Poklonite pesmu...

[TVO.JA_]

Kada mi nedostajes
Mislim tudje misli
Kradem svoje vreme
Provlacim ga
Izmedju oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada pozelim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oci
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hocu
Zaledim osmeh
U sebi kazem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostajes...



Mika Antic

[Goga]

POSTOJI MESTO GDE LJUBAV POCINJE

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

Karl Sandberg

[NSdjanka]

Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

B.Miljković

[TVO.JA_]

Ne, ja necu ni od cega polovinu!
Daj mi nebo celo, zemlju celu
i more i reku i gorsku lavinu.
Ne, ja necu nikakvu podelu!

Ne, ni zivot ne zelim u delu.
Neka mi se sve svali na pleca!
Ja i tugu zelim celu,
kao sto zelim da je cela sreca.

Pola hocu samo od jastuka
na kom lezi, kraj lepog ti lica,
od prstena sjajna, tvoja ruka
sjajna kao zvezda padalica.

Evgenij Jevtusenko

[believer]

Aorist


Ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo.

Uplaseno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena.

Nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam.

I dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena.



Mika Antić

[Goga]

Ti koja imaš ruke nevinije

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost,
ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sijenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
jos nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi
I blaga budi u njegovom snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći se njegovim zalom.
Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom.
Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
i žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uboda na pustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.
Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda cu ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim njegovo lice
dok na njega budu silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu

Vesna Parun

[NSdjanka]

Usamljena

Usamljena,
kao brod na pučini
kao drvo što pokislo stoji
kao izgubljeno dete na ulici.

Kao stvari zaboravljene
u nekom restoranu
u nekom parku
ili na obali.

Kao sve što čeka
vlasnika da mu se vrati

NatašaDagmar

[NSdjanka]

Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo

Luj Aragon...

[Buba Erdeljan]

Pesma koja nije važna

Vi ljudi neki, nežni i meki
Grubi i strogi, vi ljudi mnogi
Bliski u tugi i oni drugi
Srećem vaš lik, srećem vaš lik ...

Vi lepe žene, nežne i snene
Oštre i drske, drage i mrske
Od vas nijedna, ni bludna ni čedna
Ne čuje krik, ne čuje krik ...

Ne čuje mene koji se gušim
Koji se topim u svome stihu
Ne čuje moju ni glasnu, ni tihu
Pesmu u koju sav se rušim.
Ne čuje mene zapravo niko
Premda vam pevam jasno i čitko
I moje srce kuca snažno
Ali to za vas nije važno
Ali to za vas nije važno (...)


Ibrica Jusić

[Goga]

UTOPLJENE DUŠE




Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.


Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.


U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.


U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.


Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.


Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.


Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.


Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.


Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom� Da je da se spava.


I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.


Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.


Vladislav Petković Dis

[TVO.JA_]

Nejasna pjesma

Hvala ti za ovaj cas bola prepun.
Pored mene usamljen cvjet bijele krune
i ulazi tiho u nebo mjesec nepun,
O, ne treba sklopiti oci suza pune
kad mjesec izlazi.

Sici treba na livade i put,
gde tisina lezi bistra preko bilja
i spava mjesecine siroki skut,
pa zalutati u noci, bez cilja,
kao u snovima.

Jer vazno je samo ono sto je vjecno:
mjeseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrecno,
voljeti treba sto su prolazni
ljepote casovi,

sto za radoscu bol dolazi,
sto sa zaboravom se ne moze boriti.
Voljeti treba sve sto prolazi
O, nikada nista nemoj zboriti
kad mjesec izlazi.

D. Maksimovic

[NSdjanka]

Madrigal



O, skloni, te tvoje usne skloni

Što su na vernost ljupko se klele;

Te oči � tu zoru dana ukloni,

Te svetle što jutro bi zavele,

Al' poljupce moje te usne nek vrate,
neka mi vrate.
Pečate ljubavi uzalud date,
uzalud date.

William Shakespeare

[ZOE]

Ruke bola

Daj reči guste ko smola
I reči kao krv neophodne
Za naše prazne ruke bola
Podignute u svetlo podne.
Daj onu strašnu reč što tone
Još neprobuđena u mrak mesa
Od koje grudi muklo zvone
Kao negledana kap nebesa.
Daj reči koje imaju telo
I u telu srce crveno,
Sve one koje će gorko čelo
Naći u svetu razbijeno.
Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola.

Stevan Raičković

[memento]

ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, ко прије;
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никада ништа било није!

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји ко бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ' тезу,
И написаћу вам, хитро, к'о од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.

Јован Дучић

[DrinChe]

Ti si lek za moj zivot

ti si lek za moj život
ti si spokoj majskih predvečerja

donosiš mir
i san

niz tebe klizi pogled
kao čamac niz Volgu
i tone
kao suza u obraz

jer smehom
ponekad dozoveš dan
i zabole me koraci tvoji

ti si lek za moj život
ja po danu čekam noć
da potonem u san

Voluhin