Imam divnog muža, brižnog, predusretljivog, razumnog, nežnog. Trideset godina smo u braku. Nismo nikada imali nekih većih razmirica, niti sukoba vezanih za naš brak. Ali, kako uvek mora nešto da poremeti idealne odnose (koji, zapravo, i ne postoje), to je kod nas bilo vaspitavanje dece. Mogu reći da je to jedina stvar oko koje smo se raspravljali. Moj muž je izuzetno popustljiv, a deca su mu "slaba tačka". Šta god da su hteli, pored njega su to mogli da ostvare. Ja sam bila kočnica, "baba roga". Sve što sam ja branila moj muž je dozvoljavao, smatrajući da treba ispunjavati sve dečije želje. Nije to bila posledica njegovog detinjstva, jednostavno, takav je, deca su svetinja. Kako su deca rasla, sama su spoznavala (zahvaljujući mojoj neprestanoj priči i nepopustljivosti) šta je u redu, a šta ne, te su uvidela da su moji stavovi, ipak, više u njihovom interesu nego očevi. Teško mu je bilo da to prihvati, ali morao je i tada su prestale i naše rasprave oko dece.
Sada, posle trideset godina braka, jedino imamo povremene trenutke uzajamnog ubeđivanja da li da nešto uradimo ili ne, da li da negde putujemo ili ne i sl.
Rezimirajući bračni život, mogu, bez rezerve, da zaključim da je moj muž u svakom pogledu bio divan životni saputnik.
Kako stari kažu: "Da sam ga svećom tražila, ne bih boljeg našla".
Sklona sam da verujem da bi i on za mene isto rekao.
Citat
Goga kaže:
