Poklonite pesmu...

[Bombica]

Ti ostaješ


I kad svi odu
napuštajući svoja mjesta u srcima voljenih,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad pustoš zamijeni radost
u predvečerje nada,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad se svijet promijeni,
a prijatelji iščeznu na svome putu,
ti ostaješ, Gospodine.
I kad na obzorju za sva očekivanja
čista praznina blista,
ti ostaješ, Gospodine.



Ljiljana Matković-Vlašić

[Lilith_021]

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antic

[bigrancer]

Na kraju grada
u kraju dana
opet me bole tvoji pogledi
i nista ne znaci
i nista ne vrijedi
ono sto govoris
jer samo je vazno ono
sto se u nasim rukama krije.
I pamtis li nas od prije
od stoljeca u kojima smo
tako puno jedno drugom dali
i ovo na kraju grada
u kraju dana
okupanog kisom
istrgnutog zidom
ja te ljubim svom neznoscu svjeta
i s tobom maglim prozore
i sanjam zore
u kojima se budimo plavi i ljubavni
jer mi smo ipak neki ljubavnici davni
kojima se sudi ovom najtezom kaznom
koja nas boli jace
kad tvoje kao i moje srce
umjesto da ljubi
u ponoc place.


Z. Krznaric

[Lilith_021]

De profundis


Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Jovan Ducic

[CHichaGlisha]

RAT MONADA

Gomila monada u krugu bez straha
Pričaju o ljubavi, ne dolaze do daha,
Ljubav je teška, ljubav je strašna,
Ljubav je greška, ljubav je patnja
Ljubav je čudesna
Put do zvezda i nazad do pakla
Ljubav je večna igra svetlosti i mraka,
Ljubav su poljupci duž linije vrata,
Ljubav je gorka, ljubav je slatka
Ljubav je mit, roman, sonata i bajka

Ljubav,
Ljubav je odsjaj u noćima moje propasti i kraha…

________________

Maximilijan M. Makiaveli

[zrNce]

Ja Sam Stranica


Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam chuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vracam.

Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kisha.
Ti si Bog i Gospodin, a ja-
Crna zemlja i bela hartija.


Marina Cvetaeva

[Magija]

Moja noci...

Moja noci,kada ces mi proci?
_Nikad!
Moja zoro,kada ces mi doci?
_Nikad!
Moja sreco,kada ces mi se javiti?
_Nikad!
Moje nebo,kada ces zaplaviti?
_Nikad!
Moja draga,kada ce nasi svati?
_Nikad!
Moja suzo,kada ces mi stati?
Nikad!

Aleksa Santic

********

[CHichaGlisha]

PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,
A breze su smerno gledale u vodu.
Vrebao sam tajno povezaču štavu,
Uvojcima crnim pokrivenu glavu.
I želeo strasno uz šapat brzaka
Da poljubac otmem sa usne od maka.
Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,
Nestala uz zveku potkovica trkom.
Nepovratno dani odoše u roju...
Video sam tako i sahranu tvoju.
I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku!

Jesenjin

moram da priznam ... ovdje mora doć' (ne cenzura) nego - ćirilica.

ПОДРАЖАВАЊЕ ПЕСМИ

Појила си коња из длана у ходу,
А,брезе су смерно гледале у воду.
Вребао сам тајно повезачу плаву,
Увојцима црним покривену главу.
И желео страсно уз шапат брзака
Да пољубац отмем са усне од мака.
Ал'несташно ти си,махнувши ми руком,
Нестала уз звеку потковица трком.
Неповратно дани одоше у роју...
Видео сам тако и сахрану твоју.
И уз плач опела,уз појања јеку,
Као да сам чуо потковица звеку.




e tako...

sad stvarno bolje "zvuči".

[Magija]

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero Zubac

[Bombica]

Moje veliko slovo

Ti si jedno veliko slovo
u mom zivotu
neoprostivo i neduzno
namjerno i slucajno
ti si sve
i nocas ja se odjednom sjetim kise
koja je pala tog popodneva
sjetim se tvojih ociju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vrijeme svijet se okretao
i nista nije stajalo
druga smjena je radila neumorno
netko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo dijelili sudbinu ruze
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom
kisa je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama
ti si jedno veliko slovo u mom zivotu
i samo sam tebe ucio
kako se pobjedjuje ravnodusnost
govorio sam ti lijepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopcati tvoju kosulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kisa ne prestane
ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo vecernje tame
ti si zvijezda lutajuca
koja mi se seli iz oka u oko
pa sjetis li se kako smo izasli
iz te kise sretni
moje veliko slovo.

Zeljko Krznaric

[bigrancer]

Kada te probudi
izmedju sna i jutra
jedan zalutali pogled
tako plav i ocajan od svega
napravi se tuzna
iako to mozda neces biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak
i lako se rastopi
kao pahulja snijega
u ocima tvojim pamti ljepote
i ljubavi se jos uvijek sjeca
Ako ti dodje
nemoj mu dati
da na tvom srcu
izgori kao svijeca...

Z. Krznaric

[NSdjanka]

Noć

Ti si stvorio reku da teče i cveće da cveta
Ti si stvorio jake i slabe celoga sveta,
Al' noć si, Gospode, stvorio suviše dugu.

I crvendaća ti si stvorio da peva pesmu leta,
A i meni si dao ovu pesmu i ovu tugu -
Zato si i stvorio ovu noć dugu, predugu.

Imam ovu kolibu, i srce u njenoj seni:
Vrata su otvorena širom od večeri do jutra,
Ali šta će mi srce, i šta će koliba meni
Kad nikog nema unutra.

Stvorio si visoke planine, čitavu zemlju i
nebo,
Pa ko sam ja da bih te zbog nečeg korio -
al' noć si, Gospode , suviše dugu stvorio.

Lengston Hjuz

[Cecara]

Noćas sam umro

Umro sam, a ti mi oprosti
što sam tako žureći
zaboravio ruku da ti stisnem...
i poljubim te onako
kako sam to uvijek činio odlazeći...

Oprosti mi što sam proljeće jedno
zauvijek u sebi odnio.
Ali sjeti se
ostale su pjesme
u desnoj ladici neuredno složene...
Snaći ćeš se...
Iz njih naprosto ljubav izbija.
Te pjesme... to sam ti sad ja.

Oprosti mi
nije bilo vremena za opraštanje
suviše smo se voljeli
da bi mogli nešto drugo.
Tako žureći nisam ni pomislio
da ćeš biti tužna zbog svega
i sad mi je žao zbog te praznine
koja nas dijeli
zbog toga što će nas jednu vječnost
zvijezde razdvajati
i što više neću moći usne da ti dodirnem...

Željko Krznarić

[NSdjanka]

Ko smo mi da volimo
sa tako teškom
mirnoćom drhtavicom
i smehom.S toliko tame
u očima i na usnama
i na šakama. Ko smo
mi?

Biću postojan kao
kiša što sporo klizi
niz moju kožu. I ćutljiv
dok ne osetim pritisak
potrebe da te pogledam i dodirnem
i čak da se s tobom nasmejem,
i da ponešto
kažem.

Ili da to kažem samo sebi
dok nepomično gledam
kako uzleću ptice,
mičući se jedino
ne bih li hitnuo u jezero
sitne
skamenjene pomisli.

Od ove ljubavi nema boljeg
dokaza da se živi, i nema boljeg
mesta da se voli od ovog
sivog predela gde sasvim obične ptice
razmahuju krilima i svojom
pogani škrope stene
dok kiša
polako klizi.

Džems Kaningem, Beleška o odmoru sive ptice

[DrinChe]

Nekome koga neće mrzeti da do kraja uživa u ovoj kratkoj formi


SVI STALNO NEŠTO PREVODIMO


Svi stalno nešto
prevodimo


Na neki način
svi smo prevodioci


Kada kažemo jao
(tu valjda prvu reč
iz koje se
pre milion-dva
i nekoliko godina
rodio čovek)
to nije originalan tekst
našega bola
nego samo naš prevod
jer inače bi ta reč
bila ista
na svim mogućim jezicima


Prevodimo i ljude
koje srećemo
ili kojih se sećamo
najčesće ne u obliku
neke tzv. misli
već nekako difuzno
te zato i sveobuhvatnije


Prevodimo i sebe
sebi
šunjajuci se bliže središtu
svoje svesti


A pri tom neprestano
prevodimo i sam svoj život
nastojeći da građu
uobličimo u nešto što bi bilo
čitljivije
pre svega za nas same


(ne držeci se striktno
redosleda poglavlja
kako nam stižu


od Velikoga Urednika)
poredeći bezbrojne
ranije verzije tih prevoda
revidirajuci ih stalno
ponekad i u
vrlo
širokim potezima


(A prevodimo ponekad nešto
i samim svojim životom
ili bar njegovim delom
ali to je vec duža priča)


Uzgred budi rečeno
dok prevodimo svoj život
(ili to slavno Ono Nešto
u kome nam se životi pretapaju)
i ne slutimo katkad
da se suočavamo
prosto sa nekom
slovnom greškom
načinjenom tamo negde
u Štampariji samog Vremena


(Uopšte
i sam je život
obično netačan prevod
nekakvoga impulsa
u nekakvom vremenu)


A što je naročito važno istaći
sve prevodimo uvek
na neki drugi jezik
jer svi mi
iz dana u dan
bezmalo od trenutka do trenutka
nekakvim drugim
jezikom govorimo


(jer sve što nam se desi
i što uopšte biva
menja i sam naš jezik
te nam se i reči uvek javljaju
sa nekim novim svojim iskustvom
najčešće stečenim drugde)


I kada sanjamo
prevodimo sve ono
što se samo u
snu
i može zamisliti


Pa čak i kad spavamo
a ništa ne sanjamo
prevodimo i tada
ono
i u snu Nezamislivo


I ne samo da smo
svi mi prevodioci
nego je i sve prevod
(kao u našem prvom primeru
onom u vezi
sa iznenadnim bolom)
naprosto zato
što ništa nije identično
ni sa čim drugim
osim sa samim sobom
kada god nastojimo
to da definišemo
(a i svaki je prevod
pokušaj definisanja)
opirući se jeziku
kao preuskoj i prestrogoj disciplini
nametnutoj našem duhu


A pri tom reči
samo ukazuju na nešto
što je na granici
onog što znamo
i onog što ne znamo


Te tako kao da živimo
u dvostrukome svetu
svetu onog što jeste
(ili se čini da je)
i svetu onog što se
tako i tako zove


A ako uvek postoji neki jezik
između dva jezika
koliko li tek neznanih jezika ima
između jezika
i svih mogućih Nejezika
a i koliko
nemuštih reči
između reči
i Nereči


Dragoslav Andrić