Plašite li se senki?

[love hunter]

...kad sve prođe (ili ne prođe, a zvanično je, kao, prošlo) i kad se nađete na nekim mestima koje ste delili zajedno, na kojima ste se voleli, šta vam se desi?


Ja sam skoro bio u jednom kafiću i pokušavao da se koncentrišem na priču, namerno okrenuvši leđa separeu u uglu...ipak, nemoguće je ne sećati se vatre koja je živela tu, u meni i sa mnom...ne mogu da zaboravim...i nisam se okrenuo...možda naše senke još žive tamo, zagrljene, ili su ih neke nove potisnule u tamu vremena...ne bih da proveravam...

...možda se malo i plašim senki prošle sreće...

[Aiko]

U nekim mlađim danima, da..te senke su izazivale buru emocija u meni..sad kad sam omatorila, senke su izbledele i kad bolje razmislim, desi mi se i da se ne setim nečega što se odigralo na mestu na kom stojim, a kamoli da izazovu neke emocije..

promenila sam se valjda ili možda otupela, ko će ga znati..nisam baš srećna zbog toga, ali tako je kako je..eee, živote..

i da, pomalo i zavidim ljudima poput tebe, LH..iskreno..

[zrNce]

nema u meni vishe te zzice....
podseti me neko mesto...neki miris....na neshto shto mi je nekada bilo vazzno....
jedina promena koJa ce se desiti je osmeh na licu....
ima jedna klupa u velikom gradskom parku....kada sednesh na nju i podignesh glavu kroshnje drveca prave neverovatan prizor....
i danas sednem na nju...i vodim priJatelje da i njima otkriJem taJnu....
onda ponovo osmeh...i idemo dalje....
ne bi bila ovde gde jesam....ovo shto sam....
jer tamo gde prestaJe logika - pochinjem ja!



edit:
jedan sto koJi gleda u Dunav....jeger i kratki espresso....starke i cvetne pantalone....domestos....zzute ruzze....
njena ruka u moJoJ dok se oprashta precutno....
teshko je.....
a lako je!

[Angus]

...senki...ne...ali,snova...mozda...

[leptirić]

Da....i ne...

Svaki put kada krenem u grad iz moje kuce (bajsom)...imam na raspolaganju 2 puta....kojim god da krenem, neminovno moram proci ...ili pored mesta gde smo se prvi put sreli...ili pored mesta gde smo se (posle) obicno sretali...pa....na tom putu uvek me seti kojim je bezbolnije proci (ipak izaberem onaj prvi...ali kada tuda prolazim....ubacim u 5. i protutnjim bez da se osvrnem..ne, ne bih podnela da vidim "neke" druge ljude na tom mestu...ne...)

A ima jedan kafic "na cosku"...retko prolazim pored njega...ali...poslednji put kada sam prosla...i (mazohisticki) bacila oko na sto "koji je biJo samo nash"...i ugledala druge ljude za istim....usla unutra...i uljudno im "objasnila" da predju za susednim stolom...da je ovo mesto "nase i samo nase"...sreca, pa su ljudi bili razumni (ili ja delovala ludo...ko zna...)....presli, ja sela, narucila DVE kafe....popila svoju, platila ceh...i otisla...

Pa...mozda sam i luda...ko zna....

[Goga]

Ne... Ne plašim se...
Oragnizujem susret sa njima, kada osetim potrebu.
Nije btino da li je lokacija u mojoj glavi, ili na konkretnom mestu...
To je čovek, koga sam volela, u tim momentima više nego sebe,
uživala, volela i bila voljena.

Sada, kada znam da je srećan... Srećna sam i ja - spokojna.
Znam, da sebi mogu da priuštim putovanje kroz vreme, a da me ne zaboli...
Možda samo izazove setni osmeh, jer mi ne nedostaje on...
već ja - kakva sam bila tada...
(ali samo za tren)

[mala velika]

Ne plašim se senki.
Naprotiv.
Volim da se sretnem sa njima... vrate me u lepše i nežnije vreme, izmame mi poneki osmeh.
Podsete me ..."šta to beše...".

[CHichaGlisha]

Plašim se.
A ipak sam odabrala da "u jednoj senci" živim... da je ne izgubim.

[Sivi]

Ne senki, već se plašim dana kada će mi mnogo toga biti svejedno. Kao što reče Goga...te senke mi znače jer me podsećaju šta sam bio...i dokle sam mogao dosegnuti podstaknut.
Jedino čega bih se plašio je to...da možda više nisam sposoban za isti domet.

[bellissima]

Ne, ne plasim se.
One su deo mene, ponekad mi je drago kad se sretnem sa njima, oci u oci
i kad me na trenutak vrate u neki period mog zivota.

Sem jedne.
Koja me uvek ceka iza ugla u Rumskoj ulici.
Kao avet.
Da me podseti na jedan period kad je sreca poput sunca sijala nad nama.
Da me podseti na nekog ko mi je u jednom trenutku zivota, bio vazniji nego
vazduh, koji sam udisala tada.
Sreca, pa se ne srecemo cesto ...

[Bombica]

Ne plasim se jer su moje uspomene...lepe uspomene koje mi izmame smesak na licu. To su uspomene na jedno divno doba...
Volim da ih "sretnem" i da malo uzivam u te trenutke, opet... Ali sad sama...

Ipak jedna koja nije ovde i koju mozda nikad vise necu videti, je najdraza .... Tamo je u drugom gradu, gde smo se zadnji put videli i ispratili... Jedne uzasno hladne zime, na jednoj autobuskoj stanici ... Dozovem je sad u mislima i lepo mi je....

[leptirić]

Update...DA...ali ne senki, vec duhova (proslosti)...koji me (bez moje volje) redovno sustignu...

Sta to nije u redu sa mnom

[dndr]

nema sjenki bez dobrog mraka i svjetlosti u pozadini....i tada sjenke zaigraju....

[Holtegaard]

Ne

Ne plašim se senki.Da bi senka postojala mora postojati svetlost.Jedno je bez drugog nemoguće.
Možda pitanje leži u svetosti.U snazi koja nas senkama okreće i koja senke i stvara.
Ne bojim se senki.Bio sam ravnodušan prema senkama.Dugo.
Onda sam ušao u senku.Čista srca i sa verom u duši.
Čekao sam u senci dugo,predugo.Čekao i verovao da će me u njoj pronaći svetlost.
I pronašla me je,pronašla me je i hrabrost.Hrabrost kakvu nisam poznavao nikada i nigde,ni na svetlu ni u senci.Hrabrost koja sija i greje dušu,hrabrost koja ispunjava i daruje.
U senci sam dobio naj lepši dar života.Dobio sam sve.
Mraka se nikada nisam ni bojao,u mraku nema senki,svetlost u mraku stvara senke.
Ali to nisu više moje senke.Ako priđeš dovoljno blizu svetlosti nećeš ih biti ni svestan.
Ne trebaju ti.
Baš Baš,jel' znaš?

[makilli]

Ne jer ako budem gubila vreme plašeći ih se i sama ću biti na dobrom putu da se u istu pretvorim.Oni koji još uvek nešto znače nisu senke niti će ikada biti,to su dragi ljudi i prijatelji za koje me vežu lepe uspomene i sa kojima i dan danas mogu da razgovaram,smejem se i gledam ih u oči.Oni koji nikad nisu ni značili su odavno zaboravljeni.