Poklonite pesmu...

[memento]

Ja te volim kao

Ja te volim kao noći drugo lice,
o posudo tuge, o ti ćutalice,
i sve više tvoj sam što bežiš od mene,
i s podsmehom većim, sazvežđu, opsene,
umnožavaš prostor koji mi razdvaja
opružene ruke od plavih beskraja

Polazim u napad, na juriše tmurne,
kao na leš dragi kad zbor crva jurne,
i sve obožavam, o zveri svirepa!
do hladnoće kojom većma si mi lepa!

Šarl Bodler

[Goga]

LXXVII

Od vode ništa slabije i mekše nije,
ali joj nema ravne, kad udari na
surovost i silu,
i ništa je zameniti ne ume.

Slabost obara snagu;
razlog nežnosti u surovosti leži.
Svako to doista zna
ali svako od tog znanja beži.

Lao - Tse

[gaga73]

Mirna zora, blistavo plava
Pojačana danom
Kao i sreća
Plava ... plavlja ... najplavlja,
Beli oblačići zadovoljstva,
Radost koja nas preliva,

Dok nas je zalazak Sunca
Obavijao u nežno roze
Stopili smo se u
Strasno grimizno zbogom,
Zemaljska duša i Kosmička duša
Prsnule su od lepote.

Kada je pala noć,
Mlad mesec
Smešio se krišom u mraku,
Nasmejala sam se i ja njemu
I pomislila:

Preko pola sveta
Tvoje nebo
Ispunjeno je ovim istim
Zlatnim smehom
I nadala sam se da si ga ti
Svetlucavo ... oko
Video i čuo.

I tako smo nas troje
Sjedinjeni u našem zadovoljstvu
Svako u svom sopstvenom prostoru
Zajedno razdvojeni
U beznačajnoj udaljenosti.

I spavala sam
U svetu
Ispunjenom osmesima.


Ričard Bah - Most preko večnosti

[TVO.JA_]

Postupaj nezno samnom
Drži me u rukama kao dragu stvar
I pazi da ne zadrhte

Ako želiš lupiti mnome o pod
od sakupljenih komadića
nikad me više nećeš slepiti u mene

Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim;
pogledaj me stvarnu:
vetrovima išaranu
suncima isprženu
kako treperim na tvom dlanu kao sveca

Pazi da ne dođu kiše i ugase me.

Silvija Balija

[zrNce]

Moja M

Samo sam
ja smeo,
da je zovem:
moja M...
a da me, nije briga,
da li će to,
nekoga da ljuti,
ili će neko
nešto da sluti.

Ona je samo...
moja M...

Ne, neću Vam reći
njeno prezime il' ime

Moja M...
to i ništa više.
Vama je, dovoljno
a meni, mnogo,
mnogo...najviše.

ljubav je to
K'o mraz, što prekrije
k'o jesenje guste, kiše.
k'o kap rose
nevine
nasmejane,
pogleda smernog,
na listu,
za pad, spremnog.

Moja M...
spremna da ugodi
mome srcu,
telu,
duši.

Dodadoh,
njenom sjaju,
toplinu,
sigurnost,
zrelost
što zabrane ruši.

Oči Vaše,
ne kriju
zavist.
Žal za mladošću
što je zalud troši,
sa tol'kom strašću.
Podrugljiv osmeh
sa kraja usana vaših
oplakuje
ludog starca
što joj sve,
pred noge baca.

ljubav je to
moja M...

Koliko gube oni
koje ne može,
da pokrene
taj titraj,
božanskog dara ,
kada toplina lista
kuglicu, čistu, opi,
il' slasni plam,
lista starog,
kada se, sa njom, stopi.

Zna,
list stari.
Na travnjaku
će da svene.
Odlaziće
polako
sretan
jer, ljubio je oči njene.

Moja M...
suzama,
tugu će sprati.
Ispuniće zavet
koji mi je morala dati,
još one noći kad'
mladost njena,
nagost,
radoznalost,
žudnja
i nevinost
pred mene,
stade i ...
Moja M...
postade.

Kad ja odem
u nov život će da zakorači
vedri dani nek joj sviću.
Radost
nek' gledaju
oči joj snene.

Moja M...
Ima čega da se seća,
a nema ni za čim da žali...
jer, imao sam nju
i ona je, imala mene.



Dragan Dzigurski

[Lilith_021]

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Miroslav Antic - deo Bosonoge Pesme

[egzotic]

Jedno nebo,jedan svet,
jedini život dajem tebi mila moja
I u smrt se ne plašim otići i s đavolom
rat vecno voditi
za jedan pogled koji bi ti krišom ukrao,
za jednu vlas kose tvoje,
za jedan slucajni dah.
I neka me ne bude vise
ako jednu suzu zbog mene proliješ
i nek disati stanem,zbog mene,
tren tuge ako osetiš.
Voleti te samo želim
i u san s tobom poći,
na rukama te svuda nositi.
Jedina si TI KRALJICA života moga
što u srcu mi počinva,
što nada se zoveš,
što nebo nadamnom stvori novo.
Kao jedna misao želim da postojiš
kao muzika koja mojom dimenzijom leti
Kao VOLIM TE kao OBOŽAVAM TE,
kao klanjam ti se
Kao vetar slobode želim leteti
dok postojim,dok hodam,
dok znam za život svoj
želim imenom tvojim nazivati.
Jedina za mene si voljena moja i jutro ovo
želim,za tebe u sunce pretvoriti.
Dan ovaj večno nek traje i osvetli ti stazu
ka prolazu preko praznog,crnog i nemilosrdnog sveta
što okružuje te.

Nepoznat autor

[NSdjanka]

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanuje tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
saljalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

Njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Šarl Bodler, Nakit

[zrNce]

Gutljaj

Daj mi bar jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem
da liznem staklo glatko
gde su ga ljubile usne tvoje
Pa kada padne noć
kad se smrkne
da sanjam da te ljubim
Da te ljubim slatko
da mi u san dođu
najlepše boje
i da umrem
al da me streljaju oči tvoje
kao trnjine
Da crknem kao kuče
ne bi mi žao bilo
da si mi dala juče
da si mi dala tek jedan gutljaj
iz tvoje čaše ja da srknem

Branislav DimitriJevic

[gaga73]

TATJANINO PISMO ONJEGINU
(EVGENIJE ONJEGIN)

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Cekam te; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…

A. S. Puškin

[Aiko]

Poetika žudnje � Rina Sing

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.



Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.



Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.



Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.

[believer]

Kad sam je prvi put video.....


........
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
...........


m.beckovic

[memento]

Sunce, vjetar i ti


Napisat ću ti pjesmu
U kojoj će biti
Sunce, vjetar i ti.

Vrijeme će mirisati pred kišu.
Žito će snivati Van Goga.
Poljem će svirati rijeka
Iz roga zelenoga.

Odjenut ću te u haljine tanke
Tek tijelo da ti se sluti.
U jednom će stihu lipa
Svu pjesmu zapuhnuti.

Hodit ćeš sva izvan sebe
Od uzvišene neke slobode,
Nedjeljiva od svega sto vidiš:
Od zraka, od zemlje, od vode.

Jablani dizat će glave.
Ružama dah će stati.
Za vitkom pojavom tvojom
Sve će se okretati.

I sume, i brda, i ljudi,
I suncokreti daleki žuti.
Učinit ću da cijeli se svijet
Oko tvog lika zavrti.

I u tom, svemira verglu,
Gdje prste u prostor boje,
Ti očima šibat ćeš pejzaž
Svjesna ljepote svoje.

Vjetar odoljet neće,
Za kosu će te ščepat.
Ti ovlaš ćeš ustrgnut klas
I kosu u rep ćeš vezat.

"Moja si", siktat će vjetar
Za vratom studeni zubi.
Dobacit ću ti maramu kradom
Da vrat zaštitiš dugi.

"Ne bježi", bjesnit će vjetar,
"Nećeš se oteti lako!"
I zaskočit ćete pod suknju -
Pűt bijela bljesnut će zrakom.

Ti zgrabit ćeš vjetar za gušu
I koljenima ga stiskati glatkim
Sve dok trzaji vjetra
Ne postanu posve mlaki.

A zatim ću, tiho, u pjesmi,
Odškrinuti oblake lake,
I ti ćeš prosuti kose
U zlatne sunčane zrake.

Tisuće svjetlosnih strijela
Kroz srce će ti sinut.
Od nožnog palca do čela
Nevidljiva vatra će liznut.

Osjetit ćeš u svakoj pori
Svjetla svilene lasi,
Vrh tvojih stidljivih dojki
Dvije maline divlje će rasti.

Osjetit ćeš pod časkom pupka
Sve ukrug slatku toplinu,
I kao kad dijete kamenčić
Baci u vodu mirnu;

Krug za krugom topline
Krv ce siriti vrela -
Sve dok ne dodirneš sebe
Izvan granica tijela.


Enes Kiševic, 1947.

[believer]

Upucujem ovu lijenu popodnevnu misao,
njeznu i pohotnu
u ono dvoriste u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisucu devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slicna ovoj
I kada su jos u moj san udarali prozori
Roditeljske kuce utopljene u sibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbudjenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kazem: steta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je sto izmijenilo Vase lice, oci i trbuh
A kako sam Vam zavidio vracajuci se iz setnje
od osam do jedanest izjutra
Uz cetvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Pescenickom mljekarstvu
Svim je bojama vec moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kazem: steta, steta
Vise vjerojatno i niste za takva sta
Ponovo ono dvoriste
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vas suprug odlazi
Vi znaci danas dolazite jos ranije u moju sobu - oko pola sedam
A ja bas izlazim - steta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pruzio vise
Ali ja idem u setnju
I setao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim - bilo je toga
Kakve sve zemlje, pica, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve zene
Jer vama otvoreno mogu reci
Kuda sam sve setao po kisi ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljecu u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo zenu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijuci neko nerazgovjetno pice svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oci providne i dragocjene jedne Cehinje iz Brna
Vozderkove
Premjestene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve sto treba - bilo je, bilo
Ali ono dvoriste u kojem sam Vas vidjao
Izmedju dva neodredjena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako obicnu i raskalasnu domacicu i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58 i sljedece
steta, nepovratno steta

Niceg nema, niceg nema od tebe, od mene

Rade Šerbedžija

[zrNce]

Sreo Sam Te Mnogo Puta

Drhtim...
Drhtim kad ugledam žar u očima tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim kada prođeš pokraj mene i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce,
što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj, što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

Sreo sam te mnogo puta...
Znaš... i nikad ti nisam rek'o...
(mislio sam da si ljuta)
da te volim... da te grlim i ljubim...
Oh, oprosti molim.

Ljubav... tajna koju vječno krijem.
Oprosti što kažem sada kad odlazim zauvjek...
I sa tajnom mrijem...

Kad ideš - idi.
Idi... i svima kaži
da prava ljubav
ne leži u lažima...

Drhtim kad ugledam žar u očima tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim...
Drhtim kada prođeš pokraj mene
i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce, što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj,
što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

Ladislav Prezzigalo