Poezija raspoloženja...

[Bombica]

Ivo Andrić - Ni bogova ni molitava

Pa ipak biva ponekad da cujem
Nesto kao molitveni sapat u sebi.
To se moja stara i vecno ziva zelja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom trazi malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle nasao ono
Sto sam oduvek uzalud trazio ovde:
Sirinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodnog daha.

[bellissima]

Susreti


Mi smo se suvise sretali na raskrsnicama neznanim
mada smo razlicitim putevima koracali.
Tinjalo nebo vecernje u spirazima zvezdanim
i uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali, a reci rekli nismo.
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima.
Pod kapom zelenih dudova, za casak zastali smo.
Pa onda prosli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci ko buktinje rudeli.
I vetar kisama umio sivo popodne, ogolelo.
A putevi su duzili i raskrsca su zudela
za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne pobelele, kao tvoji isprani dlanovi.
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu.
I vrat mi goli uvila maramom, svojom lanenom.
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susret tek kratka radovanja.
Jer znam, na nekom raskrscu necu te videti vise.
Pruzicu nekom dlanove, prestace putovanja
i pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu, usput kraj putokaza.
I sa vetrom drugarom otici nabranih vedja.
Jer meni zivot prestaje, ako sidjem sa staza
i pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.


Mika Antic

[zrNce]

Samo kad se ne bih tako bojala.
I kad bih znala shta ima tamo!
Mislim na raj,
pakao i chistilishte,
mislim na sve ono shto
nastaje onda
kad nas nema vishe!

Mislim da bi se smrti
manje bojali
kad bismo znali
da smo u svom svom davanju
nekome neshto
ipak dali.


B. Petrovic

[Lilith_021]

Otkud ja u imeniku?

muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Carls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
najcešce ništa ne radim.

cujte, pitaju, svidja mi se to
što pišete - imate li nešto protiv
da dodem sa destak piva?

možete ih doneti, kažem,
pod uslovom da vi ne ulazite...

kada me pozovu žene, ja kažem:
o, da - pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

glupo se osecam što vas zovem,
kažu, i bila sam iznenadjena
kad sam vas pronašla u imeniku.

ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

nece vam smetati?

i one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.

cesto ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo ih gledati -
a ponekad me cak
posluži i neocekivana
sreca.

za coveka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš cesto do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
sve dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosecan muškarac.

naravno, moram da i dalje
pišem besmrtne pesme
ali inspiracija je tu.

Bukovski

[zrNce]

OchaJna Razglednica


Na mene nece nalepiti markicu,
nece me poslati poshtom,
Air mail otpada sa mene
kao moguce inostranstvo sa pasosha
koji putuje
samo u bozzju mater.
Jer ne nudim pejzazz
ni uokviren zalazak sunca
ni veshtachke ruzze u ochekivanoj v(l)azi.
Prikazujem malo, gotovo nishta.
I nudim samo
predugachak, isuvishe komplikovan,
i zahtevan tekst
na poledjini
razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj dzep.
Jer toliko rechi nositi sa sobom
isto je shto i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuca
ni nechiji spomenik.
Vreme upotrebe
sveshce me bar
na dobru reciklazzu.


Ana Ristovic

[Lilith_021]

Poseta muzeju

U muzeju voštanih Uspomena
prodite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašcete u klopku Kajanja
i tu
moci cete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma.


Ali,
iznad sale Izgubljenih dobrocinstava
vezanih ociju akrobata Ljubav
igrace na žici ukocen od srece jedva nazrene
od srece nikad ne zaboravljane.


I muzika njegovog cirkusa
okretace svoju izlizanu plocu
islabljenu ali oduševljenu
i ploca ce se okretati
kao mesec krvavi i ožalošceni
ocarani oživljeni nasmejani obasjani
zadivljeni i zadivljujuci
I bice to
muzika naroda ptica
muzika ptica naroda.

Prever

[zrNce]

Tempi Passati
(strah od 33-e)


U razgovorima ce biti sve vishe buducnosti,
a sve manje vremena. Padace sve same
sugestije za lakshe, ali ne i za bolje.

A ulazeci, svakodnevno, u svoj stan,
ulazicesh sve vishe u spomenar. Ovde
one cipele. Promenjeni su samo djonovi.

A djon, chak i kada je bivshi, pamti ulice.
Ako ne pamti djon, pamti jezik cipele.
Danas neshto prichljiviji od tebe. Kao i pertla.
Ali, i pertle se prodaju u paru.

Tamo gumeni dushek chija punoca
zavisi od dubine tvog daha.
I je li to vazduh, od proshlog leta,
chega u njemu malo ima. Ili uzdah.

Onde konopac za sushenje vesha.
Chak i on, razapet, danas stoji
pred tobom kao naplatna rampa.

Ako nishta drugo, stvari te pamte:
na fotografijama za lichnu kartu
vec lichish na ubicu mekog srca.

Zajedno sa pogledom,
oshtre se i crte lica.
I samo tudje naklonosti
dodaju sfumato.

A ulazeci, svakodnevno, u svoj stan,
ulazicesh sve vishe u spomenar. Mozzda
i u herbarijum: biti detelina, sa chetiri lista,
nechija, zzelecesh sve cheshce. Duzze.

Makar i presovana.
Sa chetiri lista,
u suvom nagoveshtaju.

Tako je meko u kravljoj gubici,
pravovremena plodnost zemljishta
ionako spada u tempi passati.


Ana Ristovic

[BoginjaMarija]

Belo, sve je belo i svi ćute oko mene
Crno sve iznutra i sve stoji.
Nema daška nekog vetra da pokrene neki život,
Neku ludost, neki užas što još osta
U dolini ovog bića, ja što bejah.

Ružno, ružno mislim o tom vetru, ma gde da je
Ne grdim ga, mrzim samo al' se nadam
Da me neće mimoići kada prođe
I pronese neki život, damar neki, pa podeli:
Nek oprosti ove reči, u vatri sam.


Zoran Radmilović

[Bombica]

(Ne)prilagodjavanje

ne znam za druge ljude
(a i ne zanima me uglavnom)
ali ja sam u godinama
koje se na engleskom završavaju na teen
strasno sanjala da budem
buntovnica (sa puno razloga)
revolucionar (ili bar njegova ljubavnica)
stihija (bilo koje vrste)
kurva
alkoholičarka
narkomanka
manična
psihotična
paranoična
po mogućnosti sve to zajedno
bilo šta bilo šta
samo da budem drukčija od drugih
a sada iz dana u dan
sve više čeznem da budem
kao svi ostali
i sve teže mi to polazi za rukom


Danijela Lekić

[ZOE]

B. Petrovic - Cesto mislim na to!

Samo kad se ne bih tako bojala.
I kad bih znala sta ima tamo!
Mislim na raj,
pakao i cistiliste,
mislim na sve ono sto
nastaje onda
kad nas nema vise!

Mislim da bi se smrti
manje bojali
kad bismo znali
da smo u svom svom davanju
nekome nesto
ipak dali.

[BoginjaMarija]

Sanjarenje

Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata,
da mogu svakom ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.

Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.

I tako rastem, snovima vođen,
pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.

Tako ne mogu nikom pomoći
jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam, ali bar želim.

Nedeljko Popadić

[yige_gui]

I bje u ono doba ... dodje poezija da me potrazhi
Ne znam, ne znam odakle je banula, iz zime ili iz rijeke.
Ne znam ni kako ni kada.
Ne, ne bjehu to glasovi, ne bjehu rijechi ni tishina,
ali zvala me iz jedne ulice,
iz kroshnje noci,
iznenada, medju ostalima,
medju zhestokim ognjevima,
ili dok se vracah sam,
tamo je stajala bez lica
i dodirivala me.

Nisam znao shta da kazhem,
usta mi nisu znala nishta odrediti,
ochi mi bijahu slijepe,
a neshto je udaralo u mojoj dushi,
groznica ili izgubljena krila,
i ostadoh sam odgonetajuci tu opeklinu,
i napisah prvi nejasan redak, nejasan,
bez tijela, chistu glupost, chistu mudrost
onoga koji nishta ne zna,
i odjednom vidjeh ochishceno i otvoreno nebo,
planete, treptave plantazhe, sjenu probushenu
izbodenu strijelama, vatru i cvijece,
noc koja uspavljuje, svemir.

I ja najsitnije bice,
pijan od goleme ozvjezdane praznine,
na sliku i priliku tajne,
osjetih se kao chisti dio bezdana,
otkotrljah se sa zvijezdama,
srce mi se otisnu s vjetrom.



Pablo Neruda

[Bombica]

Trag

Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih liscem svelih
sa jablanova...

Milos Crnjanski

[Cecara]

Jesenja pjesma

Plača pune
Bruje strune
jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
Čemerne.

Kad je mukla,
Ura tukla
Gušeć sve,
Plač me prenu
I spomenuh
Prošle dne.

Lutam samo;
Jer me zao
Vjetra ćuh
Amo, tamo
Nosi kao
List već suh.

Paul Verlaine

[Bombica]

Danas

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.
Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj� zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca

J.L.Borhes