Poezija raspoloženja...

[vladapera]

Bulat Okudzhava

POSLEDNJI PLAVI TROLEJBUS

Kad me nesreća spopadne i smlavi,
kad očaj nadre tajni,
utrčim, sednem u trolejbus plavi,
poslednji,
slučajni.

Ponoćna trola juri po ulici,
po bulevarima kruži, traži dom,
okuplja one što trpe u tmici
brodolom,
brodolom.

Otvori vrata kao i do sada!
Meni će, znam to, u mreškavu ponoć,
tvoji putnici, mornarska posada -
priteći
u pomoć.

Ne jednom sa njima spasih se nesreće,
uz tudje rame i noćnu putanju...
Kako je mnogo dobrote svetleće
u ćutanju,
ćutanju.

Ponoćna trola po Moskvi se vuče,
Moskva je reka koja gubi pravac.
I bol, što čelom kao kukac tuče,
stišava se,
stišava.

[Lilith_021]

Pretvaraj se da postojiš

Znam ja dobro,kao i ti,
Kako su ti ruke slabe...
Ne možeš mi dohvatiti
Rubin zvezde iznad glave,
Ne možeš me zakloniti,
Ne možeš me odbraniti,
Ni od bola
Ni od mraka
Ni od strave.

Ja sam tebe izmislila!
Po merama svog ludila,
Po merama svojih snova
I širina
I teskoba

Ja sam tebe izmislila !
Izatkala iz očaja
Izvajala iz nemira
Braneći se od nemoći,
Od praznine postojanja,
Od beznađa.

Znam ja dobro ali ćuti,
Nemoj ništa da mi sporiš...
Ogrni me dlanovima...
Pretvaraj se da postojiš...


Ljiljana Ninkovic Mrgić

[vladapera]

Božidar Vasiljević

Kada odeš:
prva žena ličiće na tebe
i druga žena ličiće na tebe
i stota žena
i stoti moj život ličiće na tebe.
Kako to misliš da odeš,
a da mi sebe celu ostaviš
u svemu uokolo.

[tetkaD]

ČEKAM TE -Mirjana Lukic Calic

Čekam te na istom mestu,
u predgrađu grada
ni moga, ni tvoga
i ne pitam
ni da li�
ni kada.
Ništa od toga,
samo te čekam.

Čekam te u svojoj samoći
pod svetlima neona,
umorna od lažne nade,
od tuge i bola,
al` ipak te čekam.

U čekanju,
mislima te milujem,
po neku suzu pustim,
po neku pesmu napišem,
samo za nas.

Čekaću
do neke nove noći
kad će mo se opet sresti,
u nekom novom stihu,
na nekoj novoj cesti,
u predgrađu grada,
ni moga ni tvoga.

[Bybyly]

Rabindranat Tagore

Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem,strahujući da bi mi se mogla nasmijati..
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za tebe;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

[vladapera]

Vojislav Ilić
JESEN

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.
Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.
Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevni,
I gatke vremena davni'.
I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada�

[Bombica]

Blizina ume da nas zaprepasti

Rekla si:Doći ću
Rekla si :Doći ću Sigurno ću doći
I opet ponovila:Doći ću ako dodjem
Razumeo nisam šta si u stvari htela da mi kažeš
Odlučio sam da te čekam
I tako evo godine prolaze a tebe nema
Tu smo u komšiluku Kuća do kuće takoreći
Vrata do vrata
Jer blizina ume da nas zaprepasti
I da nas udalji od samih sebe
Istina je da daljina razdvaja prostore
A blizina ljude
Nije lako tolike prepreke u nama premostiti
Počinjem da se brinem za tebe
I da sumnjam počinjem
Brinem se da ne zalutaš na putovanju do moje duše
Varke su na stazi svakog tragaoca
I sumnjam kao što rekoh
Da te je samo san večiti omeo da dodješ
I nemam hrabrosti da pozvonim na tvoja vrata
I ako bih te ipak na njima ugledao tada
Hoću li moći da te upitam bez mucanja
Jesi li živa
Jesi li mi živa ljubavi moja


V.L.Misnic

[vladapera]

Momčilo Bajagić
PESMA PROTIV MALERA

Ova je pesma protiv malera,
ona se peva zlo da rastera.
I ja je pevam, za tebe najdraža,
a ti je pevaj za mene ponekad.

Ona se pravi od grane masline,
ona se pravi od zlatne istine,
ona se peva čistoga obraza,
i nudi uspeh umesto poraza.

Zagrli me, poljubi, slatkim usnama
i očisti mi dušu od svih nevolja.
Pokloniću ti pesmu, koju pevam ja
pokloniću ti pesmu protiv malera.

Neka je pevaju, svi moji drugovi,
neka im srce uvek ova pesma ispuni.
Rasteraj pesmo, sve ove zmajeve,
donesi pesmo mir u ove nase krajeve.

[meseceva_kci]

Ovdje,
U tom beskrajnom moru
Koje se proteže pred mojim nogama,
Koje je prijatelj tišine,
Sunčanih dana,
Urlanja
Kad nas zlo udara.
Ovdje,
U tom moru zbog kojeg patim,
Koje ljubim, koje me neshvatljivo
Obuzima,
Tek sa svojim vlastitim ja
Gradim dan za danom
Uvježbavajući maske pred zrcalom
Koje na svakom koraku proživljavaju
Nametnuti mir
Kojim silazim na zemlju.

Ovdje,
U tom moru bez kraja,
Koje me ranjava do krvi, koje me ljubi
Pomaže i čuva
Sada rađam
Slobodu o kojoj vrištim
Nadu o kojoj pišem,
Ljepotu koju tražim,
Nadu koja postoji
Mnogo dalje od rana.


Ariel Canzani

[Bombica]

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osjećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Ivo Andrić

[vladapera]

Zvonimir Golob
SJENA KRIŽA

Onaj koji će zatvoriti vrata odlazeći.
Ona koja je prostor zatvoren vratima.
Onaj koji više ne govori.
Ona koja to ne primjećuje.
Onaj koji se ne sjeća da je zaboravio.
Ona koja zaboravlja da mu to kaže.
Onaj koji će odbaciti
koljena, šaku i prste
i naviku da ih ima.
Ona koja će skupiti sve to da bi ponovo
sastavila sjenu križa.
Onaj koji umjesto kamena kleše vlastito srce.
Ona koja je nož, čekić i dlijeto.
Onaj koji će zajedno s košuljom
skinuti dio ramena, zglobove, slijepe oči.
Ona koja je postelja neke druge sobe.
Onaj kome studen zatvara usta.
Ona koja će zbuniti lastavice pokazajući sjever
kao da je jug.

[blue13]

Ljubav jedna prosla je kraj nas
Usne vrele,nestase za cas
Noc je htela u njedrima
Da skrije oka dva
Ja sve znam,to je bila ljubav
To je sreca bila i moram da je dam,
Za jedan,samo jedan san

Sanjala sam da mi odlazis
Da me vise,vise ne volis
Noc je htela u njedrima da skrije oka dva
Ja sve znam to je bila ljubav
I moram da je dam
Za jedan,samo jedan san

Moja kosa sad ne luduje
Preko tvoje bele kosulje
Noc se svadja sa suzama
Jer traze oka dva

Jos mi snovi dugmad kidaju
I za tebe cesto pitaju
Noc se svadja sa suzama
Jer traze oka dva

Ja sve znam, to je bila ljubav
To je sreca bila
I moram da je dam
Za jedan.samo jedan san

Iz predstave "Cigani lete u nebo"

[Isahara]

Поспремио је своју преосетљивост

и постао човек мудрац.



Отишао је на брежуљак и

плакао над крајем.



Заборавио је на породицу,

наследство и његову рањивост.



Био је мудар и леп,

богињу је молио за савет.



Заменио је вилу за мајку,

и поносан с њом остајао хладан и сам.



Деца су га тражила,

и жена је пловила морем, заман.



Опет је отишао на брежуљак,

и срео уплакану богињу.



Деца се лоптају твојом мудрошћу,

и жена је глумица постала.



Седео је на брежуљку и јецао.

Поспремио је своју мудрост

и у старост се закопао.




Маруша Кресе Вајднер

[Bombica]

Piši mi...





Da li još uvek, nekad,
kad pomisliš da stvarnost
u zaborav sve slutnje zavije,
živne u tebi iskra
kroz magičnu nestalnost
i obasja lutanja naša
i susret koji još čeka
tamo negde sred gužve
na uglu pored Slavije..?
Da li još uvek snivaš
i snima bojiš sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose..?
I da l' još u uglu usana
iste osmehe skrivaš
i isto, nehajno, rukom
otklanjaš pramenje kose..?
Da li ti misli još nose
iste nijanse poleta
ili ih sad seče košava
k'o topli dah zimskim rezom..?
Da li još uvek pričaš
plamenim krilima poneta..?
Da l' još onako žurno
uveče koračaš Knezom..?
Da li još uvek pušiš?
Čitaš li iste knjige?
Da li još uvek voliš
da slušaš Baha i Lista..?
Da li još uvek vešto
u sebi promaje gušiš,
da li još vedro grabiš
i ne haješ za brige..?
Da li si još uvek ista?
Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...
Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...



Dragana Konstantinović

[alpinista]

OČAJNA RAZGLEDNICA


Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom.
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.

Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini

razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj džep.

Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni nečiji spomenik.

Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.


Ana Ristović