Ljubav je opevana, opisana, ispričana i doživljena mnogo, mnogo puta.Ko nije voleo nije ni saznao šta je ljubav, a kada je saznao ili saznala, onda je došlo i ono drugo neminovno: kako boli kad prestane! Kad je čovek zaljubljen i kad voli, i tada boli, ali slatko sa čežnjom i željom za još više i što duže. Najčešće je prva i najlepša, ali i najbolnija. Zaboli kad prestane, boli kad traje pa se zamori, a vrlo, vrlo retko se dešava da traje uvek isto i sa istim intezitetom do kraja života.
Ove prve prekinute ostave jedan lep ožiljak do kraja života. Kada se setim tih mladih dana, a sada u ovim godinama, taj ožiljak budi jedno lepo i izuzetno prijatno sećanje, ali više nema bola, bez obzira koliko je bilo ludo i strasno, ipak vreme napravi od svega toga jednu lepu uspomenu za prijatno sećanje, i normalno nostalgiju za tim bezazlenim nevinim vremenima. A to je sećanje na nešto novo, uzbudljivo, prvi put probano na taj način, slatka iščekivanja kad se suše usta i znoje dlanovi, kad nevidite ništa više od ljubavi i zanosa, kad su vam i kišni jesenji dani lepi kao proleća. Bio sam ostavljan i ostavljao sam. Sada kad se toga sećam znam da je bolelo i jedno i drugo. Kad sam ostavljen, bol, sujeta, ponos, ali ipak najviše bol, boli, boli pa prođe. A kad sam ostavljao onda je taj bol bio za onim što je prošlo i jed zbog toga što radim nešto što nisam voleo da se meni radi. Pa prođu i ta luda, lutajuća vremena, krene se sa nekom zrelijom i drugačijom ljubavi, pa dođu deca, a život naoštri dlanove pa počne da šamara, ali ako se i u malim stvarima nađe lepota, u sitnoj iskri u oku, ako se shvati da fizička lepota i prolaznost je uporedna i ide istim koracima kod obadva supružnika, onda je veza čvršća i povezanija zajedničkim mukama i radostima, pa više netreba mnogo priče i zaklinjanja, ide to svojim tokom i traje.
Citat
yossarian kaže:
