Vladislav Petković Dis - Strana 3
Strana 3 od 3 PrvaPrva 123
Prikaz rezultata 31 do 32 od ukupno 32
  1. #31

    Odgovor: Vladislav Petković Dis

    Lepota

    Da l' se ova bajka u istini zbila
    Tamo, gde već nema ni ruina stari',
    Gde noć zaborava sve je dosad skrila
    Osim nje, što ide sa nestalih stvari
    Uz oblik vetrova i govor dubrava,
    Kao duh umrlih preko naših glava?

    Il' je ova bajka ne iz ovog doba,
    Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
    Koja danas nema ni traga ni groba,
    Dok Danica čuva spomene daleke,
    Kao mašta ljudska, što jedina javlja
    Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

    Ne znam o tom, ne znam. Al' kad pada veče
    Na crveno sunce i dan k'o dim beo,
    Kad iz svakog kutka noć crna poteče
    I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
    Znam, da čujem tada, da mi neka struja
    Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

    Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
    Da mrak mene gleda ispunjen očima
    Onih koji neće zaspati nikada,
    A od kojih duša često se otima;
    Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
    Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

    Čini mi se da se otvaraju vrata
    Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
    Da ustaju dani iz pomrlih sata
    I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
    Vidim jednu zvezdu u obmani više,
    Slušam kako prošlost tišinom miriše.

    Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
    Jednu moćnu senku što lagano kruži
    Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
    Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
    Il' tu za to stoji, da nejasno, tavno,
    Kaže što je bilo nekada i davno.

    Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
    Smrt lagano ide, osvaja planetu,
    Gasi ceo život neumitno tako
    K'o pobeda večna, i u celom svetu
    Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
    I zavlada zemnom i pokori grobom.

  2. #32

    Odgovor: Vladislav Petković Dis

    ПРВА ЗВЕЗДА

    bећ се губи свело лишће с грана,
    Песма тица и ведрина ствари:
    Прилази ми ход јесењих дана,
    И дах тужан обамрлих чари.

    И док земља мирно прима цвеће,
    Као ваздух умрле цвркуте,
    Моја мис'о лагано се креће
    Кроз гробове у мртве минуте.

    Гледам доба изгубљено, тавно,
    Где у хладу бајки се одмара;
    Видим прошлост по'абану давно,
    Век до века, и времена стара.

    Изгубљени људи и столећа,
    Као речи, к'о облици звука;
    Изгубљене песме и пролећа,
    Борбе, страсти и завичај мука.

    У баштама мирног заборава,
    У поднебљу умрлих опела
    Женска коса и лепота спава
    Са тишином и шапатом јела.

    И док лишће изумире с грана,
    Песма тица и ведрина ствари,
    Прилази ми сен минулих дана,
    Празан изглед и поредак ствари.

    Прилази ми једна земља снова,
    С белим небом и црним очима;
    Прилази ми шум лепих ветрова:
    Мирис туге видик ми отима.

    Мртви људи и мртве радости
    Гледају ме сном што се не мења:
    Мртва снага велике младости
    Сад ми прича о духу камења.

    О животу из седих даљина,
    Непознатом к'о дубине сиње,
    Без свог гроба и без ма'овина,
    Где не пада ни магла ни иње.

    И ту видим живот сав без туге,
    И без смрти, живот од љубави:
    Место ноћи шириле се дге,
    Место мрака један обзор плави.

    Срећом беху загрљени људи,
    А жене им, као из обмана,
    Црном косом што скриваше груди
    И одело плавог јоргована.

    И одело, што у ноћи плаве.
    Скидале су весело и спретно,
    Остављале испод своје главе,
    И спавале немирно и сретно.

    И спавале. Ноћ кад плава мине,
    Отвараху своје црне кање,
    И два ока као две врлине,
    Што још нису знала за плакање.

    И два ока к'о два црна мора,
    Обасјана снагом и животом,
    К'о тишином говор древних гора,
    Као цвеће бојом и лепотом.

    Отвараху очи пуне сјаја,
    Пуне мисли што дан један живе,
    Пуне среће свога завичаја,
    Пуне жеља, да се свему диве.

    Отвараху очи, црну косу,
    Што скриваше и груди и тело:
    Као светлост лепота се просу
    И дан бео и у небо бело.

    Тад стављаху јорговане на се,
    Умиваху са мирисом лице,
    Увише се у бујне таласе,
    Црне, као и њине зенице.

    И пођоше. И те жене туди
    Мирисаху на сан плаве ноћи
    И јоргован, док им поглед блуди
    Вечном песмом и вечитом моћи.

    Њина љубав за смрт знала није,
    Њина уста знала су за речи
    И пољубац који небо крије,
    Плаво небо што им умор лечи.

    Њина срећа лежала је у том
    Што још ништа пожелеле нису,
    Што живљаху са сваким минутом,
    К'о цвет вечит у своме мирису.

    Једне ноћи, при плавом сутону,
    Смрт наиђе и рашири крила
    Над том земљом, и опет утону
    У пределе непознатих вила.

    И утону. Али одмах потом,
    У тој земљи, где цветаху врти
    И лепота с вечитим животом,
    Појави се први облик смрти.

    Једна дева хтеде да одмара
    Своје тело; једва да су гране,
    Дан и небо, кад косу отвара,
    Видели јој лепоте незнане.

    Она беше слика девичности,
    Без свог венца, бела и невина,
    Лутала је кроз тај живот прости,
    Лепа, мила, као башта крина.

    И тек беше наслонила главу
    На узглавље од плавих цветова:
    Ноћ желећи за вечиту јаву,
    А за живот небо својих снова,

    Ал' смрт дође из даљина, муком,
    Додирну јој уста својим дахом,
    Помилова њену косу руком
    И испуни земљу чудним страхом.

    Ал' смрт дође; лак долазак њени
    Осетише редом сви спавачи,
    И усташе. Небо се промени,
    Плаво небо тад се наоблачи.

    Сви стадоше покривени тамом
    Код постеље, око њеног гнезда,
    И дисаху у ћутању самом,
    Док на небу не изађе звезда.

    И ту таму, и ту помрчину
    Светлост звезде полако расклони
    И са места ону густу тмину,
    Где је она, где стајаху они.

    И кад звезда њима се показа,
    Видели су сви да нема више
    Ње, девојке: из овог пораза
    Прву звезду сузом поздравише.



    Већ се губи свело лишће с грана.
    Песма тица и ведрина ствари,
    Осећа се ход јесењих дана
    И дах тужан обамрлих чари.

    И док земља мирно прима цвеће
    Као ваздух умрле цвркуте,
    Моја мис'о лагано се креће
    Кроз гробове у мртве минуте.
    Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
    daleko od savršenog siromaštva

Strana 3 od 3 PrvaPrva 123

Slične teme

  1. Stevan Vladislav Kaćanski (1829-1890)
    Autor natasabog u forumu Srpska poezija
    Odgovora: 3
    Poslednja poruka: 07.02.2014, 22:37
  2. Vladislav Bronjevski (Wladyslav Broniewski)
    Autor zosim u forumu Svetska poezija
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 15.02.2012, 21:50

Tagovi za ovu temu

Vaš status

  • Ne možete pokrenuti novu temu.
  • Ne možete poslati odgovor.
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoje poruke
  •