Poklonite pesmu...

[sonja c.]

SRECAN PROSVJETNI RADNIK

Sve u svemu, lose mi nije;
Ujutro prodajem kavu i skiju,
Gledam svoj narod kako se smije
I slavi Vodju i Partiju.

Gledam svoj narod kako se smije
I slavi Vodju i Partiju.

Poslje podne radim u skoli,
Predajem engleski i vjeronauk.
Sve se moze kad radit se voli,
Nikakav posao nije mi bauk.

Sve se moze kad radit se voli,
Nikakav posao nije mi bauk.

Uvece cistim skale na sudu,
Sestra mi govori da sam jadnik,
I kako da uvjerim tu moju ludu,
Da ja sam srecan, prosvjetni radnik.

I kako da uvjerim tu moju ludu,
Da ja sam srecan, prosvjetni radnik.

Nocu se uvlacim u krevet zeni,
Ona vec spava blazenim snom,
A srecan profa, pjeva u meni,
I zivi sa svojim duplim dnom.

A srecan profa, pjeva u meni,
I zivi sa svojim duplim dnom.


Rade Serbedzija

[egzotic]

Secaj me se

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...


Alfred De Mise

[CHichaGlisha]

~Dejan Petrović~
Mladić iz Vršca

Sin sirote majka i paloga borca;
Niko nije bio tako drzak sanjar;
Katkad beše ljut na nebo i tvorca;
Sad počiva miran sred grobljanskih zdanja.

On je večan mladić, kao dečak sitan,
Do kraja života buntovan i zlatan.
Često su ga vukla vojvođanska žita,
Sterijina bronza i grožđe Banata.

Zateko se usred bivše prestonice
Turobne i lažne ko ranjena ruža,
Pokušavši asfalt da razbije licem.

Borislave, zašto uvek kad sam tužan
Zapitam se da li ću te ikad sresti
Bar na nekoj mračnoj, popišanoj cesti?


Pesma posvećena Borislavu Horvatu

[diktatorka]

******

Ako me napustis
kao opusteli trg,
sutra ce biti nesrecna
tvoja dusa,
kao kestenov cvet
gorak i opor bices.
Procvetace tuga u tebi.
Ispod beskrajnog neba
vekovima lutaces
i moliti ptice,
da bace
komadic ljubavi
u tvoj zivot.

LJILJANA MANZALOVIC

[CHichaGlisha]

Vasionac

Sto glasova iz stotine grla,
iz dubine stostruke mi svijesti,
grmi, kliče: još me nije strla
teška žalost zatajanih vijesti.

Sto pjesama iz sto mojih vrela,
iz dubine stostruke mi vode,
šiknu, viknu: Nije me raspela
zarobljena boginja slobode.

Kliče, vapi duša mnogim umom,
buni se u grudi srce šire.
Dokle hodam pogaženim humom,
uskrsnut ću Asir i Misire.

Struje misli kao vir zelenca.
Pomiče se moja mrtva snaga.
Sebe motrim usred svoga zdenca,
uspravljam se usred sarkofaga.

Uske su mi ove male zemlje.
Kratke su mi moje bijele ruke.
Gorke su mi ove suhe žemlje.
Ja bih mog'o, Svijetlo, u hajduke.

Kroz ocean neba ja sam ronac
i u mrežu lovim mliječne staze,
Mjesečić i Sunčić, Vasionac.
Mene pravo samo zvijezde paze.

Borci viču: konja! A mornari: jedra!
A ja, opet glasom pomorkinja vila,
žudim samo plavet, Vasiona Njedra,
i ja vičem: krila! - krila, krila!

~Tin Ujević~

[sonja c.]

Tihi sat

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).


Stevan Raičković

[zrNce]

Jesam Li....


Jesam li luda
samo zato
shto sam vishe od jednom
ugrozila vlastitu egzistenciju?

Jesam li poremecena
zato shto nikada
nisam bila poput ostalih
u mojoj okolini?

Jesam li bolesna
zato shto nikada
nisam priznavala lazzne moralne norme
od josh lazznijih moralista?

Jesam li beznadezzan sluchaj
zato shto nikada necu
prodati dushu
za jeftina uzbudjenja nepriznatih verovanja?

Jesam li glupa
zato shto odbijam postati
bezlichan, beznachajan prolaznik
u ustajaloj struji zzivota?


Vedrana Jukichic

[Iva Rakic]

Stevan Raickovic

Nebo


U toj bubini,plavoj
I bez ruba,
Trazio sam,vec davno,
Goluba.

Al sve sto se iznad diglo-
Nestalo je.
Gore su jos samo plave
Boje.

Trazicu ga jos po krugu
Vrtoglavom-
Makar oci izgubio,sam
U plavom.

[NSdjanka]

Možeš mi reći da u bezglasju
Često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.

Možeš mi reći da je moja tišina laka
Poput niti paukove mreze
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te
Kad neman noći teškom šapom poklopi nebo
I u krzno svoje sakupi zvezde kao čičke.

Možeš mi reći da sam slobodna
A duša sam slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša koja noćima ne spava i čiji su okovi tragovi nebeski
božjih karuca što u sumrak ispisuju molitve najvećih grešnika
I postaju vapaj upućen tebi.

Možeš mi reći da bih trebala da te saslušam
Kada se budem pravila da te ne čujem
Sakrivši uši rukama
Kao što deca sakrivaju po džepovima
male sedefne školjke sto izbaci mora utroba.

Možeš mi reći kako sam grešila
I ja ću na svoja ramena
Težinu neba, ako treba, prihvatiti
I ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti
Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
U tišini što tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi
I doći ću tebi kao što kap kiše dolazi zemlji
U krugu večnom
Isparavanja i padanja
I tada, na dlan ćeš me topao dočekati
Kao suzu izdajnicu što beži preko obraza
I u sećanjima potražiti moje ime
Kao što bi tražio uvojak kose
Il`neki davno naučen stih.

Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
Na dane sećanja i dane življenja
A nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja
sećanja davnih oživljavanja
što kopne na izmaku noći.

Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
Da ga pored kreveta čuvam
dok na baršunu kao na odru
Mirno počivaju snovi
A ja bih mogla,
mogla bih da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim,
Ali reći ništa neću, ćutaću,
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi.

M.Simoković - Rekvijem za palog anđela

[CHichaGlisha]

MOJ DOM

Ja domovinu imam; tek u srcu je nosim,
I brda joj i dol;
Gdje raj da ovaj prostrem, uzalud svijet prosim,
I... gutam svoju bol!

I sve što po njoj gazi, po mojem srcu pleše,
Njen rug je i moj rug;
Mom otkinuše biću sve njojzi što uzeše,
I ne vraćaju dug.

Ja nosim boštvo ovo - ko zapis čudotvorni,
Ko žića zadnji dah;
I da mi ono pane pod nokat sverazorni,
Ja past ću utoma.

Ah, ništa više nemam; to sve je što sam spaso,
A spasoh u tom sve,
U čemu vijek mi negda vas srećan sve je glaso
Kroz čarne, mlade sne!

Kroz požar, koji suklja da oprži mi krila,
Ja obraz pronijeh njen;
Na svojem srcu grijem već klonula joj bila
I ljubim njenu sjen.

I kralje iznijeh njene i velike joj bane,
Svih pradjedova prah,
Nepogažene gore i šaren-đulistane
I morske vile dah.

... Ja domovinu imam; tek u grud sam je skrio
I bježat moram svijet;
U vijencu mojih sanja već sve je pogazio,
Al' ovaj nije cvijet.

On vreba, vreba, vreba... a ja je grlim műkom
Na javi i u snu,
I preplašen se trzam i skrbno pipam rukom:
O, je li jošte tu?!

Slobode koji nema taj o slobodi sanja,
Ah, ponajljepši san;
I moja žedna duša tim sankom joj se klanja
I pozdravlja joj dan.

U osamničkom kutu ja slušam trubu njenu
I krunidbeni pir,
I jedro gdje joj bojno nad šumnu strmi pjenu
U pola mora šir!

Sve cvjetno kopno ovo i veliko joj more
Posvećuje mi grud;
Ko zvijezda sam na kojoj tek njeni dusi zbore,
I... lutam kojekud.

Te kad mi jednom s dušom po svemiru se krene,
Zaorit ću ko grom:
O, gledajte ju divnu, vi zvijezde udivljene,
To moj je, moj je dom!

Silvije Strahimir Kranjčević

[zrNce]

Tudje Zvonce


Na nashem kauchu shto se rasklapa prichamo o tebi i meni
U malom gradu izmedju chetiri zida romansom opijeni
Tvoje charape nikad nisu cele a mene tush mozze samo da sanja
Te tako u tudjim posteljama nalazimo sopstvena osecanja
Shto je zelenija trava tim pre se sparushi chesto
Za tebe rajski vrt izgleda nije bash pravo mesto
Nemoj se iznenaditi ako neka druga vila pred tudjim pragom
Charobnim shtapicem dotakne zvonce pa krenem njenim tragom
A ti se sa svojim mladicem srecesh na glavnom putu do pakla
Poslednji dah tvoje mladosti zamagljuje ti stakla
Tashna ti je puna adresa i zabeleshaka vidim ti to na licu
Osecam se kao poenta u ko zna chijem vicu
Nashe se ochi mimoilaze nemamo shta da kazzemo u tishini
Osim "molim te dodaj mi tu pepeljaru" ili mozzda "izvini"
A sad odlazish na posao vidim ga gde te cheka minuti lete li lete
Preostaje mi samo da izvlachim zakljuchke dok zakopchavam manzzete.


Chris Difford

[CHichaGlisha]

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.

Kad dođeš u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kad odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođeš u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
A čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobičan za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se i od tebe i svoga imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvome svetu nema.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakoga pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikoga
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konačno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođeš ko zna kad
I ko zna otkud
Iz Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne žuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednoga jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa sobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
A čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se sa tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.

Matija Bećković

[TWILIGHT]

SUDBA



U proleće,u proleće kad vrbe zelene
I potok teče plavim nebom umiven,
U cvetovima kad mirišu magle;
U proleće,u proleće ruže uvele
Zavoleh miris skriven.


U maju,nad srcem kad su mi se nagle,
Suđenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu.
U proleće,u proleće ja zavoleh
Senke u nečijem glasu.


U proleće,u proleće,tako je suđeno,
Srcu mom uvek će ljudi da se čude
I žeđi mu niko neće shvatiti.
O,žao mi je mladića koji me voleo bude
U proleće,jer će patiti.

Desanka Maksimovic

[CHichaGlisha]

Čudo najkraće traje

Znaš
Bilo je mnogo dobro
Bilo je
Bolje od
Bilo čega.
Bilo je kao
Nešto
Što možemo da
Podignemo
Držimo
Gledamo
I onda se smejemo
Zbog toga.
Bili smo na
Mesecu
Bili smo u
Jebenom Mesecu
Imali smo ga.
Bili smo u vrtu
Bili smo u
Beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog
Mesta.
Bilo je duboko i
Svetlo i
Visoko
Primaklo se tako blizu
Ludilu
Smejali smo se bezumno
Tvoj smeh
I
Moj.
Pamtim kada su
Tvoje oči
Glasno rekle
Volim
Sada
Dok se ovi zidovi
Tako nečujno
Ljuljaju.

Charles Bukowski

[zrNce]

Jutro,Misleci O Carstvu


Pritiskamo usne uz emajlirani rub sholjice
i znamo da ce ta masnoca shto pluta
po kafi jednoga dana zaustaviti nasha srca.
Ochi i prsti padaju na srebrno posudje. Za prozorom,
talasi
udaraju po iskrzanim zidinama starog grada.
Tvoje ruke se dizzu sa grubog stolnjaka
kao pri proricanju. Usne ti drhte...
Zzelim da kazzem dovraga sa buducnoshcu.
Nasha buducnost sezze duboko u popodne.
To je uzana ulica sa kolima i vozachem,
vozachem koji gleda u nas i okleva,
onda zaklima glavom. U medjuvremenu,
hladno razbijam jaje fine leghorn koke.
Ochi ti se zamagle. Okrecesh se od mene i gledash
preko krovova na more. Chak su i muve utihnule.
Razbijam drugo jaje.
Bez sumnje smo unizili jedno drugo.



Raymond Carver