СВЕТА ПЕТКА ПАРАСКЕВА
Ова светитељка српског порекла ужива велико поштовање, не само у нашем народу него и код других правоославних народа. Живела је у првој половини једанестога века. Родитељи су јој били врло богати и побожни, па су и своју децу васпитали у хришћанском духу. Поред свете Петке имали су и сина Јевтимија који се врло млад замонашио и касније постао епископ Мадитски. После смрти родитеља, Параскева подели сиромасима сво богатство својих родитеља. Оде у Цариград, и тамо се, у храму свете Софије, замонаши. После извесног времена напушта Цариград и одлази у Јорданску пустињу. Тамо свој живот проводи испоснички, све до своје старости. У позним годинама јави јој се анђео Божији саопшти јој да остави пустињу и да се врати у своје родно место, у Епиват, јер треба ускоро да се пресели у царство Божије. Света Параскева послуша глас са неба. Остави пустињу и врати се у своје родно место. И у Епивату је наставила да живи испоснички у молитви. После краћег времена она се упокојила. Сматрајући да је странкиња, сахране је изван гробља. Касније је њен гроб откопан и нађене су њене мошти. И не само то . Над њеним телом догађала су се чуда и многи болесници су оздравили. Верни народ је захтевао да се она смести у храм светих апостола Петра и Павла. Одавде је пренешена у Цариград. За време бугарског цара Јована Асена њене мошти су пренешене у Трново. Кад су Турци освојили Трново, би премештена у Румунију. По турском освајању Румуније, кнегиња Милица измоли од султана дозволу и мошти свете Параскеве буду пренешене у Београд, 1396. године, на Калемегдан, у црквици која је њој посвећена. Када је султан Сулејман освојио Београд, пренео је мошти свете Петке у Цариград. Из Цариграда су касније поново пренешене у Румунију, у град Јаси, где се и данас налазе. Култ свете Петке Параскеве веома је развијен у српском народу. Многе породице славе свету Петку као своју крсну славу. Бројни српски храмови посвећени су њеном имену. Велики број људи јој се обраћа молитвом за помоћ и спас у болести и у свим неприликама које сналазе човека у животу. Често се поред храма посвећеног светој Петки, или у његовој непосредној близини, налази извор лековите воде, коју верници узимају са страхопоштовањем, са вером и надом да ће им света Петка помоћи у свакој невољи. Такође је честа појава да се света Петка јавља људима и даје савете шта треба у овоме животу да ураде да би благослов Божији дошао на сав дом и на особу којој је помоћ потребна. У црквеној песми се каже: "Уградила си се честитим животом и добротом, дарованом ти од Бога, па си добила и дар исцелења болних и несрећних. Зато те величамо преподобна Мати, и поштујемо часну твоју успомену, јер се ти молиш за нас Христу Богу нашем".
Преподобна Мати Параскево, моли Бога за нас. Амин.
ЖИТИЈЕ
Света Петка, која је у цркви позната као преподобна мати Параскева, пореклом је Српкиња. Рођена је крајем десетог века у селу Епивату, код града Каликратије у Тракији. По смрти родитеља се замонашује и одлази у Јорданску пустињу, где је, одолевши свим искушењима, живела испосничким животом. Много година касније, како у њеном житију стоји, по промисли Божјој се враћа у отаџбину, где у непрестаној молитви и посту служи при цркви Светих апостола. После две године, не казавши се ником ко је, умире у родном месту у првој половини једанаестог века. На њеном гробу су се дешавала многа чудеса, те је стога уврштена међу светитеље. Њене мошти је бугарски цар Асен пренео 1238. године у град Трнов, одакле су, по Бајазитовом заузећу Трнова, склоњене у Влашку. На заузимање српске кнегиње Милице, мошти ове светитељке су пред турском навалом пренете 1398. године из Видана у Београд. По турском заузећу Београда 1521. године, султан Сулејман II је пренео њене мошти у Цариград, одакле су пребачене 1641. године у румунски град Јаши, где се и сада налазе.
У народу се ова светица најчешће назива Петка, Петковица или Петковача, а њен дан Пејчиним даном. Због порекла се назива још и Света Петка Српкиња, а по местима преноса моштију Света Петка Трновска и Света Петка Београдска.
Света Петка, прва Српкиња која је проглашена за светицу, празнује се 27. октобра. Многе породице су је узеле за крсну славу, а насеља за своју месну светковину (заветине, литије, преславе). Њен помен је неизоставан у многим молитвама, а нарочито су је поштовале жене, које су јој одржавале и седмодневни пост. У капели Свете Петке, крај Цркве Ружице у Београдској тврђави на Калемегдану, налази се вода (звана агијазма) која, по веровању, има чудотворну исцелитељску моћ.
У светом Јеванђељу описан је догађај са Мартом и Маријом, и том приликом је Спаситељ изговорио речи: "Марта, Марта! бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. Али Марија је добар део изабрала, који се неће одузети од ње" (Лк. 10, 41-42). Значење ових Спаситељевих речи може се у потпуности применити и на угодници Божјој, славној и равноангелној светитељки мајци Параскеви или Светој Петки, чији празник и ми данас молитвено прослављамо.
Света Петка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Брат Петкин Јевтимије се после завршене школе замонаши, прочу се због подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског.
По смрти својих родитеља Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Сва горећи жељом да живи само Господу, не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Ту срете многе ревносне подвижнике и по њиховом савету настани се у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. У току многих година у пустињи Света Петка претрпе многе трудове, патње, муке и искушења. Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге.
Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се њој испуни пророчка реч: "Цару ће омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа анђела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к њој рече: "Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."
Дошавши у своју постојбину Епиват. Ту она проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота. Када дође време њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
После много година, Бог хотећи да прослави угодницу Своју откри свете мошти њене. Недалеко од места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леша стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: "Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи."Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите."
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свећено положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Данас се мошти преподобне мати Петке налазе у цркви Света Три Јерарха у румунском граду Јашу прослављајући силу Божју и исцељујући сваки недуг.
Браћо и сестре, потрудимо се да подражавамо пример Свете Петке. Она нам је својим животом показала да је уз помоћ Божју све могуће, зато тражимо њено молитвено заступништво пред Богом у нашим немоћима и искушењима. Стражећи над самима собом и трудећи се у молитви, посту и хришћанским врлинама, и ми ћемо све више постајати истинске слуге Божје и истински хришћани. Тада ћемо увек имати на уму Спаситељеве речи: "Марија је добар део изабрала, који се неће одузети од ње", те ћемо својим јеванђелским животом узносити славу Богу Троједином, Оцу и Сину и Светоме Духу.
Амин.