1999. godina, bombardovanje Srbije

[Lady in red]

Bombardovanje... Veoma bolan period za nasu zemlju i mnoge ljude u njoj. Ipak, dosta ljudi se dobro zabavljalo tada. Podrumi, drustvo, kartanje i sl.

Ja sam tada bila 7 razred osnovne. Svo vreme sam provela u svom selu koje nije bilo izlozeno opasnosti. Dva puta su nam gadjali repetitore koji su na pet kilometara od civilizacije, ali to nije imalo ozbiljne posledice po selo i ljude (sem sto su srusili repetitore naravno). Nas je tada u drustvu bilo oko 12 devojcica. Svaki dan posle rucka pa do 8-9 uvece smo se vozale biciklovima po raznim delovima sela jer je svaka u nekom kraju imala simpatiju, otpadale u parku i tako.... Nama je bilo super. Sta nikada necu zaboraviti? Par drugarica i ja smo isle u hotel na aerobik. Jednog dana instruktorka nas je sacekala i izvinula se sto nece moci da nam odrzi trening, nesto joj nije dobro, ali dala nam je kljuceve da vezbamo same. Tokom nasek samostalnog treninga prozori su poceli da se tresu zesce. Jedna drugarica je izletela glavom bez obzira, otrcala do mene kuci (posto jako blizu zivim) i zvala mamu i tatu da dodju po nju, pri tom ona zivi na 10 min peske od tog hotela. Dok mi nismo skupile stvari............. spakovale se......... izasle napolje...... pa polako prema kuci....... kao da ne padaju bombe nego bombone. Ne znam zasto, nismo se uplasile.

Kako ste vi proveli period bombardovanja? Gde ste bili? Sta ste radili? Sta vam je posebno ostalo u secanju iz tog vremena? Da li ste imate lepa ili ruzna iskustva iz tog vremena?

[valter]

-Dok sam, u ta vremena, radio kao konobar moje gazde je pratila takva sreca da u koji god kafic-restoran dodjem i pocnem da ratim, promet se umnogostrucuje. Tako je bilo i te '99. Radio sam u restoranu na Dunavu kod gazde koji je uz njega imao i skelu, i gle cuda posle par dana NATO obori most kod Smedereva posalje ceo saobracaj kod mog gazde (ih sto neki imaju srece) Radio sam kao sumanut, al' sam se zato i ja lepo opario. Bilo je dana sa i po 100-150 DM dnevno, sto baksisa sto sverca.
-Mesto se zove Ram, poznata je i Ramska tvrdjava, mesto gde je Dunav najsiri, i kad je vedro vece izadjem na kraj skele, zapalim cigaru, i gledam kako radi PVO kod Beograda.

[Goga]

Ta vremena, ma dobro smo normalni, uzevsi u obzir sta smo sve preturili preko ledja. Za ta vremena me vezuje uspomena na ljude koji su se voleli, cuvali, bili jako bliski, nikad blizi. Na neprospavane noci, kada sam se kao u stara dobra vremena vracala kuci u 6h (izjutra), a igrali smo jamb do u beskonacnost. Pamtima po po obaranju "nevidljivog", sto sam i direktno pratila sa prozora. Pamtim i strah moga oca koji je jedan rat preziveo kao mali. Zemljotres usred bombardovanja, sto me je probudilo - jedva, misao "uh, dobro je to je samo zemljotres". Stres, veliki stres drugara koji je doziveo šok, sta god da je, kada su bombardovali Rumu (on je jedan od onih vojnika koji su se jedva izvukli iz Slovenije, kada je svo sranje i pocelo).. Pamtim krovove zgrada, na koje smo se pentrali kao ludaci da vidimo Beograd, Jakovo, Batajnicu, Novi Sad. Uradila sam to jednom i nikada vise - pogled je bio odlican, kako drugacije da kazem, isuvise dobar, a neko je "tamo" patio. Dosao je kraj. Pamtim, odeljenje radiologije, UZ grudi, potencijalni tumor zbog potiskivanja emocija (čitaj straha). Tada me je "stiglo", kada su mi rekli da je sve OK.
Trudim se da se ne prisecam..

[euridika]

Dosle te bombe, negde podkraj epohe, pred ulazak citavog modernog i bezbriznog sveta u novi milenijum, kao neka vrsta okoncavanja naseg licnog i nacionalnog petnaestogodisnjeg pakla, zatvaranje jednog dela istorije... Ja bih se podsetila i svega sto je prethodilo, koliko smo scena masakra imali cast da pratimo kao mali, i kako smo, gledajuci ih, ostarili, izgubili osmehe, uvukao se neki neizbrisivi nemir, koji me budi i danas, ne znam zasto sam zabrinuta, zamisljena, ali jesam, veoma cesto. Pitaju drage vesele kolege zasto toliko uzdisem i zasto tako glasno, i da treba da vodim racuna kada drzima prezentacije da izbegavam uzdahe, ali teze je to od mene, i nemam vise kontrolu, samo se iskljucim i odlutam. Secam se straha, ogromnog, u pocetku, secam se bezanja u prizemlje svakih pola sata, secam se jednog pokusaja da budem hrabra, i prespavam u svojoj sobi na prvom spratu, bezglavo sam pobegla u podrum posto su prvo popadale bombe a onda zasvirale sirene. Pamtim glas Dragana Colicia (mislim da se tako zove covek) pamtim da je uspevao da me umiri na momente. Teska je slika mojih roditelja koji su van sebe od straha, i mene kako spoznajem da sam ih prerasla, da sam hrabrija, iako neizmerno uplasena, slika dvoje ljudi koji treba da su stubovi oslonci, autoriteti kako postaju mali,najmanji... Pamtim noc kada je ubijena mala Milica Rakic, pamtim posete Viktora Cernomirdina i kako bismo bili nagradjivani novim kompletom razornog materijala u neogranicenim kolicinama svaki puta kada bi gospodin odleteo. Pisala sam mnogo tada, prijateljima dragim koji su se bili rasuli, pobegli u svoja topla utocista, u svoje roditeljske kuce. Pamtim kako sam bila besna na sebe sto se nisam snasla, sto me je sve to zateklo i kako sam bila besna na nas sto smo dozvolili sebi da nam se to desi i besna na citav svet sto je dao sebi za pravo da kroji sudbinu malih obicnih ljudi koji su samo pokusavali da zive svoje zivote u vec dovoljno nemogucim uslovima. Rekla sam sebi tada da cu im sve to reci jednog dana, da cu ih podsetiti, te vesele bezbrizne strance, kako su isprljali svoje ruke i kako su ucestvovali u odredjivanju sudbine drugih, na sta nisu imali nikakvo pravo. Ali, mnogo intenzivnije i teze za mene licno je bilo ono sto je doslo posle bombradovanja, ono slavljenje pobede, onaj medijski teror, lobotomija svesti. Secam se da bih gledla drugi dnevnik i plakala pola sata bez prestanka ne verujuci da se ludilo samo osnazilo... Tu negde se uoblicila moja odluka da ja to ne mogu da pratim, da sam suvise ranjiva, da ce me nepravda i alavost uvek boleti i da je vreme da se razmislja o dizanju jedara... Od bombi, i tih nekih tri meseca u meni se ugradi strah od nekih zvukova, obicno se jako uplasim kada nesto negde tresne, kada protutnji tramvaj u nekoj od evropskih metropla ili u mom dragom Beogradu, ostala uspomena na jedno veliko, potpuno neosnovano zaljubljivanje, putovanja duga beovozom relacija batajnica-pancevo, jeza kada bi se prelazili mostovi, sreca i osecaj pobede kada bi se presli, ostala okrnjena oruzena zgrada generalstaba, tezina zbog izginulih i prevarenih ljudi na rts-u, secanje na sahranu drugara iz osnovne skole, koji je dao zivot za otadzbinu, ostao da spava na tenku na kosrama, samo nas nekolicina bila na toj sahrani jer je to bio jedan stidljiv sirot momak bez mnogo podrske u zivotu, nije mi dozvoljeno da proctam oprostajno pismo decaku jer nije bilo proslo cenzuru samo pocasna paljba i tisina posle, ostalo iskustvo zivotno, i nemir veliki.

[vlado]

Sta nikada necu zaboraviti?

Traume koje sam tada dozivljavao . Tada sam imao svega 6 godina i cinilo se da nista ne moze krenuti po zlu. Al' kada je prva raketa pala na aerodrom "Ladjevci", tacnije par kilometara dalje nesto me je preseklo Zauvek ce mi u secanju ostati sirena za vazdusnu opasnost i pozivi uznemirenih clanova familije.

Gde ste bili?

Pa po podrumima sigurno nisam. Mrzeo sam vlazna, prljava i hladna sklonista. Situacija je bila, u fazonu: ako udari neka udari. Ono sto je najgore od svega toga jeste to sto nikada nismo mogli biti mirni. Svaki cas je sirena oglasavala uzbunu i obratno.. strasno....

Uglavnom, hvala Bogu, sve se dobro zavrsilo al' ja sam u glavnom narednih meseci sanjao rakete kako padaju po meni or something like that.

[Mater Vetru]

Te godine sam upisala IV godinu studija, našla predivan stančić na Novom naselju sa još 2 cimerke sa kojima sam redovno pratila isključivo 3K DUR i Esmeraldu na malom portabl tv-u i pokušavala da zaboravim jednog dečka...Dnevnike nismo gledale, štampa se svodila na GIOIA-u i Oriflame kataloge, čule smo za nekakav Rambuje, ali...gde on ono beše i kakve on ono ima veze sa nama...Bile smo bezbrižne...

Moji su svakodnevno zvali sa molbom da se spakujem i dođem za Kikindu, nije dobro, nešto se sprema...Kakvo, bre, bombardovanje, ćale, šta ti je, nemoj da si smešan, samo nas plaše ti veliki i moćni...
A onda...glas prijatelja iz Crne Gore...avioni NATO-a preleću Bokokotorski zaliv...idu na vas...javite se čim budete mogli...klik.

Slede dani uz tv i izveštaji gde su...kada...na koga...koliko...pod okriljem noći...Srbija se brani pesmom...svi smo mi mete...nećeš da nosiš metu na srcu, kakav si ti to čovek...normalan, Bogu hvala...a uz to i žena, ako nisi primetio...druže...

Aprilski rok, odlazim na ispit...u kabinetu ja, drugarica i jedna trudna koleginica...profesor pometen...znate, ako bude uzbuna, moraćemo da odložimo...neće...nemojte...

Žurim na stanicu...odjednom fijuk...drugi...treći...zlokobna tišina, a onda detonacije...trotoar podrhtava...ljudi trče sa decom u naručju...tek onda šizela...bravo, majstori, šta, spavate na poslu...neko sklonište u zgradi na Bulevaru...čiča sa tranzistorom...izgleda su pale u centar...ima mrtvih...vrisak, dečiji plač...ne, nije centar, na Detelinaru su...majku im...

Ostalo su samo parčići sećanja...znate, ono...smešna lupa koja sitne stvari...strah i bespomoćnost u ćaletovim očima...devojčica sa transparentom-nisam pečurkica da rastem u podrumu...mama u histeričnom transu sa "ratnim rasporedom" na radnom mestu...baka koja je srećna jer je porodica, posle toliko vremena,kompletno na okupu,ako je rat...kaže...nije mi prvi...proći će...


I prošao...sada nisam sasvim sigurna ni da je bio...šta ako sam sve to sanjala...svi mi...
A ako je stvarno bio...ne ponovio se...nikome...nikada...

[Lady in red]

Zao mi je sto svi imate losa iskustva iz tog perioda, sto je i normalno, ipak su to bila ruzna tri meseca. Ja se ipak trudim da se prisecam samo lepih trenutaka, imala sam srece sto sam zivela u selu pa nije bilo toliko traumaticno (ustvari kako kome, svi smo to drugacije prezivljavali). Ja sam i pocela ovu temu sa vedrije strane, ali nije istina da sam svo vreme bila spokojna.
Vece kada je pocelo bombardovanje brat, koji je tada imao 15 godina, i ja smo bili sami kod kuce. Roditelji su otisli u posetu prijateljima. Taj dan se pricalo da ce bombardovanje poceti ali ja nisam verovala u to... ili nisam zelela da verujem... Kada se zacula prva sirena za uzbunu sela sam bratu u krilo i neutesno plakala. Bila sam ubedjena da necu doziveti jutro (uvek imam crne misli a ustvari sam optimista, malo konfuzno ). U suzama sam napisala oprostajno pismo najboljoj drugarici i decku u koga sam tada bila zaljubljena. Ujutru kada sam se probudila i shvatila da sam ziva bila sam presrecna. Svako vece kada legnem da spavam pomislim "sutra ce prestati". Svaki dan sam gledala vesti, plasila sam se za sestre u Beogradu...

Kada sam prvi put posle otisla u Novi Sad i videla ostatke mostova, zaplakala sam, iako tada nisam bila vezana za NS. Samo sam pomislila: kako je ljudima koji su ih svaki dan prelazili, gledali, slikali, pisali o njima...

Najgore je bilo kada su javili da je poginuo sin jednoj od maminih najboljih prijateljica, dva dana pre kraja agresije... Imao je 19 godina... I danas kad je vidim prodje neka jeza kroz mene, prica, smeje se, ali sjaj u ocima zauvek se ugasio... Nekom se nazalost bombardovanje nikada nece zavrsiti...

[SQUAW]

Uhhh...

U mesecu kad je počelo bombardovanje izgubila sam jednu baku. A zatim i drugu. Istog meseca. Samo što je ta druga sahrana bila pod bombama. Umrla je noć pred bombardovanje. Ponekad mi je drago što obe nisu doživele ponovno bombardovanje ovog grada... a ponekad mislim da bi mi tada bilo lakše da sam ih imala tu negde... bilo mi je jako teško tada, pa i sada dok ovo pišem. Ali trudila sam se da okolina to ne primeti. Imala sam jedno dete koje je imalo jedva malo više od godinu dana, oca, braću i poglavicu po koje su mogli doći svaki čas, roditelje koji su ostali bez roditelja i dedu koji je ostao bez najboljeg druga - moje bake. Jedan nas je već napustio godinu dana pre ovog vatrometa. Nismo otišli u sklonište. Nikada. Nije se smelo sa kućnim ljubimcima, a čupavi nam je bio najbolja sirena. Kad taj krene da se ukopava ispod tepiha, sirenu ili exploziju čuješ za minut do dva. Nije bilo trika da pogreši. Tako da smo mi odlučili da se žrtvujemo zbog jednog četvoronožnog.

Preko puta vojni cilj... iselili ga do poslednjeg detalja, al' pored njega hram... pa valjda neće...

Od tada me miris kokosa ne podseća samo na plaže, palme i koperton. Pravila sam kiflice sa kokosom kao luda. Kad god nisam znala šta ću sa sobom. Krene sirena, a meni krenu ruke u brašno. Pa bogato. U količinama. Plehovi samo izleću. U obližnjoj osmovnoj školi - vojska. Nosila sam i njima u kutijama da jedu. Ko zna odakle su došli. A i kontala sam, ako ove moje muške nekud odvedu, valjda će da se nađe neko i njima da umesi nešto. Nakon toga ih više nikada nisam pravila. Al' za čudo taj miris mi se nije smučio. Volim ga.

Sreća pa smo vezani za prioritet. I to DO JAJA prioritet. Tako da smo uvek imali struju i vodu. Kad očiste prve grafitne koje pobacaju nama stiže struja. Mada smo ponekad sedeli uz sveće iz inata, a i pravili smo atmosferu, puštali muziku iako bi, sudeći po komšiluku, uz tolike tragedije, trebali da žalimo. A i znali smo da nam naše bake neće zameriti. Nekoliko kafića se snabdevalo vodom kod nas.

Nisam spavala 77 dana.

Plakala sam svih 77 dana.

Smejala sam se svih 77 dana.

Sin moje učiteljice je poginuo u RTS-u.

Setim se i društvenih igara... mojih prijatelja koji danima spavaju kod mene, da bi stizali na posao. Pantomime, preferansa, kontra tablića, kanaste, vista i lore i ooo kakve ironije - rizika. Bliskosti. Strepnje i druženja. Navikavanja mališe na nošu. PVO zavese koju sam gledala sa terase. Sejanja panike. Gušenja od prašine kada su gađali generalštab i nekoliko dobrih žurki... mada je nama svaki dan bila žurka.

Sećam se TV-a. I trovanja sa TV-a. Sećam se seljaka sa pijace koji sedi i plače. Ja ga pitam zašto, a on kaže da mu je teško. Kaže, bilo mi je još jednom u životu ovako teško... kada sam odvezao moje blago i pustio jer sam morao da odem iz Knina. Ja ga pitam šta je to blago, a on kaže - moja stoka. A onda je došao na sigurno.

Sećam se kako sam se ponekad osećala jadno. Jebote, bombarduje me neko. I sećam se kako sam tada odlučila da neću pričati o politici nikada. Jer me je naterala da mrzim. A mrzela sam i jebene radikale i jebene espeesovce i jebene julovce. Svakog ko je raspirivao i trovao. I onog ko je izmislio ovo sve. I onog koji je odlučio da bombarduje jedan narod. Ne narod. Decu.

Ostala sam bez gomile prijatelja i rodbine, jer su tada zapalili za inostranstvo. A oni koji su već odavno bili tamo besomučno i svakodnevno su zvali.

Eto tako sam ga ja osetila. A to se po meni nije moglo videti. I nije to sve. Al' ne mogu više da pišem.

I da ne bude da je post bez smajlija. Evo jednog.

[playgirl_ns_89]

ja sam zavrshavala 3. razred osnovne!
Meni je bre bilo suuuper.............nit' sam znala ko nas gadja, nit' zashto.............meni je bilo extra u podrumu, pa napolju sa drugaricama, po chitav dan jurcanje ispred zgrade!
E onda mi je mama saopshtila da salje mene i sestru u Ameriku, Florida, Majami...............I tako moja sestra 7. razred, ja mala preshle pola sveta same............dobro imale smo pratnju.........ostale tamo 2,3 meseca i vratile se u skrshenu Srbiju i Novi Sad koji je znate vec kako izgledao posle rata!
Kako sam odrastala pochela sam da shvatam shta sam JA MALA ustvari proshla a i moja zemlja!!!

[zdenkavuk]

Ne mogu da kazem da mi je bilo super,dezurstva na poslu,prestrasen narod...
Ali bilo je i lepih momenata i dogodovstina.Secam se da smo za prvi maj krenuli prvom skelom preko Dunava, da bi seli na bus za Rumu,na pitanje kada krece,sofer je jednostavno odgovorio ,kad se napuni bus,a krenuli smo skoro podne bilo.
Secam se i bombardovanja Detelinare,kad sam pobegla pod sto i to tako da mi je glava bila ispod stola a tur ne.
Najstrasnije je bilo zadnju noc,kad sam imala utisak da ce mi se kuca srusiti na glavu, koliko se treslo i ljuljalo.
Bilo je... neponovilo se nikad vise.

[Sirijus]

Prošlo je osam godina od bombardovanja Srbije. Šta mislite o tome. Šta je uzrok tome, kako ste se tad osećali(suvišno pitanje?) i koje su posledice svega toga. Šta ste tada mislili a šta mislite sada? Koliki je uticaj bombardovanje imalo na Vaš život i život Vaših rođaka, prijatelja?

[JasnaBGD]

Nerado se sećam tog perioda, kao i sav normalan svet. Čini mi se da sam sve to vreme "zipovala" u tri dana: bombardovanje Generalštaba, Televizije, toplane na Novom Beogradu i Instituta za bezbednost. I tačka.
Onih silnih "krmača" po Straževici, detonacija, zlokobnih zvukova aviona (koji su, naravno, kada se čuju - već daleko odmakli!) - neću da se sećam.

O uzrocima i neposrednim i posrednim povodima, toliko je već izgovoreno i napisano, da zaista nemam šta da dodam.
Možda se mi samo pravimo da smo živi i normalni...?!

[broj310]

депресија...
обарање ф117 у непосредној околини...
играње лоре...
вино...
балашевић на тргу...
дружење...
љубав...
осмех на лицу...
огорчење...
неминовност.
страх.
ипак на крају-опет-љубав,изнад свега.

[dndr]

Nisam obraćao pažnju: hoće li biti bombardovanja, neće li biti bombardovanja.

desilo se bombardovanje, ostao sam u NS, a nisam trebao (i nije mi žao)

Poslije toga sve se promijenilo. Uslijedilo je moj odlazak iz NS...

(i dan danas žalim)


...tako je moralo da bude...




a sve je počelo mnogo ranije, mnogo ranije...

[kuta]

U Martu 1999 sam otisao u vojsku dobrovoljno,jer sam tu obavezu(vojsku)morao da skinem sa vrata sto pre zbog daljnih poslova.
Bombardovanje sam proveo sa puskom u ruci.
kako mi je bilo?Paaaa nije bilo lose,ako se uzme u obzir da nismo imali standardan vojni rok,nego samo kratka obuka i stotine sati terena!
Bilo je jako lepih trenutaka provedenih sa drugovima rame uz rame,a bilo je i ruznih naravno.
Sve u svemu..OK