Kako proživeti život...???

[PropelerZviz]

Imate li predstavu o tome kako najbolje iskoristiti vaš životni vek?

Sigurno ste razmisljali o životu i njegovoj prolaznosti. Kada predahnete od svakodnevice i osvrnete se vidite ono sto je proslo, ali vam se namece i vizija buducnosti. Iako se prica kako bi trebalo... život četo prolazi drugacije....

Koji je razmak izmedju vasih stavova i realnosti života?
Dali ste misaono slobodni, a sustinski robovi životnog klišea?

[Lady S]

Iskreno, ja o prolaznosti života počnem da razmišljam tek nakon što se desi neki teško rešiv problem. Zapravo, tek tada mi postane jasno koliko su neke svakodnevne stvari u stvari mizerne i koliko se time ne treba opterećivati... I dajem sve od sebe da se zaista ne opterećujem.

Ne živim u klišeu, mada mi je ponekad teško i da se suprotstavim ljudima koji žive u njemu i pokušavaju i mene da ukalupe i formiraju na određeni način...

Smatram da život treba urediti i voditi po određenim opšte usvojenim pravilima, ali samo do te mere dokle se ne narušavaju naše lične želje, potrebe i stavovi. Verujem da treba ispoštovati neka nepisana životna pravila i deo opšte usvojenih normi ponašanja, jer ukoliko se bar malo ne prilagodimo nekim normama, vrlo brzo će nam se život pretvoriti u javašluk. Sa druge strane, treba se truditi i zaista uživati u svakom lepom trenutku života... Žalosno je što te lepe momente najčešće primetimo tek kada padnemo u neku krizu...

Kako najbolje iskoristiti životni vek?! Samo na vreme prepoznati sve ono što nas čini srećnima, koristiti te trenutke i uživati u njima do kraja...

[euridika]

Retki su momenti kada ne razmišljam o prolaznosti života. Svako novo cepanje listića na kalenadarima je jedno novo potapanje za mene. Ne zato što se plašim starenja, ne zato što vreme prolazi, već zato, što se veoma često osećam kao da se život dešava drugima, a da ja samo ponekada ukradem neki dašak na kvarno. I tada sam srećna, ali to su retki momenti. Mislim da jesam rob klišea, u smislu da radim posao od koga živim, volim ga dobrim delom, ali to nije posao mojih snova, i nemam hrabrosti da podignem jedra i krenem u potragu za svojim snovima. Jednom sam to uradila, ali to mora da se radi uvek, to je proces, pronalaženje sebe i svoje sreće. U komunikaciji sa ljudima ponekada nisam u stanju da kažem baš ono što mislim, ponekada se uplašim da bi to možda moglo da povredi sagovornika, ili da baš i ne moram uvek da do kraja isterujem stavri, ali onda to ostaje samnom i grize i muči, još jedan od životnih klišea, možda. Evo, na primer već duže vreme se osećam kako mi je vreme da se povlačim u neku mirnu sredinu, kako mi postaje muka od trčanja i grabljenja za svoj deo prostora pod suncem, kako bih samo da se zatvorim negde daleko i pišem i čitam, tako bar nekih pola godine, ali to ne mogu, jer to znači gubljenje svih privilegija koje sada imam i od kojih ustvari nisam spremna da se odreknem. I tako se život i ja vrtimo u krug, nekada ga živim, nekada ga okrznem, nekada ga samo sanjam. Može to bolje mnogo, sigurna sam.

A kako ga proživeti, od mene experta za uživanje u čarima života

Izvući iz svakog dana neku pozitivnu vest (za one koji se bave analizom svojih dana), uživati svim bićem u najstinijim radostima koje se dešavaju, čuvati drage ljude najčvršće moguće, ne dati sitnim dušama da se mešaju i remete raspoloženje, njih je toliko da smo do sada trebali da postanemo imuni na iste, voleti najjače svaki put kada se voli, gubiti glavu iznova i iznova, sve dok je na ramenima, pratiti znake koje stomak šalje, i ne pitati se mnogo zašto i kako, naše telo nas poznaje bolje od bilo čega.

[goldie]

Ovoj temi savrseno pristaje ovaj tekst koji sam pre nekih 5 godina pronasla i dugo sam ga nosila odstampan na papiru u novcaniku. I uvek kada sam bila tuzna, procitam ovaj tekst i meni bude bolje.

О (УНУТРАШЊОЈ) СЛОБОДИ


Цео живот и један трен исто је. Од једне секунде или једног дана, до живота од осамдесет година, готово никаква разлика. Шта онда радити са овако неподношљивом чињеницом са којом се суочавамо сваки пут када одемо неком на сахрану. Изгледа да морамо наћи начина да се од ове ужасне чињенице одбранимо, како? Када постанемо свесни тога, на отприлике почетку треће деценије живота, ми морамо себи осмислити живот и квалитетом и квантитетом, тако да се некако извучемо из овог пакла. Како то можемо? Сваки дан од изласка Сунца, па док нас умор не савлада, мора садржати цео живот: уради шта желиш без икаквих НЕПОТРЕБНИХ и БЕСМИСЛЕНИХ обзира према било коме и чему, без икаквог стида, глупог стида, све ограде сруши, оне су смрт животу, смрт пре смрти+ бар ове смрти не сме да буде- реци шта ти срце жели и нађи оне који ће те разумети и следити, буди храбар, на почетку највише. Немој устукнути пред жељом за коју мислиш да ће наићи на презир, подсмех, одбојност. Не мисли да ће онај други бити збуњен (Исус је ученицима опрао ноге, истина они су били збуњени, али то је била можда највећа порука човечанству, сујете не сме бити, таштина је зло- ево ја, бог, опраћу свима вама ноге). Наравно, да у првом тренутку када кажеш и предузмеш нешто што људи нису никад чули или доживели или нису навикли да доживљавају, они ће бити затечени- све што је ново у животу, науци, нови правци у уметности, тешко се пробија, но када процвета и заживи то је једна Богу угдна лепота и поље слободе, смисла и живота. То могу само људи који имају �неустрашивости да користе разум�, људи са визијама. Сваког дана уради оно што желиш, ако то никога не повређује, или повређује, због наслага конвенција и предрасуда које су смртоносне- смрт конфекцијских бића је пакао, смрдљиво ђубриште и легло стеница- каже Кафка. Открити код људи ону разлику између нећу и не смем јер ћу некога повредити (чувај друге од себе) и нећу и не смем јер сам кукавица и стидим се, а желим. Када се изузме рад и сан, остаје нам највише осам сати дневно, живи зато, и ту своју трећину. Буди искрен у својим жељама, храбар да их кажеш и живиш. Охрабри и друге, нађи их, биће их све више, оних који су за живот, сваког дана, сваког трена. Слуша ти се музика, плеше ти се, хоћеш неком нешто да кажеш �незгодно�, неког желиш ког можда не смеш, можда и тај мисли да не сме тебе, провери то, увек и стално проверавај и искажи се, не стиди се, стид је за не живот, стид је смрт. Слушај музику, плеши, воли, води љубав, путуј, живи, искористи све своје људске могућности, јер си без своје жеље и кривице осуђен на неумољиву, ужасну, скору и страшну смрт, сандук и црве-�слутим ужурбану армију мрава како се у име заборава спрема на моје чело... обуци најборбеније одело и крени у преостале дане...�, каже песникина Мирјана Булатовић.
Поготову једној прелепој ствари као што је људско тело треба угодити. Оно тражи то од нас, тражи своје, само напред бићемо здравији и паметнији, јер...
�Живот је шири од сваког прописа, морал је замисао, а живот оно што бива�(Меша Селимовић)

Драгана Вујовић

На основу есеја Р. Булатовића

[Zvonchica]

Grabiti priliku, gledati u sudbinu, slušati srce i biti glasno sretan!

[Neron]

Kako možeš i umeš... 'eremo kao da imamo izbora previše...

[ser_gogsy]

Da bi pitanje "kako proživeti život?" dobilo odgovor, moramo prvo odgovoriti na ključno i najvažnije pitanje: "za šta živim? Čemu živim na ovom svetu? Ili Šta je smisao moga života?
Pitanje o smislu života je ekstremno važno upravo zbog toga jer imamo samo jedan, jedini život! Milioni ljudi na samrti misle: Ah, bar da mogu početi ispočetka! Sve bih drugačije radio i uradio! List papira na kome pišemo, možemo pocepati ako pogrešimo, uzeti novi i početi iz početka, ali sa životom to ne možemo da uradimo. Imamo samo jedan, jedini život. Nema strašnijeg saznanja nego kada shvatimo na kraju da smo ga zabrljali i da smo pogrešno živeli! I ako smo ga proigrali, proigrali smo ga za svu večnost. Upravo zbog toga je ovo pitanje, smrtno ozbiljno i bitno!
Ono što je još užasnije jeste to što bezbroj ljudi živi i na kraju umire, a nikada se nisu upitali: čemu stvarno živim? Ne razlikuju se od životinje. Granica je veoma blizu, čoveka čovekom čini to što se pita: Čemu postojim? Zašto sam čovek? Čemu živim?

postoji jako puno površnih i nepromišljenih odgovora na pitanje : čemu živim?
neki od tih odgovora bili bi: "Ja živim za svoj narod, to je kao da sam list na drvetu, list ne znači ništa, drvo je sve" . Na to bi odgovor bio: "lepo, ali čemu postoji drvo? čemu postoji narod?"
Ili: "Potičem iz vekovima stare porodice, mogu da sledim svoje pretke sve do šesnaest generacija unazad! Čitav niz predaka. Zar nije vredno i životni smisao i životni zadatak da dostojno nastavim porodičnu lozu?" Odgovor: "Čoveče, ako čovek ne zna čemu je živelo šesnaest generacija, onda je sigurno da im ne vredi dodavati ni sedamnaestu".
Često se u novinama vide smrtovnice, u kojima možemo pročitati stravičnu rečenicu: "Ceo život ti je bio rad...to ti je bila najveća dužnost"... Svaki put kad je pročitam, smrkne mi se pred očima, i onda pomislim kako je to smrtovnica za konja! Zar ne? Konj ima da radi!
Mislim da čovek ne živi na svetu samo zato da rinta i gomila blaga ovoga sveta! To bi stvarno bilo jadno, kada bi to bio smisao: "samo posao mi je život", jezivo....Ne, to nije smisao našeg života!
Još jedan od naizgled tačnih odgovora bio bi: "Hoću da budem lekar. A kada budem spasavao ljudske živote, zar to neće biti najlepši životni smisao?" Odgovor: "Lepo, ali ako ne znate čemu čovek živi, onda nema smisla da se spase ljudski život" ! Poenta je da to nije poslednji odgovor na pitanje o smislu života. Potresna je stvar da veliki broj neobrazovanih kao i obrazovanih ljudi našeg vremena životari, ne znajući razlog svoga postojanja na ovome svetu!
Ona druga grupa odgovora na ovo pitanje je još strašnija: "Život uopšte nema nekog dubljeg smisla. Puka je slučajnost što sam se rodio. I zato bi bilo najbolje da uživamo život koliko možemo". Možda je najveća katastrofa čoveka kada mu glavom prodje misao: Moj život je besmislen, nema nikakvog smisla. Puka je slučajnost da postojim. A onaj ko živi teškim životom, u tren oka je blizu samoubistva: "Čemu da nastavim život, kad je ionako sve puka slučajnost i besmisao, bolje onda svršiti s tim, što da se patim i zlopatim"
To je potrebna demonstracija našeg vremena--> više ne vidimo smisao u životu: "život je tako besmislen, baciču ga-ili zabavom i porocima ili samoubistvom"...."A kada bi ipak, imao smisla, a vi ste živeli kao da ga nema?!? Kako biste izgledali na kraju?"

U Bibliji piše jedna rečenica od koje vas prolazi jeza! Ona glasi: "Čoveku je dato da jednom umre, a zatim dolazi Božiji sud".
Dakle, moramo da poznajemo ovu reč iz Biblije, pa da se ozbiljno upitamo čemu živimo?
Ko onda može da odgovori na pitanje čemu živimo? Crkva? Ne! Sveštenik? Ne! U istom je položaju kao i svi. Profesori? Naučnici? Ne! Filozofi? Ni oni ne mogu da odgovore. ... To može samo jedan! Samo jedan može da nam kaže čemu živimo. Onaj, naime, ko nas je pozvao u život, ko nas je stvorio--> Bog!

Samo onaj ko nas je stvorio ume da kaže čemu nas je stvorio. To znači da samo putem objave dobijamo odgovor na pitanje čemu živim? To nam mora reći Bog! Kada ne bih čitao Bibliju, onda bih pomoću tog pitanja došao do Biblije. Ne bih izdržao a da ne znam zašto sam na ovom prokletom svetu, ne bih izdržao da u njemu živim kada ne bih putem Božije objave dobio odgovor.

Bog nam daje odgovor na pitanje o smislu života u Bibliji. I to je razlog zašto je Biblija toliko važna knjiga, koja neprikosnoveno opstaje hiljade godina. Poznajem ljude koji nadmeno govore: "Ma kakva Biblija? Ko to još čita? gluposti" . Mogu im napismeno dati da još nikada nisu ozbiljno razmišljali o pitanju čemu živim? No, glupost je veoma raširena bolest. a kada bi bolela, svet bi bio ispunjen zapomaganjem...Odgovor iz Biblije u jednoj rečenici je: Bog nas je stvorio da budemo njegova deca!

Kao što se otac rado ogleda u svome sinu, tako je Bog stvorio ljude "sebi na sliku" . Bog želi da postanemo njegova deca, koja će s njim razgovarati i s kojom on može da razgovara, koju može da voli, a koja njega vole. Molitva je put za komunikaciju sa Bogom. A čovek koji se ne moli, zapravo ne razgovara sa svoji nebeskim Ocem. Bog želi da smo njegova deca! Za to živimo na ovom svetu! Molim vas, želim da budem pravilno shvaćen, sada ne govorim o crkvi, o dogmi, o religiji i ostalim drugim stvarima. Sada govorim o živom Bogu. A on nas je stvorio da bismo postali njegova deca....

Na početku Biblije čitamo: "I stvori Bog čoveka sebi na sliku" ... I posle nas Biblija izveštava o jednoj katastrofi. Čovek je bio stvoren u potpunoj slobodi - ali se odlučio protiv Boga, uzima zabranjeni plod, a to znači: "Hoču da budem autonoman! Mogu da živim bez Boga!" Adam nikada nije posumnjao u Božije postojanje, ali se od njega osamostalio: "Živim svoj život u sopstvenoj režiji"
Prijatelji, svi vi u biti verujete da Bog postoji, ali mu ne pripadate. Tako postupa večina ljudi-->oni zamrznu pitanje o Bogu, čušnu ga u stranu. "Nismo Božiji neprijatelji, ali nismo mu ni prijatelji". I tako, najveći problem u svome životu ostavljamo nerešenim....Jedan švajcarski lekar tvrdio je u svojoj knjizi: Ako čovek ne reši velika životna pitanja, onda dobija duhovnu ranu-traumu. Pa nastavlja: Mi na zapadu bolujemo od Boga. Ne poričemo ga, ali mu i ne pripadamo. Zapravo, mi ga ne želimo. Zbog toga bolujemo od Boga....

Kada svuda oko sebe čujem da se savremeni čovek ne zanima za Boga, imam samo jedan odgovor koji se nameće: Onda se savremenom čoveku loše piše!
Naš poziv je da postanemo Božija deca. A ako se savremeni čovek za to ne zanima, onda je promašio svoju 'profesiju' kao čovek! A čovek tek onda postaje čovek kada bude dete živoga Boga!

Ponavljam, mi po prirodi nismo Božija deca, ali živimo na ovom svetu da bidmo to postali. Znači, mi nismo Božija deca, ne volimo Boga, kršimo njegove zapovesti, ne marimo za njega, ne molimo, možda samo kada smo pod nekim pritiskom onda povučemo kočnicu za opasnost. Zbog toga je najvažnije pitanje: kako ću postati dete živoga Boga?
Odgovor na ovo pitanje mogu saznati samo preko objave. Kako će me Bog prihvatiti, to može samo On sam da mi kaže...Biblija daje sasvim jasan odgovor, a on glasi: samo preko isusa!. . .Ako neko želi da postane božije dete, to može samo preko Isusa. . .U Novom zavetu čitamo za Isusa: "Došao je u svoje vlasništvo"-->svet mu pripada, zar ne?-->"A njegovi ga nisu prihvatili". To je poruka Evandjelja sve do dana današnjeg: Isus dolazi, a čovek zatvara vrata! Sada bi zapravo trebalo da sledi tačka. U stvari, stvar Boga sa ljudima morala bi da bude završena...Ali, na čudnovat način se nastavlja, evo ovako: "A koji su ga primili, njima je dao punomoć da se nazivaju Božijom decom". Eto tako čovek postaje Božije dete-->primanjem Isusa!
Moj život ima smisla otkad sam postao Božije dete! Nije važno šta sam, da li sveštenik ili čistač ulice, generalni direktor ili bravar, domaćica ili učiteljica--> Moj život ima smisla kada sam božije dete! Znaći morate da prihvatite isusa! Tada ste istovremeno pronašli smisao svog života...samo tada!

[Morpheus]

kako proziveti zivot?

Biti optimista, uvek i svuda (pesimizam je nepotrebno tracenje vremena, ako problem ne mozes resiti, onda to i nije tvoj problem)

Voleti bliznjeg svoga (Biblijske zapovesti su mi strane, ali podarite vreme svojoj porodici, prijateljima, osecacete se ispunjeno)

Hodajte kroz zivot sa osmehom na licu, zanemarite sve sto vas cini nesrecnim, ljude koji vam zele zlo .............samo napred

[valter]

...kako tebi odgovara a i da svima bude lepo!

[Goga]

Kao igru...

Večitu igru... recimo, sutra ću poželeti engleski doručak u krevetu , mili će ga spremiti - valjda , ma hoće znam... uživaću u njemu (doručku), čitati novine, smejati se Kikijevim nestašlucima , ceo dan se posvetiti porodici, napraviti ugođaj - da se pamti, bilo da je reč o plesu, pesmi... kako god... i tako iz dana u dan...
Kliše... ne... ne želim, niti mogu sebi da priuštim taj luksuz... mili lepo kaže da nikada ne zna šta će ga dočekati kada se vrati u ''mirno'' porodično gnezdo , porodično gnezdo svakako, ali ''mirno'' nikako ... da li će to biti ''šoking'' ovakav ili onakav, stvar je mašte , tako da se trudimo i radimo na tome da nam nikada ne bude dosadno...
Kada se pojave oni teški dani, kada imam utisak da mi se ceo svet srušio na glavu, tada se nasmejem sebi, nekada i isplačem, ''otresem kolena i nastavim dalje'', jer naravno - ni jedan problem nije nerešiv, ''samo'' je potrebno iz sebe izbrisati tu dozu fatalizma koju na žalost svi imamo...
i koliko god da je teško u pojedinim momentima , napraviti taj, najteži prvi korak, krenuti napred... i samo napred... tada imam utisak kao da se ''kockice'' sudbine ili slučajnosti same uklapaju, i sve postaje nekako lakše, lepše i jednostavnije...
(u kratkim crtama )

[swba]

Sjecam se jednom prilikom kad sam sa majkom otisao u posjetu nekom daljnjem rodjaku. Dedi Kosti je te godine bio 101 rodjendan. Volio sam da slusam njegove price a poslednjih godinu dana bas je volio puno da prica, od dogadjaja sa Solunskog fronta do njegovih poslednjih dana, kako je on tada vjerovao. Umro je u 103 godini zivota. I bas taj dan sjecam se kako je jos uvijek vitalan ustao, prisao vratima i brzo ih otvorio i zatvorio. Sjecam se i njegovih rijeci: "Vidite me djeco, 100 pregurah, a moj zivot je prosao brzo ko da sam uzeo i otvorio i zatvorio jedna vrata. Bilo je svega u ovih 100 godina, i srece i tuge i bjede i blagostanja. Zivot treba prihvatiti onakvim kakav jeste, i kad je tesko uzivati. Neci neku vedru stranu svega, inace samo sebi jos vise zagorcavamo."
Tada, sa nekih 15ak godina, i nisam razmisljao puno o njegovim rijecima. No danas vidim da je to i jedini nacin kako se izboriti sa zivotom. Uzivam u svakom djelu, cijenim svakog covjeka koji mi iole nesto znaci, borim se za sebe i nadam se stotoj

[morrib]

Ili kako proziveh najbolje godine zivota? Pa stabilno. Izgradjivati sebe psihicki stabilnog, i pored svih problema i problemcica, naci sebe, i lepotu zivljenja i u malim stvarima.Da bi se to postiglo mora da postoji vera.Posebno covek kao pojedinac mora za sebe da stvori u toku 24sata, bar jedan sat da bude samo njegov, nedodirljiv od drugih.Treba biti optimista, onoliko koliko se moze, ali ipak dovoljno da jedan trenutak bude lep.Svi ti lepi trenuci, prave finu, mrezicu zadovoljnog zivljenja.Koristite sanjarenje da ulepsate vece pred spavanje, ali ujutru ne pocinjite dan sa snovima.Pricajte sa drugima i sa sobom, nemojte biti "kasta " u malom.Poklanjajte kad god mozete. Jel znate onu hipoteticku zelju: Daj mi Boze tu mogucnost; da celog zivota mogu da poklanjam.Dali ste osetili radost darivanja, sigurno jest, posebno ako je bilo spontano.


I da sve nebi bilo preozbiljno jedna anegdota: Pita prijatelj prijatelja: Jel ti se desi da neki put pricas sam sa sobom. "Taman posla, nisam valjda poludeo!?"
E nisi ni lud da razgovaras sa budalom, rece mu prijatelj.

Ja sam pricao sam sa sobom ali nisam valjda, ovo iz anegdote, ko zna???

[lav71]

...treba uživati u sitnicama...malim stvarima koje ti se dese....pamtiti lepe a potiskivati ružne stvari...i ne dopustiti da drugi upravljaju tvojim životom....

[Kal_el]

pamtim sve ne velike i lepe ... stvari u zivotu

[Mish]

Najpre, biti svoj.
Prihvatiti sebe i svet oko sebe.
Ukoliko ne znaš šta želiš, dobro znaj šta ne želiš.
I izgrađivati svaku sekundu života kvalitetnu, takvu da ona bude dobar temelj za još kvalitetniju novu sekundu. Nizati niz.
Ne bojati se živeti. Ne bežati od razmišljanja, ne bežati od emocija. Ne bojati se neuspeha, a opet izgrađivati sebe dovoljno jakim da se digneš iz svakog neuspeha i nastaviš da kročiš hrabro. Učiti iz sopstvenih grešaka.
Prihvatiti odgovornost za svoj život. Ne libiti se da izgovoriš, imati strpljenja i tolerancije da saslušaš.
Biti spreman da primiš i uzvratiš energiju koja te okružuje. Truditi se da neutrališeš negativnu energiju, a svaku pozitivnu da načiniš još pozitivnijom.