и утицај на цара тако да је скоро сва стара Рашка властела постепено потиснута у други план. Прибац који и до тога момента није имао неку посебну улогу и углавном је неприметан на двору, сада то постаје још и више. Но, чини се да је он сасвим задовољан са својим положајем не трудећи се да добије од цара нешто више сматрајући да је већ то што је у царевој близини сасвим довољна част. Иако сасвим сигурно није био старији човек коме одговара више да обавља строго дворске функције које од њега не захтевају учешће у војним походима и излагање свим оним тегобама које ратни походи носе са собом, он се тако понаша. Стога се није могао надати било каквом богаћењу или напретку у дворским функцијама, али, чини се, он је сасвим задовољан са тиме више уживајући у мирном породичном животу.

    Историја за сада не зна ко је била Прибчева жена као што не зна ни тачан број деце коју су они имали. Колико се тренутно зна Прибац је имао сина Лазара за којег се сасвим несигурно претпоставља да је рођен око 1329. године, затим ћерку Драгану (непознат датум рођења) и једну ћерку за коју не знамо ни име ни датум рођења. Узимајући у обзир то да је Лазар рођен 1329. године, а да је врхунац сукоба Душана и краља Дечанског био током 1331. године, излази да је Лазар имао једва две године када се Душан закраљио. То би требало да значи да је Прибац био релативно млад (никако преко тридесет година) па помало изненађује његов недостатак амбиција јер је имао све услове за успех код Душана. Био је у најбољим годинама, имао ранијих заслуга, а што је још важније био је у пуној снази онда када је Душан започињао своја освајања. Према томе није му требало много напора па да и он узме пуног учешћа у Душановим ратним походима и свим оним богатим пљачкама и отимањима око Грчких територија. Међутим, од свега тога он није ништа урадио већ проводи миран живот без неких већих узбуђења.

    Године су постепено пролазиле, Србија се нагло територијално проширила, а краљ Душан је све моћнији и амбициознији и ускоро (16. април 1346. године) се крунише за цара. У доба када је краљ Душан крунисан за цара имао је Лазар Хребељановић око 17 године (ако се узме недовољно сигуран датум његовог рођења 1329. године), тако да је тешко веровати да се он налазио тога дана у Скопљу и посматрао величанствену процесију уздизања Србије на ранг царевине. И поред незнатности своје титуле Прибац је, као и сви дворски службеници, морао бити присутан овој процесији у којој је сасвим сигурно имао и неко задужење ма како оно било мало. Млади Лазар је касније могао од оца до у детаље да чује како се краљ Душан овенчао величанственом царском круном.

  2. #2

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Уопште није тешко замислити како су све ове слике могле утицати на Лазареву уобразиљу и како су у њему морале да изазову жељу за неким подвигом којим би цареву пажњу скренуо на себе. У Србији се у то доба богатство и дворска титула, али и слава могла стећи само неким ратним подвигом или блиском родбинском везом са царском породицом. Како није никакве родбинске везе са царем то је Лазар једино могао себи оружјем да прокрчи пут ка неком од дворских места, али за тако нешто био је сувише млад. С друге стране породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени Прилепац (где се Лазар и родио), а у близини се налазио исто тако утврђени Призренац. Оба ова утврђења, не баш нешто посебно јака, требала су да заштите Ново Брдо и рударска насеља која су се налазила у околини. Све је то било сувише мало да би Лазару могло дати наду да помоћу богатства (ако се то уопште може назвати било каквим богатством) са породичне баштине постигне нешто. Напротив, управо рудници Новог Брда су им правили сталне неприлике јер су привлачили погледе околних властелина који су прижељкивали да га се дочепају, што је Хребељановићима стварало многобројне непријатеље. Ипак, највише захваљујући гвозденој руци цара Душана и тиме што је Прибац био његов дворанин па макар и са тако незнатном титулом као што је то логотет односно пехарник, нико се није усуђивао да било шта директно предузме против царскога службеника.
    Видећи да са тако малом баштином не може било шта да уради међу суседима који су од њега далеко јачи, Лазару је остало једино то да и он попут оца заузме неку од служби на двору цара Душана. Сама дворска титула се могла стећи само од цара и Прибац је морао, уколико је желео да Лазара уведе на двор, цара Душана да упозна са својим сином и да за њега замоли службу. Тако је вероватно и било, а Лазар је доживео највеће узбуђење које је у свом дотадањем животу имао јер га је примио цар Душан лично, један од најмоћнијих владара Европе. Сам сусрет је морао бити пријатно изненађење за цара јер је упознао једног спретног младића за кога би се тешко могло рећи да је Прибчев син јер је далеко окретнији и слободнији но што му је то отац који чами на двору не мрдајући толике године од титуле пехарника. О Лазару је стекао одмах добро мишљење и одлучио да га задржи на двору. "А када је тако одрастао, дадоше га у службу цару Стефану, и због кротости, благе нарави и врлина његових и храбрости би од цара одликован.." (Повесно слово о кнезу Лазару). О томе говори и патријарх Данила, али уз велику дозу преувеличавања: "А велики кнез Лазар из детинства бејаше много у свим благим делима украшен и у свим врлинама показиваше се племенит, велеуман, кротак и мужеван. Видевши ово велики цар Стефан - да је младић одличнији од свих у свим изврсним лепотама, беше зачуђен и удивљен и много мишљаше о томе шта ће овај младић постати, и предвиде богоданим разумом својим" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила).


    Да ли је Лазар одмах добио титулу ставиоца или је то било тек касније, не зна се, али је сасвим извесно да је остао на двору. Са овом титулом Лазар није могао очекивати да ће имати било каквог учешћа у политичком животу царевине јер она то није ни предвиђала. Сва његова служба се исцрпљивала у неким углавном безначајним пословима при свечаним обредима, али и поред безначајности ових послова оба Хребељановића, отац и син, могли су да буду сасвим задовољни. Најпре сам Прибац оним што је постигао за свога сина јер успео је да Лазара убаци у дворску службу, а то што му је син добио титулу ставиоца могло га је учинити још задовољнијим јер су ове титуле и ова служба биле намењене само младим члановима оних властеоских породица које цар сматра за угледне. Било је ставиоца чак и из веома угледне породице Војиновић (Војислав и Милош). Руку на срце најјаче властеоске породице нису добијале ову титулу јер је она за њих ипак била сувише мала, али за све остале то је била част. Било је очигледно да цар Душан сматра Хребељановиће за угледну властелу, што је само по себи могло Прибцу само да ласка. С друге стране и сам Лазар није имао никаквог разлога да се жали. Успео је да дође на двор и да добије титулу која му можда не даје много могућности да учествује директно у кројењу политичких догађаја, али му, ако ништа друго, барем даје прилику да се сасвим добро упозна са позадином свега онога што се догађа на двору или око њега. То је била изузетна могућност да упозна сасвим детаљно све проблеме који се јављају, његове учеснике, али и саму технологију владања којом се користи цар. Осим тога, иако веома млад, успео је да постане део царскога двора, што је у сваком случају велики успех, а даје велике наде за будућност.


    Сам царски двор пружао је много тога да се види и научи, али је осим тога присуство на њему носило осим мноштва привилегија и можда још већу гомилу опасности. Ту је на двору могао да сретне моћног деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељуба, веома спретног деспота Дејана и помало подмуклог кесара Војихну. Могао је само да се прибојава деспота Јована Комнина Асена, рођеног брата царице Јелене који је дошао из Бугарске. Овај Бугарин умео је до краја да искористи што му је рођена сестра царица те да за своје многе сплетке прође сасвим некажњено код цара Душана. Био је ту и Симеон, полубрат цара Душана, којег је царица Јелена из неког разлога мрзела чак толико да се једно време говоркало да га жели отровати. Овај несретник се није могао жив чути на царском двору, толико му је царица утерала страх у кости, а и околина се доста поспрдно (вероватно под царичиним утицајем) односила према њему не зовући да именом Симеон већ Синиша, Симче, Симша. Ипак цар Душан је веома поштовао свога полубрата не заборављајући да им је отац заједнички (Стефан Дечански), а немајући снаге или жеље да се сукобљава са насртљивом царицом Јеленом, доделио му је титулу деспота и велику област на управу те на тај начин удаљио са двора на безбедну даљину од царице: "којему је његов брат Стефан, с једне стране, због велике љубави коју је гајио према њему, с друге стране, пошто је видео да га је његова жена настојала отровати, био дао још као дечаку град Јањину у Романији са свим подручјем све до Арте, као и многе друге тврђаве и градове у оним пределима. Стефан га је уз то упозорио да води бригу о своме животу, а посебно да се пази царичиних замки" (Мавро Орбин). Било је ту још много способних ратника и људи достојних сваког поштовања, али и још већи број пробисвета (уосталом као и на сваком двору) док су сплетке биле свакодневне.


    Самом цару Душану могао је само да се диви јер "био је прекрасног изгледа и телесно врло лепо грађен: имао је широка рамена, снажне руке, изразита бедра, трбух увучен, јаке ноге, а стас висок, правилан и мужеван. И мада је временом много одебљао, ипак му то није сметало, јер се непрестано вежбао у свим врстама оружја, које је веома волео. Посебно га је веселило да иде у лов. Волео је и ценио ваљане људе којима је давао управу над својим покрајинама. Поред тога, био је врло достојанствен и широкогруд. Стога је својим дворјанима често даровао коње, новац, златне и сребрне опасаче, одећу од свиле и најфинијег сукна; хтео је да се лепо облаче и вежбају у оружју. Приређивао је такође често и витешке турнире и пијанке, обдарајући оне који су се истицали и друге побеђивали" (Мавро Орбин). Живот на двору је био очигледно веома весео са мноштвом забава, турнира и такмичења у богатству, а цар је то не само радо гледао већ и подржавао. Ипак и то весеље је имало своју границу јер је цар држао "такође строги ред на двору и свом краљевству, у ценама и дажбинама, не старајући се одвише да гомила благо, јер је по природи, како је речено, био дарежљив" (Мавро Орбин). Царица Јелена је била једна сушта супротност цару мешајући се у све послове царства тако да није било чудо што су је се сви плашили сматрајући је опаком и злом: "Рогозне, зване и Јелена, опаке жене.." (Мавро Орбин).
    Цар Душан је као и сви Немањићи до тада био веома религиозан и одан православној вери: "Био је, сем тога, врло одан вери грчкога обреда, и подизао је цркве и манастире дарујући им велике милостиње и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима који су у њима певали свете химне" (Мавро Орбин). Биле су то све особине које су могле код младог Лазара да изазову само поштовање према цару, но то је било и разлогом да код њега исто тако изазову велику нелагоду због тога што је током године 1351. године Цариградски патријарх Калист искључио (бацио анатему) цара Душана, Српског патријарха Јоаникија и све Српско свештенство из заједнице православних хришћана. Разлог је био у томе што се Српска архиепископија уздигла у ранг Патријаршије (1346.), а да о томе није имала и дозволу Цариграда. У суштини радило се о виду политичког притиска на цара Душана јер је иза бацања анатеме стајао Јован Кантакузен, некадашњи савезник цара Душана, а сада његов љути противник. Управо бацање анатеме се поклопило са великом офанзивом коју је предузео Кантакузен покушавајући да од Србије поново преотме велике делове Македоније које су ранијих година Српски краљеви успели да заузму. Како је ту било насељено мноштво грчког становништва то се очекивало да ће ово бацање анатеме да их охрабри на подизање побуне против Душанове владавине. До краја се показало да таква политичка рачуница није била ни тако наивна јер се грчко становништво скоро листом побунило те пришло Кантакузену. Почетну успеси су били толики да је изгледало да би чак и Скопље могло да падне у руке Грцима, али правовремена Душанова акција је успела да спречи расуло. Кантакузенова офанзива је тако пропала, али анатема је остала да за следећих много година трује односе у оквиру Српског свештенства које је било васпитано у духу византијске државноправне и црквене идеологије: "мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ" (Константин Филозоф).

  3. #3

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    О самом значаја и опасности ове анатеме цар Душан као да није размишљао, а вероватно стога што му је ионако била намера да заузме Цариград те да уједини Српско и Византијско царство, а онога момента када би Немањићи постали Византијско - Српски цареви и анатема би изгубила сваки значај. Ипак за Лазара, који је био дубоко религиозан, било је веома болно сазнање на какве се политичке циљеве може користити религија, те каквим све притисцима су спремни да попусте патријарси жртвујући узвишене духовне циљеве безначајним земаљским (политичким) циљевима. Управо кроз овај сукоб могао се уверити и у то колика је моћ цркве јер недуго након смрти цара Душана исти они црквени оци којима је цар створио патријаршију обдаривши их безбројним богатим поклонима осудили су га не само за сукоб са Цариградском патријаршијом: "овај цар Стефан венча се на царство и изабра себи патријарха не по закону ни са благословом цариградскога патријарха, као што приличи, но заиска благослов бешчино од патријарха трновскога и од архиепископа охридскога и са српским сабором, тако се зацари и постави патријарха, како не приличи" (Данилов ученик), већ и за то што је Србија од краљевине постала царевином. "Ухвати се и он у замку од опћега непријатеља, узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достојанство, венча се на царство" (Данилов ученик).


    Сасвим је сигурно да је Лазар на двору сретао и престолонаследника царскога престола Уроша (рођеног 1336. или 1337. године), који је био тек седам година млађи од њега (ако рачунамо да је Лазар рођен 1329. године). Ако би се узело у обзир да је Лазар дошао на двор са око 20 година, дакле око 1349. године требало би да је Урош имао 12/13 година и био још дечкић. У том случају Лазар је имао сасвим отворену могућност да прати Урошев развој од дечачких дана, до младићких и зрелих каснијих година. Ту је већ могао да створи себи слику о томе какав је Урош као човек те шта се од њега може очекивати као владара. По свему судећи Лазар је о Урошу као човеку имао сасвим добру слику јер је дуго времена провео код њега на двору, чак и онда када се све распадало и када је већина властеле побегла од овог несретника видећи пропаст. Да се Урош није показао квалитетним по чисто људским особинама тешко да би Лазар могао издржати поред њега толико време и одавати му поштовање. Исто тако је сигурно, познавајући касније Лазареве квалитете као владаоца, да он Уроша као владара није никако могао да цени, али никада није изгубио из вида то да је Урош из "светородне" куће Немањића те да је стога он и нешто више неголи само цар. Уосталом, Урошеву личност (не и власт) штитило је то што су му најдиректнији преци, Стефан Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани и остали Немањићи, скоро сви проглашени свецима. Таквим се људима исказује посебна почаст и вероватно да је у Србији било мало људи који би се усудили да било шта учине против Уроша. Међутим, Урош се касније показао као веома неодлучан владар и сви историјски извори га углавном оцењују као таквог искључиво стога што је био сувише попустљив према непослушној властели.


    Негде око 1353. године Лазар је имао око 24 године и некако око тога доба ожењен је девојком из угледног рода која се звала Милица, ћерка великог кнеза Вратка. Сам Вратко је из рода Немањићкога, односно био је праунук Вукана, најстаријег сина Стефана Немања: "А друга глава родослова (је ова): Вукан, други син светога Симеона, а брат св. Саве, велики кнез, роди сина жупана Дмитра, у светом иночком образу Давид. Овај Давид роди Вратислава кнеза. А Вратислав роди кнеза Вратка. А Вратко роди кћер Милицу. А ова постаде супруга великога кнеза Лазара..." (Константин Филозоф).


    Улазак на двор и службовање код цара створили су Лазару прилику да за жену нађе девојку овако угледног рода. "А жена његова бејаше од саме крви царске" (Пећки летопис). Није уопште немогуће да је и сам цар Душан био тај који је спојио ово двоје младих и да је извештај биографа сасвим тачан: "Тако и по заповести самодржца, узе себи за садружницу сродницу цареву, кћер неког велможе. И она од рода светла и славна и одлична, корена неког царског, од племена Симеуна Немање, првог господара Србаља" (Повесно слово о кнезу Лазару). С једне стране, радило се о девојци која је у најближој могућој родбинској вези са њиме и цару сигурно није било свеједно за кога би се она могла удати. С друге стране, радило се о његовом службенику којег је сасвим сигурно ценио, а и целу му породицу, јер иначе не би дозволио да једна од принцеза из рода Немањића буде удата за каквог недоличног младића. Ако је, дакле, цар био тај који је ако ништа друго, а оно барем дао одобрење за склапање овога брака, онда је то морало да значи само то да Лазара у будућности очекују лепе прилике. Исто тако подршка таста, великог кнеза Вратка могла је да буде од итекако велике помоћи.


    Каснија народна традиција је покушала да Милицу представи као ћерку легендарног Југ Богдана, међутим Југ Богдан уопште није историјска личност већ плод уобразиље народног песника. Иначе, не треба мислити да је Лазар био нешто посебно близак цару Душану јер службеника на царском двору је било веома много и Лазар је тек један од њих тако да каснија претеривања треба схватити више као допринос томе да се легенда о кнезу Лазару дигне на неслућене висине но што би то била истина. Управо тако треба схватити и ове наводе: "И овога као приснога сина свога од царских ствари не одвајаше и често га благим начином поучаваше и близу себе као душу с телом имаше,..." (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила).


    У то доба (20. децембра 1355. година) изненада умире цар Душан, а са њиме и сви планови да ојачало Српско царство замени потпуно расклимано Византијско. Као царев дворанин морао је Лазар присуствовати сахрани која је обављена у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Овај маузолеј подигнут је на месту старог светилишта које се налазило у клисури Бистрице и вековима раније било познато као чудотворно. Под стенама Вишеграда, на заравни у облику троугла коју обликује река Бистрица, цар Душан је одлучио да себи подигне овај маузолеј. Стога је црквица која се ту налазила срушена и на њеном месту подигнут овај маузолеј. Посвећен арханђелу Михајлу маузолеј је био нешто сасвим неоубичајено за Србију и као да је цар преко изградње храма хтео да покаже своју величину, али и величину царства које је створио.


    Храм је започет око 1347. године и до 1352. године је и завршен. Дуго је грађен искључиво због тога што је саграђен читав комплекс који је обухватао не само цркву, већ и бедем, манастирску зграду са трпезаријом, болницом и капелом Светог Николе. Ипак, и поред свега сјаја ова задужбина није никада могла да добије већи статус од игуманије, што је била лична царева жеља. Ова петокуполна грађевина са основом издуженог уписаног крста, фасадом обложеном мермером, безбројним рељефима, и изузетним мозаичким подом, изазивала је само дивљење. Ту је Лазар могао да види како се у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мрамора на којем је извајан високи рељеф цара Душана. По неким наводима (не баш сигурним) на прочељу гробнице, на западном зиду, у удубљењу налазила се царева мраморна статуа у природној величини приказујући га са скиптром у десној и даровном повељом у левој руци.


    Сама погребна процесија је сигурно била нешто највеличанственије што је Србија до тада видела. Најистакнутије место су сигурно имали престолонаследник, а за сада још увек само краљ Урош, удовица царица Јелена, царев полубрат Симеон. Била је ту сва властела која нешто значи, као што су била присутна и сва духовна лица и то како она из старих Српских земаља тако и из новоосвојених Грчких. Мора да је ту било и Дубровачко посланство јер је ова малена Република одржавала са Душаном најприсније могуће везе. Међутим, било је ту и много злих помисли и планова код присутних, а све у правцу како извући за себе највећу могућу корист након цареве смрти. Мноштво властеле посматрало је престолонаследника Уроша питајући се какав ће он бити владар након што преузме царство и да ли ће имати онолико чврсту руку колико је чврсту му имао отац. Ту су одмах падале и процене, а могуће је и договори између појединих моћника шта даље радити. Иако ће већина остати, барем за прво време, верна новом владару већ ту на сахрани неки од велможа већ су ковали планове за отцепљење својих територија.


    У време цареве смрти Лазар има већ две године брака иза себе и око 26 година, а жив му је и таст, кнез Вратко. Сви они ружичасти планови које је Лазар можда ковао и у којима је рачунао да ће помоћу добре женидбе да оствари себи лакше могућности за брз напредак у службовању на двору, могуће да су му изгледали још увек оствариви јер је царски престо требао да наследи једини Душанов син, Урош. Било би сасвим логично да син настави ону политику коју је водио отац, тим више што је правац који је цар Душан зацртао до сада давао само добре резултате. Не треба исто тако заборавити да је сада и Лазар био део царске породице (макар и далеки) и да се он и цар Урош вероватно и добро познају. То у каснијем политичком напредовању може да буде и највећи капитал. Још као шестогодишњи дечак Урош је године 1345. проглашен за "младог краља", а следеће године на државном сабору у Скопљу био је и крунисан за краља. Тиме је постао царев савладалац и добио на управу све старе Српске земље (значи не само Зету као сви остали престолонаследници до тада), а сам цар је управљао новоосвојеним земљама. Међутим, будући да је још био само дете ова његова титула је била тек симболична и више је означавала ко ће бити наследник цара Душана но што је значила да Урош стварно и краљује.


    Било би веома интересантно знати како је текао Урошев живот до смрти цара Душана јер би то сазнање бацило много светлости на његово касније понашање. Наиме, стиче се утисак као да Урош никада није био у Душановој близини и као да од оца није баш ништа научио, а што је још чудније, изгледа да није показивао ни мало склоности ка власти што је сасвим неоубичајено за дотадање Немањиће којима ништа није било довољно тешко или свето када је власт била у питању. Сва та његова неприпремљеност за владање јако буни јер није Урош био ни тако млад када му је отац (цар Душан) умро пошто је у то доба имао 19 година и "Био је, наиме, прекрасног изгледа и од његова владања надаху се сваком добру. И мада је имао једва двадесет година, у почетку је ипак показивао велику разборитост и памет у свим својим делима, али током времена показа да не вреди много" (Мавро Орбин). Према томе никако није био незрео када су у питању године живота, а искуство је морао стећи ако не баш вршећи државне послове, а оно барем гледајући како му то отац ради. Баш то све помало и буни јер по свему судећи све до тада Урош као да не узима никакво учешће у државним пословима царства и право је чудо да га цар Душан није више користио припремајући га за преузимање власти.


    Ми данас можемо само да претпостављамо разлог томе, а узимати Урошеву младост као једино оправдање јесте сувише мало да би стварно објаснило његово потпуно несналажење у владању. Истина је и то да му је цар Душан оставио заиста тешко наслеђе у облику државе која је огромно нарасла и која је држала огроман број становника друге националности (нарочито Грка) под својом влашћу, а који су нерадо гледали новостворену Српску власт и били стално спремни на побуну. С друге стране, цар Душан је својом освајачком политиком створио мноштво властеле која је већ била огрезла у богатству и ратним тријумфима, а признавала је једино онога владара којега се бојала. Урош то сигурно није био и то не само зарад своје младости већ и самом својом природом којом је више нагињао религиозним размишљањима него што је био спреман да се носи са увек бунтовном властелом. И коначно, црквени раскол Српске православне цркве са Цариградском патријаршијом сада долази до изражаја пуном снагом.


    Оно што је додало свим овим невољама на снази јесте и изненадна смрт најбољег Душановог војсковође кесара Прељуба који је држао Тесалију. Прељубовим нестанком почело је растакање царства, а Тесалију узима деспот Нићифор ii Орсини. Ускоро он из јужног Епира тера Душановог полубрата деспота Симеона, а Српско царство остаје без још једне богате покрајине, а да уствари није прошло ни пет месеци од Душанове смрти. Урошу као да не пада на памет да је потребно било шта предузети да би се освојене покрајине требале повратити, а све је то био само рани предзнак онога што тек има да дође.


    Све то време Лазар је сигурно боравио на самом двору и имао је прилике да посматра немоћ Урошеву када је чуо да су две богате области на тако лак начин отпале од царства. Можда је Лазар био тада још сувише млад и сувише одан успомени покојног цара Душана да би било шта покушао да уради у своју корист, можда и да је хтео није могао ништа, али било је зато других који су имали више снаге и мање скрупула. Најпре је Симеон, полубрат цара Душана, не могући заборавити све оне увреде које је доживео одлучио да покуша да се дочепа царске круне. Не очајавајући много што је отеран из јужног Епира, објави да се сматра легитимним наследником Душановог царског престола и ускоро се прогласи за цара па затражи "власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија" (Јован Кантакузен). За то време деспот Јован Комнин Асен (рођени брат царице Јелене) већ увелико потпуно самостално влада северним Епиром не обраћајући било какву пажњу на Уроша, а као и да му је то било мало ускоро је пружио и подршку Симеону онда када је овај са око пет хиљада ратника, прилична сила за то време, из Костура провалио ка северу покушавајући да за себе придобије стару Српску властелу. Сам Симеон је гајио неку луду наду да ће имати доста присталица међу старом властелом у овом делу Српског царства те да би његов пут ка Српском царском престолу могао бити веома лак.

  4. #4

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Успеси су му до краја били никакви, чак сасвим бедни у односу на силу коју је водио, а стара властела изузев неколико безначајних изузетака остала је верна Урошу. Овај његов неуспех био је сасвим довољан подмуклом Јовану Комнину да увиди да од Симеоновог предузећа нема ништа те да је потребно окренути се сигурнијем заштитнику. Стога Симеону сместа окрене леђа и баци се у загрљај Млечанима којима је северни Епир био значајан због његових добрих лука.


    Сви ови догађаји пролазе без икаквог Урошевог учешћа који брине сасвим друге бриге јер још увек није проглашен за цара од стране државног сабора па га мучи могућност да би сабор можда могао до краја Симеону да пружи царску круну. Стога на брзину сакупља државни сабор у Скопљу током априла 1357. године. Тај сабор је морао да пружи одговор ко ће бити будући Српски цар: Урош или Симеон? Ипак, Урош није имао неких посебних разлога за бригу јер је Српска властела на сабору листом стала уз њега признајући га за свога цара, а Симеона прогласила узурпатором. "Кад је Урош наследио оца у царству, и сам се назове царем, при чему није наишао ни на какав отпор код кнезова и других велможа свога краљевства" (Мавро Орбин). Тиме је Урошев положај коначно учвршћен и он сада треба само да сузбије све могуће претенденте на престо, али и оне остале непослушнике који не желе да га признају за свога господара. "Због тога је био велики метеж у Урошевом краљевству. Наиме, свако од властеле поче настојати и трудити се да се дочепа већих положаја и предузимати све како се не би покорио себи равнима" (Мавро Орбин). И већ у томе моменту долази до изражаја контроверзна природа цара Уроша који уместо да сакупи властелу која га је одушевљена прогласила за цара никако не заборављајући успомену на његовог оца моћног цара Душана, и да удари из све снаге на све непослушнике те да их здроби, он ни мање ни више већ позива Симеона на преговоре. Наиме, постоје неке индиције (не баш сувише сигурне) да је током септембра 1357. године уз посредништво Дубровника дошло до преговора између Симеона и цара Уроша. Шта је цар Урош могао да преговара са човеком који га је покушао отерати са царског престола (Симеоном) тешко је и претпоставити, али већ је то био знак његове надасве колебљиве природе. Ако је преговора и било они су завршени са неуспехом јер је Симеон и даље наставио са војним акцијама нимало се не осврћући на то да је државни сабор прогласио Уроша Српским царем.


    Већ сам почетак Урошеве владавине мора да је у потпуности разочарао и Лазара који је неколико година провео у највећој могућој близини цара Душана посматрајући како се чврстом руком управља непослушном властелом. И шта се сада дешава? Један Немањић па уз то и син великог цара Душана, моли једног ситног деспота за преговоре. И уместо да Симеон прихвати те преговоре задовољан што цар уопште после свега жели са њиме да разговара, он то поносно одбија и наставља рат. То је био знак за све остале и ускоро они најмоћнији постепено покушавају (и успевају) да се што више отргну од царске власти и да је сведу на што мању меру. Како цар није реаговао на мање знаке непослушности, тако су те непослушности постајале све веће и озбиљније, а број непослушника се све увећавао. Он сам не да није имао довољно војне снаге да све то сузбије (имао ју је сигурно) већ је код њега изгледа прије недостајала чврста воља која је била толико својствена његовим прецима из лозе Немањића. Довољно је присетити се само кроз какве је све невоље прошао Стефан Немања или Стефан Првовенчани, а да их то никада није поколебало. Цар Урош није био таквог кова па му се ускоро чак и мати, царица Јелена, отцепила у Серу и почела самостално да влада овом облашћу дошавши у сукоб са кесаром Војихном који је желео да Сер припоји области Драме којом је већ управљао. Тај сукоб је резултирао тиме да је кесар позвао у помоћ Грка Матију Кантакузена који му је довео одред Турака. Међутим због неке неусаглашености Матија уместо да сачека и кесара па да онда заједно ударе, крене сам на царицу Јелену која уз помоћ стрелаца које јој је послао цар Урош здроби његову војску и њега самога зароби.


    Све у свему ово би се цару Урошу могло приписати у успех, а успех је свакако било и то што је докрајчен рат са Симеоном и то тако што су Симеонове снаге доживеле у Скадарској области масакр. Сасвим је сигурно да је у овим ратним акцијама узео учешће и сам цар Урош, али каквог је обима било његово учешће, односно да ли је био само присутан, или је сам руководио акцијама или је можда чак и навлачио панцир, не зна се. У сваком случају његово присуство на овом ратишту вероватно је било прилика за Лазара да и сам учествује у овим сукобима те да изблиза посматра како се воде ратне операције, мада није искључено да је и сам командовао неким војним одредом. Ту је цар Урош показао какву-такву предузимљивост, али све је то јако кратко трајало. Ако је Лазар могао на мах и да помисли да је Србија добила цара који ће моћи да влада, ускоро се могао уверити у супротно.


  5. #5

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    2. Обласни господари

    Док су сви описани догађаји окупљали пажњу цара Уроша, на северу земље трајао је рат између два великаша. По свему судећи цар Урош је покушао сукоб некако да умири (вероватно молећи великаше да се умире), али како није успео у томе у сукоб се умеша и Угарски краљ Лудвиг помажући једну од ове две стране и то браћу Растислалиће који су на крају захваљујући Угарској помоћи победили у овом сукобу. За узврат постали су Угарски вазали и тиме један део старих Српских земаља (Браничево) отргнули од царства. Управо те земље Растислалића искористи Угарски краљ Лудвиг као мостобран и у пролеће 1359. године провали у Србију. Угари су успели да уђу "осам дана хода" у дубину царства, али даље нису могли јер је терен био веома тежак, а плен никакав будући да је уплашено становништво носило све испред њих. Уз то и једна Српска војска под вођством (вероватним) кнеза Војислава непрестано их је узнемиравала тако да средином јула 1359. године Угари се повуку. Иако би се сам овај сукоб можда могао назвати успехом цара Уроша јер су се на крају крајева Угари морали повући, он је означио и нешто много више. Наиме, све до овога момента једина властела која се отимала испод власти цара Уроша била је она из новоосвојених крајева, а сада, са Растислалићима, исти тај процес захватио је и централне области, односно старе Српске земље. Процес звани "стварање обласних господара" дошао је тако и у само језгро Српске царевине. Тиме је један период власти цара Уроша био завршен и почиње његов нагли пад.

    Управо сада у царевини почињу да се јављају једне сасвим нове личности које до тога момента и нису играле неку посебну улогу. На првом месту је то био кнез Војислав потомак старе породице Војиновић. Ова породица води порекло од војводе Војина који је држао Гацко још у доба краља Стефана Дечанског да би у каснијим сукобима између краља Дечанског и сина Душана прешао на страну сина (Душана). То му је касније обезбедило да су му синови Милош и Војислав на двору краља/цара Душана започели дворску каријеру титулом ставиоца. Најстарији син, Милош Војиновић, је још од ране младости имао доста истакнуту улогу на двору, али рана смрт га је спречила да постигне нешто више. Други син војводе Војина који се звао Алтоман носио је титулу жупана и управљао неким крајем око Дубровника, а оно што је посебно интересантно за ову нашу причу јесте да је са својом женом Ратославом (ћерка војводе Младена иначе родоначелника Бранковића) имао сина Николу, доцније познатог и озлоглашеног жупана Николу Алтомановића. Трећи син је био Војислав и био је најмлађи, али се до краја показао као и најсналажљивији, али и најбескрупулознији од њих. Он је започео, дворску каријеру као ставилац да би негде прије 1355. (дакле, за живота цара Душана) године имао титулу Хумског кнеза. Био је веома спретан па је умео да искористи то што су му браћа рано помрла (Милош после 1333., а Алтоман око 1359.) па је њихове целокупне области припојио својима, а исто је то урадио и са областима великог челника Димитрија (1359).


    Тада је већ почео у старим Српским земљама процес стварања великих обласних господара, а кнез Војислав је у томе несумњиво предњачио. Био је апсолутно немилосрдан када је требало отимати поседе властеле која је била у односу на њега слабија, а у том свом походу није поштедео ни Николу Алтомановића сина свога рођеног брата Алтомана. Одмах након смрти Алтоманове упао је у његове области и протерао Алтомановог малолетног сина Николу који је имао тек 11 година. Када је тако поступао према сину свога рођенога брата може се мислити како је тек радио са осталима. Ипак и поред свега кнез Војислав некако од 1359. године јесте и најближи сарадник цара Уроша. У суштини они су јако мало сарађивали јер са кнезом Војином нико није могао да буде на равноправној нози, а цара Уроша је штитило вероватно само то што је био цар и што је био из светородне лозе Немањића, а чак ни кнез Војин није имао смелости да удари на њих.

    Самовлашће кнеза Војина је трајало неколико година и то у периоду 1359-1363. године, а за то време успео је да под своју контролу стави огромне области између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова. Управо упад Угарског краља из 1359. године био је на областима које је држао кнез Војислав и Српска војска која се супротстављала Угарима била је по свему судећи под командом кнеза Војина. За освету кнез Војин је одмах након тога напао Дубровник будући да је ова Република признавала власт Угарског краља па се посредно кнез Војин светио Угарима, а осим тога покушао је од Дубровника да отме Стонски рт на који је полагао неко право.

    Тај рат се отегао у годинама 1360-1362. и "С њима је за живота водио непрекидни рат, током којег је похарао и попалио читаву њихову територију и побио много њихових трговаца који су, ослањајући се на његове гарантије, пословали у његовој земљи" (Мавро Орбин). Сам цар Урош је у самом почетку подржавао кнеза Војислава, но касније када је увидео сву бесмисао тога рата и када је покушао да заустави самовољног кнеза није више био у стању да то учини. Дубровчани су, видевши да цар није у стању да кнезу било шта нареди, након тога покушали да преко патријарха, царице Јелене, али и Вукашина Мрњавчевића утичу на кнеза. На крају су и успели тако да је у августу 1362. године у Оногошту склопљен мир.

    Какав је кнез био силник види се веома јасно из тога како је током рата дочекао једно Дубровачко посланство. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова Хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити" (из извештаја Дубровачког посланства).

    Но, изгледа да је и кнезу Војиславу већ помало и додијао цар Урош те, иако га је још номинално признавао, себе почео да назива "кнезом", а не "Хумским кнезом" као дотада, што је практично значило да се сматра кнезом свих Српских земаља, а не само Хумских. Амбиције су му касније изгледа кренуле још и даље па се на његовом надгробном споменику у манастиру Бањи код Прибоја налази написано "Стефан а зовом велики кнез Воислав све Српске, Грчке и поморске земље", узимајући себи владарски придевак Немањића: "Стефан". Он већ тада није себе сматрао у властелу која је подложна цару Урошу већ потпуно независним владаром. Да ли би он покушао да сруши цара Уроша и заседне на његово место остаје само да се претпоставља јер га је стигла изненадна смрт у септембру 1363. године.

    То је време када и Балшићи најављују свој поход ка стварању својих области, а већ 1360. године они су већ толико јаки да их цар Урош спомиње у једној повељи коју је издао Дубровачкој Републици. Зачетник ове породице је властелин Балша који "беше веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село" (Мавро Орбин). Њихов прави успон почиње тек након смрти цара Душана када су успели да искористе релативну изолованост Зете па су се осамосталили у једном веома узаном појасу између Скадарског језера и мора. "Али кад је умро цар, а како његов син Урош није био ваљан владар, почео је с неколико својих пријатеља и са својим синовима Страцимиром, Ђурђем и Балшом да заузима Доњу Зету" (Мавро Орбин). У време док је кнез Војислав ратовао против Дубровника давали су подршку Републици тако да су након потписивања мира између кнеза и Дубровника самостално наставили да ратују са кнезом. Са Мрњавчевићима су били у добрим односима будући да су повезани брачним везама. "С краљем Вукашином су живели у миру, јер је Ђурађ имао за жену његову кћер Милицу, .." (Мавро Орбин). Овде Орбин утолико греши што се Вукашинова ћерка звала Оливера, а не Милица. Балшићи су се временом толико осилили да цара Уроша више нису хтели чак ни формално да признају, тако да их је он сматрао одметницима.


    За све време ових догађаја Лазар и даље борави на двору цара Уроша, а и даље је у звању ставиоца. Цару очигледно није пало на памет да би требало да верног службеника награди неким већим звањем или давањем на управу неку територију и то је могло код Лазара да изазове само незадовољство. По свему судећи овако ниска титула није била и одраз оног правог стања које владало на царском двору и стварне Лазареве улоге. Он је имао на двору вероватно већи утицај но што то сама ниска титула ставиоца говори, а то би се могло закључити из тога што је он имао некакву (не баш велику, али ипак) улогу при склапању мира између кнеза Војислава и Дубровника у Оногошту из августа 1362. године.

    Дубровник је био силно заинтересован да дође до склапања мира јер му је због рата са кнезом Војиславом трговина јако страдала те је стога тражио било којег начина да се престане са ратом. Један од путева је био да се пронађе на Српском царском двору нека личност која би била довољно јака да утиче на неодлучног цара Уроша да се коначно покрене и затражи од кнеза Војислава да прекине са ратовањем. Стога је једно Дубровачко веће (Consilium rogatorum) дана 4. августа 1362. године донело одлуку да се поклисарима које је упутио у Дубровник цар Урош (логотету Дејану и Гргуру Голубићу) исплати износ од 100 дуката, а и да се Лазар награди са три комада платна (свите), наравно све под условом да се њихово посредништво између Дубровника и кнеза Војислава покаже као успешно и да се мир склопи.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.10.2006 u 23:21

  6. #6

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Како је до мира на крају дошло то је за претпоставити да је Дубровник награде и исплатио. Из овога се види да је Лазар неки утицај на двору ипак имао и то такав који би могао да буде одлучујући при одлучивању да се склопи мир. Заправо мора се имати у виду то да су логотет Дејан и Гргур Голубић учествовали директно у преговорима док се Лазарева улога одиграла на двору утицајем на цара Уроша и његову околину. У то време он има 33 године и сигурно доста дворског искуства иза себе тако да Дубровник за њега зна и цени га као човека који на самоме двору може доста тога да учини и на којег се може рачунати. Међутим, мора се знати и то да Лазар није једини коме се Дубровник обраћао молећи за посредништво. На првом месту то су били царица мајка Јелена, патријарх и Вукашин Мрњавчевић, тако да је Лазар ипак био мање значајна личност у свему овоме.


    Други спомен у историјским изворима Лазарев јесте из јула 1363. године када су кнез Војислав и челник Муса заменили поседе, а личности које се спомињу повељи цара Уроша у којој се одобрава ова замена и чији је задатак да гарантују да ће се ова замени извршити били су кнез Војислав и ставилац Лазар. По овој повељи кнез Војислав је давао челнику Муси жупу и град Брвеник, а добијао далеко значајнију жупу и град Звечан. Лазарева улога овде сигурно није била велика и он је ту више форме ради него што би се то из самога текста могло закључити. Наиме, он је требао да гарантује да ће челник Муса извршити своју обавезу из уговора, али имајући у виду то да је ова замена извршена тако што је кнез Војислав на то натерао челника Мусу, то се може слободно закључити да је кнез и без гарантовања Лазаревог могао да присили челника да овај уговор изврши. Но, опет и само спомињање у повељи где Лазар има улогу гаранта јесте сасвим довољан знак да он ужива приличан углед на двору, мада се из самог назива ставиоца то не би могло закључити.


    Оно што је могло посебно Лазару да у то доба засмета јесте појава породице Мрњавчевића и њихов све већи утицај на цара Уроша. Ово се посебно односи на Вукашина Мрњавчевића који је постепено добијао све већи утицај на послове у Србији док је Угљеша Мрњавчевић своје активности спроводио у Серу где је владала царица мајка Јелена. Само њихово порекло није баш најјасније и везују се за неког Мрњаву (Мрњу?). "Они су се родили у Ливну, од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао. Кад је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га љубазно прими у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко" (Мавро Орбин).


    По наводима Орбина изгледа као да њихов нагли успон треба захвалити искључиво сретном случају што их је на тако необичан начин упознао цар Душан и одмах високо оценио њихове квалитете. Наравно да није тако јер њих је уздигла искључиво њихова способност а да цар није погрешио у томе што их је довео за собом на двор ускоро се видело: "Вукашин и Угљеша били су јачи и извежбанији у оружју од других великаша, посебно Угљеша,.." (Мавро Орбин). Цар Душан им је брзо поверио одговорне послове тако да 1346. године Угљеша се помиње као намесник Требиња и управља околином Дубровника, а Вукашин се у марту 1350. године наводи као жупан Прилепа.


    Они су свој утицај, осим оружјем и сплеткама, неизмерно повећали многобројним породичним везама са најјачим великашима царства па су се ородили са кесаром Војихном, Хлапен Радославом, са Балшићима, док је њихова веза са Влатком Паскачићем под знаком сумње. Покушали су они да се повежу и са Босанским баном Твртком тако што је један Вукашинов син (Марко?) требао да се ожени са Твртковом рођаком, кнегињом Шубић која је иначе била кћи Брибирског кнеза Гргура ii, унука тада веома славног бана Павла i Шубића. Она је боравила код Твртка на двору јер су је тамо послали њени родитељи оцењујући да ће је Тврткова мајка Јелена добро васпитати и на крају лепо удати. До склапања овога брака би вероватно дошло, али у то доба бан Твртко је стално ратовао са рођеним братом Вуком, који, не би ли Твртку напакостио дојави папи Урбану v за ову идеју. Папа Урбан v почетком 1370. шаље неколико писама у којима се веома љути на бана Твртка што он хоће једну католикињу да уда за шизматика и неверника те му то строго забрањује. Као да му је и то било мало, папа шаље писма и Угарском краљу Лудвигу и краљици Елизабети где понавља све ове тужбе и тражи од њих да се заузму да не дође до ове женидбе. На крају је папа и успео у овој намери тако да није дошло до скоро уговорене женидбе једног Мрњавчевића са принцезом из куће Шубића. Ипак, добре везе између бана Твртка и краља Вукашина нису никада дошле у питање, мада се не зна да ли је бан било како помогао Мрњавчевиће онда када су они ишли у поход на Турке који је завршио катастрофом на Марици.


    Ипак прави успон Мрњавчевића иде тек за доба цара Уроша и управо преговори кнеза Војислава са Дубровником износе нагло на површину Вукашина који се по свему судећи у то време креће у близини двора, ако већ није био и у њему. То је био разлог да се Дубровчани посебним писмима обраћају њему за помоћ. Дакле, очигледно сматрао се Вукашин у то доба веома јаком личношћу, додуше никако јаком као кнез Војислав, али изгледа да није много ни заостајао. У сваком случају довољно јаким да може да оствари утицај на цара, а узмемо ли у обзир да су се Дубровчани обраћали посебним писмима патријарху, царици Јелени и Вукашину онда је сасвим јасно да Вукашин спада у сам врх утицајних људи на двору.
    Док се Вукашин кретао око цара Уроша, други брат Угљеша налазио се у Серу код царице мајке Јелене и ту остварио веома леп напредак јер се изгледа (то није сигурно) већ 1358. године он помиње као велики војвода. Да је тамо стварно играо значајну улогу види се из једног писма Византијског цара Јована v где се Угљеша спомиње као "нећак деспине Србије". Сигурно је то да Угљеша царици није био никакав нећак, али тиме се хтело дати до знања да заузима високо место на њеном двору, практично, Византијски цар је тиме ласкао Угљеши. И касније, Византијски цар у једној повељи опет каже за Угљешу да је он "вољени нећак преузвишене деспине Србије....пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша (Повеља из 1365. године). У то доба Угљеша већ носи и титулу деспота. Његов успех неизмерно је помогла и чињеница да је био ожењен са Јеленом која је била ћерка кесара Војихне познатија под својим монашким именом Јефимија. "А ћесар Војихна са својим зетом Угљешом загосподари читавим крајем на граници Романије" (Мавро Орбин).


    Сам кесар Војихна управљао је Драмом, облашћу која је била одмах уз Серску. Стога је једно време кесар бацао похлепне погледе на Сер желећи да га након смрти цара Душана припоји Драмској области. Међутим, царица Јелена га је предухитрила и успела прије њега да загосподари Сером па је нешто касније потекла и она епизода са Матијом Кантакузеном.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.10.2006 u 23:22

  7. #7

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Оба Мрњавчевића су се показала као веома спретни јер сигурно да није било лако Вукашину који је већ био у добро поодмаклим годинама да себи направи утицајни простор на двору цара Уроша, где је опет без икакве сумње најјачи био кнез Војислав, док опет Угљеша није имао ни мало лак задатак да тако нешто успе у Серу. На крају обојица су у потпуности у томе успели. Властели која је још увек у цару Урошу видела свога владара сигурно није било право да гледа огромни утицај који су на цара имали кнез Војислав и Вукашин, а да су ова два великаша била стварно толико ојачала да су и цару одрицали послушност наводи и Орбин: "У то време неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали су да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша, који су били хумска властела, и кнез Војислав, син Војнов, од којих је свако био на управи најважнијих земаља краљевства" (Мавро Орбин).
    Очигледно да се појавило питање снаге царске власти која је постепено посртала у судару са аспирацијама појединих великаша. Могуће да је и сам цар Урош то осетио те да је уз помоћ преостале властеле која му је остала верна, а ту је по свему судећи био и Лазар, одлучио да нешто предузме. Некако магловито тако нешто наговештава и "Пећки летопис" када каже: "Тај Урош красан и доиста диван изгледом, али млад разумом беше, и одвише кротак и милостив, савете стараца одбациваше, а савете младих примаше и вољаше". На ово би се могао надодати Мавро Орбин: "Стога су неки Урошеви људи који су му били веома верни саветовали цару да затвори у тамницу деспота Вукашина, и кнеза Војислава и неке друге који су у свим својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити". Ту Орбин спомиње неке цареве људе "који су били веома верни", а "Пећки летопис" опет наводи "савете младих примаше и вољаше". Могуће да је и Лазар међу тим "верним" и "младим" могао бити. Све се то дешавало вероватно између 1360. и 1363. (када је кнез Војислав умро) и био је то покушај ситније властеле која никако није била задовољна оним што се дешавало у Царству. Сам цар је у потпуности пао под утицај кнеза Војислава, онда се појавио и Вукашин, док се држава незадрживо распадала. У таквом миљеу ништа логичније већ да незадовољна дворска властела нешто покуша.


    Да директно удари, ова властела нити је могла, а вероватно није се ни усудила. Моћни кнез Војислав и препредени Вукашин би сваки такав покушај лако сузбили. Требало је ударити из прикрајка, негде из таме, а уколико би се још успео цар убедити да ликвидира ове најмоћније великаше то би тада добило сасвим другу слику. Не би то било убиство из потаје, а не би личило ни на међусобни обрачун властеле (иако је у суштини то ипак био) већ би прије имало облик спашавања царства и повратак оне власти коју су од цара узурпирали кнез Војислав и Вукашин. Добио би се утисак да се сам цар разрачунава са непослушним великашима. Заправо, несретни цар Урош је постао играчка у рукама дворске властеле која није била задовољна прерасподелом власти и која је желела да потисне кнеза Војислава и Вукашина не би ли узела и расподелила њихове земље. "Ти људи су такође подстицали цара да њихове покрајине преда на управу сиромашној властели која га је волела и била му верна, доказујући му исправно да ако то не учини не почетку, док поменути, не сумњајући нимало у њега, слободно долазе на двор, касније, кад се они буду учврстили и кад постану јаки, неће моћи то извршити без великих тешкоћа и опасности" (Мавро Орбин).
    Практично, у царству би се веома мало тога променила јер би отишли кнез Војислав и Вукашин, а појавили би се други који би само заузели њихово место. Да је цар Урош био спретнији но што јесте, можда је могао ову међусобну нетрпељивост и завист властеле да искористи и себе уздигне. Било је потребно само да супротстави два табора и да маневрише између њих, а онда постепено концентрише сву власт у својим рукама. Но, он за тако нешто није био способан и у таквој ситуацији није успео да извуче корист за себе.


    Узимајући у обзир да је Лазар у то доба боравио на царском двору то је сасвим сигурно да један овакав догађај никако није могао да прође без његовог учешћа. Ако је већ учествовао у томе, онда је морао бити на страни те ситне властеле, коначно и он је био један од њих, тим више што је и сам жудио за већим поседом и јачим титулама. Како данас знамо и то да ће његов успон почети нагло за само пар година од дана догађаја које сада описујемо (под условом да су се заиста и догодили) уопште није немогуће да је Лазар био чак један и од коловођа читавог овог предузећа. Касније ће се видети да он ужива велики углед међу властелом, а сигурно је то да га није могао стећи брзо већ да је било потребно извесно време за то. Можда је баш у тим годинама он стварао свој круг људи и утврђивао углед међу њима.


    На крају се показало да цар Урош није спреман на једну овакву акцију, па по Орбину, он ни мање ни више већ дојави кнезу Војиславу и Вукашину да се спрема дворска завера против њих те да је потребно да се причувају. "Међутим, Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио, и тиме упозорио те људе да се добро пазе, па су они ретко долазили на двор. Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не би навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Ако је то све тачно, онда је ово било огромно разочарење за Лазара јер се могао коначно уверити да се у будућности од цара Уроша не може ништа очекивати. Ту, пред његовим очима, један Немањић се спустио на најниже могуће што може да буде бавећи се ситним дојавама и опањкавајући властелу једну другој. Било је очигледно да једна таква власт може само да пропадне, мада сама физичка личност Урошева још увек није угрожена јер га је штитило то што је Немањић.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.10.2006 u 23:23

  8. #8

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    3. Вукашин као краљ

    Недуго након ове епизоде умро је и кнез Војислав (септембра 1363. године) и то толико изненада да би то могло и да изазове сумњу у сам начин смрти. Данас се не зна да ли му је смрт била насилна, али у то време такве су ствари биле сасвим уобичајен пут да се уклони непријатан такмац. Одмах након његове смрти поставило се питање прерасподеле огромних територија које је он држао под својом влашћу. Додуше, једно време ове територије успела је на окупу да одржи кнежева удовица Гоислава. Кнез је имао и два сина Добровоја и Стефана, али они су били малолетни па је имањем управљала удовица. Североисточно од кнегиње Гоиславе налазило се мало имање жупана Николе Алтомановића који је у доба смрти кнеза Војислава имао тек 14 година. Жупан сигурно никада није заборавио на који га је начин са имања његовог оца Алтомана истерао кнез Војислав, али у прво време је ипак мировао (због младости вероватно). Но, све то није трајало дуго јер већ 1366. године креће у акцију (жупан тада има тек 17 година) и током 1367. године он је већ господар Рудника. Те године (1367) рат је између жупана Алтомановића и кнегиње Гоиславе беснео свом снагом, а кнегиња тражи од Дубровника да јој што прије пошаље ризницу коју је кнез тамо држао, не би ли сакупила војску. Све је то било узалуд јер крајем 1368. године жупан Алтомановић узима под контролу целокупну кнегињину област. "Кад је Војислав умро, његов синовац Никола, син Алтомана, који је умро за живота Војислављева, превазилазећи у сваком злу и деда и стрица, незадовољан делом, који је приликом деобе припао његовом оцу, заузе оружјем и део свога стрица Војислава" (Мавро Орбин).


    У то доба Никола Алтомановић је имао једва деветнаест година, а постао је вероватно најмоћнији великаш у Српској царевини. Веома хитар када је требало потезати оружје он је цело време био са неким у завади па је тако ратовао са босанским баном Твртком. "Верујући, дакле, да нема на свету храбријег и моћнијег од њега, поче ратовати и харати границе Босне према Дрини, причињавајући велике штете босанском бану Твртку" (Мавро Орбин), а нарочито са Дубровником: "ратовао је и са градом Дубровником. Тако 1371. године, кад је ухватио неке дубровачке трговце и племиће, ставио их је на муке вадећи им зубе, те им је на крају силом изнудио четири хиљаде фјорина" (Мавро Орбин), али и са Угарском: "Боравећи и на граници Угарске, није престајао харати околна места" (Мавро Орбин). Био је у сваком случају ратник достојан сваког респекта: "Поменути Никола као момак беше велика јуначина.." (Мавро Орбин).


    Из неког разлога историја га сматра за грубијана и превртљивца коме није ништа свето и који је спреман на све. "Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у свим својим делима и вероломан; врло лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима" (Мавро Орбин). Оно што му се највише ставља на терет јесте наводно убиство његове стрине Гоиславе и њених синова Добровоја и Стефана који су то доба били тек нешто мало више већ деца. Наиме, дуго је владала легенда да их је жупан Никола Алтомановић похватао живе, а онда ставио у тамницу где су умрли. Постоји и једна друга легенда језивија од ове по којој је он Гоиславу и њене синове држао годинама у тамници, а када му је то досадило дао је да их се потрује: "ухвати Војислављеве синове Добровоја и Стефана и њихову мајку, те их баци у тамницу, у којој су после пуних седам година бедно завршили живот. Други веле (као је горе речено) да их је након кратког времена отровао" (Мавро Орбин).


    Међутим истина је ипак другачија. Гоислава је успела са синовима да се пребаци у Дубровник, а ови су је онда бродом превезли у Албанију одакле је она иначе била родом. Није уопште немогуће да је и сам жупан Алтомановић на неки начин дозволио Гоислави да се пребаци до Дубровника те да није желео да омета њено бекство.


    Одмах након смрти кнеза Војислава (1363. године) цар Урош се из све снаге баца под утицај Вукашинов и у времену август-септембар 1365. године, цар Урош узима Вукашина за савладара, тако да се овај крунише за краља. Некако око тога доба и Угљеша узима под своју контролу област Сер и добија титулу деспота. Сам догађај крунисања и свега онога што је ишло прије и после тога није баш најјаснији. Сасвим је сигурно да Вукашиново крунисање није наишло на симпатије код Рашке властеле мада је царица Јелена овај чин одобрила иако није сасвим сигурно да је присуствовала самом крунисању. Непотребно је овде упуштати се у то шта је овим крунисањем добио или изгубио цар Урош јер у раду који је посвећен кнезу Лазару ово и нема неке сврхе. Битније је нешто друго, а то је питање шта је сада све ово значило за Лазара? Но, ту је најпре потребно поставити у каквој се ситуацији у том моменту нашао Лазар.


    Оне године (1365.) када је Вукашин проглашен за царевог савладара и крунисан за краља имао је Лазар 36 године (рођен 1329. године). Самим крунисањем Вукашина за краља изгубио је Лазар сваку наду да ће сам моћи било шта постићи на двору јер са Вукашином је био у лошим односима (ако узмемо за тачно да је са дворском властелом наговарао цара да ликвидира Вукашина и кнеза Војислава) и од овога није могао очекивати ништа доброга. С друге стране цар Урош није имао деце, а крунисањем Вукашина за краља практично је била формирана нова династија српских владара - Мрњавчевићи. Наиме, након смрти цара Уроша, који нема наследника, за очекивати је да на његово место ступи краљ Вукашин или неки од његових синова. На таквом двору за Лазара нема места. Исто тако он је морао бити тешко разочаран тиме што је цар Урош допустио да се један Мрњавчевић крунише за владара јер ко је тада од старе српске властеле (ту је свакако спадао Лазар) могао да прихвати да Србијом влада било која династија осим Немањића. И иначе Вукашиново уздизање (не само крунисање) тешко да је Рашка властела могла мирно да прихвати, што из пуке зависти, али и због тога што су Мрњавчевићи, ма колико били способни, ипак били само скоројевићи. Они никако нису спадали у стару Српску властелу којој је порекло у Рашкој која је срж Српског царства. Коленовићи, ма како били осиромашени, никако нису могли да прихвате ове скоројевиће гледајући на њих са висине и то је свакако био разлог што добар део Рашке властеле из протеста није желео да присуствује Вукашиновом крунисању.


    Не треба заборавити ни то да су Мрњавчевићи, а поготово Вукашин, у свом походу ка већој моћи и стварању својих области били немилосрдни те да су самим тиме створили и велико мноштво противника. Једноставно, били су окружени мржњом са свих страна. Неко их није трпео из зависти, неко зато што су га у својој похлепи тешко оштетили, а скоро сви зато што су покушали (и то у том моменту успешно) да Србији натуре своју династију Мрњавчевића. Не треба заборавити да скоро две стотине година Србијом владају Немањићи и мада је између њих било стално ломова око власти (то би се можда могло назвати и породичним свађама да нису у пар наврата довели и државу пред пропаст) то је било само између њих, а са стране скоро и да није било покушаја да се они као породица свргну са власти. Дакле, за скоро две стотине година није било таквих дрзника који би ударили на свето право Немањића да владају Србијом. И сада тако нешто чине потпуно непознати Мрњавчевићи за чије се порекло скоро и не зна. Условно гледајући на право цара Уроша да влада Србијом Вукашин није извршио било какав удар јер је Урош и даље цар, а Вукашин само савладар, односно краљ. Међутим, стварна ситуација је била сасвим другачија будући да Вукашину краљевска титула треба само зато да има оправдање да све великаше стави под једну власт: царску. Тим путем се чини да једино добија Урош јер би Вукашин можда био у стању да заузда великаше и поново их стави под централну власт. Међутим, сви знају да је то за Вукашина само форма и да ће онога момента када најјаче великаше заузда и највећи део Српских територија стави под контролу и сам цар Урош бити сувишан. Ко ће онда бити у стању да га заузда и да га спречи да не узме себи и царску круну?


    Рашки великаши не могу да спрече Вукашина да узме краљевску круну, али могу да му одбију било какву послушност. С друге стране ни несретни цар Урош не треба више никоме јер на његовом двору се више ништа не може добити. Стога највећи део Рашке властеле која му је била у служби једноставно напушта двор и покушава да надокнади све оно што је за ове године изгубила служећи цара на двору. Међу такве спада и Лазар који потпуно разочаран напушта двор на којем је стекао веома мало тога опипљивог. Остао је на малој титули ставиоца, а никаквих земаља на управу није добио. Но, стекао је једно велико искуство (има 36 година) и по свему судећи веома велики углед и поштовање. Дакле, ако није имао материјалних користи стекао је један други капитал који ће касније умети до краја да искористи. Некако од тога времена он уз своје име наводи и титулу кнеза.
    Сама Лазарева делатност између 1365. и 1371. године у потпуности је непозната јер нема нити једног историјског извора који би могао макар да посредно упути чиме се кнез у то доба бавио. Стога остаје само претпоставка (највероватније потпуно тачна) да је он у тим годинама без неких већих скокова и трзавица постепено формирао своју област. Како је то текло, не зна се, али да је било много тешкоћа јесте сигурно јер Лазар није могао да око своје баштине у Прилепцу формира своју област будући да је читав крај окупирао Вукашин. "Краљ Вукашин је одредио Приштину као престони град и држао сву околну земљу" (Мавро Орбин). Међутим, кнез Лазар је ипак уз много мудрости и такта успео да притешњен између земаља краља Вукашина, браће Растислалић и области коју је држао Никола Алтомановић, постепено формира своју област. Овде треба напоменути да је некако у то доба, наиме од Вукашиновог крунисања (1365.) и жупан Алтомановић у успону и почиње да сакупља околне земље такође формирајући своју област. Прилика и за једног и другог била је управо идеална јер кнез Војислав је умро и његова огромна земља је без одговарајуће заштите.
    Оно што је кнезу Лазару могло неизмерно да помогне (Николи Алтомановићу такође) јесте то да се Вукашин још увек не понаша као краљ већ више као обласни господар који покушава да заокружи своје територије. Стога су све његове активности и снаге окренуте ка Македонији коју постепено ставља под своју контролу. Међутим, тешко да се ико од Рашке господе заварао да Вукашин неће онога момента када обави све послове у Македонији кренути и на Рашку не би ли рашке великаше сузбио. И кнез Лазар и жупан Никола Алтоманови сада представљају великаше који су потпуно независни од централне власти и који тек номинално признају Уроша за цара, али не и за господара којем су обавезни послушност. Као такви они јесу противници централне власти коју представљају цар Урош и краљ Вукашин. Међутим, једини који располаже са војном силом јесте Вукашин и од њега прети опасност овим непослушницима, тим више што он и по Македонији покорава све који му стану на пут позивајући се на своје краљевско право. Сасвим је за очекивати да се ускоро појави у Рашкој и да од непокорне Рашке господе затражи да се они покоре његовом легитимном краљевском праву. Да је у тим активностима успео Вукашин би под својом контролом држао велики део преосталог Српског царства, међутим да ли би оваква делатност Вукашинова могла спасити Србију од наилазеће пропасти ми можемо данас само процењујемо. Како та његова активност никада није завршена то су могуће различите спекулације, али оно што је сасвим сигурно јесте да Рашки великаши никако нису хтели да дозволе тако нешто.


    Сада на овоме месту мора се споменути једно веома интересантно место код Мавра Орбина о једном догађају, који се ма како изгледао невероватан, идеално уклапа у целу слику тадашње ситуације. Ево о чему се ради. Сарадња Вукашина као краља и цара Уроша је изгледа у самоме почетку била сасвим добра, а што се види из тога што Вукашин у неким документима изричито ставља цара у хијерархијски виши положај но свој, итд. Дакле у самоме почетку између њих нема неких сукоба. Но, од 1368. године све то престаје и Вукашин се сасвим цепа од цара и води своју потпуно самосталну политику. Сада су Вукашинове намере већ сасвим очигледне, а и он више ништа не крије јер цара је искористио онолико колико му је то требало (да га крунише за краља), а у даљњем походу ка власти он му је само сметња.


    Већ је речено да некако од 1365. (од када се Вукашин крунисао) кнез Лазар постепено формира своје области, а то исто чини и жупан Никола Алтомановић. Обојици тај посао изгледа иде сасвим добро јер у годинама 1368-1369, њих двојица јесу (уз Балшиће) најмоћнији Рашки феудалци. Они признају цара Уроша, али ипак само формално јер независно спроводе своју политику не осврћући се на њега.


    Како је цар у периоду 1365-1368. године био под потпуним утицајем Вукашина тешко је поверовати да кнез Лазар и жупан Алтомановић уопште имају неки ближи контакт са њим. Међутим, онога момента када долази до раскида између цара и Вукашина негде око 1368. године и Рашкој господи одједном пада на памет идеја да покушају да искористе цара не би ли сломили Вукашинову моћ која је све већа и која и њима самима сада највише прети. Вукашин се отресао цара и сада је било сасвим за очекивати да он своје чете ускоро скрене ка Рашким великашима и да их сломи једног по једног. У том моменту (по Орбину) одједном се приближавају кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, а сјединила их је не жеља да спасу државу од сада већ узурпатора Вукашина, већ да отклоне опасност која се надвила над њима самима. "Личне успехе Вукашина и Угљеше нису могли да трпе кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић, после њих први великаши у Рашкој. Зато одлучише међу собом да их понизе и подрежу крила њиховој охолости" (Мавро Орбин). Но, да би себи на неки начин обезбедили легитимитет, јер коначно треба да заратују са Вукашином који је краљ, они се сете да постоји цар Урош који је у хијерархији изнад краља Вукашина. Под окриљем цара они би, дакле, могли сасвим легално да заратују са краљем и да искористе царево име не би ли привукли уз себе што већи број присталица. Још увек је магично име Немањићко било магнет за многе. "С тим циљем приђоше цару Урошу подстичући га на све могуће начине против поменуте браће" (Мавро Орбин).


    Изгледа да се цар Урош, као и увек до тада, веома колебао, плашећи се Вукашинове снаге или можда не желећи да започиње прави грађански рат у Србији. Стога су кнез Лазар и жупан Никола Алтомановић употребили све могуће начине да убеде цара и на крају су му почели обећавати да је овај рат који они покрећу на Вукашина за његово добро и да ће све оне земље који они против Вукашина освоје вратити цару као његово очинско краљевство. Очигледно да су заборавили да су и области којима они управљају такође део очинског дела цара Уроша те да би требало и те земље цару вратити. Тешко да је цар Урош поверовао и једну реч овој двојици, али вероватно да није имао другога избора, а воља му је опет била сувише слаба да се супротстави кнежевој и жупановој те на крају он пристане на све оно што су они тражили од њега. "И на крају га убедише да уђе с њима у савез против речене браће, обећавајући да ће све што им одузму припасти цару Урошу, за кога ће се они заложити да поново добије очинско краљевство" (Мавро Орбин).


    За овакву одлуку тешко да се цар Урош може окривити јер он већ дуго није био ни господар своје личности, а камоли државе. Већ једном је зарад Вукашина изгубио Рашку господу, онда га је и Вукашин одбацио. Сада му Рашка господа поново прилазе, додуше са предлозима због којих се може само црвенети, али уколико поново одбије њих, једини излаз му јесте неки од манастира. Можда би таква одлука са моралне тачке становишта била једина исправна за цара, али он је сувише слаб за било какву одлуку која има неку већу тежину, а управо оваква одлука јесте једна од таквих. Цар пристаје уз кнеза Лазара у жупана Николу Алтомановића тако да непријатељства са браћом Мрњавчевић ускоро започињу.
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.10.2006 u 23:23

  9. #9

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    На крају се показало да је Рашка господа сувише слаба за удружене Мрњавчевиће. У директном војном сукобу на Косову долази до катастрофе Рашана тако да Вукашин заробљава цара Уроша, кнез Лазар бежи, а жупан Никола Алтомановић једини остаје на бојном пољу, али једва извуче живу главу. "Припремивши, дакле, моћну војску, пођоше да нападну краља Вукашина и Угљешу. Ови распоредише своју војску и сусретоше се с непријатељем на Косову пољу. Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже. Никола Алтомановић пак, који се хтео борити, беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора док су други били поубијани" (Мавро Орбин).
    Изгледа да је једини који се храбро борио био заправо жупан Никола Алтомановић, док је опет кнез Лазар видевши (или се уплашио) да је војска удружених Мрњавчевића много јача, а још пре него што је битка и почела, не оптерећујући се много са тиме шта ће се десити са савезницима царем Урошем и жупаном Николом, једноставно побегао. То бекство, када умало није изгубио због тога главу, жупан Никола Алтомановић никада није опростио кнезу Лазару и од тога времена између њих влада дивља мржња која ће резултирати и многобројним каснијим убиствима.
    Истинитост ове епизоде јесте дискутабилна, али и Пајсије Јањевац на неки посредан начин потврђује да је било некакве сарадње између цара Уроша и Рашке властеле која је успела да му се наметне "не примајући савете старих, а држећи савете младих". Све је то на крају довело до сукоба са Вукашином. "Ради тога онај који од искона мрзи добро: ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеж и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде" (Пајсије Јањевац).
    Љутња жупана Алтомановића на кнеза Лазара је сигурно била још и већа када је већ следеће године (1370.), вероватно користећи то што је жупан био ослабљен оним поразом на Косову, али и заузет сталним ратовима са Дубровником, кнез Лазар отео од њега веома богат Рудник.
    После ове битке (под условом да је Орбинов навод тачан) у Српском царству ситуација се није много изменила јер Мрњавчевићи нису ишли до краја и то је основни разлог зашто су кнез Лазар, жупан Никола Алтомановић и Балшићи и надаље били најјачи у Рашкој. Вукашин није могао да искористи ову своју победу јер се на вероватни наговор свога брата Угљеше почео бавити управо надолазећом Турском опасношћу која је била све очигледнија. Како се Серска област граничила са оним областима којима су Турци харали и где су се постепено учвршћивали то је Угљеша са њима имао већ доста ратних сукоба и имао је сасвим добар увид у њихове даљње намере. Стога му није требало много па да примети да Турске акције нису само обични пљачкашки походи већ систематско освајање. Било је то приметљиво поготово од онога момента када су Турци заузели Димотику (1361.), затим годину дана касније Једрене и коначно 1363. године и Пловдив. Било је неких нада након смрти султана Орхана (1362.) да ће код Турака избити какав метеж те да ће их то ослабити, но када је престо преузео насртљиви, али веома способан ратник, Мурат i, више није било никакве шансе да ће Балкан избећи Турску најезду. Тим више што је султан своју престоницу преселио у Једрене желећи да буде што ближе месту будућих ратних операција.
    Све је то био онај разлог због чега Мрњавчевићи одустају од уништења кнеза Лазара и жупана Алтомановића. "Овај је са својим братом Угљешом био одлучио да лиши власти кнеза Лазара и Николу Алтомановића и да их потпуно уништи како их не би могли спречавати при другим подухватима које су желели да остваре. Али у то време не хтедоше ништа предузимати, јер су Турци који су се граничили с њима приликом овог рата били опустошили њихову земљу и нанели јој велику штету. Зато су се најпре хтели осветити Турцима, а тада ударити свом снагом на жупана Николу и кнеза Лазара" (Мавро Орбин).
    Турска опасност је сада била далеко већа, а поражени кнез Лазар и жупан Никола су били много мање значајни у овом моменту. Сам цар Урош је (ако је веровати Орбину) био код Вукашина који га је заробио у битци. "Кад је био потучен цар Урош и ухваћен у бици, краљ Вукашин га је одвео у Рашку,...(Мавро Орбин) и он од сада па надаље не игра више баш никакву улогу у било којим догађајима који ће ускоро жестоко да потресу царство.


    4. "Расап" великог жупана Николе Алтомановића

    Захваљујући томе што су Турци надирали у потпуности обузимајући сву пажњу Мрњавчевића, Рашка господа су се могла сада на миру посветити међусобним зађевицама и сплеткама. Између кнеза Лазара и жупана Николе Алтомановића букнула је таква мржња која се могла завршити само смрћу једнога од њих. Додуше изгледа да још нису ратовали између себе. "И мада међу њима није било отвореног рата, ипак су мрзели један другога" (Мавро Орбин), што би се могло на различите начине тумачити. Кнез Лазар је вероватно поучен својим дугогодишњим искуством мирно посматрао шта се догађа не желећи да се упушта у опасне ратне авантуре тим више што није био сигуран да ће моћи бити сигуран победник. С друге стране жупан Никола није отворено заратио са кнезом јер је у боју на Косову љуто страдао (све то под условом да је Орбинов извештај тачан), а већ дуже време ратовао је и са Дубровником и са босанским баном Твртком па му је то све одузимало сувише много снаге. Стога је одлучио да ликвидира кнеза Лазара на један много перфиднији и подмуклији начин.
    Вероватно знајући да кнез Лазар није наклоњен наглим и драстичним потезима као што је оружана борба и да је спреман да њихов међусобни спор реши мирним путем, позове он кнеза на преговоре: "одлучи да убије кнеза Лазара и заузме његове области. У том циљу позва га разговор. Кнез Лазар, који је добро познавао његову злобу, није се поуздавао у њ много" (Мавро Орбин). Ови разговори требали су да буду одржани на неутралној територији, а свако је морао да поведе највише пет људи, сви без било каквог оружја.
    Са своје стране кнез Лазар је испунио овај договор и дошао са пет ненаоружаних људи, а жупан Никола је учинио то исто. Сам састанак се дешавао по љутој зими, а било је много снега који је у гомилама лежао унаоколо. Изгледало је да је све у реду и да је жупан Никола своју погодбу до краја испоштовао, међутим "Кнез Лазар је дошао само са петорицом људи и Никола са исто толико. Ни један ни други није носио уза се оружје. Али, Никола, који је био дошао само зато да одузме живот кнезу Лазару, пре него што се састаше, послао је неке своје поузданике да сакрију оружје под пањеве дрвећа и у снег којега је било на томе месту" (Мавро Орбин).
    Изгледа да је жупан Никола ипак најпре покушао да са кнезом Лазаром расправи међусобне зађевице међу којима је централно место сигурно имало то што је кнез Лазар отео од жупана Николе богати Рудник, али када је увидео да од договора нема ништа он са својим људима потегне сакривено оружје и нападне на кнеза. "Кад су, дакле, обојица стигли и расправили што су имали расправити, Никола извади сакривено оружје и један од његових људи рани у груди кнеза Лазара. Ударац је био тако јак да је Лазар пао на земљу као мртав" (Мавро Орбин). По свему судећи управо је то била срећа за кнеза јер мислећи да је кнез мртав жупан Никола и његови људи су се позабавили осталим кнежевим људима, а онда се дали у бекство. "Али рана, у ствари, није била смртоносна, јер железо не продре скроз, пошто се његов врх сударио са златним крстом који је кнезу Лазару висио о врату. Никола и његови људи, верујући да је Лазар сигурно мртав, навалише на његову пратњу. Том приликом су били убијени Михајло Давидовић и Жарко Мерешић, властела Рашка. Како се све више подизала граја, паж који је држао Лазарева коња потрча тамо где је лежао његов господар. Кад је Лазар угледао коња, сместа се подиже и узјахавши побеже. Ово није приметио ни Никола ни ико од његових људи, јер су, како рекосмо, поуздано веровали да је мртав, па су се бацили да поубијају остале. Касније, пак, кад су то приметили, нису се усудили да пођу за њим у потеру јер су људи кнеза Лазара били у близини и већ су му долазили у помоћ. Стога је Никола био присиљен да бежи, а кнез Лазар је због ране остао много дана у кревету" (Мавро Орбин).
    Очигледно да је само читав сплет сретних околности довео до тога да кнез Лазар извуче живу главу са овога сусрета. Након свега између кнеза и жупана више није могло бити било каквих договора или преговора. Ипак, за прво време жупан је могао да буде потпуно миран јер требало је да прође доста времена да би се кнез Лазар опоравио од ране коју је задобио на њиховом међусобном сусрету и која је по свему судећи била доста тешка. На крају треба имати у виду и то да је у то време кнез Лазар тек један од обласних господара који је истина у успону, али је у односу на остале обласне господаре попут Мрњавчевића, Балшића, а поготово жупана Николу Алтомановића, ипак сувише слаб и ово његово мировање није било условљено само тешком раном, већ и тиме што једноставно није имао снаге да се носи са Алтомановићем. Стога је било много паметније чекати погодан моменат, а и до сада је већ било сасвим јасно видљиво да кнез Лазар и те како уме да сачека свој тренутак, а онда да га до краја искористи.
    Интересантно је како се Балшићи нису уопште уплитали у све оне догађаје који су се одвијали у Рашкој, што се може објаснити тиме да су они све своје активности скретали ка југу и југоистоку. Ни са Мрњавчевићима нису долазили у сукоб јер су ови опет били окренути ка северу. Међутим, ни такав њихов неутралан став није могао да се дуго задржи и током 1371. године одједном их затичемо како са Вукашином и Дубровником пактирају и припремају заједничку војну акцију која је требала да буде уперена на жупана Николу Алтомановића. Иако је током 1368. или 1369. године доживео пораз на Косову, жупан се уз Угарску помоћ необично брзо опоравио и у 1370. години његове чете већ харају по околини Дубровника. Те године он је од Дубровника тражио да му ови исплаћују годишњи доходак од 2.000 перпера који су они иначе до тада плаћали Српским владарима. Тако су му и одговорили, али он одмах пошаље своје чете да нападају на Дубровачке поседе. Република је све покушала не би ли га зауставила, а свакако најинтересантније јесте њихово писмо Угарском краљу Лудвигу где кажу: "Од када је жупан Никола Алтомановић узео крајеве, који граниче с котаром вашега града Дубровника, ми познавајући стање и пакост реченог Николе, јер је међу свим другим рашким великашима, и ако су сви зли и опаки, он је најгори човек, најнасртљивији и највећи варалица. Он је почео да тражи од наших посланика доходак од 2.000 перпера, који смо сваке године давали рашком краљу, а никојем великашу. На то је почео претити да ће навалити на Дубровник и околину".
    Дубровчани су се надали да ће Угарски краљ Лудвиг утицати на жупана јер су Угари управо били ти који су својом помоћи омогућили жупану да толико ојача, док с друге стране како је Дубровник признавао Угарског краља Лудвига за свога сизерена, то су очекивали да их краљ сходно томе и заштити. Међутим, од тога није било ништа јер је жупан имао моћну заштиту у Мачванском бану Николу Горјанском који је успешно штитио жупана од свих опањкавања са стране. Када су увидели да ни преко Угарског краља Лудвига i не могу убедити жупана Николу да заустави своје ратне акције, Дубровчани су пришли савезу који су већ тада склопили Вукашин и Балшићи. С друге стране и босански бан Твртко, који је од раније имао рачуне са жупаном јер му је овај харао по Босни користећи то да се против Твртка побунио његов рођени брат Вук, а онда је против њега побунио и моћног жупана Санка, желео је жупанову пропаст па је сасвим разумљиво што је био задовољан видећи ове припреме и могуће да је на неки начин и учествовао у њима.

  10. #10

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Изгледало је у том моменту да је баш све против жупана Алтомановића и да му више нема никаквог спаса, а онда као да је сама судбина умешала своје прсте. Ратне су припреме већ дошле до краја, а краљ Вукашин и његов син Марко већ са војском улогорили под Скадром очекујући и Балшиће. Међутим, баш док су припреме текле и када се очекивао полазак на Алтомановића изненада од Угљеше стигне Вукашину позив да све остави и да са војском што може брже крене ка Серу у рат са Турцима. Вукашин се није уопште премишљао већ одмах покрене војску и крене ка југоисточној Македонији. Њихов поход против Турака је завршио тешком катастрофом на Марици дана 26. септембра 1371. године, а и Вукашин и Угљеша нашли су смрт и њихова тела никада нису пронађена. Одмах након тога и то само два месеца касније (децембра 1371.) умире и цар Урош чиме се гаси династија Немањића.
    Маричка катастрофа и смрт цара Уроша били су догађаји који су на симболичан начин означили и крај агоније Српског царства, мада је велико питање како су тадашњи савременици оценили овај догађај и да ли су и они то тако видели. Сама Маричка катастрофа више их је узбудила због страшне погибије која је задесила Мрњавчевиће него што им је можда значила као предзнак надолазеће катастрофе и за њих саме. Оно што су они видели било је то да су велике територије које су Мрњавчевићи држали одједном остале без господара што је самим тиме била идеална прилика за њих да прошире своје области. Звучи помало парадоксално да су Турци, апсолутни победници у Маричкој битци, најмање заузели територија које су држали Мрњавчевићи. Вероватно су сматрали да за тако нешто сада нема потребе, тим више што су они систематски насељавали све оно што су заузели знајући да само тако могу да задрже све оно што у почетку држе само снагом оружја. Ипак и поред тога што нису стављали Српске територије под своју контролу они су направили неколико дубоких пљачкашких упада нигде не наилазећи на отпор. Но, зато се Рашка господа из све снаге отимала за оно што је остало иза Мрњавчевића грабећи за себе огромне комплексе територија, а уопште не размишљајући о томе како да се супротставе Турцима и наставе оно што су Мрњавчевићи започели. На крају, у општој гунгули и отимању од свега најмање су добили управо Вукашинови синови, а имао их је укупно четири. "После смрти краља Вукашина остадоше четири његова сина, и то Марко, Иваниш, Андријаш и Митраш. И поред тога што су почели владати својом државом на велико задовољство поданика, њихови непријатељи их ипак нису пустили да дуго уживају" (Мавро Орбин)
    У тој општој гужви најбоље су се снашли синови деспота Дејана, иначе кроз историју познати као браћа Драгаш. Они потичу од деспота Дејана чији је успон почео у време цара Душана и то искључиво због тога што је он (деспот) био ожењен за сестру цара Душана која се звала Теодора. Након смрти цара Душана опада улога деспота Дејана будући да је био жестоко притиснут од стране Вукашина и Угљеше, па стога изгледа да су већ његови синови, Константин и Јован, били под влашћу Мрњавчевића. Међутим, одмах након Маричке катастрофе они успевају да велики део територија које су држали Мрњавчевићи, ставе под своју контролу. Но, ни остали нису могли да се пожале. Тако су Балшићи заузели Призрен, а кнез Лазар се дочепао Приштине и Новог Брда. Жупан Никола Алтомановић није изгледа стигао на време да и он нешто од свих територија уграби за себе, али искористио је прилику да од кнеза Лазара, док се овај забављао заузимајући Приштину и Ново Брдо, поврати Рудник. Нешто касније успео је да заузме и Звечан на Косову: "кнез Лазар узео Приштину и Ново Брдо, као и многа друга оближња места. Никола Алтомановић, с друге стране, заузео је читаву област која се граничила с његовим земљама. Балшини, пак, синови, мада су им били рођаци, отеше им из руку Призрен и многе друге суседне крајеве. Ни Турци нису пропустили прилику да загосподаре великим делом земље коју су држали у Романији" (Мавро Орбин).
    Иако су у општој отимачини прошли најбоље, браћа Драгаш су била сувише близу Турака да би могли да буду апсолутно самостални, те су стога веома брзо након Маричке битке (годину-две најдуже) постали Турски вазали, али за утеху уживали су велику аутономију тако да су им вазалске обавезе у суштини ипак биле сношљиве. Управо ови наводи Орбина односе се на њих: "Јер они, (Турци. прим. аутора) узохоливши се овом победом, почеше да продиру без икакве препреке у све делове Рашке и да их харају. Због тога многи великаши онога краљевства, у немогућности да им се друкчије одупру, склапали су с њима мир и служили им у ратовима против хришћана. Међу овима су били Драгаш и Константин, синови Жарка Дејановића, и многа друга властела која пре бејаху поданици краља Вукашина и његовог брата Угљеше" (Мавро Орбин).
    Што се тиче самог владара, Србија га је имала макар само формално јер је непосредно пред Маричку битку краљ Вукашин крунисао свога сина Марка (краљевић Марко) за младог краља. Тиме је, након Вукашинове смрти и смрти цара Уроша, Марко био тај који је постао краљ. Толико са чисто легалистичког становишта, али у то време никоме није падало на памет да призна овога за краља.
    Разлог више је био тај што су Маркове преостале земље пале Турцима у власт и што је и он са браћом, попут браће Драгаша, постао Турски вазал. "Због тога горе речена браћа, да би задржала бар нешто, пристадоше да плаћају данак Турцима, па су им служили и у ратовима" (Мавро Орбин). Ово је био разлог више да Марка Мрњавчевића за краља нико није желео, мада то није било оно што је било преовлађујуће. Рашка господа су једва дочекала да дође крај превласти краља Вукашина и деспота Угљеше, па сада када су ова двојица коначно доживела своју пропаст па макар и од Турске руке, они су одахнули не желећи више никоме да се по било коме основу покоравају. Сепаратистичке тежње су тада доживеле врхунац и на тлу бивше Српске царевине створено је неколико обласних господара.
    На Српску царску круну било је претензија, али са стране са које је то могао мало ко очекивати. Наиме, сестра цара Душана по имену Теодора, монашко име Евдокија, након смрти цара Уроша одједном себе почиње сматрати царицом и у једној повељи себе тако и назива: "Благочастива и христољубива госпођа царица Евдокија са превазљубљеним синовима царства ми деспотом Јованом и Константином". Иако је Теодора/Евдокија имала неко оправдање за такав наступ, будући да је након смрти цара Уроша, она била та која је по родбинским везама била најближа цару (изузимајући Симеона који се налазио у Епиру и који у то доба вероватно да није био више жив), то у самој Србији није било никаквог одјека тако да је та царска титула имала шупљи призвук будући да је нико није признавао. Заправо, могло би се поставити питање колико су Драгаши са наглашавањем царске титуле уопште имали жељу да се наметну Рашкој господи, а колико да на неки начин ипак нагласе да имају широку самоуправу (то јест да су самостални) иако су формално Турски вазали. Прије ће бити ово друго, тим више што се ради о једној самосвесној породици којој није непознат њен значај, али и ограничења. Њима је морало сасвим јасно да их Рашка господа неће признати за своје владаре без обзира на то какве они имају блиске родбинске везе са царском породицом Немањића. Коначно, Алтомановић, Хребељановић, Балшићи, а раније кнез Војислав и други, нису много уважавали ни цара Уроша и било би сасвим неумесно очекивати да ће сада признати њих. Ипак, Драгаши су уживали приличан углед и њихова блиска веза са царском породицом Немањића показала се онога момента када се ћерка Константина Драгаша, Јелена, (унука Теодорина) удала за Византијског цара Манојла ii Палеолога. То је иначе једина Српска принцеза која је постала Византијска царица. Из тога брака изашла су шесторица синова од којих су два и то Јован viii и Константин xi, били последњи Византијски цареви.

  11. #11

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Све то је довело до тога да је у Србији сада апсолутно најмоћнији био нико други до жупан Никола Алтомановић. Оно што је њега требало да забрине јесте то да су се његове земље са свих страна граничиле са изузетно јаким и предузимљивим великашима. Тако је са запада имао границу са Дубровником, на северу са Босном где је владао њему непријатељски бан Твртко којему је нанео до сада мноштво пакости, на југу су стајали никада поуздани Балшићи (да су непоуздани то ће да види ускоро), а на истоку је имао кнеза Лазара са којим је био смртни непријатељ. У таквом окружењу и он је требао да буде опрезан, али како му је све до тада прилично лако полазило за руком, а све опасности су некако пролазиле мимо њега, то се он тако и понашао не размишљајући много о последицама својих поступака вероватно мислећи да ће и даље имати среће. Но, сада је и њему она коначно окренула леђа, мада је у суштини за то он крив сам.
    Његов дотадашњи заштитник Угарски краљ Лудвиг прегањао се по Италији помажући Падову у борби против Венеције, а лукави Млечани одлуче да се краљу на неки начин освете. Ступе у контакт са Балшићима и жупаном Николом Алтомановићем те склопе споразум у којем се договоре да заједничким снагама нападну на Дубровник. "Кад су Млечани дознали за ове размирице и непријатељства међу њима, замолише Балшиће и Николу Алтомановића да у савезу с њима пођу на освајање Котора и Дубровника, ови са копнене стране, а Млечани ће ударити с флотом с мора, уз обећање да ће, ако ствар успе, Балшићима дати град Котор и Драч, а Николи Алтомановићу Стон и Пељешац" (Мавро Орбин). Требало је да Балшићи и жупан Никола нападну Дубровник са копна док ће Млетачке лађе да блокирају град са мора. Могуће да би то била пропаст Дубровника, а да су савезници у то били сасвим сигурни види се из тога што су већ унапред поделили плен па је тако жупан Никола требао да добије Стонски рат, а Балшићи ће добити Котор и Драч. На неки начин Дубровчани су за све ово сазнали тако да током 1373. године два пута успаничено пишу Угарском краљу где му говоре да је једна Млетачка галија допловила до Балшића довозећи Млетачке посланике који су требали са Балшићима и жупаном Николом да уговоре уништавање краљевих земаља, посебно Дубровника. "Сазнавши то Дубровчани, одмах су обавестили угарског краља Лудовика" (Мавро Орбин).
    Сада долази до једне веома интересантне ситуације. Већина дотадашњих успеха жупана Николе Алтомановића везана је управо за чињеницу да је он признавао Угарског краља за свога сизерена. Био му је практично вазал, мада нису познате обавезе које је имао према њему, а једино што се зна сигурно јесте то да је жупан на територији коју је држао под својом влашћу обезбеђивао извесне повластице католичкој цркви. За узврат Угарски краљ је жупану издашно помагао у свим његовим ратним подухватима, а нагли жупанов опоравак након пораза на Косову (1368/69. године) може се објаснити једино таквом помоћу. Да ли је то била једино финансијска помоћ или је жупан добијао оружје, а можда чак и трупе може само да се нагађа. С друге стране Дубровник и већина приморских градова била је у сличном односу према Угарском краљу, односно и они су били ти који су га признавали за свога врховнога господара. Самоме Угарском краљу уопште није сметало када су се његови вазали међусобно гложили и отимали за територије јер у крајњој линији све је то увек остајало под његовом врховном влашћу. Ко ће од његових подређених вазала управљати њима било му је мање важно. Исто тако њему је и одговарало да му се вазали који пут "истроше" у међусобним борбама и тако буду зависнији од њега. Управо тако је он посматрао и све досадашње подухвате жупана Николе Алтомановића уопште не реагујући на његове нападе на Дубровник.
    Међутим, жупан је претерао онога момента када је почео да пактира са Венецијом. Најпре, заборавио је да је Венеција љути противник Угарском краљу, а да је он сам краљев вазал. Према томе није смело бити никаквог повезивања са краљевим противницима, а управо то је он урадио. Да ли је жупан мислио да Угарски краљ то неће дознати, или да неће реаговати, а можда је тим чином хтео да се ослободи Угарског туторства, не зна се. Онога момента када је чуо да су преговори о савезу жупана са Венецијом уперени против Дубровника и приморских градова који су сви под његовом влашћу, одлучио је Угарски краљ да напокон раскрсти са жупаном. Коначно радило се о поступку који би се могао назвати класичним примером издаје која се кажњава најтежом казном.
    С друге стране, чини се да је баш у то време, кнез Лазар ступио у додир са Угарским краљем Лудвигом нудећи му своје услуге. "Кад је потпуно оздравио, послао је поклисаре угарском краљу, молећи га да му помогне како би осветио увреду коју му је нанео подмукли Никола, уз обећање да ће дати десет хиљада фунти сребра и да ће му убудуће бити покоран и веран слуга" (Мавро Орбин). Вероватно да му је постало јасно да нема снаге да се сам носи са жупаном Алтомановићем, а неког јачег савезника у Србији није имао. Једини обласни господар који има реалну снагу била су браћа Балшићи, али они су у добрим односима са жупаном и чак склапају заједнички савез. Сам савез који су требали склопити жупан Никола, Балшићи и Венеција, никако није био усмерен ка кнезу Лазару већ искључиво ка Дубровнику, али ко је могао бити сигуран у то да након свега овај савез не узме кнеза Лазара као могући циљ. С друге стране уколико је желео да постане најјачи обласни господар у Србији (а желео је то) кнез Лазар је морао најпре ликвидирати жупана Николу. Коначно, након онога трагичног сусрета са жупаном Николом када умало није погинуо, кнез и није имао некога посебнога избора јер уколико он не уништи жупана овај ће њега.
    Угарском краљу Лудвигу управо је идеално дошла ова кнежева понуда јер краљ је и иначе морао да казни невернога жупана Алтомановића, што би практично значило да би изгубио једног веома јаког и корисног вазала у срцу Србије. Можда је то био разлог који га је до сада кочио у томе да се обрачуна са жупаном који се са своје стране све више отимао контроли. Но, сада је ситуација одједном постала сасвим другачија јер Угарски краљ одједном има прилику да добије другог исто тако јаког вазала, али много смотренијег и кориснијег. Сада заиста није било никаквог разлога да се не казни жупан. Стога га није требало дуго наговарати да пристане да кнезу Лазару пошаље војну помоћ за предстојећи обрачун са жупаном. "Угарски краљ му је одмах послао хиљаду копљаника под заповедништвом Николе Горјанског, који је тада био бан Срема" (Мавро Орбин). Да је кнез Лазар био веома опрезан и будућу победу видело се и из тога што се одмах повезао и са Босанским баном Твртком позивајући га у заједничку акцију против жупана Николе. "Лазар је преговарао такође са босанским баном Твртком, који је био непријатељ Николин, и молио га да му помогне у овом подухвату" (Мавро Орбин). Босански бан Твртко је једва дочекао прилику за коначно рашчишћавање свих оних рачуна које је имао са жупаном, тако да је до краја чак узео личног учешћа у овој акцији и сам довео своју војску: "а бан Твртко је лично дошао са својом војском" (Мавро Орбин).
    Акција је ишла веома брзо јер удружена је војска ипак била сувише јака чак и за жупана Алтомановића тако да је у веома кратком времену и то у јесен 1373. (септембар-новембар) он у потпуности био уништен. Освета савезника је била страшна тако да је сва она жупанова земља на коју су наишли била попаљена, а било је и много убијања само зарад освете. Чини се да су бан Твртко и кнез Лазар своја дугогодишња понижавања од жупана сада узвраћали пуном снагом. "Здружени тако, сви заједно уђоше с кнезом Лазаром у Николину земљу и ставише све под огањ и мач" (Мавро Орбин). Жупан је покушао да пружи отпор, али са многоструко јачим противником заиста није могао да се носи, па се стога постепено повлачио. "Видећи Никола да им се неће моћи одупрети ни супротставити, поче се повлачити према Приморју" (Мавро Орбин). Вероватно је очекивао да ће уз помоћ властеле која се налази у Приморју и коју је он уздигао моћи да коначно заустави кнежеву навалу. Међутим, ту се љуто преварио јер управо властелин којег је он уздигао и којег Орбин назива Зорке, једноставно изда жупана не пуштајући га да уђе у јаку тврђаву Клобук у жупи Врму (данас Корјенићи) из које се можда могао пружити јачи отпор. "Мада је дошао најпре под тврди град Клобук, који је био предао на чување некој властели званој Зорке, и поред многих доброчинстава која је био учинио тој властели, није био примљен у утврђење" (Мавро Орбин).
    Интересантно је то како је зависна властела била неверна својим господарима окрећући се увек ка ономе који је јачи, а репрезентативан пример јесте управо наведени Обрад Зорка, потпуно непозната личност коју је жупан уздигао ни из чега у чин кефалије у Требињу и Конавлима, али све то њему није сметало да у првој озбиљнијој ситуацији на тај начин изда жупана. На крају се показало да издаја Зорки није била случајност и тек усамљени случај, а жупана ускоро одбија све више његове властеле тако да га Требиње и Конавли такође отерају не желећи га на својој територији. "Пошто је видео да је издан, продужи према Требињу и Конавлима, али ни тамо није био радо примљен" (Мавро Орбин). Да ли је жупана властела напуштала спонтано видевши да су противници кудикамо јачи од њега или је у ово кнез Лазар умешан, остаје да се претпоставља. Међутим, у то време издаја је била обична ствар, а властела је била веома непостојана окрећући се на ону страну која јој се тога тренутка чинила јачом и сигурнијом односно на страну која је виша обећавала (плаћала).
    Након овога изгледа да се жупан уплашио и да је тек тада схватио сву озбиљност ситуације. Једноставно тога момента је могао у правој светлости да сагледа све резултате своје помало мушичаве и често неразумно ратоборне политике. По свему судећи никакве шансе није имао да пружи било какав војни отпор, а поготово не онај који би му можда дао неку шансу за спас. Остало је само да се спасава жива глава, али питање је где би сада могао да потражи уточиште. Дубровник је био најближи, а познато је да је управо таквим невољницима као што је сада жупан, град радо пружао заштите. Међутим, након свега онога што је имао са Дубровчанима било је питање да ли ће му овај град опростити сва она убиства и паљевине које је чинио протеклих неколико година. Стога је било веома ризично отићи сада тамо препуштајући се на милост и немилост онима са којима је сурово ратовао. Ко зна колико породица је било у Дубровнику којима је жупан нанео штету тако што им је убио којег члана или им је уништио имовину. И тада, вероватно у очају, видевши да за њега више нема излаза, жупан Никола се одлучи да оде у свој град Ужице и из њега пружи отпор. "Поставши свестан положаја у којем се налазио, замисли се мало куда би се кренуо да потражи спаса. У Дубровник није хтео да оде, јер се није поуздавао у тај град због немилосрдног рата који је с њим водио, мада је тада владао мир међу њима, већ се поврати натраг и уђе у свој тврди град Ужице" (Мавро Орбин).
    Ужице је било заиста утврђење из којег се могло успешно бранити. Сам природан положај који заузима ово утврђење јесте веома добар будући да су главне зидине на високој стени коју са три стране обилази Ђетиња. Са те три стране није било могуће прићи а једини прилаз је био са севера, али тај пролаз је штитио велики полигоналан донжон и око њега горњи, ужи део града. "Њен доњи део, ослоњен на стрму кречњачку стену, имао је облик троугла нагнутог према југу, чији су се дуги зидови спајали у јакој кули која се уздизала на самој обали Ђетиње; висока ужа страна имала је као круну округлу кулу, која је са средњим делом тврђаве, на истуреној стени окренутој вароши, била повезана покривеним ходником. Тај део је чинио неправилан четвороугао са многим малим кулама и огромном главном кулом, која је бранила прилаз од вароши. Овде се налазио један дубок бунар, до кога се спуштало степениште са 156 степеника, а вода је извлачена горе посебним механичким уређајем. Потпуно издвојено, доступно једино каменитом стазом, лежало је на стеновитом зубу највише утврђење са четири угаоне куле и једном вишом осматрачницом у средишту,..(Феликс Каниц).

  12. #12

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Овде треба напоменути да је ово опис тврђаве из xix века, дакле, скоро 500 година након што се жупан Алтомановић у њу затворио. Сигурно да је она од жупана Алтомановића па све док је Каниц није овако описао претрпела мноштво измена, али је исто тако сасвим извесно да је и у xiv веку, као и у време Каница, њен положај био веома добар и да се тешко могла освојити.
    Ово утврђење је могло да издржи дужу опсаду и сви они који су га хтели освојити нису могли рачунати на то да ће посаду да исцрпе са жеђу јер је низа стену до изнад саме речице саграђен доњи део града који је осигуравао приступ води. Међутим, Ужице нису имали у том моменту довољан број посаде и одговарајућу резерву хране, а што није било уопште чудно јер нико се није надао да ће се било ко усудити да нападне на жупана. Још мање се могло мислити да ће се последњи отпор пружати из Ужица, а чак да се и то знало акција коју је водио кнез Лазар била је заиста муњевита тако да једноставно није било никаквог времена да се било шта озбиљније припреми за дугу опсаду. Коначно, имајући у виду како су вести у то доба дуго путовале, питање је да ли је посада уопште и знала шта се дешава све док жупан Никола није успаничено ујахао у град. Зато у тврђави сигурно није било никаквих ратних машина које би се могле супротставити онима којима би нападач могао нападати, а осим довољних количина хране није било ни оружја, уља, итд.

    Укратко, утврђење је било потпуно неспремно и онога момента када је жупан Никола ушао у њега морао је то и сам да увиди. Није било времена да се било шта учини јер су се ускоро трупе кнеза Лазара нашле под зидинама и почеле одмах бесно да нападају. "Кад је о томе био обавештен кнез Лазар, сместа похита тамо са својом војском и опседне га" (Мавро Орбин). Није случајно да је баш кнез Лазар био тај који је опколио Ужице и задао последњи удар Алтомановићу. Између њих је беснела страшна мржња више повезана неким њиховим личним односом, а мање тиме што су обојица била претенденти за најмоћнијег великаша у Србији.

    На крају жупан Никола је ипак успео да организује отпор из тврђаве, али због њене неприпремљености као и због одлучности опсадника, посада се ускоро предала. "Пошто је на разне начине јуришао на град, а нарочито ватром, његови се браниоци, кад више нису могли одолевати, предадоше" (Мавро Орбин). Да ли је предаја ишла са жупановим пристанком или не, тешко је рећи. С једне стране жупан се није могао надати никаквој милости од кнеза Лазара, а опет с друге стране није немогуће да су вођени и неки преговори те да је жупану било нешто обећано у случају предаје. У сваком случају то је био потпуни тријумф савезника над жупаном, а он сам је био заробљеник док му је сва имовина одузета. "И тако пакосни Никола би заробљен са свом својом имовином" (Мавро Орбин).
    Сам каснији поступак кнеза Лазара према жупану Алтомановићу има у себи веома мало тога витешког, међутим то је у то доба било сасвим уобичајена појава, а опет не треба мислити да би жупан било како другачије поступио према кнезу да је он био којим случајем победник. Наиме, Орбин тврди да је жупан Никола био поверен на чување Стефану Мусићу који је по неком тајном кнежевом налогу ослепио жупана. "Као заробљеник био је предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица је био Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи" (Мавро Орбин).
    Колико је све то тачно остаје ствар процене, али мало разлога има да се у то сумња. Једноставно, жупан Никола Алтомановић је био сувише јака личност да би се могла тек тако поразити. Акција савезника је била веома брза тако да жупан није нигде стигао да организује било какав озбиљнији отпор, а још мање да покуша да каквим сплеткама разбије савез кнеза Лазара, бана Твртка и Угарског краља. Не треба мислити да жупан и у моменту пораза није имао везе на Угарском двору и да не би уз мало среће успео да Угарског краља привуче на своју страну. С друге стране, жупанове земље су биле веома велике и за тако кратко време нису савезници могли војнички да сломе његову војску. Они су тражили њега, жупана Алтомановића, знајући да ће његовим хватањем успети да за једно време зауставе сваки отпор. То је основни разлог зашто је кнез Лазара са толико журбе нападао на Ужице желећи се што прије дочепати жупана. Није се смело дати жупану сувише времена, тим више што се радило о веома срчаном и способном човеку. Уз то треба имати на уму посебно то да је у то доба жупан Никола имао једва 25 година, а да је кнез имао преко четрдесет година. Према томе, узимајући у обзир младост, жупан је имао времена да сачека на освету, међутим кнез му ту прилику није допустио.

    Остаје и питање због чега кнез Лазар једноставно није ликвидирао жупана онога момента када му је овај пао шака и зашто је дошло баш до његовог ослепљења. За ликвидацију је кнез имао пуно разлога. С једне стране жупан је покушао већ да убије кнеза и овај би имао оправдање да му се за то освети равном мером. С друге стране, жив жупан, па макар био затворен и у неком манастиру, биће стална опасност за кнеза и одлична прилика за дежурне незадовољнике који би га могли (жупана) касније употребити против кнеза. Позивати се на витештво и обзире које је кнез Лазар евентуално требао да има према жупану па мислити да га због тога није убио, јесте теза која не би могла опстати, јер да је било витештва тада кнез не би дозволио ни жупаново ослепљење. Једини могући одговор јесте у ставу који је имао Угарски краљ. Основна полуга читаве акције био је баш Угарски краљ јер је он био тај који је дозволио кнезу Лазару и бану Твртку да нападну жупана па им је чак и помогао. Да је краљ био на жупановој страни (као све до сада), овај би се сигурно одржао, заправо Угари су били тај језичак на ваги који одлучује ко ће у судару бити јачи. Иако је желео жупаново кажњавање Угарски краљ сасвим сигурно није хтео и његову ликвидацију, а још мање његово ослепљење. Он је хтео жупана за себе желећи да га држи у својој близини као сталну претњу и опомену новом своме вазалу, кнезу Лазару. Зашто?
    Угарски краљ је имао довољно времена да увиди како су његови Балкански вазали веома несигурни и неверни. Сам жупан Никола му је био послушан до онога момента док се није осетио довољно јаким да почне да води сасвим независну политику, а што је још горе његова прва самостална акција била је баш против интереса Угарског краља и то уз помоћ највећих Угарских противника: Млечана. Угарски краљ Лудвиг је био и те како искусан политичар и ратник, тако да њега нису могла заварати обећања његовог новог вазала, кнеза Лазара, да ће му бити веран. Кнез је таква обећања дао само зарад тога да уз Угарску помоћ ликвидира жупана, а то краљу никако није могло остати непознато. С друге стране ради се о властели која је одбацила и свога сопственога цара (Уроша) па не постоји нити један иоле озбиљан разлог да он поверује да ће кнез бити сада веран њему. Стога је краљ морао имати неку резерву која ће ускочити онога момента када кнез Лазар почиње отказивати послушност, а зар има бољег човека за тако нешто од жупана Николе Алтомановића.

    Међутим, у овој игри ни кнез Лазар није ни мало наиван. Све ово њему није било непознато и стога је он био тај који се морао први дочепати жупана не би ли на тај начин осујетио краљеве вероватне намере. Када је на крају то успео није га смео убити, али је тајно дозволио своме властелину Мусићу да жупана ослепи. Таквог ослепљеног жупана могао је Угарски краљ добити, али са њиме није могао ништа урадити. Кнез Лазар је одржао обећање и није убио жупана, а то што је овај ослепљен кнез се могао правдати да није по његовом наређењу већ да су то Мусићи урадили неовлаштено. Оправдање које никако не може стајати јер су Мусићи били зависни од кнеза и нису смели да мрдну без његове дозволе, а не да ураде самостално такве ствари као што је жупаново ослепљење. У сваком случају ситуација је била у потпуној кнежевој контроли, а Угарски краљ опет није имао времена да се сувише забавља овим Балканским сплеткама. На све је то рачунао кнез и до краја у потпуности успео. Жупан Никола Алтомановић је ослепљен и више никоме није био од користи. Угарски краљ према њему није имао више интереса, а кнез Лазар као прагматични политичар није ишао и на физичко уништење жупаново већ овоме након извесног боравка у неком од манастира обезбеди неку малу област на кориштење. Ту је жупан доживео, по неким изворима, чак и до 1395. године, стога наводи Орбина јесу тек делимично тачни: "Тако слеп, боравио је неко време у једном манастиру; касније, идући од места до места, на крају се повуче у Зету код Балшиних синова да би код њих некако животарио. Ту је завршио своје дане 1374. године. На тај начин Никола Алтомановић, који никада није хтео живети у миру и пријатељству било с ким, беше кажњен за своја зла дела" (Мавро Орбин).
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 25.10.2006 u 18:52

  13. #13

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    5. Кнез Лазар као најмоћнији великаш у Рашкој

    Након свега, савезници изврше поделу жупанових земаља. Угарски краљ од свега није ништа добио, но за њега је било најважније да је кнеза Лазара придобио за вазала. У суштини радило се борби за превласт у Србије где је Угарски краљ само помагао једну од страна не желећи ништа за себе. Највећи део је узео Босански бан Твртко, скоро целу Хумску земљу, док је кнез Лазар са својим савезницима заузео северне и источне делове жупанових земаља. Интересантна је улога Балшића у овој расподели, а посебно имајући у виду то да су једно време покушавали да склопе савез са жупаном Алтомановићем и Венецијом, а због чега је у крајњој линији и избио читав овај рат. У време напада на жупана Балшићима не пада на памет да помогну своме савезнику већ сасвим мирно са стране прате шта се све збива. Осетивши да је жупан пропао (у том моменту он се још увек бранио из Ужица), они му узимају Драчевицу, Конавле и Требиње, управо све оне територије које је у коначној подели требао да добије бан Твртко. Због тога ће веома брзо да дође до сукоба међу њима. Наиме, током 1377. године дошло је до неке побуне у Требињу коју је искористио бан Твртко и заузео ту област.
    На крају ових догађаја долази до престројавања снага у Србији. Најјачи јесу свакако кнез Лазар и Балшићи, али ипак нити један не довољно јак да се у потпуности наметне осталим обласним господарима, те можда колико-толико изврши рестаурацију Српског Царства. Снага кнеза Лазара лежи искључиво у томе што су његове територије најбогатији део Србије, а уз то он држи богате руднике Ново Брдо и Рудник. С друге стране његова област је компактна, територије нису развучене, што самим тиме пружа могућност лакше одбране и контроле. Ипак, оно што је за њега тада било најважније јесте то да је успео да створи један круг веома јаке властеле која га је на неки начин признавала за старешину. Ту се није радило толико о зависности те властеле од кнеза па да је она искључиво због тога пала под његов утицај. Више је било у питању то да се кнез снагом своје личности њима наметнуо за старешину. Међу такву властелу, свакако ситнију, спадају браћа Мусић (њихов отац челник Муса био је ожењен за кнежеву сестру Драгињу), Витомир, Цреп, Вукосавлић, и други. Таква кнежева улога не треба да зачуди будући да је он свој положај градио годинама са веома много такта, а не искључиво насиљем као што су то радили кнез Војислав, Балшићи, Вукашин, жупан Алтомановић и други. Исто тако, кнез је имао сада пуну подршку Угарске, што је свакако била предност која се није смела заборавити. Но, све би то било ипак сувише мало да није имао подршку у једној изузетној породици која после Немањића и Лазаревића, без имало сумње у средњовековној историји Србије значи највише. Ради се породици Бранковић, а посебно о Вуку Бранковићу који свој успон бележи баш у доба кнеза Лазара, односно одмах након пропасти жупана Алтомановића.
    Када се говори о Бранковићима говори се о једној прилично старој властеоској породици која води порекло од војводе Младена који је службовао у време краља Стефана Дечанског и цара Душана (Младенов брат жупан Никола владао је у Северној Албанији). Сину војводе Младена, Бранку (Вуков отац), за заслуге цар Душан доделио је на управу Охрид и титулу севастократора. И цар Урош га је веома ценио па му је и давао нека села на управу.
    Управо у то доба Бранковићи су се читавим низом породичних веза повезали са доста значајних Српских властеоских породица. Сестра севастократора Бранка звала се Ратослава и била је удата за жупана Алтомана Војиновића, а из овога брака је рођен каснији жупан Никола Алтомановић. Севастократор Бранко је имао три сина и то Вука, Гргура и Никола Радоњу, као и ћерку Теодору. Никола Радоња (најстарији син?) оженио се за сестру Вукашина и Угљеше Мрњавчевића која се звала Јелена, међутим након њене смрти (1365.) он се замонашио под именом Роман. Ћерка Теодора била је опет удата за Ђорђа Топија господара Драча, иначе сина Карла Топије. Такве силно разгранате породичне везе су касније изгледа створиле заблуду да Бранковићи имају порекло још од Немањића, но то никако није тачно. Сматра се да је севастократор Бранко умро прије 1365. године, тако да није дочекао да види како се Вукашин 1366. године крунисао за краља. У сваком случају његови синови Вук и Гргур (Роман је отишао у калуђере) нису успели да се одрже на територијама које су добили од оца, а у томе им није ни мало помогло заиста високо порекло, а што је најинтересантније имали су највише проблема са сином своје тетке Ратославе, жупаном Николом Алтомановићем. Овде очигледно да рођачке везе нису имале много утицаја.
    Баштина Бранковића је била дуго времена веома мала и састојала се Дренице која је била на Косову, а оно што је карактеристично за прве Бранковиће јесте њихова слога што се сасвим јасно види из једне повеље коју заједнички потписују Вук, Роман и Гргур Бранковић: "По милости божјој и господина нам превисокога цара Стефана Уроша, самодршца свију српских земаља, грчких и поморских, ја Гргур и брат ми Вук, синови великог севастократора Бранка, господара града Охрида, на молбу рођеног и од нас старијег брата, који се по вољи божјој покалуђерио и настанио у дому св. Богородице Хиландарске и који дође да се с нама види и договори шта би приложио од своје баштине....". И поред тога што је њихов деда Младен стекао високу титулу војводе, а отац Бранко титулу севастократора, прави успон Бранковића остварио је Вук Бранковић.
    Када се данас анализира шта је то било што је Вуку омогућило велики успон стиче се утисак да му је највише помогло то што се оженио једну од ћерки кнеза Лазара, Маром (1371.), међутим ту би била грешка јер никако се не могу изгубити из вида ни његови лични квалитети. "Мара је била удата за рашкога властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према свом тасту Лазару, који је заједно с овим својим зетом живео у миру са свим својим суседима, тј. с краљем Босне и с Балшићима, задовољавајући се својим поседима и не тражећи путем рата туђе" (Мавро Орбин). Послушност Вука Бранковића према кнезу Лазару не треба тумачити тако да је Вук био од њега завистан те је стога морао да га слуша. Никада Вук није био завистан од кнеза нити је кнез опет хтео да створи такав однос са зетом. Између њих је постојала само тесна сарадња и узајамни однос великог поштовања. Но и Вук је био веома прагматичан и свакако био свестан своје мале моћи у односу на друге јаче обласне господаре па је у свим акцијама које је предузимао пратио таста, кнеза Лазара, и тиме га на неки начин прећутно признао за свога старешину. Њихове земље су се у потпуности граничиле, али њих двојица никада нису долазили у сукобе већ су у повећању својих земаља нападали околне суседе. Тачније, сваки од њих је ширио своју земљу у другом правцу. Могуће да је управо један овакав способан и разуман зет попут Вука, био онај одлучујући поен који је толико донео кнезу Лазару и који му је на крају омогућио да након разбијања жупана Алтомановића постане најмоћнији велможа у Србији.
    Након уништења жупана Николе Алтомановића посветио се кнез Лазар једном другом питању које је као рак рана трајало још од 1350. године. Радило се о изопштењу Српске православне цркве и њеном екскомуницирању из Православне цркве. Осим што му је овај раздор као дубоко религиозном човеку веома сметао, кнез Лазар је желео да успостави канонско јединство двеју цркава (Српске и Цариградске) чиме би се на неки начин потврдио и он сам као врховни владар у Србије. А опет с друге стране свакако би задобио и захвалност цркве као веома моћног политичког фактора онога доба. "Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба, (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?" (Константин Филозоф).
    Проблем се увећавао тиме што је већ два пута покушано помирење и то потпуно неуспешно током 1364. са царицом Јеленом и покушај из 1368. са Угљешом Мрњавчевићем који је тек делимично у томе успео (само за Серску област). Сам раскол се можда није толико осећао у Србији колико у Светој Гори јер је Светогорцима било забрањено да у своју заједницу примају оне који су рукоположени од стране српских архијереја.
    Погрешно је мислити да је неиздрживост и нелогичност црквеног раскола било оно што је убрзало ово помирење. У питању је био један екстерни фактор, односно жесток притисак од Турака који су незадрживо надирали. "Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, друге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе" (Константин Филозоф). Притисак од стране Турака је био све јачи и осећала се потреба тесније сарадње остатака Византијског царства са Србијом, а црквени раскол је томе сметао. Како су раскол осетили највише Светогорски монаси то је било сасвим нормално да од њих крене и тај први импулс за помирење. Ускоро се делегација са Свете Горе (Исаија, Теофан, Никодим Грчић, Никандар, Силвестер) при покушају да се покрене помирење обраћа кнезу Лазару. Тиме је процес помирења покренут, али то је истовремено означило и неке друге ствари, али о томе касније.
    Заправо читава прича почиње од једне веома интересантне фигуре: старца Исаије који је на челу делегације из Свете Горе допутовао до кнеза Лазара предлажући му да се крене у преговоре са Цариградском црквом не би ли се постигло помирење. Исаија се родио негде у време краља Милутина, а потиче из властеоске породице са Косова. Након службовања на краљевом двору, попут многих других младих властеоских синова (архиепископа Данила ii на пример), замонашио се у манастиру св. Јована Осоговског. Ту се није задржао и ускоро одлази у Свету Гору. Имао је срећу да га је Хиландарски игуман Арсеније једном приликом упознао са царем Душаном, онда када је овај боравио у Светој Гори (1347/48.): "Кад дође благочастиви цар наш Стефан у Свету Гору, приђе к старцу великашу Арсенију и много говораше и наслађиваше се речи корисних за душу. Узев свети старац за руку оца нашега Исаију, рече: Благочастиви царе, и христољубиви, време мога одласка дошло је, и сад идем на пут отаца мојих и више ме у телу нећеш видети. И сад је теби син мој духовни Исаија, и имај њега место мене у сваком исправљању и утеху твојим духовним исправљањима" (Житије Исаијино). Касније се цар Душан сетио овога сусрета и упутио Исаију да управља руским манастиром Пантелејмоном. Према томе радило се о једном познатом и веома цењеном човеку.
    Ова понуда коју је старац Исаија донео могла је кнезу Лазару само да прија јер се тиме на неки начин он означио као владар целе Србије. Иако он то у стварности није био пошто су Балшићи били јаки барем исто толико колико и он, било је више него очигледно кога православна црква сматра за властеоског старешину. Долазак старца Исаије код кнеза Лазара, а намерно обилажење Балшића, још је индикативније ако се зна да је Српски патријарх Сава iv боравио у Пећи која се налази на територији коју су држали Балшићи. Према томе све је говорило у прилог томе да старац Исаија крене код Балшића, но он одабире кнеза Лазара. То је могло само силно да подигне кнежев углед и да означи ко би могао да буде владар Србије, а да је држава патила што нема владара сасвим је јасно наведено у овом спису: "Оста земља пуста од свега добра: и људи, и стоке и других плодова, јер не бејаше ни кнеза, ни вођа, ни наставника међу људима, ни избавиоца, ни спасиоца, него се све испуни страха исмаилћанског, и храбра срца витешких људи претворише се у најслабија женска срца" (Запис монаха Исаије). Према томе држава је тражила владара који ће да заведе реда, али јасно је да без пристанка цркве не може нити један од обласних господара да себи стави круну на главу или да се барем на неки други начин прогласи владарем. Ту је црква била незаобилазна. Стога овај долазак старца Исаије код кнеза Лазара могао је да значи само једно, а то је да црква сматра кнеза кандидатом број један за новога Српскога владара.
    Остаје нејасно да ли је била баш идеја старца Исаије да покрене питање помирења Српске и Цариградске цркве. Могуће је да је њему тако нешто дошапнуто баш од Цариградског патријарха Филотија и да га је баш он послао код кнеза Лазара, а све то не би било нимало случајно. Ево како. Веома брзо након Маричке битке (1371.) Византија је морала да призна Турски суверенитет и да плаћа данак Турцима (постала вазал), а исто то се одмах десило и са Бугарима. Тако 1373. године затичемо Византијског цара Јована v како, као вазал, прати султана у једном ратном походу који се одвија негде у Малој Азији. Његову одсутност из Цариграда искористи му син Андроник и организује побуну. Мислећи да ће побуну лакше спровести повеже се Андроник са сином султана Мурата који се звао Сауди Челебија који је опет требао да се побуни против свога оца, султана Мурата. Некако истовремено избије побуна и у Турској, међутим султан Мурат је веома брзо сузбио синову побуну и као казну изврши његово ослепљење. Ова казна је извршена тако дивљачки да је од рана на крају Сауди Челебија и умро. Византијски цар Јован v је успео такође да сузбије сина Андроника, али једно време се колебао како да га казни. Ускоро му од султана стиже препорука, у ствари наређење, да и он ослепи свога сина. Не могавши се одупрети цар изврши оно што му је султан препоручио и ускоро су Андроник и син му Јован били ослепљени и бачени у затвор. Међутим казна је извршена траљаво (намерно?), па су до краја оба сачували вид. У другој половини 1373. године на место Андроника као савладар крунисан му је брат Манојло и на тај начин одређен за престолонаследника. Дакле, ситуација у Византији је била веома тешка јер осим што су били Турски вазали, и у оквиру саме царске породице дошло је до жестоких свађа.

  14. #14

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Било је много размишљања да је Српска православна црква у овом помирењу ипак попустила у многим стварима у којима није смела, те да је пристала на услове на које цар Душан у своје доба никако није хтео пристати, али исто тако ни његови наследници. Значи да је помирење могло доћи и знатно раније и да није било тако недоступно, али да се нико од Српских владара није хтео повиновати Цариградским захтевима. Практично излази да је помирење постигнуто искључиво зато што је ишло на штету Српске православне цркве те да се само помирење, под таквим условима, можда и не би могло назвати неким посебним дипломатским успехом. Да би се то до краја разјаснило било би потребно набројати све оно на шта је Српска православна црква морала пристати, но како то нема неког посебног значаја за нашу причу, о томе се више неће говорити.
    Олакшање у Српској православној цркви које се постигло након помирења "јер се сјединише удови ка глави, и црква опет доби своје благољепије" (Данилов ученик), трајало је веома кратко јер се одмах појавило питање избора новога патријарха. Ако нису учествовали при помирењу двеју цркава, Балшићи никако нису имали намеру да пропусте прилику да одиграју одлучујућу улогу при избору патријарха након смрти Саве iv. Сам биограф сасвим јасно говори да се сабор састао по заједничкој заповести кнеза Лазара и Ђурђа Балшића: "Када се сабрао сабор по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада начелствоваху, и када су дошли митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабрао цео сабор у велику цркву патријаршију звану Пећ, ..." (Данилов настављач). Из овог навода сасвим је јасно да још увек кнез Лазар није најјачи у Србији јер, како Данилов ученик каже, он у заједници са Ђурђом Балшићем "тада начелствоваху". С друге стране овај сабор који је требао да изабере новога патријарха одржан је у Пећи где је био апсолутни господар Ђурађ Балшић.
    С тиме у вези вероватно да је утицај кнеза Лазара на избор новога патријарха могао да буде тек ограничен. Иако је његова улога при помирењу двеју цркава била одлучујућа то се још увек није могло осетити у пуној мери и већ сада. Могуће да је и сам кнез био свестан тога тако да није сувише инсистирао на томе да за патријарха буде изабран његов човек. Међутим и то је било сасвим довољно да се на сабору створи читава гужва око избора новог патријарха: "и када су били у недоумици због овога, молили су Бога због овога, да утиша буру и да покаже пастира и учитеља умноме стаду Христових оваца, и да забрани онима који се бесловесно и бестидно на ово дрско усуђују" (Данилов ученик).
    На крају је ипак изабран патријарх, а по свему судећи радило се Балшићевом кандидату и то му је изгледа био једини квалитет. Нови патријарх се звао Јефрем: "тиха који је просијао доброразумним сединама, седа и умом достојнолепна и достојна хвале, овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема" (Данилов ученик). Сам избор је био помало чудан јер Јефрем није био Србин већ Бугарин што је након скоро два века аутокефалности Српске православне цркве ипак био велики преседан. Опет, с друге стране, изгледа да се чак ни он није надао да ће бити изабран и да је за њега самога то било највеће изненађење. "А он чувши ово, као у ужасу бивши, дивљаше се ствари, коју никако никада не пожеле. Зато и поче тужити и прилежно са сузама, молити свети и многочасни сабор, да другога узведу на његово место" (Данилов ученик). Чак и биограф се налази збуњен онда када треба да наброји Јефремове квалитете који су били одлучујући да га доведу на патријаршијски престо, те немајући шта друго да наведе прича о његовом пустињачком животу. О њему се заправо и нема шта много тога рећи. Дуго је живео као испосник близу Дечана и Пећи, а био је извесно време и у Хиландару. Док је био испосник бавио се књижевношћу и оставио је иза себе неколико књижевних дела. Радило се очигледно о правом "подвижнику" и искреном вернику, али тешко да би то било довољно за једну овакву високу функцију. Како се дошло до ове личности данас је тешко рећи, али овај избор је вероватни плод супарничких борби и сплетки између Ђурђа Балшића и кнеза Лазара. Оно што се зна јесте да Јефрем није био кнежев кандидат јер одмах након смрти Ђурђа Балшића (1379.) морао је да сиђе са столице патријарха. Тако је његово прво патријарховање трајало између 1375-1379. године, али након смрти кнеза Лазара на Косову (1389.) Јефрем поново бива изабран за патријарха (1389-1392.).
    Веома лако је могуће да су његов избор подупрли делегати Цариградског патријарха, Матеј и Мојсеј, који су дошли да обаве последње формалности око помиридбе двеју цркава, али како је у то време умро патријарх Сава iv, то су они искористили прилику да присуствују избору новога патријарха. Може се претпоставити да су они осетили прилику да би могли својим утицајем да обезбеде место патријарха ономе кандидату који би њима (Цариграду) највише одговарао. Поучени примером управо преминулог патријарха Саве iv који их никако није марио и којег је кнез Лазар успео на једвите јаде да убеди на помирење двеју цркава, они су покушали (и до краја изгледа и успели) да за Српског патријарха буде изабран кандидат по њиховом укусу. Тим више што за патријарха није изабран Србин већ Бугарин. До краја се то показало као веома добро за њих јер између Цариградске цркве и Српске православне цркве није било никаквих сукоба. "И када је био патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за цркву и разреши се свака веза, и била је патријаршија Константинова Града са српском патријаршијом у љубави и измирењу и у јединству,..(Данилов ученик).
    6. Твртко као краљ "Срба, Босне, Поморја и западних страна"

    У то време у Босни бан Твртко, након што је сломљен жупан Никола Алтомановић, одлучи да му је дошло време женидби будући да је у то доба имао већ 35 година. Крајем 1374. године он се и ожени са Доротејом, ћерком видинског владара Ивана Страцимира, а младу је пронашао на Угарском двору где је она код Угарског краља боравила као таоц (њеног оца су Угари држали између 1365. и 1369. године негде у Славонији као заробљеника). У време ове женидбе већ је Иван Страцимир (Твртков таст) као цар владао Бугарском, али као Угарски вазал будући да су му они и обезбедили овај царски престо: "оженио се Доротејом, кћери видинскога цара Страцимира, која је живела код Угарске краљице и била њена дворкиња. Он је то учинио на молбу краља Лудовика који је с мајком водио бригу о њој и много је волео, јер је била врло крепосна девојка. Доротеја је проживела кратко време са својим мужем и није уопште имала деце. Умрла је готово у исто време кад и мајка краља Твртка" (Мавро Орбин). Оно што је битно за ову причу јесте то да је након обављеног венчања бан Твртко као знак захвалности поклонио бискупу Петру који је Твртка венчао (иако му је само пар година раније био љути противник) издао повељу којом му поклања нека имања. У тој повељи која се појавила крајем 1374. године он се назива "Твртко, божјом милошћу бан босански", а последњи пут као босански бан наводи се у једној повељи крајем фебруара 1377. године.
    Бан Твртко се тада већ увелико спремао да навали на Балшиће који су му испред носа отели Драчевицу, Конавле и Требиње, иако су те територије требале, након уништења жупана Алтомановића, да припадну Твртку. Негде у рано пролеће 1375. године почела су и војна дејства, а појединости нису познате. Међутим, све је то било траљаво, а то је био разлог да Твртко одлучи да се за 1377. годину спреми много озбиљније. Осим што је са војском кренуо на Балшиће, успео је да подстакне побуну у спорним жупама што је било сасвим довољно да ове територије (Драчевица, Конавле и Требиње) уђу у саставе Босанске државе. Ђурађ Балшић је покушао да узврати ударац, али у томе не успева. За нове акције није имао више времена јер већ почетком 1379. године умире, што је за дуже време отклонило опасност за Твртка. По свему судећи ову невољу Балшића је успео да искористи и Вук Бранковић те да у то време за себе узме Призрен.
    Након овог успешног освајања жупа у околини Дубровника суне бану Твртку кроз главу да се прогласи краљем Рашке и Босне, односно да истакне да се он сматра наследником Немањића. "Сада, будући да се Твртко због освајања толиких земаља јако уздигао, палу му је на памет да се крунише и узме титулу рашког краља (Мавро Орбин). У оквиру тога појавио се и родослов у којем се тврди да Твртко потиче од Немањића и то оне лозе која је кренула од краља Драгутина (брат краља Милутина): "А Стефан краљ, брат Милутина краља, Уроша другога, који Срем држаше, са својом супружницом Каталином, ћерком угарског краља Владислава, роди Урошицу и Јелисавету. И Јелисавета роди три сина: Стефана босанског бана, Иносава и Владисава. И Владисав роди Твртка бана и Вукића".
    Што му је пало на памет то је и урадио и тако током 1377. године (Митровдан 26. октобар) Твртко се крунише за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна. Крунисан је сугубим, двоструким венцем Босне и Србије: "био крунисан од стране митрополита манастира Милешеве и његових монаха у цркви поменутог места, прозвавши се Стефан Мирче" (Мавро Орбин). Колико је ова Орбинова информација око Твртковог крунисања у Милешеви тачна остаје ствар процене (нити један други извор то не спомиње), али некако је временом преовладало да се он стварно крунисао у овоме познатом манастиру.
    Прва исправа коју је Твртко издао и у којој се он наводи као краљ је из почетка новембра 1377. године. По неком предању у чину крунисања употребљена је и круна Стефана Првовенчаног, но то је дискутабилно. Веома је мало сигурних вести око овог крунисања које без икакве сумње јесте вероватно и које је највећи догађај у историји средњовековне Босне. Сходно томе било би за очекивати да су савременици о овоме догађају навелико писали, међутим од свега тога ништа није било. Некако се стиче утисак да се Твртко из све снаге трудио да не привуче велику пажњу својим крунисањем и да га не разглашава сувише. На крају могло би се рећи да је за тако нешто имао и довољно повода јер било је велико питање како би на крунисање реаговали његови најјачи суседи.
    Из неког нама непознатог разлога кнез Лазар је био потпуно неактиван и није имао никакве видљивије реакције на ово крунисање, мада му сигурно није било право да Твртко узме за себе титулу Српског краља. Да ли су већ у то време пажњу кнежеву заузели Турци или је нешто друго било у питању остаје да се претпоставља. У сваком случају он овај догађај није сматрао неким посебним нападом на своју самосталност тако да се до краја крунисању није противио и заједно са Вуком Бранковићем признао је Твртку краљевско достојанство, али никада га није прихватио за свога краља. Балшићи нису признали Твртку чак ни краљевску титулу и даље сматрајући Твртка својим највећим непријатељем, а сада још и узурпатором. С друге стране ни Угарски краљ Лудвиг није уопште обратио пажњу на то шта Твртко ради будући да је имао својих брига у Пољској и Италији. У каснијим контактима са Твртком краљ Лудвиг уопште није спомињао овај догађај једноставно сматрајући да се није догодило ништа па га и даље назива баном, а Босну бановином. Ипак на крају Твртко је могао бити делимично задовољан јер му титулу признају Дубровчани и Венеција.
    Но, све то Твртку није било посебно важно и ускоро, осим што је узео Немањићко краљевско име Стефан (сада се звао Твртко Стефан), он почиње да се постепено окружује оним сјајем и церемонијалом који је био присутан у време цара Душана на Српском двору. Јављају се чинови логотета, протовестијара, ставиоца, повеље се пишу у стилу повеља Српских владара, али на двору нема баш ни једнога Српског великаша него су то само војводе и кнезови босански. Било је јасно да нема ништа од оних планова којима се можда Твртко заносио: "И потом почех с богом краљевати и управљати престолом Српске земље, желећи све што је пало скупа подигнути и што је разорено укрепити" (логотет Владоје).
    Током 1379. године кнез Лазар је коначно заокружио оне територије којима је владао и то тако што је свој завршни удар окренуо ка областима које држао Радич Бранковић, заправо син Бранка Растислалића, истога онога који је у време цара Уроша позвао Угарског краља да му помогне у окршају са својим суседом. Радило се о области Браничева и Кучева па су сада кнежеве земље изашле дубоко на десну обалу Саве и Дунава. Није баш јасна позадина овога напада кнеза Лазара јер се мора имати у виду то да су у то време Растислалићи, али и кнез, били Угарски вазали па је нејасан став који је у вези овога могао имати Угарски краљ. Наиме, питање је да ли би се кнез Лазар могао усудити да тако самостално уништава једног, до тада веома верног, Угарског вазала. Тешко је поверовати да се кнез осетио већ довољно јаким па да Угарском краљу тако отворено и изазивачки на самој Угарској граници отказује послушност. С друге стране тако нешто не би ни личило на све дотадашње веома опрезне кнежеве кораке. Остаје једино да се претпостави да су се Растислалићи на неки начин замерили Угарском краљу, а да је то спретно искористио кнез и уз сагласност (можда и помоћ као против жупана Алтомановића) Угарског краља, заузео Растислалићеве земље. Некако на овакво размишљање наводи и то да је познато да су Угари 1378. године спремали некакав поход на Србију, али се не зна да ли су циљ били Растислалићи или кнез Лазар. На крају краљ Лудвиг је одустао од похода, а како већ следеће године (1379.) кнез Лазар напада на Растислалиће, то се посредно може доћи до закључка да су циљ Угара ипак били Растислалићи, али да је кнез овај посао обавио уместо њих и као награду добио њихову област.
    Било како било, кнежеве земље су достигле највећи могући обим, а обухватале су од већих градова Крушевац као престоницу, Ниш, Ужице, Ново Брдо, Рудник, итд. Управо богати рудници су му омогућили велика новчана средства са којима је могао доста спретно да води политику. "Лазар је био, што се тиче имовине, веома богат господин, јер је држао све руднике сребра у Рашкој и из њих је извлачио велико благо којим је увек сузбијао разјареност Угра, плаћао данак Турцима и одржавао се на власти, коју је настојао сачувати радије на овај начин него оружјем" (Мавро Орбин). У то доба кнез више није имао на коју страну да усмери своја освајања јер је његова област обухватала једну велику територију која се наслањала на територије оне властеле која га је на неки начин признавала за старешину (посебно Вук Бранковић). Једини могући правац је била она страна (југоисток) где су стајали Турски вазали, али за њу није имао снаге, а опет био је довољно мудар да не изазива Турке.
    Некако од 1379. године почиње кнез да све више пажње обраћа на унутрашње уређење оних територија које је контролисао, вероватно осећајући надолазећу Турску опасност. Да су Турци били све присутнији видело се посебно по томе што су се у кнежеве области сливале избеглице из јужних и источних крајева Балкана, а како су ту били добро примани (поготово свештена лица) то је кнежева област била прихваћена као нека земља наде. С друге стране кнез се посебно истакао градећи манастир Раваницу и поправљајући мноштво других храмова, а имао је и много поклона Светогорским манастирима.

    CHE SE NASTAVI....
    Poruku je izmenio HLEBmaster, 24.10.2006 u 23:25

  15. #15

    Odgovor: Света лоза кнеза Лазара

    Ah , bash sam se osvezio istoriski , zaista je divno ponekad imati ovakve teme na forumu da se podsetimo i osvezimo ,,, Super job...

Slične teme

  1. Фудбалска размишљања и дешавања...
    Autor yossarian u forumu Sportska centrala
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 22.06.2018, 01:48
  2. Како је настала Југославија...
    Autor yossarian u forumu Istorija
    Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 15.07.2015, 19:43
  3. Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 04.11.2012, 10:18
  4. Квалитет образовног система
    Autor yossarian u forumu Obrazovanje
    Odgovora: 7
    Poslednja poruka: 04.08.2011, 20:42
  5. Odgovora: 53
    Poslednja poruka: 22.10.2010, 00:59

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •