Poezija raspoloženja...

[believer]

Zadovoljstva

Prvi pogled kroz prozor u zoru
Ponovo pronađena stara knjiga
Oduševljena lica
Sneg, promene godišnjih doba
Novine
Pas
Dijalektika
Tuširati se, plivati
Stara muzika
Udobne cipele
Shvatati
Nova muzika
Pisati, saditi
Putovati
Pevati
Biti ljubazan
------------------------------------------------
bertold breht

[vladapera]

PROMENA TOČKA
Bertold Breht

Sedim kraj druma
šofer menja točak
Nije mi se sviđalo odakle dolazim
Neće mi se sviđati kuda odlazim
Zašto promenu točka
posmatram sa nestrpljenjem?

[vladapera]

Emily Dickinson

Neki na Sabat u Crkvu idu
ja poštujem Dom i znam,
ptica je za me horski pevač,
a Voćnjak je moj Hram.

Neke misna košulja krasi
ja Krila odevam;
A umesto da u Crkvi zvoni
naš Zvonar peva nam.

Bog, taj Sveštenik znani,
kratku mi propoved sroči;
U Nebo će neki — na kraju,
ja — oduvek — tim putem kročim.

[zosim]

KIŠA U PREDVEČE BEOGRADA

Kiša
Kiša
Grad je dalek
oglenavljen
žmirkavim svetlima

Na sred Knez Mihajlove
na smočenom kartonu sama
devojčica
u ruci drži
obrazinu svelog dana

Nisam joj došao
Plašljiv
dušu čvrsto držim za ruku
da ne odluta u zaborav
niz metež lica

Zosim Popac

[Isahara]

Kafana i ti sa novinama


Kafana i ti sediš s novinama
Ne, nisi sam. Pola čaše ti je prazno
A drugu polovinu sunce ispunjava...
Kroz staklo vidiš prolaznike kako žure
A tebe ne vide (to je osobina odsustva:
Ti vidiš dok tebe ne vide)
Kako si slobodan, ti, zaboravljeni u kafani!
Niko ne vidi u tebi trag violine
Niko ne zuri u tvoje prisustvo ili odsustvo
Niko ne ispituje tvoju maglu ako pogledaš
Devojku pred kojom si se slomio
Kako si slobodan da obavljaš svoje lične stvari
U ovoj gužvi bez uhode svog
I čitaočevog!
Radi sa sobom šta hoćeš, skini
Košulju ili cipele ako ti je volja
Jer si zaboravljen i slobodan u svojoj mašti
Nema, zbog tvog imena ili lica, neodložnog posla
To si što si, ni prijatelj ni neprijatelj
Ovde ne promatra tvoje uspomene
Tráži da se izvini ona što te ostavila u kafani
Jer nisi primetio novu frizuru
I leptire što su na njenim rupicama igrali
I tráži da se izvini onaj što je tvoj atentat naložio
Toga dana, ni zbog čega... samo što nisi
Umro u onaj dan kad si se sa zvezdom obrušio
I napisao prve pesme njenim mastilom...
Kafana i ti sediš s novinama
U uglu, zaboravljen i niko ne vređa
Tvoje čisto raspoloženje
I niko ne razmišlja da te ugrabi
Kako si zaboravljen i slobodan u svojoj mašti!


Mahmud Darviš

[vladapera]

Wislawa Szymborska
TRI NAJNEOBIČNIJE REČI

Kad izgovorim reč Budućnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kad izgovorim reč Tišina,
narušavam je.

Kad izgovorim reč Ništa,
stvaram nešto što se
ne može smestiti u bilo koje nepostojanje .

[zosim]

NEŠTO O SREĆI

Volim da
šnjuvam svoje brkove
Sete me omiljenog jela
il' se šepure
nacvrcani vinom
Tragom mirisa
nabasam na garež jauka
i domaću mučenicu
koju smo cirkali moljčeći strah
dok su meci svetleći
iznad nas glumili svice
21.septembra 1991.
na Malu Gospojinu kad grmelo je
pod nebom vedrim
zamirisali su na zvezde

U ševaru
pod nosem gacam
muljem neoslovljivosti
Sohranio sam tu grešnik
s krvlju abortusa
neprokucala mnoga srdašca
Ovde skrušeno čekam
more da zašumi
Iza plime
potražiću na usnama
imena ljubavi našarana
u pesku mladosti

Često pućim usne
kad sam sam nozdrve
zagnjurim u brkove
tek što sam ih podigao
sa stranica nove knjige
A znaju obešenjaci
da me povedu u pregibe
na somotne
brežuljke ljubljene

Volim kad
ispred prozora dečaštva
miris jorgovana
pronađem u njima
U staro predsoblje
presele me u onaj dan
odjednom kad sam odrastao
i prestao da kinjim dedu

Zateknem ih
zaplašteni tamjanom i mirom
svetih zdanja
mrmljaju molitve
ili zalutali u aluge posiveli
od prašina s drumarenja
nestašno nutkaju obraze
i sve usne ikad poljubljene

Za onih časova
kad noć me kroz
monokl posmatra
nalazim u njihovim fiokama
prsluk moje nane
Kad su one noći
iz bolnice javili
da je umrla glavu sam
u njega skrio

Ne znam šta da mislim
Krišom se dezodorišu
ljudskim tajnama
Nekad vonjaju
na zapišane gradske budžake
na popodnevnu vrevu
i memlu napuštenog doma
Opomenu na čudnog psa
kog sam doneo s ratišta

Srećan sam
kad pomirišem svoje brkove
U gradu bez zidova
što mučki izrastaju
ispred dečijih osmeha
otkrivaju tajne
postarelih kuća
Blizu je dan
krv će u njih kapati s čela
Kosti su mi sve lakše
i lakše

Zosim Popac

[zosim]

PRELUDIJUM

Zima
Na teškom čelu
odsutnosti hladan dlan
Sahnu suze u vrelini obraza
Ona se igra mojim uhom nosem
usnama fotografijama
iz najdražeg albuma snova

Iz ovog karnevala površnosti
da mi je da nestanem
kao trag u okopnelom
snegu njenih iluzija

Šopen
preludijum cis moll op.45
pod knjižurinama nostalgije
presuje se i lepi uredno
u herbarijum melanholije

Zima
Život bez smisla


Zosim Popac

[čista iluzija]

J.L.Borhes - Danas

Danas bih mogao...
voljeti te kao jučer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otići daleko...puno dalje
no što je vrijeme,
puno dalje no što oči dosežu.

Danas bih mogao
pružiti ruku
niz križaljku zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smješta povjetarac
ušuljavsi se izmedj´ zavjesa
nošen mojom željom...
i srebrnom trakom mjeseca.

[Lilith_021]

Ej, kako bih

Ej kako bih rado pisno
Da je pranje beskorisno
I digao bune
Na one sapune
Ej kako bih i to smesta
Zabranio ona testa
I prešao glatko
Na šnicle i slatko
Ej kako bih da ne boli
Reko reč - dve o školi
I uz zvuke reske
Pocepao sveske
Ej kako bih više - manje
Ukinuo i spavanje
I ko svaki pravi
Živeo na javi

Dragomir Đorđević

[zosim]

DUBIOZNO

Vivaldi
držanje za ruke
Nad snovotekom
bogorada liht Nebo

Ona miriše knjige
Prepoznaješ li
ženu koju voliš
pita me

Ja zurim
u odsutni lik
u orošenom ogledalu
njenih očiju

Ako osmehnem se
na istok
gledajući
probudiću se


Zosim Popac

[Isahara]

XIV sonet

Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Posetiteljice nežna, stizes u cvetu i vodi.
Više si nego ta bela glava koju stežem
rukama, poput grozda, svakog dana.

Nikome nisi slčna otkako te volim.
Dopusti da te prostrem između žutih venaca.
Ko piše tvoje ime slovima od dima između
juznih zvezda?
Ah, pusti me da se setim kakva si bila tada
kada još nisi postojala.

Odjednom vetar urla i udara o moj zatvoren prozor.
Nebo je mreža skamenjena od senovitih riba.
Ovde zamiru svi vetrovi, svi.
I svlači se kiša.
Ptice bežeći prolaze.
Vetar. Vetar.
Mogu se boriti samo protiv ljudske snage.
Nevreme skuplja tamno lišće
i odvezuje sve barke vezane noćas o nebo.

Ti si ovde. Ah ti ne bežiš.
Odgovaraćeš mi sve do poslednjeg krika.
Privi se uza me, kao da se plašiš.
Ipak ti ponekad čudna sena dira oči.

Sada i sada, malena, donosiš mi kozju krv
i grudi su ti mirisne kao i ona.

Dok tužan vetar juri ubijajuće leptire
ljubim te i moja radost grize ti usta od šljive.
Mora da te bolelo da se na me privikneš,
na dusu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi beže.
Toliko smo puta videli zvijezdu kako gori
ljubeći nam oči i sumrak što se nad nama gubi
u lepezi što se vrti.

Milujući te kišile su na te moje reči.
Odavno voleh tvoje telo od osunčana sedefa.
Čak verujem da si vladarica svemira.
Donecu ti copihue, radosno cvece s planina,
tamne lešnike i šumske košare celova.

Hteo bih s tobom učiniti što proleće cini sa trešnjama.

Pablo Neruda

[zosim]

MEĐU BEDRIMA TEK
POSTAJEM PROZIRAN

Kad dan je kolač
od kokosa
dečarac dokon igram se i grajam
febrilnog čela
Pod kožom
nabrekne vena poetika

Neutaživo celivam tad
drhtavu plot
među bedrima
stihohlepujem ad hok
Možda
nekoga i probudim


Zosim Popac

[zosim]

POŠAST LJUBOMORE

Dohodim ti u snove
da blamiram neverstva
Na bedrima otkrivam
bravure tuđih dodira

Pokreti
što ništa mi ne znače
znam
suflirali su požudi
pređašnjih ljubavnika

Pijanstvo je jezikom
osezati dangu od lastiša
na tvom stomaku
Kuražni prst nečiji
tuda je mnogaždi tunarao
laz za večnost tražeći

Ne vidim
u očima tvojim suze
nepokapane
razdragano upijaju
šareni cvetovi osmeha

I ne mogu
plamen da odnegujem
u duši u srcu bih
dijamant izbrusio


Zosim Popac

[zosim]

METANOJA

Te noći
legao sam gorući u snu
na svoj lik u ogledalu
nabreklo živilo
poklopilo je svoj odraz

Sutradan prvi put
ženu sam spoznao

Dvadeset vekova
proteklo je i tek sada smogao sam
snage da ove stihove obojim toliko
malo je potrebno za pad a tako
mnogo za preobraženje


Zosim Popac