Indijanci

[Phoenix]

Jao, bre SQUAW, treba mi godišnji odmor da sve ovo pročitam...

Čim sve proučim, javljam se ponovo da im nanu naninu kaubojsku...

[SQUAW]

Počelo je sa Kristoferom Kolumbom: on je narodu nadenuo ime Indios. Beli ljudi, Evropljani, govorili su raznim dijalektima, pa su jedni tu reč izgovarali kao Indijan, a drugi kao Indijanac ili Indi... Izraz peaux-rouges ili crvenokošci pojavio se kasnije. Pripadnici plemena Taino sa ostrva San Salvador su, kako su im to plemenski običaji i nalagali, Kolumba i njegove pratioce velikodušno obasuli počastima i darovima.

"Ovaj narod je tako pokoran i toliko miroljubiv", pisao je Kolumbo španskom kralju i kraljici, "da se Vašim Veličanstvima kunem da boljeg naroda nema na vascelom svetu. Ti ljudi vole svoje bližnje kao same sebe, njihovo je kazivanje puno blagosti i samilosti, a reči uvek propraćene osmehom; oni jesu goli, ali je njihovo držanje dostojanstveno, a ponašanje vredno hvale."

Sve je to, naravno, shvaćeno kao znak slabosti, nemoći i neznaboštva, pa je i Kolumbo, kao svaki čestiti Evropljanin, bio ubeđen da taj narod valja naterati "da radi, seje i obavlja sve što je potrebno da bi usvojio naše običaje i naš način života." U toku sledeća četiri veka (1492-1890), nekoliko miliona Evropljana i njihovih potomaka preduzimali su sve što je bilo u njihovoj moći da narodu Novog sveta nametnu svoje običaje i svoj način života.

Belci su od prvog dana Indijance terali da se odreknu svog načina života i prihvate običaje belih ljudi - da obrađuju zemlju, da se muče i rade sve što rade beli ljudi... A Indijanci to nisu znali da rade, a nisu ni hteli to da rade... Da su Indijanci terali bele ljude da žive kao što žive crveni ljudi, oni bi se pobunili i pružili im žestok otpor. Tako su postupili i Indijanci.

Vamditanka (Veliki Orao), Poglavica Sante Sijuksa

[SQUAW]

Red Arrow - Wanduta ( Lakota Sioux )

SIOUX

Jedan od najpoznatijih naroda severno-američkih Indijanaca nastanjen u području između reka Mississippi i Missouri. Ime Sioux poslužilo je da se označi jezična porodica Siouan, čiji su oni njaznačajniji članovi.

Ime

Najranija poznata pradomovina Siouxa bilo je područje močvarnih predela pirinčanih jezera, u današnjoj Minnesoti. Ovo je kraj poznat po tome što ga naseljavaju plemena veoma ratobornih plemena Chippewa ili Ojibwa Indijanaca, živeli su od sakupljanja samoniklog divljeg vodenog pirinča (Zizania aquatica). Chippewa Indijancima veoma srodni Menominee /(Malhomines = označava vodeni pirinač)/ bili su toliko zavisni od ove biljke da su dobili naziv koji u prevodu znači (Fr. Folles Avoines: "the wild oats people ili 'narod divljeg vodenog pirinča'. Chippewa Indijanci, njihovi večni neprijatelji nazivali su Siouxe Nadowessi, Francuzi su to preoblikovali na Nadowessioux, odnosno jednostavnije Sioux (izgovara se 'su', u pluralu 'suz'). Značenje ovog Chippewa-(možda pogrdnog ?) naziva je 'male zmije'. Pošto Siouxi nisu bili 'pleme' nego konfederacija od 7 'vatara' svako pleme imalo je poseban naziv za sebe, odnosno za konfederaciju. Plemena kolektivno nazivana Teton sebe ili konfederaciju nazivala su Lakota (='saveznici'), Indijanci Dakota, po kojima su dve savezne američke države (North Dakota i South Dakota) dobile ime opšte su poznati (unutar anglofonske zajednice ) kao Santee. Treća zajednica srodnih plemena nama poznati kao Yankton sebe su nazivali Nakota. Od ovih Nakota, jedna grupa Wazikute Indijanaca (od Yanktonai Siouxa) odvojila se i priključila lovcima na bizone poznatim kao Plains Cree. Oni dan-danas sebe nazivaju Nakoda. Nakoda (poznatiji kao Assiniboin) i Nakota Indijanci se ne smiju brkati, ali rođaka imaju na obe strane.

White Belly ( Sioux )

Neka plemena Siouxe su nazivali 'rezači vratova' , tako su ih Vrane nazivali Mar-an-sho-bish-ko u značenju "cutthroats.", Komanči T�yetch�ske, Arapaho Indijanci Natni ili Natnihina, Caddo Indijanci (Tsaba'kosh ili Ba-akush',) sve u istom značenju (' "cutthroats.'); Ute Indijanci zvali su ih P�mpe Chyimina (ili Hand Cutters), sami sebe ('službeno') kao plemena saveza zovu Ocheti shakowin = "Seven Council Fires"

Istorija

Siouxe isprva nalazimo u području pirinčanih polja u Minnesoti, a naročito se navode jezera Mille Lacs. Indijanci iz ovih krajeva (Menominee, Chippewa i Siouxi) želi su ovu biljku i koristili je u prehrani. Borba za prevlast nad poljima pirinča između Chippewa i Siouxa dovela je do progona Siouxa iz tih krajeva. Oni reku Missouri prelaze prije 1750. Na području Black Hills-a nalazimo ih 1765.

Little Crow - Santee ( Lakota/Sioux)

1862. Mala Vrana (Little Crow) napravio je pokolj u Minnesoti pobivši 700 naseljenika i 100 vojnika. Kasnije su još dva datuma veoma značajna u njihovoj istoriji. To je pobeda Bika Koji Sedi (Sitting Bull, ili Tatanka Yotanka) koji je 1876. sa svojim Siouxima i još nekim saveznicima potukao armiju generala Custera i mnogobrojnih dragovoljaca na reci Little Bighorn. Ovoj bitki prethodila je i malo spominjana borba na Devils Toweru. Ovde su veoma žestok otpor priredili manje pokretni starci koji nisu mogli pratiti tempo plemena. Bik Koji Sedi tražio je najpovoljniji položaj za pružanje otpora dobro-opremljenoj američkoj vojsci. Drugi značajan ali tužan događaj zbio se 1890., kada je izvršen veliki pokolj nad plemenom Miniconjou, u kojemu su najviše stradali žene i deca. Ovaj događaj baca veliku ljagu na američku istoriju, poznat je kao Wounded Knee Massacre. Čest moto članova AIM-a (American Indian Movement) je 'remember Wounded Knee'. Siouxi danas žive po rezervatima u Sjedinjenim Državama i Kanadi.

Običaji

Siouxi su tipično pleme prerijskih Indijanaca, lovaca na bizone. Njihova najkarakterističnija nastamba je kožni šator tepee. On se lako sklapa i rasklapa i prenese na drugo mesto i ponovo postavi. Bizon, glavna lovina, koristi se za hranu, izradu nastambi, odeće, pokrivača, tetiva za lukove, i drugih sitnih stvari. Od bizona se nije ništa bacalo. Uništenje ovih životinja dovodi do gladi među stanovnicima prerija kao što su Indijanci Blackfoot, Arapaho, Cheyenne, Kiowa i drugi. Konačna posledica bila je mržnja prema belcima i rat. Izgubiši izvor hrane Indijanci postaju zavisni od pomoći koju im daje vlada. Oni moraju prepuštati svoju zemlju državi ili je prodavati u bescenje. Konj je još jedan simbol kulture i Siouxa i drugih prerijskih skupina. Konj je simbol bogatstva, za njega se kupuju žene; čovek bez konja je nito i ništa, on nema nikakvog ugleda.

Red Fish ( Dakota Sioux )

PODELA PRAVIH SIOUXA

7 Vatara Siouxa:

1) Teton (Lakota ili Teton). 7 plemena:


1.Blackfeet (Sihasapa). Na rezervatu Standing Rock, nešto na Cheyenne River Reservation. 6 bandi: Sihasapakhcha, Kanghishunpegnaka, Glaglahecha, Wazhazhe, Hohe, Wamnughaoin.

2. Brul�. Na rezervatima Rosebud i Lower Brule, nešto na Standing Rock Reservation. Bande: Iyakoza, Chokatowela, Shiyolanka, Homna, Shiyosubula, Kanghiyuha, Pispizawichasha, Waleghaunwohan, Wacheunpa, Shawala, Ihanktonwan, Nakhpakhpa, Apewantanka.

3. Hunkpapa. Na rezervatu Standing Rock. 7 bandi: Wakan (holy person), Chegnakeokisela (half breechcloth people), Talonapin (fresh meat necklace people), Cheokhba (sleepy kettle), Chankaokhan (sore backs), Tinazipeshicha (bad bows), Chantaapeta (fire heart)

4. Miniconjou. Najpoznatiji im je bio poglavica Bigfoot. Ubijen na mestu Ranjeno Koleno, veliki deo plemena izmasakriran je 29. decembra 1890. Danas žive na rezervatu Cheyenne River sa bandama Itazipco, Sihasapa, i Oohenonpa, nešto na Standing Rock Reservation.

5. Oglala. Na rezervatu Pine Ridge, nešto na Standing Rock Reservation. Sastoje se od 7 bandi. Payabya, Tapishlecha, Kiyuksa, Wazhazha (Pine Ridge Reservation), Iteshicha, Oyukhpe, Waglukhe (Uglavnom na Pine Ridge Reservation i nešto na Rosebud).

6. Sans Arcs (No Bows, Itazipacola). Rezervat Cheyenne River, nešto i na Standing Rock Reservation. 6 bandi: Shinalutaoin (scarletcloth earring), Wolutayuta, Mazpegnaka (wear metal in the hair), Tatankachesli (dung of a buffalo bull), Shikshichela (bad ones of different kinds), Tiyopaoshanunpa (smokes at the entrance to the lodge).

7. Two Kettle (Oohenonpa, Oohenunpa) Na rezervatima Cheyenne River i Rosebud. Dvije bande: Oohenunpa, Lawakhota.


Santee Sioux:

2) Mdewakanton. Santee Reservation, Nebraska. 12 bandi: Kiyuksa, Ohanhanska, Tacanhpisapa, Anoginajin, Tintaotonwe, Khemnichan, Kapozha (Kaposia), Magayuteshni, Mahpiyamaza, Mahpiyawichasta, Kheyataotonwe, Taoapa.

3) Sisseton. Na rezervatu Sisseton, South Dakota, dio na Devil�s Lake Reservation, North Dakota. Dakota. 6 bandi: Witawaziyataotina, Itokakhtina, Kakhmiatonwan, Maniti, Keze, Chankute.

4) Wahpekute. Fort Peck Reservation, Montana. Dvije bande: Inkpaduta, Wamdisapa.

5) Wahpeton. Devil�s Lake Reservation, North Dakota, dio na rezervatu Sisseton, 10 bandi: Inyancheyakaatonwan, Takapsintonwanna, Wiyakaotina, Otechiatonwan, Witaotina, Wakpaatonwan, Chankaghaotina, Inkpa, Mdeiyedan, Inyangmani

Yankton Sioux:

6) Yankton. Na rezervatu Yankton, South Dakota. 8 bandi: Chankute, Chagu, Wakmuhaoin, Ihaisdaye, Wacheunpa, Ikmun, Oyateshicha, Washichunchincha.

7) Yanktonai. Na rezervatu Standing Rock i Fort Peck. 13 bandi:Wazikute (dali su porijeklo Assiniboinima), Takini, Shikshichena, Bakihon, Kiyuksa, Pabaksa (Devil�s Lake Reservation), Putetemini, Shungikcheka, Takhuhayuta, Sanona, Ihasha, Iteghu, Pteyuteshni.

Upper Yanktonai: Wazikute, Takini, Shikshichena, Bakihon, Kiyuksa, Pabaksa. Ostali su Lower Yanktonai.

[valter]

Hvala! Jel to diplomski? A jel' bi moglo kasnije malo andragogije, ono Meksiko, meskalito, kako bese, gurui=vracevi, sa naucne tacke? Ja sta znam, to je iz Kastanedinih dela.

[SQUAW]

Hvala! Jel to diplomski? A jel' bi moglo kasnije malo andragogije, ono Meksiko, meskalito, kako bese, gurui=vracevi, sa naucne tacke? Ja sta znam, to je iz Kastanedinih dela.

Valtere, verovatno misliš na Mescalero Apače Sad ćem ubacim Apače generalno, pa ću njih da izdvojim zbog tebe

[SQUAW]

APACHE

Mangas Coloradas - Chiricahua Apache

Apači su jedan od najznačajnijih naroda velike etno-lingvističke porodice Athapaskan u području američkog jugozapada.

Podela

Apači se dele na dve glavne geografske grupe, Western (Zapadni) i Eastern (Istočni) Apači. U grupu Zapadnih Apača nazivanih i Coyotero spadaju plemena:

• San Carlos Apache, koji se dalje dele na bande Apache Peaks, Arivaipa (Aravaipa), Pinal i San Carlos vlastiti. Ovo pleme naseljeno je danas na rezervatu San Carlos u Arizoni.
• White Mountain Apači (Belobrdski Apači), nastanjeni su na rezervatu Fort Apache ili White Mountain, takođe u Arizoni.
• Cibecue Apači nekada u području Cibecue, Carrizo i Canyon Creek, a danas žive na rezervatu Fort Apache.
• Pleme Tonto nastanjeno je takođe u Arizoni na rezervatu Tonto Apache. Ove Indijance neki dele na dva Tonto plemena, odnosno na Northern i Southern Tonto.

Sva ova apačka plemena kolektivno su nazivana i San Carlos Apači.

Druga velika grana Apača su Istočni Apači sada nastanjeni na rezervatima u Novom Meksiku i Oklahomi. To su: Jicarilla na rezervatu Jicarilla Apache; Mescalero na rezervatu Mescalero Apache; Lipan Indijanci iz zapadnog Texasa, njihovih potomaka valjda još ima na rezervatu Mescalero Apache ali gube svoj identitet. Lipana ili njihovih potomaka još ima u Texasu, jezik im je izumro.

Pleme Kiowa Apache, ranije nazivani Cataka, od davnih vremena žive udruženi s Kiowa Indijancima. Zajedno s njima su lutali i logorovali i danas zajedno žive u Oklahomi. Svoj su jezik Kiowa Apači ipak sačuvali i nisu preuzeli jezik kiowa. Unutar Kiowa-zajednice nazivani su imenom Semat.

Alchisay (Alchisea, Alchise) - Apache, White Mountain

Pleme Chiricahua, vodilo se pod Zapadne Apače, nakon ratova protiv belaca koje je vodio Geronimo deportovani su na područje Floride gde su mnogi pomrli. Nakon desetak godina dozvoljen im je povratak na Zapad, pa su danas nastanjeni u Oklahomi i u rezervatu Mescalero u New Mexicu.

Najbliži srodnici Apača su Navaho Indijanci, prema njihovoj tradiciji Apači i Navaho bili su nekada jedan narod koji se kasnije podelio. Jezik Navaho Indijanaca vodi se u južnu Athapaskansku skupinu i pripada apačkim jezicima. Srodstvo s njima su verovatno imali i nestala plemena Jano, Jocome i veoma agresivni Toboso Indijanci iz severnog Meksika. Ova plemena su nestala, i uglavnom ih svrstavaju u porodicu Athapaskan.

Ime

Ime "Apache" došlo je verovatno iz Zuñi naziva ápachu, "neprijatelji", oni pak sami sebe nazivaju Inde ili N'de, "ljudi".

Lokacija

Domovina Apača je veliko područje u današnjim državama New Mexico, Arizoni, zapadnom Teksasu i jugoistočnom Coloradu, često prodirali u severni Meksiko.

Istorija

Za Athapaske se kaže da im je postojbina zapadna Kanada i Aljaska odakle su se širili na jug. Deo njih, današnji Pacifički ili Središnji Athapaski, naselili su se u području jugozapadnog Washingtona, jugozapadnog Oregona i severozapadne Kalifornije. Deo je nastavio put na jug gdje ih Coronadova ekspedicija prvi puta susreće 1540. godine. Ońate ih prvi puta naziva Apačima 1598. Mooney je (1928 ) procenio da ih je 1600. godine moglo biti oko 5000. Dolaskom Španaca njihova istorija prepuna je krvavih sukoba i ratova, isprva sa Špancima a kasnije (sredinom 19. veka) i s Amerikancima. Za to vreme Apači su dali niz proslavljenih poglavica, Cochise, Geronimo, Mangas Coloradas i Victorio, jedni su od najpoznatijih.

Geronimo

Ratovi s Apačima završili su pred kraj 19. veka. U avgustu 1886. Geronimo i njegovi Chiricahua i Mimbreño Apači (njih 340) poslani su u Fort Marion, na Floridi, gde je veliki deo njih pomro. U oktobru 1894. preostalih 296 članova s Geronimom vratilo se u Oklahomu u Fort Sill, gde su još vođeni kao ratni zarobljenici. Tu je Geronimo umro od pneumonije 1909. godine u osamdesetoj godini. Chiricahue u Fort Sillu, uključujući i one rođene u Floridi i Oklahomi, nakon Geronimovog zarobljavanja vođeni su kao ratni zarobljenici sve do njihovog službenog oslobađanja 1913. Te godine njih 87 dobilo je zemlju u Oklahomi. Deo Chiricahua, kasnije se vratio u New Mexico, gde još žive na Mescalero rezervatu, a deo je ostao živeti u Oklahomi s plemenima Kiowa i Kiowa Apache.

Kultura, život, običaji

Apači su bili nomadi, lovci i sakupljači, organizovani po malenim bandama koje su se bavile lovom i sakupljanjem, značajan deo prihoda poticao je i od pljački susednih Pueblo plemena a kasnije i španskih naseljenika. Nešto obrade zemlje nalazimo kod Zapadnih Apača. Dobivši konje od Španaca postali su veoma vešti jahači i još opasniji ratnici. Klasična nastamba bio je jednostavan zaklon od granja i grmlja, takav zaklon naziva se "wickiup", javlja se kod Chiricahua. Drugi Apači gradili su kolibe oblika kupole s kosturom od topolinog drveta, prekrivene travom, one su nazivane "kowa". Njihovi rođaci Navaho imali su veće nastambe, poznate kao "hogan". Društvo je bilo matrilinearno (poreklo je utvrđivano po majci) i matrilokalno kao i u Hopija i Navaha. Odeća Apača bila je od jelenske kože za muškarce i žene. Kod muškaraca sastojala se od košulje, nogavica "leggings" , obaveznih kecelja i visokih mokasina "moccasins". Jelenske kape s atraktivnim simbolima takođe su se nosile. Žene su nosile suknje od jelenske kože i visoke mokasine od istog materijala. Hranu Apači uglavnom dobijaju lovom. Lovili su jelene, medvede, divlje ćurane (Puebli su ih uzgajali), zečeve, planinske lavove, i drugu divljač, kod nekih prerijskih Apača bilo je i lova na bizone. Ribu Apači nisu lovili ni jeli.

Apači danas

Danas Apači broje oko 50,000 duša a većina prihoda dolazi od turizma, poljoprivrede i kockarnica.

[SQUAW]

Mescalero Apache

San Juan - Mescalero Apache chief

Mescalero je pleme Istočnih Apača nastanjeno na rezervatu Mescalero Apache u Novom Meksiku. Njihovo plemensko područje širilo se između reke Rio Grande i Pecosa, ali i južno u područje Staked Plainsa i Coahuile. 1850. godine bilo ih je između 2,500-3,000. Preživelo ih je na kraju neprijateljstava sa SAD-om (1881) tek 431.

Bande

Od ranih bandi Mooney zapisuje (1897.) sledeće: Nataina, Tuetinini (kod Big Benda, blizu današnje Alpine), Tsihlinainde, Guhlkainde (u Llanu Estacadu i Novom Meksiku, istočno od Pecosa), Tahuunde (u jugozapadnom Teksasu).

Chato (Mescalero Apache)

Život i običaji

Mescaleri su bili poput drugih Apača nomadski lovci i sakupljači. Žene su im poznate po veštini priprema hrane iz raznih divljih, biljnih vrsta. Svoje ime dobili su zbog običaja sakupljanja i jedenja mescala (agave).

Apači, pa i Mescaleri, praktikovali su obred ritualne izolacije mladih devojaka koje imaju prvu menstruaciju. One su se izolovale na posebna mesta, gde bi obično neka druga žena vodila brigu o takvoj osobi. Hranila je i donosila joj vodu. U nekim slučajevima devojka koja ima prvu menstruaciju uopšte nije smela stati na tlo. Svo posuđe iz kojega je pila i jela moralo se razbiti i zakopati na sigurno mesto da neko ga slučajno ne pronađe, jer bi mogao oboleti i dalje proširiti zarazu. Žene u izolaciji smatrale su se nečistima, a odeća koje su nosile morala se spaliti. Kada se napokon očisti, ona dobija novu odeću, obično se čeka da joj nakon šišanja naraste nova kosa, i tada je postala žena i spremna je za udaju. Ovakvi obredi uvođenja devojaka u svet odraslih žena razlikuju se od mesta do mesta, ali su slični i svode se na isto.

Nastambe Mescalera bila su jednostavna skloništa poznata pod imenom "wickiup".

Odeća je bila je jelenske kože. Tradicionalna nošnja danas se nosi samo na svečanostima; muškarci su pantalone počeli nositi tek od 1898., a uvela ih je američka vlada.

Kod Mescalera, Zapadnih Apača i Chiricahua (Čirikawa) nalazimo proširenu porodicu, porodicu koja se sastoji od oženjenog muškarca, njegove žene i dece, njenih udatih sestara sa svojim porodicama i neoženjene muške dece. Svaka je proširena porodica sadržala više "jezgrenih porodica", što je zavisilo od broja udatih sestara. Kod Chiricahua i Mescalera svaka lokalna grupa sadržavala je oko 30 "proširenih porodica". Svaka lokalna grupa imala je svoga vođu. Žena je kod njih imala viši status u kući. Kod Mescalera je uočeno tek u par porodica da obrađuju zemlju, zato su oni veoma dobri poznavaoci bilja, pa umeju nožem iz suve zemlje iskopati jestivi koren, i tako preživeti u prirodi.

Apačkinja sakuplja meskal (agavu)

Mescaleri su lovci i sakupljači, tokom sezone berbe agave i lova na bizone većina Mescalera je odsutna iz svojih domova. Ono što je netipično za Zapadne Apače i Čirikave, je to da su Mescaleri prihvatili tepee - šator prerijskih Indijanaca.

Mescalero danas

Danas su Mescaleri savremena zajednica aktivna u raznim komercijalnim aktivnostima. Rezervat se nalazi na jugu države Novi Meksiko u okrugu Otero. Utemeljen je 27. maja 1873. izvršnom naredbom predsednika Ulysses S. Granta, prostire se na 720 četvornih milja. Na rezervatu živi između 3,000 i 4,000 Indijanaca iz plemena Mescalero, Lipan i Chiricahua. Prihodi plemena najviše dolaze od poznatog skijališkog centra "Ski Apache" (u planinama Sacramento, na Sierra Blanci), godišnje 30 miliona dolara, i rekreativnom središtu "Inn of the Mountain Gods" sa 20 miliona dolara godišnje i 300 zaposlenih. Golf, ribolov i jahanje, neke su od rekreacija zbog kojih se ovamo dolazi. Tu se takođe nalaze i kockarnice "Casino Apache" i iIna Da Card Room, za osobe željne brze zarade.

Glavno središte plemena i rezervata je gradić Mescalero, u njemu se nalazi mali plemenski muzej i šoping centar. Prema popisu 2000. rezervat ima 3,156 stanovnika.

Svake godine Mescaleri u letnjim mesecima priređuju ritualnu ceremoniju "Coming of age", koja se danas svodi na parade, rodeo, i tradicionalne plesove, koje izvode maskirani "gaan"-plesači. Gaan je planinskih duh.

Plemensko veće sastoji se od 8 članova.

[SQUAW]

Predajom Žozefovih (poglavica plemena Nez Perces) Ne-Persea (Probušeni Nosevi) 1877. godine, vojna pobeda nad američkim Indijancima bila je skoro potpuna. Ono što je još ostalo, predstavljalo je više uspostavljanje mira, nego osvajanje i proteglo se na period od još trinaest godina, za koje je vreme vlada saterivala domoroce sa zapada u rezervate i pokazivala im, uz nemilosrdnu upotrebu oružja, da namerava da ih tamo zadrži.

Divlji duhovi članova plemena, koji su želeli slobodu nisu hteli da ostanu zatvoreni; stotine ovih ljudi umiralo je i skapavalo od gladi, dok su uvek iznova bežali, pokušavajući da, kao progonjene životinje, nađu spas od svojih mučitelja. Godine 1878., neuhvatljivi Banok Indijanci, gonjeni su kroz divljinu plemena Ajdahoa. Iste godine, severni Čejeni, koje su prognali u neproduktivni i malarični rezervat u oklahomi, pobegli su u junačkom pokušaju da se vrate do reke Pauder u Montani. Pod vođstvom Tupog Noža i Malog Vuka, kolona izgladnelih, blatnjavih i jadnih muškaraca, žena i dece u ritama, teško se kretala kroz centralne ravnice prema severu, probijajući se skoro na slepo, preko onoga što je postala zemlja belog čoveka, preko reka, železničkih pruga, autoputeva, rančeva i farmi naseljenika, boreći se sa vojskom, koja je pokušavala da ih zaustavi. Kada su neki od njih konačno uhvaćeni i saterani u jednu drugu ispostavu, vlada ih je ostavila bez hrane i vode i neke od njihovih vođa bacila u okove. Ipak, oni su još uvek odbijali da se predaju. Ponovo su pobegli i tvrdoglavo još jednom pohitali prema svojim starim lovištima; ovog puta, kada su ih vojnici sustigli, bili su pokošeni i skoro potpuno uništeni.

Iduće godine, pobunjeni ratnici Jute, smireni su u Koloradu, a u 1880-im godinama, red je došao na žestoke Apače u Novom Meksiku i Arizoni. Bilo je potrebno nekoliko ekspedicija i nekoliko godina potera, žestokih borbi i dugotrajnih savetovanja u planinskim tvrđavama na Jugozapadu, uključujući Meksiko, da bi se Džeronimo i šaka njegovih sledbenika ubedili da ne mogu više slobodno da lutaju. Do 1886. godine oni su bili pod kontrolom i na putu ka Floridi.

Kada je indijanski otpor konačno prestao, puške su zamenjene snovima. Vraćajući se do vremena vizionarskih proroka Pontijaka, Tekumseha i Crnog Jastreba, istorija se ponavljala. Slomljeni i demoralisani, članovi zapadnih plemena sedeli su na svojim ćebadima u rezervatima, pitajući se šta da rade. Posle nekog vremena, do njih je stigla vest iz daleke pustinje Nevade o novom indijanskom proroku, skromnom Pajute Indijancu, po imenu Vovoka, koji je od Velikog duha primio znak otkrovenja. Hrišćanstvo i težnje Indijanaca opet su spojeni, ali u novom obliku. U svom domu u rezervatu reke Voker, Vovoka, krupan i miroljubiv čovek, odgojen u domu jedne duboko religiozne bele porodice, počeo je da čini �čuda�. To su bili trikovi šarlatana, ali je on uskoro počeo da veruje u svoje moći i u poruke koje je primao u transu. Pošto se njegova reputacija među plemenima širila, hodočasnici svih poraženih naroda Zapada dolazili su da ga posete.

Njegov savet bio je da izvode posebni ples, propraćen pevanjem, koji će pomoći da se svet Indijanaca, onakav kakav je bio pre dolaska belih ljudi, vrati. Vojnici, opunomoćenici, naseljenici � svi osvajači � nestaće, mrtvi indijanski heroji vratiće se u život, a ravnice će još jednom biti pune bizona. Za potištene ratnike to je bila uzbudljiva perspektiva i Vovokina poruka putovala je od plemena do plemena, budeći nove nade i nove snove. Za nekoliko meseci, Arapahoi u Vajomingu, Banok i Šošoni u Ajdahou i Sijuksi u Dakoti tapkali su nogama igrajući u tajanstvenim krugovima, pevajući i kočeći se u dubokom transu, dok su prizivali stara vremena da se vrate i čekali ispruženih ruku na nestanak belaca i povratak bizona.

Ovo je moralo da se završi tragedijom, a to se 1890. godine i dogodilo. Pokret Vovoke bio je miroljubiv, ali njegova tajanstvenost i uticaj na duh domorodaca dovedenih do očajanja učinio je da opunomoćenici u rezervatima i vojne vođe, koji su ovo nazvali �Plesom duhova� (ili Plesom aveti), izgube živce. U sijuškoj ispostavi Stojeća stena U Dakoti pažljivo su pratili Bika Koji Sedi, koji se 1881. godine vratio iz progonstva u Kanadi. Kada je njegov narod počeo da igra, pa čak i da nosi svete �avetinjske košulje�, za koje su verovali da će ih zaštititi od pušaka i metaka belaca, izdata je naredba da se stari vrač uhapsi. Kao Ludi Konj, i veliki Hunkpapa se odupro svojim zarobljivačima i tako je u gušanju ubijen. Drugi Sijuksi odmah su pobegli, besomučno jureći ka slobodi. Gonili su ih po snegu i, u takozvanom masakru kod Vundid Nija (Wounded Knee � Ranjeno koleno), u decembru 1895. godine, pod žestokom vatrom iz hočkinsovih brzometnih topova pobijeno je oko tri stotine Indijanaca � muškaraca, žena i dece.

Dugotrajno pokoravanje američkih Indijanaca je okončano. Sa neuspehom Vovokinog plesa i svete zaštite �avetinjskih košulja�, ovaj pokret je propao. Nije više bilo borbe. Armija je imala svoje trupe u garnizonima, a problem preživelih članova plemena prešao je u ruke civilnih vladinih agencija.

Istorija Indijanaca nije se završila 1890. godine, a nije završena ni danas. Kada su domoroci prestali da predstavljaju opasnost i kada su saterani daleko od očiju svih, u udaljene i neželjene rezervate, ostali Amerikanci bili su skloni da ih zaborave. Samo oni koji su živeli u blizini rezervata znali su ponešto o Indijancima i uglavnom su ih gledali sa visine i tretirali kao inferiorna bića. Oni sa poraženima nisu imali strpljenja i, iz generacije u generaciju, u odnosima između belaca i Indijanaca bilo je vrlo malo promena, ako ih je uopšte i bilo.

Pismo jedne misionarke

[SQUAW]

Wovoka (Jack Wilson; Wanekia) - Northern Paiute

Nek vračevi objave narodu i svim Indijancima pošalju glas: zaigrajte, Indijanci, igrajte svuda i na svakom mestu, igrajte i dan i noć! Uskoro, u proleće, doći će Veliki Duh. Sa njim će se vratiti naša divljač, divljač svakovrsna i česta kao što je šuma česta. I svi mrtvi Indijanci vratiće se i živeće. I biće snažni i mladi kao što su bili. I stari slepi Indijanci progledaće i radovaće se. Veliki Duh proći će ovuda, a Indijanci će se popeti visoko gore, na vrh planina, daleko od belih ljudi. Doćiće Veliki Duh i belci Indijance više neće mučiti. Indijanci će biti na visinama, a na zemlju će se spustiti potop velikih voda i beli narod će se podaviti i nestati u njima. Vode će se povući i na zemlji će ostati samo Indijanci. Indijanci i divljač svakovrsna i česta kao što je šuma česta. Nek vračevi objave narodu i svim Indijancima pošalju glas: zaigrajte, Indijanci, igrajte svuda i na svakom mestu: igrajte i dan i noć! A, oni koji ne zaigraju i u ovaj glas ne poveruju, neka znaju: porašće samo jednu stopu i zanavek ostaće mali, pretvoriće se u drvo i izgoreće u vatri.

Wovoka, mesija iz plemena Pijuta

Lakota "avetinjska košulja"

Ples aveti

[SQUAW]

WOUNDED KNEE MASSACRE

(Masakr kod Ranjenog Kolena)

Na zemlji više nije bilo nade, Bog kao da je bio zaboravio na nas. Jedni su govorili da su videli Sina Božijeg, a drugi da nisu videli Sina Božijeg. Da je uistinu sišao na zemlju, On bi učinio velike stvari kao što je činio i nekada. Sumnjali smo da je Bog došao, jer nismo videli ni Njega ni Njegova dela. Indijanci nisu znali šta je istina, a nisu ni hajali za istinu. Njima je bila potrebna nada i oni su se za nadu hvatali kao davljenik za slamku. Urlali su kao ludi moleći Boga za milost i verovali u spasenje koje im je obećao.
Beli ljudi su se uplašili i pozvali vojnike. Mi smo se molili za svoje živote, a oni su mislili da pretimo njihovim životima. Čuli smo da dolaze vojnici. I nismo se bojali. Hteli smo da im ispričamo svoje jade i nadali se da će nam oni pomoći. Jedan beli čovek rekao je da će nas vojnici pobiti. Nismo mu verovali, ali su se neki naši ljudi na kraju uplašili i iz straha pobegli u Pustoline.

Crveni oblak (Red Cloud)

Vojnik US armije na bojnom polju kod Ranjenog Kolena, južna Dakota




Smrznuti leševi koje prevoze u masovnu grobnicu



Smrznuto telo vođe Sijuksa, sedamdesetogodišnjeg Big Foot-a



Pokopavanje Lakota mrtvih u masovnu grobnicu



"Milosrdni anđeli"

Tada još nisam znao čemu je sve došao kraj. Ali kad danas sa ovog visokog brda moje starosti gledam unazad, vidim pobijene žene i pobijenu decu: leže na gomili ili razbacani po rubovima vijugave jaruge; vidim ih isto tako jasno kao što sam ih video i onda kad su moje oči bile mlade. I vidim kako je u krvavom blatu umrlo još nešto, kako je još nešto sahranjeno u mećavi. Kod Ranjenog Kolena umro je i san, lep san jednog naroda... obruč naroda je prekinut i rasut na sve strane. Nema više njegovog središta, mrtvo je sveto drvo.

Crni Los (Black Elk 1863-1950) Sioux

[SQUAW]

Satanta, poglavica Kiowa

Čujem, hoćete da nas smestite u rezervat. A ja ne želim da se smestim. Volim da lutam prerijama, jer sam u njima slobodan i srećan. Čim se smestimo, mi Indijanci kopnimo i umiremo. Odbacio sam i koplje i luk i štit, ali se u vašem prisustvu osećam siguran. Rekao sam vam istinu. U meni se ne kriju sitne laži, a da li se kriju u članovima komisije, to ne znam. Da li su i oni tako nevini kao ja? Nekada davno, ova zemlja pripadala je našim dedovima i očevima; a kad danas izađem na reku, vidim na njenim obalama logore vojnika. Ti vojnici seku moje drveće i ubijaju moje bizone. Kad to vidim, srce mi se cepa i moja je žalost neizmerna... Zar je beli čovek podetinjio kad tako bezobzirno ubija ono što ne jede? Kad crveni ljudi ubijaju divljač, oni to čine zato da bi opstali, da ne bi skapali od gladi.

Satanta, Kiowa

Ten bears (Para-Va-Samen), Comanche

Moj narod nije prvi odapeo strelu i nije prvi ispalio metak na bele ljude. Moji mladići zaigrali su ratnu igru tek kad su se poremetili odnosi crvenog i belog naroda. Sukob nismo započeli mi. Vi ste nama poslali prvog vojnika, a mi smo onda vama poslali drugog. Pre dve godine sam, loveći bizona da bi moje žene i moja deca imali jedre obraze i topla tela, izašao na drum. Ali vojnici su odmah pripucali u nas, začula se buka slična grmljavini, i mi nismo znali kuda da se uputimo. Tako je bilo na Kanadskoj reci. Nisu nam dozvolili čak ni da plačemo na miru. Vojnici u plavim šinjelima i pleme Jut pojavili su se jedne noći kad je bilo tiho i mračno i svojim logorskim vatrama osvetlili naše šatore. Umesto da love divlje životinje, oni su pobili moje junake, a oni preživeli su, žaleći mrtve, isekli kose. Tako je bilo u Teksasu. Vojnici su našim logorima doneli tešku tugu, i mi smo za njima krenuli kao što mužjaci bizonskog stada kreću za onima što su im napali ženke. A kad smo te vojnike pronašli, mi smo ih poubijali, i njihovi skalpovi vise i danas u našim šatorima. Komanči nisu slabići, Komanči nisu slepci i nisu psići od sedam dana. Komanči su jaki i dalekovidi, oni su kao odrasli, snažni konji. Izašli smo na drum vojnika i nastavili da idemo njime. Bele žene su plakale, naše žene su se smejale.

Vi ste mi rekli neke stvari koje mi se nimalo ne dopadaju. Vaše reči nisu slatke kao šećer, one su gorke kao tikve. Rekli ste da ćete nas smestiti u rezervat, da ćete nam sagraditi kuće i podići šatore u kojima će nas lečiti vaši vidari. Meni sve to ne treba. Ja sam rođen u preriji gde vetar slobodno duva i gde ništa ne zaklanja svetlost sunca. I tamo gde sam rođen nije bilo ograda i sve je slobodno disalo. Rođen sam u preriji i želim da umrem u preriji a ne okružen zidovima. Znam svaki potok i svaku šumu između reka Rio Grande i Arkanzas. U toj sam zemlji lovio i živeo. Živeo onako kako su pre mene u njoj živeli i moji preci, živeo srećno, kao i oni.

Kad sam bio u Vašingtonu, Veliki Beli Otac mi je rekao da je zemlja Komanča naša zemlja i da nas niko neće ometati da u njoj spokojno živimo. Zašto, dakle, tražite sad od nas da napustimo reke, da napustimo sunce, da napustimo vetar, i da živimo u kućama? Ne tražite od nas da se odreknemo bizona i da bizone zamenimo ovcama. Naši mladi ratnici su čuli priče o tome, i te priče su ih rastužile i razgnevile. Ne govorite više o tome...

Da su se Teksašani klonili moje zemlje, mir bi bio sačuvan. Zemlja koju nam vi danas nudite suviše je mala. Teksašani su nam oduzeli pašnjake sa najgušćom travom i najbujnijim drvećem. Da su nam ostavili tu zemlju, možda bismo danas i učinili ono što od nas tražite. Sada je suviše kasno. Beli čovek zaposeo je zemlju koju smo voleli. U nama je živa još samo jedna želja - da lutamo prerijom sve dok ne umremo.

Deset Medveda, poglavica Komanča

[bobby]

Verujem da zivimo vise zivota. Mozda si u jednom od njih bila veoma vazna licnost u nekom vremenu indijanaca. Interesuju me tvoji snovi do sada. Da li si sanjala nesto na napisanu temu. Ako jesi, koje je tvoje mesto u tim snovima?

[SQUAW]

Jednom mi jedna drugarica reče da su ljudi koji imaju velike uši već nekoliko puta živeli... a moje, nisu baš velike, naprotiv Sanjala sam svašta na napisanu temu, ali mislim da mojim snovima nije mesto na ovoj temi... ne verujem da treba da uđu u istoriju...

[SQUAW]

POREKLO APAČA

(onako kako je to ispričao Džeronimo)

U početku svet beše prekriven tamom. Ne beše ni Sunca, ni dana. U večnoj noći nije bilo ni Meseca, ni zvezda.

Međutim, postojale su sve vrste zveri i ptica. Među zverima behu strašna, bezimena čudovišta, zatim zmajevi, lavovi, tigrovi, vukovi, lisice, dabrovi, veverice, pacovi, miševi, kao i sve vrste gmizavaca, kao što su gušteri i zmije. Ljudski rod nije mogao da se razvija jer su zmije i zveri uništavale svako ljudsko potomstvo.

Sva stvorenja imala su moć govora i bila su obdarena razumom.

Postojala su dva plemena: ptice, ili pernato pleme, i zveri. Ptice je vodio njihov poglavica orao.

Ova plemena često su većala. Ptice su želele da se pusti svetlost, a zveri su to uporno odbijale. Na kraju, ptice povedoše rat protiv zveri.

Zveri behu naoružane toljagama, ali orao je podučio svoje pleme kako da koristi luk i strele. Zmije su bile toliko lukave da ih je bilo nemoguće ubiti. Jedna od njih sakrila se u strmom stenju planine u Arizoni. Njene oči (pretvorene u sjajno kamenje) mogu i danas da se vide u toj steni. Kada bi bili ubijeni, medvedi bi se pretvarali u nekoliko drugih medveda tako da ih je bilo sve više. Ni zmaj nije mogao da bude ubijen, jer je bio prekriven četvorostrukim oklopom od rožnatih krljušti koji strele nisu mogle da probiju. Jedno od najstrašnijih i najopakijih čudovišta (koje je bilo bezimeno) bilo je otporno na strele, pa je orao visoko uzleteo noseći okrugao, beo kamen, koji je ispustio da padne na glavu ovog čudovišta, ubijajući ga na mestu. Ovaj kamen je zbog toga prozvan svetim. Borili su se mnogo dana, ali na kraju su ptice ipak odnele pobedu.

Kada se rat završio, iako su neke zle zveri preživele, ptice su mogle da kontrolišu veće i svetlost je puštena. Ljudski rod mogao je nesmetano da živi i napreduje. Poglavica u ovoj dobroj borbi bio je orao i ljudi su nosili njegovo perje kao znak mudrosti, pravde i moći.

Među malobrojnim ljudima bila je i jedna žena blagoslovena mnoštvom dece koju su zveri uvek ubijale. Ako bi ona na neki način uspela da ih prevari, došao bi zmaj, koji je bio mudar koliko i zao, i pojeo bi njenu odojčad.

Posle mnogo godina žena je rodila sina oluje i sakrila ga u duboku pećinu. Zatvorila je ulaz u pećinu i na tom mestu upalila logorsku vatru. Tako je detetovo skrovište bilo sakriveno, a njemu toplo. Žena je svakodnevno sklanjala vatru i silazila u pećinu u kojoj se nalazio krevetac da nahrani svoje dete, a onda bi se vratila i ponovo zapalila vatru.

Zmaj je često dolazio i ispitivao je, ali ona bi odgovarala: Nemam više dece, sve si ih pojeo.

Kada je dečak malo porastao, nije hteo da stalno boravi u pećini; želeo je da trči i da se igra. Jednom prilikom zmaj je video njegove tragove. Pošto nije mogao da pronađe dečakovo skrovište stari zmaj se zbunio i razjario. Rekao je da će da uništi detetovu majku jer mu nije otkrila gde se ono nalazi. Jadna majka bila je na mukama; nije mogla da oda sopstveno dete, ali je znala koliko je zmaj moćan i lukav, pa je živela u stalnom strahu.

Ubrzo posle toga dečak je rekao da želi da ide u lov. Majka to nije mogla da odobri. Ispričala mu je o zmaju, vukovima i zmijama. Ipak on reče: Idem sutra.

Na dečakov zahtev, njegov stric (koji je bio jedini čovek koji je tada živeo) napravio mu je mali luk i nekoliko strela, pa su njih dvojica sledećeg dana krenuli u lov. Pratili su trag jelena daleko u planini i dečaku je na kraju uspelo da ubije jednog mužjaka. Stric mu je pokazao kako da uštavi kožu i ispeče meso. Ispekli su dva zadnja čereka, jedan za dečaka, a drugi za strica. Kada je meso bilo spremno, stavili su ga na grmlje da se hladi. Upravo tada pojavio se ogromni zmaj. Dečak se nije uplašio, ali stric se skamenio od straha, tako da nije mogao ni da govori ni da se pomeri.

Zmaj je uzeo dečakov čerek mesa i odneo ga na stranu. Stavio je meso na drugi grm i seo pored njega. Tada je rekao: Evo deteta koje sam tražio. Dečače, lep si i debeo, pa kada budem pojeo ovu divljač, poješću i tebe. Dečak je rekao: Ne, nećeš me pojesti, a nećeš pojesti ni to meso. Otišao je do mesta na kome je sedeo zmaj, uzeo meso i vratio ga na staro mesto. Zmaj reče: Dopada mi se tvoja hrabrost, ali si glup; šta misliš da možeš da učiniš? Pa, reče dečak, mogu da učinim dovoljno da bih se zaštitio, kao što ćeš videti. Zmaj je tada ponovo preneo meso, a dečak ga je ponovo vratio. Zmaj je uzimao meso četiri puta a kada ga je dečak četvrti put vratio, rekao je: Zmaju, hoćeš li da se boriš sa mnom? Zmaj reče: Da, na koji god način želiš. Dečak reče: Staću sto koraka od tebe i tada možeš da me četiri puta gađaš lukom i strelom, pod uslovom da tada zamenimo mesta i da ja tebe gađam četiri puta. Dobro, reče zmaj. Stani tamo.

Zmaj je tada uzeo svoj luk koji je bio načinjen od velikog bora. Iz tobolca je izvadio četiri strele; one su bile načinjene od mladih sadnica bora; svaka je bila dugačka dvadeset stopa. Dobro je naciljao, ali kada je odapeo strelu, dečak je uzviknuo i skočio u vazduh. Strela se odmah raspala u hiljadu komadića, a dečak je stajao na vrhu sjajne duge iznad mesta koje je zmaj ciljao. Duga je ubrzo nestala i dečak je ponovo stajao na zemlji. To se ponovilo četiri puta, a onda je dečak rekao: Zmaju, stani ovde; sada je na mene red da gađam. Zmaj reče: U redu, tvoje male strele ne mogu da probiju moj rožnati oklop, a imam još tri oklopa, samo gađaj. Dečak je odapeo strelu i pogodio zmaja u predelu srca; prvi oklop od rožnatih krljušti spao je na zemlju. Svaka sledeća strela pogađala je novi oklop sve dok zmajevo srce nije ostalo otkriveno. Zmaj uzdrhta, ali nije mogao da se pomeri. Pre nego što je odapeo i četvrtu strelu, dečak reče: Striče, okamenio si se od straha. Nisi se pomerio. Dođi ovamo, ili će zmaj pasti na tebe. Stric potrča ka njemu. Dečak tada odape dobro usmerenu strelu i ona pogodi zmaja pravo u srce. Uz strašnu riku zmaj poče da se valja niz planinski obronak i kroz četiri bezdana završi u kanjonu na dnu.

Odjednom, na planine se stuštiše olujni oblaci, blesnuše munje, zatutnji grmljavina i poče da pada kiša. Kada je oluja prošla, duboko u kanjonu među stenjem mogli su da se vide delovi ogromnog zmajevog tela, a njegove kosti mogu da se tu nađu i danas.

Dečak se zvao Apač. Usen ga je naučio da priprema trave za lekove, da lovi i da se bori. On je bio prvi poglavica Indijanaca i nosio je orlovo perje kao znak pravde, mudrosti i moći. Njemu i njegovom narodu, koji je tada nastao, Usen je podario dom u Zapadnoj zemlji.

Mali Apač

[swba]

Malo si se ti opustila na ovoj temi. Ajmo sad literaturu u ruke i pisi nam o Seneca Indians, posebno o Mary Jemison