U raljama drustva!

[A6quattro]

Dostignuca, napredak, izazovi, uspesi i neuspesi. Ovo je globalno, svet (drustvo) takmicenja. I nije bas pametno reci da takmicenje treba da prestane. Kako se baviti sportom? Kako naci bolji posao? Kako plasirati svoje ideje? Zivimo dakle, u raljama drustva u kojem dominira takmicarski duh.

Frustriranima nas ne pravi sama trka, vec to sto se ona dogadja suvise izvan coveka. Takmicenje bi trebalo fokusirati na unutrasnjost. Unutrasnja strana nadmetanja je nesto sasvim drugo, cilj sasvim drugaciji. Dok je vanjski cilj pobediti drugoga, unutrasnji je pobediti sebe. Neretko to znaci - ostati zadivljen vestinom i snagom onih koji su se pokazali boljim.

Najcesce je problem u samom startu - jedni druge ne vidimo primarno ravnopravnima, vec smo skloni odmeravanju snaga. Dobro... ja imam ovo, a ti ono. Ti si jaci. Ili, ne. Ja sam jaci. Tako je. Ja sam. Ili mozda...?
Sto smo svesniji suptilnih osecaja nesigurnosti ili nadmenosti (inferiornosti ili superiornosti) u odnosima, to cemo lakse moci odustati od delovanja koje nas pomera iz zone ravnopravnosti. U osnovi i jednog i drugog otklona (i prema gore i prema dole) nalazi se tacka slabosti.

E sad, pitanje je - cemu cemo dati prioritet?

Osetimo li neciju slabost, hocemo li na njoj graditi svoju nadmoc ili cemo odustati od osecaja superiornosti kako bih dali priliku za susret unutar zone ravnopravnosti? Osetimo li neciju nadmoc, hocemo li se fokusirati na tacku vlastite slabosti ili cemo zauzvrat na nekom drugom polju pokusati da dominiramo?
Ovi gore-dole odabiri su nasi svakodnevni mucitelji. Sto su otkloni iz zone ravnopravnosti redji i slabiji, lepsa je frekvencija povezanosti u kojoj se s drugima mozemo susretati.

Podrzavanje zone ravnopravnosti ne podrazumeva slicna zivotna iskustva ili slican dijapazon znanja, vec povezivanje na osnovnoj bazi - bazi ljudskosti. Povezani kroz koren ljudskosti, par vrednih trenutaka mogu razmeniti cistacica i biznismen, dete i odrasli, sportista i njegov protivnik i jos mnogo njih.
U unutrasnjem nadmetanju, spustajuci superiornog i podizuci inferiornog sebe, mozemo sebe dovesti do stanja u kojem je lakoca zone ravnopravnosti nas primaran nacin funkcionisanja. Delujuci iz ove (slobodne) zone povezanosti, osnovna motivacija takmicenja je opsti boljitak, a ne licni trijumf. Samim tim, nadmetanje prestaje biti nadmetanje i postaje saradnja.

[A6quattro]

Auditorijum voli lepotu. Voli kad junjakinja u prvom licu prica o svojoj kozi ili "cipelicama" i kada govori u parabolama o erotici sopstvenih nogu kao o mrtvim predmetima na koji su navucene crne carape.
Auditorijum se lozi na te stvari. Citajuci, muskarci opste sa junakinjom ili pesnikinjom, a zene mastaju o stvaraocu koji ce ih pokupiti i spasiti jer on zna sta je strast.
Auditorijum masta o mehanickoj zeni: pola robot pola p**ka. Takva zena je izuzetno prijatna za druzenje i prebacuje se bez greske iz uloge brizne majke u ulogu fatalne zavodnice.
Muskarci su u vizuri publike razliciti od zena po svojim ulogama. Oni su obicno bogati, i iako publika (uglavnom) ne zeli bas detaljne opise muskaraca, moze se reci da ocinski likovi sa debelim novcanicima i besnim automobilima automatski dozive nakolonost publike.
Od prirode, publika jako voli sve sto ih ne podseca na njihov svakodnevni zivot. Dekor jedne ulice u Riu, strast juga, fjordove severa ili recimo price sa dekorom u poznatim svetskim metropolama... Pariz, London, etc.
Oni zato i dolaze u Teatar da bi pobegli od sebe samih i krajnje bi nepristojno bilo muciti ih kolazom od punjenih paprika, tvrde stolice ili decijeg placa.
Auditorijum kupuje "umetnost" i stvaraoca i papir i zvuk ne shvatajuci da je moc koja im dopusta da konzumira takozvanu umetnost samo jos jedan od dokaza sopstvenog mrtvila.

[A6quattro]

Umreti je svuda, uglavnom neprijatno. Ali umreti na Zapadu ima neke dopunske (nezgodne) elemente. Naime, sve pocinje mnogo ranije.
Onog trenutka kada prestanete da radite, prvo sto vam urade, izbace vas iz kuce i stave u bungalov, "namenski izgradjen" u dvoristu iza porodicne kuce, ili nekakav dom za starce.
Tamo vas porodica rado posecuje, cak jednom godisnje.
Deca vas mrze, kradete im vreme! Ali, vi cutite i vi ste njih mrzeli kad su oni bili nemocni i mali. Iz istog razloga ste ih mrzeli.

Povremeno vas Dom posecuju zabavljaci. Oni pricaju sale starcima posadjenim na stolice u krug.
Mlitavim rukama oni tapsu. Ko bolje i jace tapse, dobije bon. Za pivo recimo, ili kolace. Ili ne dobije bon uopste nego samo plaketu.

Na kraju vas prikljuce na masinu. Tada je svest obicno mrtva. To je tuzno, tesko je zamisliti neki drugi, lepsi nacin da se ljudima pokaze
da su ceo zivot bili samo srafovi!

[A6quattro]

Miroslav je opet pobegao sa posla. Stoji na velikoj terasi, na sporednom ulazu u firmu. Napolju je vedro i Miroslav se pita kako to da su nasi zivoti tako svakodnevno baceni.
Odjednom nailazi gazda. Miroslav bi mogao da smugne pre nego sto ga ovaj vidi, ali ne zeli da ispadne kukavica. Ostaje mirno da stoji sa soljom kafe.
Dobar dan pozdravi gazda. Dobar dan odgovori mu Miroslav. Gazda gleda u sta se to Miroslav zagledao.

Gore, na plavom nebu stoji kao zakacena meseceva kugla. Cudan je i bled dnevni Mesec. Vide mu se usahla mora, vidi se bolje nego nocu kao da je u pitanju lopta - nebesko telo.
Na Miroslavovo iznenadjenje, gazda kaze: �Znas, gledajuci Mesec, shvatam da smo mali, sicusni. Letos sam na spanskoj rivijeri gledao zvezde...�
I ? izusti Miroslav. �I osetio sam se tako mali, beznacajan.�

Miroslav se pita, otkud ova filozofska crta kod vlasnika firme u kojoj radi? Je li sve samo fazon, teatar, koji je gazda smislio da bi mu se priblizio, njemu koji je poznat po svojim, svima dosadnim decijim pitanjima i monolozima, tipa: �Nekaad su ljudi ziveli bedno pa je svaki dan bio dozivljaj� ili �zbog cega ljudi tolko vole automobile?�

Gazda cuti. Na trenutak i on i Miroslav su samo dva ljudska bica izdvojena iz tog uzasnog kupoprodajnog odnosa u kome jedan prodaje svoj rad i zivot, ambiciji drugog.
Gledaju Mesec. I jendom i drugom zao sto nece dan provesti napolju setajuci stazom pored morske obale u susedstvu. Kako su mali pred beskrajem kosmosa, kako su samo smrtni. Kako je samo lepo biti ushicen pukim postojanjem, barem na tren.
Onda gazda kaze: �Ipak, ova filozofija nece nam pomoci da zaradimo za dnevnu koru hleba. Miroslav cuti, praveci se da razume gazdu, da odobrava. Ulaze u radne prostorije. Kosmos ostaje napolju, usamljen i neopisiv.

[A6quattro]

Ne nalazim je u zamisljenom pogledu sa srecnih plakata. Nema je u pesmi reklama. Ona mirno stoji zanesena i lista casopise, gutajuci slike velelepnih zdanja, kozmetike reklame, etc. Usput i masta...
Tako priucena, konstruktivna i emancipovana da bude muska igracka. Da li ce uspeti, plasi se da li ce uspeti da bude dovoljno danju dama, nocu kurva, pazljiva u porodici, britka i opasna na poslu. I proracunata i uspesna.
Kada je valovi neuroze preplave usisava bespomucno kucu svojim novim usisivacem. I opet masta i sanja... I strahuje da li ce uspeti, da li ce uspeti da bude dovoljno podvojena?
Da odglumi svoju ulogu zanemarujuci prisustvo "velikog rezisera". Savrsena zena zapada uporno trazi savrsenog muskarca koga, takodje nikako da nadje.
Jer su svi ovde po rodjenju kastrirani, unisteni i slomljeni, "nevidljivom rukom trzista�.

[A6quattro]

Niko vise nista ne zna. Ni ja vise nista ne znam. Skolovani smo da budemo roba. Ocekujemo robu. Jedemo cokoladice. Identiteta nemamo.
Zid je tako visok. Jedino sto jos mogu da uradim je parazitiranje ne djubretu. To i cinim. Imam prastaru masinu za ves, prastari frizider.
Ali i to djubre je roba na trzistu polovnih stvari. Nema niceg sto nije roba.

Sokrat je covek. Ljudi su smrtni. Ja sam roba. Roba je mrtva ona nije smrtna. Momentom budjenja, upotrebom kaladonta postaje se jedan od potrosaca.
Nema izlaza. Mi smo misevi u vrteskama. Mi smo Matrica.

[A6quattro]

Svet je nadmeno bolestan. Glavni inzenjeri, politicari, generali, ordiniraju na granici stvarnosti.
A zivotinje gledaju u Sunce zaslepljene sirinom neba. Svet je nadmeno bolestan.
Iza imena univerizteta kriju se centri za dresuru.

Poslovni roboti analiticki razmisljaju o propustenm sansama.
Dozivljaj je iskljucivo posredovan. Fabrike snova rade trecu smenu.
Ceremonijalni zmajevi lete put neba. Zivotinje hoce slobodu!

[A6quattro]

Jodie je emancipovana, razresila je pitanja pola iz knjiga americkih teoreticarki.
Oslobodjenja, otkrila je snagu Zenstva, ali ostala su pitanja starenja, poroda i plasticnih operacija.
Na kursu zenskih studija docekuju je neobicne zene u odeci zivih i ispranih boja sa esarpama na glavi i na prozaku.
One je ljube strasno. A Otac je promeno oblik i vise joj ne dolazi u krevet. Ukazuje se u obliku mode savremenog dizajna.
Muci je decackim telima nezrelih manekenki bez grudi i celulita.

Jodie, dok pohadja kurs masta o Parizu... Setece bulevarima pre izlaska sunca. Obavezno ce posetiti kafe u koji zalaze boemi.
Doruckovace korasane i puter sa belom kafom. Ona redovno pohadja kurs i masta o Parizu. I to je uglavnom sve u njenom zivotu.

[A6quattro]

Lice svestenika ozbiljno je na smrt, Njegovo lice je bledi zid. Lice svestenika je lice skrivenog onaniste i pedofila.
Licemu je ozbiljno kao i religija koju propoveda.
Bog ima tri lica: bludnoga sina i strogoga oca, i jos jedno nejasno lice, neshvatljivo, nedokucivo lice bez lica.

Sarah ima pet godina. Otvorenih usta u hladnoj crkvi, zajedno sa roditeljima slusa pricu o Bogu. "Razapeti je mozda i bio dobar, ali otac, taj svemoguci starac sve vidi i zna,
zlim okom iza oblaka gleda, i svi su pred njim krivi, o svima sve zna. Ja nisam dobra devojcica, ja nisam dobra devojcica."

Godine prolaze, ideologija se transformise, lanci robnih kuca grade nove oltare, ali Sarah oseca krivicu, Sarah ne moze da se opusti, dodira ljudskog se plasi, greha.
Isus je umirao satima, dok njena gologota traje godinama. I jos se uvek i zauvek seca kako je grmelo one davne noci dok se osecala krivom, krivom za grehe svih ljudi.

Sarah ima cetrdesetpet godina, misterija nepoznatog jeste okidac pobune. I ona sanja da oseca svoje telo, kasno je da sada to kaze, ali ipak sanja kako je slobodna, kao divlji vetar slobodna. Oluja se valja negde sa Zapada, kao i uvek. Ali danas, ona bi da vristi.
Svest o tome da je demijurg zao, rusi sve zabrane pred sobom.
Ne plasi se ona vise, ne progone je te blede lazno skrusene oci. I prazna prica o porodici Razapetog.

[A6quattro]

Klosari mnogo vole Bratislava. Uvek mu prilaze, pitaju za neku uslugu. Najcesce traze novac, na poklon ili pozajmicu koju ce vratiti prvom prilikom.
Ima ih raznih: Recimo onaj crnac, beonjaca skroz zutih od droge, ona plavokosa, mlada klosarka koja mu se kune da je cista, da nije na heroinu.
Ona ga startuje svaki put kad se nadje na stanici, koja samo zeli malo novca da prespava noc. Nju je Bratislav kasnije video u jednom ulazu,
pored elitne knjizare kako se bode u venu.
Pa onaj smrdljivi mladic koji je trazio od njega da ga primi, pa kada mu je Bratislav rekao da i on iznajmljuje sobu, taj mladic je pogledao u Bratislavove cipele, da bi na osnovu kvaliteta i dizajna utvrdio da li govori istinu. Zatim klosar propovednik, pa Britanac koji se izgubio na putu pre vise godina i sada skuplja novac za put nazad kuci, covek sa ogromnim, rljavim sakama kojima prima novac. Pa oni uctivi klosari u tramvaju koji svoju pricu uvek pocinju sa “Gospodine...”

Nekada se Bratislav osecao obaveznim da stane i odgvori na teska klosarska pitanja. Da udovolji njihovim egzistencijalnim zahtevima.
U poslednje vreme, bezi od njih. Mozda je i sam postao burzoazija, mrtvi, uctivi gradjanin koji lenjo odzivljava svoju smrt.
Mozda se stidi. Mozda je postao skrt. Mozda jednostavno nema vise sta da im kaze.

[A6quattro]

U kucnom mantilu od svile on priprema dorucak za sebe i nju. Ona je jos uvek u krevetu, tako topla i snena. Sunce spolja probija polu maglu.
Mirise kafa i crveni grejpfrut. Jedan poljubac. Samo za tebe draga . Belina klasicne trpezarije, stil je brizljivo negovan. Jos jedan poljubac. Samo za tebe dragi.
Izlaze iz kuce. Svako seda u svoj automobil. Cao ljubavi. Jos jednom.

Na poslu, oboje rade marljivo i uporno. Ona je poslovna zena, tako je strogo sexy dok se smesi i izdaje naredjenja potcinjenima. Ona je inace advokat, radi sa nekretninama.
On je pravi muskrac. Menadzer. Stavlja zuti slem i silazi medju plebs. A radnici, oni ga gledaju sa strahopostovanjem. Pravi vodja, alfa muzjak. Svi mu se dive.

Podne. Ona ruca u baru. Svi joj se udvaraju, dok ih zavodi osmehom, poznavanjem opste kulture, filmova, muzike i sopstvenim sarmom.
Za danasnju priliku, on ruca u francuskom restoranu sa poslovnim prijateljima. Njegove sale su najsmesnije.

Kasno uvece oboje dolaze kuci. Deca su se vratila iz skole taman da poljube mamu, a zatim i tatu... On cita magazin za msukarce, ispred velikog ekrana, ona sedi bosa i izrazito nehajna na sarenom tepihu od debele vune. U tamnom namestaju u kolonijalnom stilu ogleda se plamen kamina.
Mendelson / Bah / Vivaldi. Tako je prijatno. Oboma je tako prijatno u atmosferi beskrajne opustenosti i bezrazloznog optimizma. Ona salje decu u njihove odaje opremeljene IKEA namesetajem za klince.
Sami su. Jos malo umetnosti, jos malo kulture. Ona pali aromaticne stapice. Osmehuju se mladalacki. Ceka ih noc puna strasti.

[A6quattro]

U senci filadendrona, svetlo i nebo gutaju cipku, a Ona vadi Recnik Plemena. Potom kaze: “ovo je najlepse postmoderno tkanje, nesumnjiva tragika podsvesnog”.
Dok Lice nudi sanjalacki pogled, mislim kako je besprekorna njena frizura. Okrece se i pusta Albinonija. Pocinje vreme sanjarenja.
Pocinje prihranivanje na farmi svinja u glavi, uzbudjene vijuge halapljivo grokcu. Ego se neumereno goji.
Odlazim u kupatilo, klozetska solja je elegantna kao kakav labud. Naginjem se i povracam, svakim zalogajem curi kiselina na Platona. Mislim takodje na Isusa, Isu, Muhameda. Mislim na Forda i Henrija. Oni su tvorci ovog ludila oko nas. Ipak, toalet papir je mekan kao ruska dusa i beo kao ravnice severa. Da se covek rasplace. Pazljivo brisem usta, pomisljam, mogao bih jos da ostanem, pomisljam da izbegnem cerebralni show.
Pa produzujem boravak, onanisuci zamisljam tragove kosuta, svinja u kasnu jesen. Zamisljam kakav ukus ima tvoja vagina. Zamisljam sebe u tebi, dok se upinjes, dok me jases. Zamisljam kako mi bale cure na tvoja ledja. Draga.

Otpaci konzervisanog povrca, mlaz sperme, ziva i mrtva priroda. Saharoza, salama, hmelj. Sve ono sto ste oduvek hetli da znate o umetnosti, a niste smeli da pitate.
Posluzujem se ponovo “savrsenim upijacem”, sa krilcima, u ustima ostade gorak ukus, ali boze moj, Ona i dalje sanjari, Albinoni nije zavrsio, voda ispira, vreme tece, vreme leci.
Gospode, zamolio bih te za pomoc u ciscenju WC-a, zamolio bih za tisinu, kada te ne bih toliko mrzeo Gospode. Ona je tako “cool”, nudi odecu od lateksa, alatke za mucenje. Golim telom ionako ne doticete jedni druge.

Pravim se da ne znam. Umetnost je mnogoznacna, kaze, medijumi su nezahvalni, priroda sputava Ego i decko kome je zabadala igle u testise sada lezi u bolnici.
Imali su super odnos, sanjarili su kupljene simbole jebene civilizacije. Mrzeli su materiju. Ah - kaze ona. ”Ah”. Isao je daleko, hrabar je bio, ali bakterije ne haju za Rembranta.
Nemam sta da kazem. Polako grizem jabuku, ocarava me ukus biljnog tkiva. Gledam kroz prozor. Ja sam izgleda samo seljak iz zemlje seljaka i nikada necu razumeti Visoku kulturu. I nikada nista u vama necu videti osim kodifikovanog nasilja i bezumnog straha.

[A6quattro]

Novi roditelji su cedo tranzicije, demokratije i televizije. Poput cirkuskog dresera oni svoje potomstvo okrutno dresiraju da izvede odredjene tacke. Da nauci da broji na engleskom pre nego na srpskom, turskom, madjarskom, romskom, italijanskom da svira violinu u trecoj godini etc.

Jer novi roditelj zeli da mu deca budu po svaku cenu uspesna, moraju da znaju engleski. U tu svrhu dvomesecne bebe (treba poceti rano) podvrgavaju se prinudnom slusanju odabranih BBC emisija jer novi srpski roditelj zeli da mu potomstvo ima oksfordski naglasak. Drugi daju vise na neverbalnu komunikaciju i svoje uplakanebebe vezuju ispred
CNN kanala da bi naucile americku gestikulaciju i govor tela.

U "naprednijim" kucama, mnoga deca ne mogu da dobiju igracku ili kolac dok ne kazu kako se to zove na engleskom. Bebe se od pocetka drze u izolaciji, da bi se "razvili u snazne licnosti", a debeli sagovi su na podu izolovanih decijih soba, da novom seronji ne bi smetao plac potomstva. To je vaspitanje po germanskom modelu.
Naravno. Sto agresivnije to bolje, i bez milosti. Jer, planovi su veliki, a novi moloh spreman je da u ime ideala kapitalizma zrtvuje zivote svoje dece. Sto ce mu cerke biti frigidne, a sinovi impotentni mala je cena u odnosu na status koji imaju lepo vaspitana i uspesna deca.

Roditelji gledaju jeftine reportaze iz sveta i hoce da i njihova deca piju kapucino po boljim robnim kucama, da lose raspolozenje resavaju prozakom, a trenutnu nervozu odlaskom na seanse bicevanja kako cini uglednija burzoazija svuda u svetu.
Treba tu decu samo odvojiti od ulice, od prostog plebsa. Sa casa klavira na engleski, sa engleskog na casove fizickog odgoja. Da im se ne ostavi nijedan trenutak slobodnog vremena. Samo bez milosti i emocija, jer novi srpski roditelj mora da uspe, on veruje u tranziciju, i kome cerka vec ne moze da postane nova Ceca, postace nova Marija Kiri.

[A6quattro]

U zemljama u tranziciji ljudi imaju sve vise problema sa izborom partnera. Ova pojava karakterisala je do sada samo tzv "slobodna drustva", ali se sa sirenjem popularnosti kapitalizma neminovno siri po celoj Planeti. Cak i sama sintagma "izbor partnera" predstavalja izum trzista, poslovnosti i kapitalizma. Jer ne radi se o teskocama u nalazenju druga, drugarice, muza, zene, bracnog druga, prijatelja. Ne, radi se o strogo poslovnoj stvari, o partneru o ortaku za zajednicko preduzece, o zajednickom nastupu na Trzistu.

Ova pojava u drustvu je sa zakasnjenejm privukla paznju tzv. akademskih krugova. Tako oni u svojim studijima pisu o drustvu straha i rizika.
Rizik je udati se, time se ogranicavaju aspekti licnog usavrsavanja, rizik je i ozeniti se. Rizik je ostariti. Imati decu je ireverzibilna investicija.
Rizik je smrt partnera, najveca opasnost je zajedicko delovanje nekoliko negativnih faktora odjednom.

Radi se dakle o drustvu straha, o poslovnopj kalkulaciji svake odluke u zivotu. Ovo isto, samo na drugi nacin preporucili su nam i postmoderni pisci
i filozofi, levicari, anarhisti.
Licno usvrsavanje kreira samocu i neosetljivost spramm drugih, licna nekonvencionalnost, samo-osetljivost, introspekcija formira dobro izbrusen ego i svi ubrzo postaju junaci anglosaksonskih filmova - sami, sebicni i produhovljeni.

Bilo da se radi o psiholoskim faktorima, o strahu od Drugog, u strahu da ce im neko poremetiti dnevnu rutinu, o strahu od nesavrsenosti kakav imaju duhovi oblikovani liberalnom idejom o savrsenosti, i u svakom slucaju, nemogucstvo da se prihvati Drugi jeste znajcajan korak u daljem razvoju kapitalizma u zemljama u tranziciji.
Svi izgovori, sve lazi o nemogucstvu nalazenja "prave osobe" jesu refleksija jedne jedine narcisoidne teznje - voleti sebe samog, stvoriti prostor za "licni razvoj".
I bilo da se radi o napustenim sekretaricama, naucnicima, inzenjerimama, sportistima ili kriminalcima, problem je isti. Kako naci Drugog, koji nije drugi, koji sam ja.

Odnos medju ljudima takodje jeste odnos - ja i Trziste. A partneri u najsirem poslovnom smsilu eventualno zajednicki vode zajednicko preduzece, ravnajuci se situacijom na Trzistu partnera. I sto je vise ljudi koji prihvataju ovakvo, vidjenje medjusobnih odnosa, sve je manje mogucnosti za onu drugu manjinu, za one koji ne zele da zive trziste.
Oni takodje ostaju sami i izolovani, a to sto nemaju potomstvo pojacava efekat pripitomljavanja i podredjivanja ljudske rase delovanju Kapitala.

[A6quattro]

Sa krivine vec nazirem njegovo nasmejano lice. I klovn je tamo. Uvek sam ga voleo i postovao jer se uvek smejao. I Dejvi je tamo. I ostali junaci. Vedre igracke od plastike.
Kasa u koju staje mnogo zetona, i kolica za lutke, za plavokose vitke lutke sa ogromnim grudima i malenom zadnjicom. Sa glatkom plasticnom kozom. Sareni baloni, veliki baloni, mnogo boja mnogo dece. Sakralni obejkti na ulazu. Divne sarene poruke koje treba da pomognu obracenicima prilikom izbora.

U stomaku mi neki nemnir i ne znam za sta da se odlucim. Stojim u redu. Kroz glavu mi promicu razne ideje, strahovi. Pitam se da li ce biti dobro. Da li cu dobro odabrati.
Da li dovoljno dobro poznajem Ucenje. Pogled mi luta delekim, tajanstvenim carstvom. Metalnim kazanima, planinama iz bajke, dvorcima u kojima zive raskalasne i zle princeze, cudesnim masinama pored kojih promicu uniformisani segrti carobnjaka. Masina bljuje moje zelje. Ruke mi se tresu. Devojka je nasmejana i odlucna.
Tesi me misao: Ona saoseca.

U skladu sa zakonima postmoderne spustam se u nesvesno. Neka ID oblikuje moje reci. Neka prazna nutrina mog sustastva da smisao pokretima nepca i usta.
I vec, kao beba koja se poradja. Javlja se suvislost obojena u blokove simbola. Godine uslovljavanja nisu prosle uzalud. Devojcice se plase decaka, decaci se plase devojcica, Zelim. Polako se sa mog oka spusta jedna malena suza. Naucnici su dobri i mudri ljudi. Oduvek sam znao. Blaga ruka oca. Gospode, Ona me razume. Ona razume moj novac.
Blagi, otvoreni anus masine, tople ruke decaka i devojcica. Erekcija, uzbudjuje me lice zene koja guta veliki hambrger. Uzbudjuje me citav proces, marketing, prodaja.
Svi smo u procesu. Uvek sam te voleo Oce.

Na mom posluzavniku, samo na mom posluzavniku. Neko materijalizuje drage tople kutije. Sadrzaj ce uci u mene. I izaci ce. Kao krave, neduzne telece oci pretvorene u masu samlevenog mesa. Veliki kombajni koji gaze zemlju i cupaju plodove iz njenog srca. Kako sam ikada mogao da posumnjam u iskrene namere, blago i toplo lice sedokosog starca sa Zapadne planine.
Sve sto zelim i sve sto znam. I sve sto volim, i sve sto jesam. Masina za meso. Melje, Jedan Veliki Obrok. Jedna casa ambrozije. To je ono pravo... Sve, oh, sve.
Mentalni orgazam. Ja gutam poslusni miris masti, soje. nezasicenih kiselina, pesticida, salmonele i eserihije koli To je sve. To je boje od onanije i jos bolje od nepouzdanih tela drugog koji jesu pakao na zapadnoj strani.

Otvaram usta. Sa jednoobrazno zagorelog mesa sliva se senf, sos. Kao drage sline. Kao vaginalna sluz o kojoj se ne usudjeujem da mastam. Jedem, zderem, grizem, koljem, pljackam, otimam, gazim, betoniram, transformisem, unistavam. Dakle, ja postojim. Kao i sve zene, kao i svi muskarci, kao i sva deca ovde. Drugog nacina nema.
Ovo je Zapad i sunce je na zalasku...