Poklonite pesmu...

[bigrancer]

Kao sunce na dečjem crtežu


Ti se vraćaš sama svojoj kući
Nasmejana, kao sunce na dečjem crtežu
Za tobom se vuče topla majska noć
Zvezde trepere na nebu kao sveće na torti
Ja ulazim u svoj autobus kao nevernik u Sabornu crkvu
I gledam sva ta lica umorna od meteorologije
Najpre vozača koji ne shvata da vozi u pogrešnom pravcu
Zatim onog čoveka što mi naplaćuje kartu superiorno
Kao da zna da bih više platio da izađem
Jednu ženu koja me gleda nepoverljivo, ispitivački
Kao što lisica posmatra svoj plen
Koji bi već sutra mogao biti njen
Hipnotiše me, a ja se branim najbolje što znam
Teško to ide u ove sitne sate, gospođice
Nikad nisam bio tako sam<
Sinoć sam ti rekao sve što je trebalo da prećutim
A prećutao najvažnije, ono jedino što treba da znaš
Tajanstvenija si od zemlje
Pouzdanija od neba, muzikalnija od kiše
Cvet koji ne vene i uvek drukčije miriše
Nešto neopisivo nepouzdano na prvi pogled
A u stvari, sasvim suprotno od toga
Naučni dokaz da ima neko ko je postao od Boga
Nekako zagonetna, drukčija od celog sveta
Kao da si razumela ono što niko nije
Tajnu u kojoj se ceo Svemir krije
I ako odem i ako ostanem ja se ne bojim da ću pogrešiti
Jer, tamo gde žene obično pogreše
Znam, ti ćeš se samo nasmešiti,
Kao sunce na dečjem crtežu.

Radoman Kanjevac

[believer]

odvucite pisca od njegova pisaćeg stroja
i sve što vam preostane
jest
bolest
koja ga je nagnala
na tipkanje
u
početku.


C.Bukowski

[vladapera]

Pablo Neruda
DOPADAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Dopadaš mi se kad ćutiš jer kao da si odstuna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odlutale
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kad ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ, leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čujeć i glas te moj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno sa ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kad ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

[vladapera]

Prever
STARO VINO

Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života

[vladapera]

Persi Biš Šeli, 1815.
POSVEĆENO

Ta pogledaj me - ne krij oči svoje
nek ljubavlju se iz mog oka hrane;
ona je slika te lepote tvoje
što k'o odblesak u mom umu grane.
Ta prozbori mi - tvoj je glas k'o jeka
iz srca moga, pa mi uho čuje
da već me ljubiš.
K'o gospa si neka
kraj ogledala što o sebi snuje,
o svome licu koje u njem' gleda.
Ja crpem život dok te okom pratim,
a slatko to je.
O, kako si nežna
kad žališ mene što toliko patim.

[DrinChe]

Persi Biš Šeli,
- posvećeno

Bisera otpevala, prevod Šelijeve "Kad nežne svirke tihi zamre ton" - Dr Ranka Kuić, a uglazbio Kornelije Kovač.

Kad nežne svirke tihi zamre ton,
u sećanju se još nastavlja on.
Ljubica miris živi i kad svenu,
utiskom, što ga stvoriše u trenu.

Latice mogu, kad uvenu ruže,
postelju meku draganu da pruže.
Moje će misli, kad te skrije tama,
uzglavlje biti, gde spi ljubav sama!

Ljubica miris živi i kad svenu,
utiskom što ga stvoriše u trenu.

Latice mogu, kad uvenu ruže,
postelju meku draganu da pruže.
Moje će misli, kad te skrije tama,
uzglavlje biti, gde spi ljubav sama!

[dori]

"A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: �Evo me, naj!�
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute

Laza Kostic

[ZOE]

Lisica

Na razmrskanoj nozi se dovukla,
Uklupčila se kraj rupe i brega.
A krv je ko tanka brazda okrugla
Sanjivo lice delila od snega.

Još je nazirala pucanj kroz dim ljuti,
I vila se šumska putanja u oku.
Iz žbunja je vetar kosmati i kruti
Raznosio sitne sačme kišu zvonku.

Kao žunje, nad njom magla se je vila,
Bilo je crveno vlažno veče pozno.
Nemirno se glava dizala i krila
I jezik na rani ledio se grozno.

Žuti rep, ko požar, u sneg je upao,
Ko kuvana mrkva usna je otekla �
Širio se inja i sačme dah zao,
A krv, vrh čeljusti, curila je, tekla.

Sergej Jesenjin

[ELA]

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

Dragana Konstantinovic

[vladapera]

Rade Šerbedžija
ZABORAVI

Ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me srećes prvi put.
Nismo li se mi već negdje vidjeli,
Kaži...
i zaboravi.

Zaboravi
dane koje smo nekada zajedno...,
I noći zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...

Onaj hlad pod maslinama u našoj uvali,
uvali mirnih voda.
Otok naš
i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio...

Zaboravi da si ikada rekla da me voliš,
I kako se nikada,
nikada,
nećemo rastati.

Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno čitali,
Filmove koje smo gledali,
Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Naročito zaboravi...

Ulicu divljih kestenova
s početka Tuškanca....

I onaj naš poljubac na kiši
Za koga bi znala reći:
"Nikada neću zaboraviti".
Molim te zaboravi...

I kada ti kažem da zaboraviš,
Kažem ti to zato što te volim
Kažem ti to bez gorčine,

Otvori oči ljubavi,
Našim gradom prošli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve što smo bili,
Znali...
Imali...
Zato... Zaboravi.

Čemu sjećanja ...?
Pogledaj kako trešnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeća.
Nasmiješi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana
i zaboravi.

Kasno je već dragana,
hoću da kažem, zreli smo ljudi,
To jest, nismo više djeca

I znam da nije lako,
I znam da možda i boli...
ali pokušaj,
Molim te,
pokušaj.
Zaboravi...

I ako me sretneš negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
kao da me srećeš prvi put;
"Hej, nismo li se mi već negdje vidjeli?"
Kaži...
i zaboravi...

[Bombica]

Kajanje

Reci tom kajanju da se umjeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
Vrlina koja ti je donijela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.
Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sjećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio - razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.
I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.
Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umjeri kajanje koje je uvijek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Konstantin Kavafi

[vladapera]

Kroz kakvu oluju
Kroz kakvu oluju samo moram proći,
Sreća, ne, nije bila sklona meni,
Ona sipa na me snježak zaledjeni,
Da kasnije mogu svojoj želji doći.
Ispod ljuta neba ja ću isto poći,
Strah me neće biti ni vjetra ni studeni,
Jer se u mom srcu igra val ognjeni,
Pa mi zbog njega zima neće ništa moći.
Uz ljubav se nježno stislo biće moje,
A ona mi kaže puteve, kroz koje
Moja čeznja ravno samo k njojzi stiže.
Sada bijela ruža, a sad bijelo cvijeće,
Pričinja se meni snijeg što s neba slijeće,
Dok mislim na sunce, kome sam sve bliže.

Matteo Maria Bojardo.

[Lilith_021]

Samoća

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se, a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nadju kad i njima bude
zakucala samoća na vrata

Duško Trifunović

[bellissima]

Kad odes ...


Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se.
Kad beziš, pobegni naglo i plači kad si daleko.
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole,
onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.

Požuri da te suza ne stigne i ne opeče.
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni.
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena.
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.

Zoran Radmilovic

[CHichaGlisha]

Ono sam što sam.

Neshvatljiv slučaj
kao svaki slučaj.

Drugi preci uostalom
mogli su biti moji,
i već bih iz drugog gnezda poletela,
i već bih se ispod drugog panja
iz ljuske ispilila.

U garderobi prirode
mnoštvo kostima.

Kostim pauka, galeba, poljskog miša.

Svaki kao saliven
i poslušno se nosi
dok se ne pohaba.

Ni ja nisam birala,
ali se ne žalim.

Mogla sam biti neko
znatno manje poseban.

Neko na brvu, iz mravinjaka, zujećeg roja,
delić pejzaža kidan vetrom.

Neko mnogo manje srećan,
odgajan za krzno,
za praznični sto,
nešto sto pliva ispod lupe.

Drvo uraslo u zemlju,
kome se približava požar.

Stabljika gažena
sledom neshvatljivih događaja.

Mračna ličnost
koja za druge postaje svetla.

A šta, ako bih u ljudima izazivala strah,
ili samo odvratnost,
ili samo sažaljenje?

Da sam se rodila
u plemenu u kome ne treba
i da se preda mnom zatvaraju putevi?

Sudbina se prema meni kao i dosad
pokazala naklonjena.

Moglo je da mi ne bude dato
pamćenje dobrih trenutaka.

Mogla je da mi bude oduzeta
sklonost ka porđenjima.

Mogla sam biti ono što sam -
ali bez čuđenja

a to bi značilo ... neko sasvim drugi.


Tušta i tma
Vislava Šimborska